Nemačka kancelarka Merkel, u skladu sa tradicijom najagresivnijeg bizmarkovskog imperijalizma, da ne spominjemo one njegove poklonike s početka 20. veka, ima spremno rešenje za „pomoć” Grčkoj (tačnije, pomoć, bez navodnika, interesima finansijske oligarhije).  S obzirom da ministri finansija EU nisu uspeli da se slože oko prihvatanja Ciprasove kapitulacije, Nemačka je iz rukava izvadila ultimatum:

• stavljanje u zalog imovine u vrednosti od 50 milijardi evra kao garancija za otplatu duga, i
• predaju državne administracije na upravu Brisela.

Ne bude li Grčka na pristala, sledi joj izbacivanje iz evrozone na pet godina, ili petogodišnji „tajmaut”, kako su to Nemci nazvali. Ono šta je sigurno je da Grčkoj sledi masovna privatizacija–dakle, ono šta je trenutno u vlasništvu grčke države i u službi naroda ići će u ruke evropskim monopolima, a narod izložiti dodatnoj eksploataciji istovremeno uskraćujući povlastice koje državna preduzeća donose.

Neki analitičari smatraju da je Ciprasov nelogični, a sa grčkog stanovišta izdajnički, potez da se prihvate uslovi koji su referendumom odbijeni zapravo mudar diplomatski potez da se odgovornost za izbacivanje Grčke iz evrozone prebaci Nemačkoj. Sa ovakvim ultimatumom za koji se može slobodno reći da su ratovi počinjali i za mnogo manje, kako je to izjavio jedan autor, lopta se vraća opet na grčki teren.

Sa druge strane, premijer Cipras je u ovoj teškoj situaciji imao priliku da pokaže i svoje drugo lice. Prihvatanje uslova koje je narod odbio je stvorio podelu u Sirizi. Naime, 17 poslanika je odbilo da glasa za paket mera u čime je Siriza izgubila parlamentarnu većinu. Posledica ove „pobune” biće partijska čistka. Među glavama koje će se otkotrljati, očekuje se i glava Panagiotisa Lafazanisa, vođe „Leve platforme” ove koalicije kao i glava zamenika ministra rada  Dimitrisa Stratoulisa, žestokog protivnika rezova. Dakle, Cipras se sprema da počisti levo krilo koalicije nakon čega se postavlja pitanje da li će se i dalje nazivati levom organizacijom?

Do sada smo često pominjali neokolonijalizam u našim člancima, a ovde imamo najbolji primer kako on funkcioniše na delu. Iako formalno suverena zemlja, Grčka u svakom pogledu zavisi ne od EU već od njenih najmoćnijih članica. Zapitajmo se, da li i balkanske zemlje mogu očekivati bolju budućnost u toj imperijalističkoj formaciji?