Borba za „koridore” izlazi iz senke

Upravo najveći zločin Jugoslavije je bio pokušaj da očuva sistem okrenut prema socijalnoj sigurnosti i nezavisan od međunarodnih monopola. Međutim, to je i „geografski” zločin: biti situiran u srcu „koridora 8 i 10”. Šta je koridor? On uključuje skup modernih sredstava veze: autoputeva, železnice, morskih i rečnih luka, naftovoda i gasovoda. Cilj: dopremiti u Zapadnu Evropu robu proizvedenu u celom svetu, a pre svega naftu i gas koji dolaze sa Kavkaza i iz centralne Azije.

Ovaj gigantski projekat Evropske unije (90 milijardi evra investicionih fondova predviđenih [za ulaganje] do 2015) ima za cilj obezbeđivanje direktne i jeftine komercijalne veze sa izvoznom industrijom Balkana, a pre svega sa naftom i gasom sa Kavkaza i iz Kaspijskog mora. Ovo je jedna od budućih strateških komercijalnih osovina u svetu.

Kuda prolazi koridor? Suprotstavljeni planovi se nadmeću već deceniju i ukazuju na tajno ali surovo rivalstvo između Vašingtona i Berlina. Ovo rivalstvo je srž jugoslovenskog sukoba koji je svaka od velikih sila htela da kontroliše, kao što smo pisali u knjizi „Poker lažljivaca” i „Monopol”.

Da li međunarodna politika izgleda komplikovana i ponekad nedokučiva? Evo jednostavnog pravila da se ona pojednostavi: u svakoj svetskoj oblasti gde postoji ruta za naftu ili gas, može se ustanoviti da SAD pokušavaju da izgrade vojne baze, izazivajući ili podstičući lokalne sukobe koji služe ovom cilju. Tada se SAD predstave kao posmatrač ili mirotvorac. Ovo osnovno pravilo objašnjava većinu „nedokučivih” ratova: Jugoslavija, Makedonija, Čečenija, Kavkaz, Avganistan i u bivšim sovjetskim centralnoazijskim republikama…¹

Na Balkanu, nemačka ruta je: Konstanca (Rumunija)–Beograd–Hamburg. [Ide] uz Dunav sa cevovodima koji tek treba da se izgrade, sa asfaltiranim putevima, železnicom, morskim i rečnim lukama. Suparnička američka ruta je: Bugarska–Makedonija–Albanija (Sredozemlje). Tri zemlje zbog kojih Vašington čini sve što može da bi ih kontrolisao na uštrb Evropske unije.²

Priznajemo da je naša teorija o koridorima kao pokretaču ratova u Jugoslaviji izazvala skepsu kod nekih ljudi uprkos priznanju generala Džeksona, koji je komandovao snagama NATO-a u Makedoniji i potom na Kosovu 1999: „Zasigurno ćemo ovde ostati duže vreme sa ciljem da garantujemo sigurnost energetskih koridora koji prolaze kroz zemlju.”³

Sada koridori izlaze iz senke. Prošlog 10. septembra, ministri ekonomija Rumunije, Jugoslavije i Hrvatske, potpisali su dozvolu za pokretanje „Koridora 10”. Ovaj 1.200 kilometara dug cevovod prenosiće 10 miliona tona sirove nafte godišnje, sa mogućnošću proširivanja na Italiju i Sredozemlje.

A rute? Tu takođe ima suprotstavljenih planova koji se nadmeću. Beograd je već odlučio da investira u dodatak „Koridora 10”: vezu sever–jug sa Grčkom. Ova investicija se izvodi na štetu veze zapad–istok sa Bugarskom. Evropska agencija za rekonstrukciju je investirala 47 miliona evra u [izgradnju] drumova i autoputeva na Kosovu kao dodatak „Koridoru 10”: Bugarska–Makedonija–Albanija u koji je američka Agencija za međunarodni razvoj uložila 30 miliona dolara.

Pomoć: da li zaista pomaže?

Jugosloveni skupo plaćaju ove rute, onoliko koliko ih podržavaju evropske multinacionalne korporacije. Zasigurno, Zapad zvanično daje „pomoć”. Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka dale su unapred kapital za izgradnju „Koridora 10”. Ali ova „pomoć” se sastoji zapravo od zajmova. Oni će omogućiti postavljanje klopke za one kojima su „pomogli” i koji će naknadu zajmodavcima skupo platiti: jugoslovenska država će morati drastično da smanji javne usluge i državno zapošljavanje.

