Prvi instrument koji deca u Zapadnoj Sahari nauče da sviraju su dlanovi, potom plastične kante, nakon čega najtalentovanija deca prelaze na tradicionalni udarački instrument tbal. Jedno od te dece bila je i Aziza Brahim, najpoznatija muzičarka današnjice iz Zapadne Sahare.

Njena majka je tokom trudnoće, 1975. godine, bila primorana da napusti svoju zemlju zajedno sa više od polovine autohtonog stanovništva Zapadne Sahare, kada je buknuo rat protiv marokanskih i mauritanijskih okupatora.

Zapadnu Saharu okupirala je Španija krajem 19. veka. Godine 1965. Generalna skupština UN usvojila je prvu rezoluciju o Zapadnoj Sahari, tražeći od Španije da dekolonizuje teritoriju, nakon čega je održan i referendum u kojem su se stanovnici ove države izjasnili za nezavisnost.

Međutim, Španija prepušta administraciju svoje kolonijalne teritorije Maroku i 1975. armije Maroka i Mauritanije ulaze u Zapadnu Saharu sa namerom da je anektuju, što dovodi do sukoba sa zapadnosaharskim NOP Polisario, koji proglašava Saharsku Demokratsku Republiku sa vladom u egzilu, u Alžiru. Mauritanija je povukla svoje trupe 1979. godine, i Maroko je na kraju obezbedio de facto kontrolu nad celokupnom teritorijom ove zemlje.

Preko granice, u kamenoj pustinji Alžira, izbeglice su osnovale kamp, gde je Aziza Brahim rođena, godinu dana kasnije. Nikada nije upoznala oca, koji je ostao da brani domovinu i, nekoliko godina kasnije, poginuo u borbi protiv marokanskih okupatora.

Njena baka, pesnikinja Liadra Mint Mabruk, najviše je uticala na Azizin izbor profesije. Sada, u osamdesetim godinama, ima status najpoznatije “pesnikinje sa puškom” među berberskim plemenima Zapadne Sahare. Učestvovala je u ratu i pisala pesme koje su dokumentovale šta se dešavalo u NOB-u. One se i danas čitaju u izbegličkim kampovima i među borcima Polisarija, da podignu moral ljudi.

Kao i mnoga druga deca Zapadne Sahare, Aziza Brahim je dobila stipendiju vlade u Havani i sa jedanaest godina preselila se na Kubu gde je završila studije. Važan saveznik u procesu dekolonizacije mnogim afričkim zemljama, Kuba je pružila podršku Zapadnoj Sahari od samog početka i od 1977. je dala na hiljade stipendija za decu Zapadne Sahare.

“Tamo sam naučila da budem jača, da se solidarišem sa drugima i dobila sam obrazovanje. U izbegličkom kampu resursi su veoma ograničeni i sve dolazi od humanitarne pomoći. Kuba je masovno doprinela boljitku naših života”, kaže pevačica.

Njena muzika podređena je cilju dekolonizacije i uspostavi društva socijalne pravde. Ni pored sve brojnijih svetskih priznanja, Aziza ne želi da komercijalizuje svoju muziku i ostaje verna svojim principima. “Čvrsto verujem u pravičnost borbe mog naroda i želim da ovekovečim naša stradanja kroz svoje pesme. Španija u potpunosti snosi krivicu za predaju naše zemlje Maroku tokom Frankove diktature, i sve kasnije vlade Španije su ignorisale marokansku okupaciju.”

Maroko je izgradio zid okružen minskim poljima oko Zapadne Sahare, dug 2,720 km. “Ovaj zid je sramota za čovečanstvo, kao i zidovi koje evropske zemlje grade da zaustave dotok izbeglica iz zemalja zahvaćenih ratovima. Ta tragedija nije propisno adresirana, i ona će imati strašne posledice za sve nas. Niko ne napušta svoju domovinu iz zadovoljstva, već iz krajnje nužde koju uzrokuju velike ekonomske sile. Ove zemlje koriste prednosti svojih loših postupaka koji šire glad, raseljavanje, segregaciju… I onda ne žele da prihvate posledice.”

Diskografija:

• 2008 Mi Canto EP
• 2011 OST Wilaya
• 2012 Mabruk
• 2014 Soutak
• 2016 Abbar el Hamada