O dešavanjima u Kumanovu i krizi u Makedoniji, razgovarali smo sa članovima makedonske organizacije – Lenka, jednom od organizatora aktuelnih antivladinih protesta u Skoplju. Lenka je politička organizacija sa marksističkom – socijalističkom ideologijom, koja deluje zajedno sa sindikatima u domenu socijalne pravde i pravednosti, u aktivnostima protiv NATO-a, i promovisanju socijalističke ideje u društvu.

 

Ono što imamo priliku da čitamo u mejnstrim medijima vezano za dešavanja u Makedoniji navodi nas da pomislimo kako je Makedonija u velikoj opasnosti od albanskog terorizma. Vi imate alternativno objašnjenje?

Naravno da postoji alternativno objašnjenje cele situacije, i to je objašnjenje koje ima koren u različitom pogledu na stvarnost nasuprot građanskom/buržoaskom pogledu na društvene događaje.

Makedonija definitivno nije u opasnosti od albanskog terorizma, makedonsko društvo je u opasnosti od neoliberalnog terorizma pa s njim i siromaštva pre svega, a posle i ovakvih insceniranih sukoba koje vladajuća elita koristi za skupljanje jeftinih političkih poena. Nećemo definitivno da tvrdimo da su delovanja ovakvih naoružanih grupa u celosti nameštaljke ali sigurno je da su pod kontrolom obaveštajnih službe dotičnih država, bez obzira na to da li je to direktna ili indirektna kontrola. I vlada i državna politička elita ove grupe iskorišćavaju za sejanje straha i odvraćanje pažnje javnosti od svakodnevnih gorućih problema stanovništva, naravno i opravdanje za loše materijalne stanje stanovništva u pogledu njihovog svakodnevnog života.

Mislite li da je makedonska vlada samostalno nastupila u ovom scenariju, ili uz saradnju vlade Kosova i imperijalista?

Pa definitivno ne. Balkanske države su uvek pod inercijom velikih sila, pa je tako i Makedonija pre svega pod velikim ekonomskim uticajem imperijalista, a time i politički dostupna za bilo kakav scenario na njenoj teritoriji diktiran i po meri imperijalista. Takav je slučaj i sa Kosovom.

Ovde se mora spomenuti slučaj sa „Turskim tokom“ i njegovim mogućim krakom kroz Makedoniju, onda treba reći da je ovde došlo do sudara imperijalističkih sila i administracija Zapada je odlučila po svakom cenu, koja očigledno ne isključuje ni rat, da blokira sprovođenje tog projekta.

Može li se nedavni napad na policijsku stanicu u Zvorniku, u Republici Srpskoj, dovesti u vezu sa sličnim scenarijem?

Ne mislimo da se to može dovesti u vezu sa ovim slučajem, iako je činjenica da je radikalni islam u usponu i u Makedoniji. Ali taj napad u Zvorniku je imao neku političku poruku, a to je bila „Alahu ekber“ (Alah je veliki). Slučaj u Kumanovu je u tom pogledu nema. Čak neki tvrde da se ne zna ko su bili napadači, ali to je sada manje bitno, ono što je bitno je njihov cilj, odnosno kako oni opravdavaju svoju akciju, otkud inspiracija i koje su njihove političke poruke. A sve ovo nama praktično izgleda kao da su napadači rešili da to urade iz čiste dosade. Jednostavno niko ništa nije progovorio o njihovim zahtevima, ni sami napadači nisu pokušali da to urade.

Mnogi su zaboravili, ali makedonska vlada je 2002. godine organizovala ubistvo sedmorice nedužnih imigranata predstavljajući ih kao teroriste. Jesu li odgovorni privedeni pravdi i kako je završen taj slučaj?

U slučaju poznatijem kao „Raštanski lozja“ optuženi za ubistvo s predumišljajem šestorice Pakistanaca i jednog Indijca bili su visoki državni službenici, kao na primer bivši ministar unutrašnjih poslova Ljube Boškovski, kao i visoki službenici u MUP-u Makedonije. Sve sudske instance su donele oslobađajuću presudu, sem Vrhovnog suda RM, koji je priznao da postoji niz nedostataka i nedoslednosti u tom procesu, ali da do novog suđenja neće doći jer ne postoji takva pravna mogućnost. Na kraju niko nije odgovarao za nečuveno ubistvo sedmorice imigranata.

Koje su implikacije vanrednog stanja po dalje proteste? 