Da li bi reč „pomoć” mogla da bude sinonim za „iznudu”? Primer Makedonije. Prošlog juna ova zemlja se nije dovoljno brzo potčinila zahtevima i MMF je prekinuo pregovore suspendujući svu dogovorenu pomoć. Blokirala je čak i „projekte koji pravno nisu mogli biti zaustavljeni”, po rečima makedonskog ministra finansija Nikole Gruevskog.⁴ Jedini projekti koji su naišli na razumevanje MMF-a bili su oni koji su išli u korist albanskim pobunjenicima iz UÇK (OVK). „Pomoć” = „iznuda”.

Opet, ništa od ovoga nije bilo slučajno. Ovaj scenario nije imao ničeg improvizovanog, kao što je komentar poslovnog odeljenja američke novinske agencije UPI jasno dao do znanja: „Izgradnju infrastrukture na Balkanu karakterišu politička svojstva ugovorene međunarodne pomoći. NATO-ov rat 1999. godine uništio je infrastrukturu kao što je rafinerija nafte u Novom Sadu, srpska radio-televizija, putevi, mostovi i sl. Da je potom zapadna politika nametnula planove za rekonstrukciju nije ni iznenađenje niti kratkoročni fenomen.”⁵

Priznaju, dakle, tri godine kasnije da su bombardovali ne vojne već ekonomske ciljeve. Ako se to prevede na manje licemeran jezik: bombe NATO-a su bile prvi korak ka privatizaciji – globalizaciji.

Zato Jugosloveni plaćaju isti račun više puta: 1. prvo je Zapad uništio njihovo blagostanje; 2. kada je završeno, lišio ih je poslova i sredstava za preživljavanje; 3. sada će da ih natera da plate za „rekonstrukciju” od koje zapravo profitiraju zapadni multinacionalni monopoli.

Rat i vojne baze: dobar biznis

Ono što se brižno skrivalo od nas još od 1991. godine je da Jugoslavija nije bila meta humanitarne intervencije već ratova sa ciljem rekolonizacije ove zemlje, dodavanja njenog tržišta „velikom tržištu” multinacionalnih korporacija, kao i kontrole njenih strateških ruta. Povrh toga, ovaj rat je bio operacija „samousluge” za pojedine američke zvaničnike, usko povezane sa velikim multinacionalnim korporacijama za proizvodnju oružja.

Na Kosovu, uz naftovodnu rutu, SAD su postavile ogromnu vojnu bazu Bondstil, strateški garnizon za intervencije na Bliskom istoku, Kavkazu i možda jednog dana protiv Moskve. Ko je ovu bazu sagradio, ko njom upravlja i ko je zgrnuo ogromnu zaradu? „Usluge Braun i Ruts”. To je podružnica američke firme za naftne usluge Halibarton, najvećeg prodavca robe i usluga u naftnoj industriji. Ogromno tržište. Na čelu Halibartona se može naći… Dik Čejni, aktuelni potpredsednik SAD.

„Braun i Ruts”, specijalizujući se u snabdevanju vojske SAD, preuzeli su važniju ulogu 1992. godine kada im je Dik Čejni, tada sekretar odbrane u vladi Buša starijeg, omogućio prvi ugovor za snabdevanje logističkom podrškom spoljnih operacija armije SAD. Između 1995. i 2000. godine Čejni je napustio javnu službu i zaposlio se u Halibarton korporaciji. Bogatstvo ovog preduzeća je raslo uporedo sa rastom militarizma SAD.

„Braun i Ruts” su 1992. godine sagradili i održavali vojne baze armije SAD u Somaliji. Tamo su zgrnuli 62 miliona dolara. Ova suma se udvostručila 1994. godine: 133 miliona zahvaljujući bazama i logističkoj podršci za 18.000 vojnika na Haitiju. Kompanija je 1999. godine mogla da se pouzda u ugovor od 180 miliona za izgradnju vojnih instalacija u Mađarskoj, Hrvatskoj i Bosni. Ali Bondstil je trebalo da bude „biser svih ugovora”, kako je objasnio Pol Stjuart.

