Uz dozvolu čileanske vlade, 1889. godine, jedanaest Selknam domorodaca, uključujući i decu, odvedeni su u zapadnu Evropu da budu izloženi u Ljudskim zoološkim vrtovima. Indijanci iz Patagonije su bili retkost. Oni su fotografisani i izučavani od strane “stručnjaka”, i imali su obavezu da se pokazuju posetiocima zoo vrtova, od 6 – 8 puta dnevno. Međutim, Indijanci nisu dugo izdržali u zarobljeništvu, pa su brzo umirali, usled slabe ishrane, novih bolesti, i nedostatka medicinske nege. Selknami su živeli na jugu Čilea i Argentine, uključujući i Ognjenu Zemlju. Bili su jedna od poslednjih indijanskih grupa u Južnoj Americi sa kojima su zapadnjaci uspostavili kontakt. Ovi lovci i sakupljači su govorili Čon jezikom, a odlikovali su se izrazitom visinom za ono vreme (180 cm u proseku), fizičkom snagom i sposobnošću preživljavanja na najvišim planinskim predelima i ekstremnim uslovima. Španski kolonizatori su ubili većinu životinja koje su bile izvor hrane za Selkname, i izgradili velike rančeve ovaca. Selknami, koji nisu imali razumevanja za privatnu svojinu, uzimali su ovce od Španaca za hranu, što je okarakterisano kao razbojništvo od strane vlasnika rančeva. Rančeri su oformili naoružane grupe da love i pobiju Selkname, a bili bi isplaćeni $ 1 po isporuci odsečenih ušiju Indijanaca. Populacija Selknama je 1896. pala na 3.000, a Martin Gusinde, austrijski etnolog ranog 20. veka, zabeležio je 1919. da ih je preostalo samo 279. Godine 1945. misionar Lorenco Masa, izbrojao je 25, a u maju 1974. godine, umrla je poslednja pripadnica ovog plemena Angela Loij.