Implikacije su takve da bi vanredno stanje potvrdilo strah kod stanovništva pa tako ogroman broj ljudi, iako podržavaju inicijativu protesta protiv policijske brutalnosti, ipak ne bi izašli na ulice da to i praktičnije pokažu. Osim toga, vlada će u vanrednom stanju imati formalno opravdanje za zabranu okupljanja ljudi kako bi izrazili svoje nezadovoljstvo putem legitimnog protesta.

Recite nam više o protestima. Kako i zbog čega su počeli, koji su zahtevi demonstranata?

Protesti su počeli zbog prikrivanja ubistva mladog Martina Neskovskog, koga je ubio jedan policajac van dužnosti. Vladajuća stranka je pokušala da to ubistvo prikrije i prvi protesti su bili 2011. godine kad se ovaj tragični slučaj dogodio. Ovi protesti su ponovo počeli ove godine kada je najveća opoziciona stranka promovisala audio dokaze (takozvane političke „bombe“) u kojima se jasno čuje kako funkcioneri govore o prikrivanju ubistva. To je izazvalo veliki gnev, posebno kod mlađe generacije i eskalirali su protesti protiv vladajuće garniture i njenog ponašanja.

Koje organizacije učestvuju u protestima, koje su sličnosti a koje razlike?

U protestima učestvuje više organizacija i pojedinaca. Neke od njih su formalne, neke neformalne, neke su levičarske, neke su liberalne. Od levih organizacija tu su DSP Lenka (naša organizacija) i LD Solidarnost. Ono što nas trenutno spaja je borba protiv ove vladajuće garniture. Naravno, naš cilj (kao organizacije i levice) nije samo smena ovih vlastodržaca nekim novim, nego temeljna društvena promena u korist svih radnih ljudi.

Verujete li u mogućnost skorijih zajedničkih masovnih okupljanja Makedonaca i Albanaca na protestima, ili mislite da su nacionalne tenzije sada u prvom planu?

U ovom periodu smatramo da je nacionalizam karta koju vladajuća garnitura ne može tako lako da koristi. Sad je svest studenata i radnika veća nego što je bila pre nekoliko godina. Zadnji incident u Kumanovu je dokazao da više nije tako lako rasplamsavanje etničke mržnje. Masovni talas protesta i okupacija studenata, prekarnih radnika i ostalih su dokazali da je moguće da se deluje izvan iscrtanih etničkih linija. Kao što volimo da kažemo, „nama nije potreban novi međuetnički rat, nama je potrebna nadetnička klasna borba“.

Kakva je ekonomska situacija i generalno standard života građana Makedonije?

To je pitanje koje mi želimo da nametnemo kao fokus i kao glavno pitanje za mobilizaciju. Nezaposlenost je visoka (zvanična stopa je oko 28 %). Gini indeks je oko 43, što znači da je Makedonija klasno najraslojenija zemlja u celoj Evropi i više je raslojena nego sve zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza. Stopa siromaštva je iznad 30 %. Celokupna situacija je očajna i u ovoj situaciji radni ljudi nemaju pravog političkog zastupnika, koji artikuliše njihov glas, što upravo predstavlja naš izazov kao političke organizacije.

Od svih krupnih problema zemlje, privatizacija u Makedoniji je najveći problem društva. I to ne samo kao oduzimanje narodne imovine, nego i u pogledu pravednosti samog procesa privatizacije. Privatizacija je izvršena na najgori mogući kriminalan način, još i dan danas su mnoga pitanja kriminalnosti privatizacije neotvorena, a šta reći o rešavanju tih problema. Kao i u svim državama bivše Jugoslavije tako je i ovde privatizacija počela odvajanjem države od Jugoslavije 1991. godine. Najveći deo privatizacije je izvršila tada vladajuća Socijaldemokratska partija (SDSM), pa zato nije ostalo mnogo da privatizuje sadašnja vladajuća demohrišćanska partija VMRO-DPMNE. Ali sa sadašnjom vladom se desilo nešto što možemo nazvati reprivatizacija društva. Naime, VMRO-DPMNE je stvorio pandan postojećoj ekonomiji koje je bilo u rukama političke elite socijaldemokrata. Osim toga, u vreme sadašnje vlade su naveliko bila otvorena vrata stranom kapitalu bez ikakvih uslova u pogledu zaštite okoline i radničkih prava. Međunarodni kapital je eksploataciju radne snage podigao na još viši nivo što je dovelo do opadanja kvaliteta i kvantiteta državnih usluga kao što su zdravstvo, obrazovanje, transport i slično, tako da je kvalitetan život dobila samo ona klasa (koja je vrlo mali procenat društva) koja može da priušti sebi privatno zadovoljavanje ovih neophodnih potreba svake jedinke društva.