„U bazi Bondstil, ‘Braun i Ruts’ su se pobrinuli za sve: snabdevajući je sa 2.500 kubnih metara vode dnevno, električnom strujom neophodnom za grad od 25.000 stanovnika, perući 1.200 vreća veša, 18.000 obroka dnevno i 95% železničkih i avio veza, plus grejanje. Sa 5.000 zaposlenih albanskih Kosovara i 15.000 iz drugih područja, ‘Braun i Ruts’ je poslodavac broj 1 na Kosovu.” Ovo je potvrdio Dejvid Kapuja, nadzornik Bondstila: „Mi se ovde bavimo svime šta ne zahteva nošenje puške.” Upravo, hjustonska firma snabdeva svime, od doručka do pokretnog oklopa. Rat direktno puni džep gospodina Čejnija.⁶

Sve više i više: okupacija Avganistana takođe je donela sočne ugovore „Braunu i Rutsu”. A na Balkanu uvek ista kompanija izvodi pripremne nacrte za grčki autoput Egnatia (grčki produžetak „Koridora 10”). Takođe i nacrte za gorepomenuti američki cevovod Bugarska–Makedonija–Albanija. Bušova administracija istinski praktikuje oslanjanje na vlastite sile uz rekordnu drskost.

Zašto su SAD i Nemačka morale da podrže rasiste i kriminalce?

Da bi preuzeli kontrolu nad strateškim rutama na Balkanu, Vašingtonu i Berlinu su bile potrebne lokalne snage koje će podržati da bi izbegli da sami direktno uđu u rat. Koga su odabrali i naoružali?

U Hrvatskoj, to je bila rasistička grupacija oko Tuđmana. Čovek koji je u revizionističkom stilu preradio istoriju Drugog svetskog rata. Hrvatska verzija francuskog fašiste Le Pena koji je mogao da se raduje što mu „žena nije ni Jevrejka ni Srpkinja”.⁷

U Bosni, bio je to islamski nacionalista Izetbegović. Za njega „ne postoji mogućnost suživota između islamske religije i neislamskih društvenih i političkih institucija”. Ovo ga nije sprečilo da, održavajući vlast i svoje nagodbe, puca po muslimanskim snagama u Bosni, u Bihaću i Sarajevu. Ovaj fanatik je brzo prekršten u „demokratu” i „antirasistu”.⁸ Ali sada kada se vetar promenio, diskretno se priznaje da mu je Vašington poslao veći broj mudžahedina, sledbenika Bin Ladena.⁹

Na Kosovu, instrument je bio UÇK (OVK), separatistička i rasistička organizacija koja je izazvala rat (tvrdeći to u sopstvenim dokumentima) da bi stvorila etnički čistu „Veliku Albaniju”.¹⁰

Specijalni izaslanik SAD za ovu regiju, Robert Gelbard, izjavio je u tri odvojene prilike u februaru 1998. pred međunarodnom štampom: „Bez ikakve sumnje, OVK predstavlja terorističku organizaciju.” To je potvrdio i američki državni sekretar: „Vođe OVK su pretile ubistvom seljana i spaljivanjem njihovih domova ako budu odbili da stupe u njihove redove. Ova pretnja koju predstavlja OVK poprimila je takve razmere da su stanovnici šest sela u regionu Štimlje bili spremni na beg.”

Uprkos tome, tri meseca kasnije, NATO je postao vazduhoplovna snaga „terorističke” OVK. Koja je pouka o SAD koje sada tvrde da svuda sprovode rat u ime borbe protiv terorizma? Iako i danas rade na tome da iskoriste pojedine islamske teroriste, na primer u Čečeniji.

---

1. Mišel Kolon, „Poker lažljivaca”, poglavlja 7 i 9. Mišel Kolon, „Monopol”, EPO, Brisel, 2000, str. 96-99, str. 120-123 (uskoro na engleskom)  ↩

2. Balkanska infrastruktura, UPI poslovni dopisnik, 11. septembar 2002 ↩

3. „Monopol”, str. 96 ↩

4. Balkanska infrastruktura, UPI poslovni dopisnik, 11. septembar 2002 ↩

5. Balkanska infrastruktura, UPI poslovni dopisnik, 11. septembar 2002 ↩

6. Balkan-Infos, jun 2002 ↩

7. Mišel Kolon, „Poker lažljivaca”, EPO, Brisel 1998, poglavlje 14 ↩

8. Isto, poglavlje 15 ↩

9. Isto, poglavlje 1, str. 28-33 i poglavlje 9, str. 187 ↩

10. Michel Collon, „Monopoly”, EPO, Bruxelles, 2000, mapa „Velike Albanije”, str. 69 ↩