Rezolucija Informacionog biroa kumunističkih partija o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije

Informacioni biro, u sastavu predstavnika Bugarske radničke partije (komunista), Rumunske radničke partije, Mađarske partije trudbenika, Poljske radničke partije, Svesavezne komunističke partije (boljševika), Komunističke partije Francuske, Komunističke partije Čehoslovačke i Komunističke partije Italije, pošto je pretresao pitanje stanja u Komunističkoj partiji Jugoslavije i konstatovao da su predstavnici Komunističke partije Jugoslavije odbili da dođu na zasedanje Informacionog biroa, jednoglasno je doneo sledeće zaključke:

1. Informacioni biro konstatuje da vodstvo Komunističke partije Jugoslavije sprovodi u poslednje vreme u osnovnim pitanjima spoljne i unutrašnje politike nepravilnu liniju koja znači otstupanje od marksizma-lenjinizma. U vezi s tim Informacioni biro odobrava postupak CK SKP(b), koji je uzeo inicijativu u raskrinkavanju nepravilne politike CK KP Jugoslavije i pre svega nepravilne politike drugova Tita, Kardelja, Đilasa, Rankoviča.

2. Informacioni biro konstatuje da vodstvo KPJ sprovodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu i SKP(b). U Jugoslaviji je dopuštena nedostojna politika sramoćenja sovjetskih vojnih specijalista i diskreditovanja Sovjetske armije. Za sovjetske građane specijaliste u Jugoslaviji bio je stvoren posebni režim na osnovu koga su stavljeni pod nadzor organa Državne bezbednosti Jugoslavije i praćeni. Istom takvom praćenju i nadzoru od strane Državne bezbednosti Jugoslavije bili su podvrgnuti pretstavnik SKP(b) u Informacionom birou drug Judin i niz zvaničnih predstavnika SSSR u Jugoslaviji. Sve ove, kao i njima slične činjenice svedoče da su rukovodioci KPJ zauzeli stanovište nedostojno komunista, na osnovu koga su jugoslovenski rukovodioci počeli identifikovati spoljnu politiku SSSR sa spoljnom politikom imperijalističkih sila i ponašaju se prema SSSR isto onako kao i prema buržoaskim državama. Upravo usled ove antisovjetske pozicije Centralnog komiteta KPJ raširila se klevetnička propaganda pozajmljena iz arsenala kontrarevolucionarnog trockizma o ,,izrođavanju” SKP(b), o „izrođavanju” SSSR-a itd. Informacioni biro osuđuje ove antisovjetske koncepcije rukovodilaca KPJ, koje su nespojive sa marksizmom-lenjinizmom i koje priliče samo nacionalistima.

3. U svojoj unutrašnjoj politici rukovodioci KPJ napuštaju pozicije radničke klase i kidaju s marksističkom teorijom klasa i klasne borbe. Oni poriču činjenicu da kapitalistički elementi u njihovoj zemlji rastu i da se u vezi s tim zaoštrava klasna borba u jugoslovenskom selu. Ovo poricanje proizilazi iz oportunističkog gledišta da se u razdoblju prelaza od kapitalizma ka socijalizmu klasna borba ne zaoštrava — kako to uči marksizam-lenjinizam, nego se gasi — kako su tvrdili oportunisti Buharinovog tipa, koji su propovedali teoriju mirnog urastanja kapitalizma u socijalizam. Jugoslovenski rukovodioci sprovode nepravilnu politiku na selu, ignorišu klasnu diferencijaciju na selu i smatraju individualne seljake za jedinstvenu celinu, uprkos poznatom Lenjinovom učenju da sitno individualno gazdinstvo rađa kapitalizam i buržoaziju stalno, svakodnevno, svakočasovno, stihijski i u masovnim razmerama. Međutim, politička situacija u jugoslovenskom selu ne daje nikakva prava za bezbrižnost i samozadovoljstvo. U uslovima kad u Jugoslaviji preovlađuje individualno seljačko gazdinstvo, kada ne postoji nacionalizacija zemlje, kada postoji privatna svojina na zemlju i kupoprodaja zemlje, kada su u rukama kulaka koncentrisani znatni zemljišni posedi, kada se primenjuje najamni rad itd., Partija se ne može vaspitavati u duhu zataškavanja klasne borbe i primirivanja klasnih suprotnosti, a da se tim samim ne razoruža pred licem teškoća izgradnje socijalizma. Rukovodioci KPJ skreću s marksističko-lenjinističkog puta na put narodnjačke kulačke partije u pitanju rukovodeće uloge radničke klase, jer tvrde da su seljaci „najčvršći temelj jugoslovenske države”. Lenjin uči da proletarijat, kao jedina, do kraja revolucionarna klasa savremenog društva… mora biti vođa hegemon u borbi celokupnog naroda za potpuni demokratski prevrat, u borbi svih trudbenika i eksploatisanih protiv ugnjetača i eksploatatora.”

4. Informacioni biro smatra da rukovodstvo KPJ revidira marksističko-lenjmističko učenje o partiji. Prema teoriji marksizma-lenjinizma, partija je osnovna vodeća i usmeravajuća snaga u zemlji, snaga koja ima svoj naročiti program i ne rasplinjava se u bespartijnoj masi. Partija je najviša forma organizacije i najvažnije oružje radničke klase. Međutim, u Jugoslaviji ne smatraju za osnovnu rukovodeću snagu u zemlji Komunističku partiju nego Narodni front. Jugoslovenski rukovodioci umanjuju ulogu KP, faktički rastvaraju partiju u bespartijnom Narodnom frontu, koji obuhvata klasno veoma raznolike elemente (radnike, radno seljaštvo sa individualnim gazdinstvom, kulake, trgovce, sitne fabrikante, buržoasku inteligenciju), kao i raznobrojne političke grupe, ubrajajući tu i neke buržoaske partije. Jugoslovenski rukovodici uporno neće da priznaju pogrešnost svoje koncepcije da KPJ tobož ne može i ne treba da ima svoj naročiti program, nego da treba da se zadovolji s programom Narodnog fronta. Činjenica da u Jugoslaviji na političkoj areni istupa samo Narodni front, dok partija i njene organizacije ne istupaju otvoreno u svoje ime pred narodom — ne samo da umanjuje ulogu partije u političkom životu zemlje, nego i potkopava partiju kao samostalnu političku snagu, pozvanu da osvaja sve veće poverenje naroda i da obuhvata svojim uticajem sve šire mase radnog naroda putem otvorene političke delatnosti, otvorenom propagandom svojih pogleda i svog programa. Rukovodioci jugoslovenske KP ponavljaju grešku ruskih menjševika, koja se sastoji u rastvaranju marksističke partije u bespartijnoj masovnoj organizaciji. To sve svedoči o likvidatorskim tendencijama u odnosu na KP u Jugoslaviji. Informacioni biro smatra da takva politika CK KPJ ugrožava samo postojanje KP i, u krajnjoj liniji, krije u sebi opasnost izrođavanja jugoslovenske narodne republike.

5. Informacioni biro je mišljenja da je birokratski režim u partiji, koji su stvorili jugoslovenski rukovodioci, štetan za život i razvoj KPJ. U partiji nema unutrašnje partijske demokratije, ne poštuje se princip izbornosti, nema kritike ni samokritike. CK KPJ, uprkos praznom uveravanju drugova Tita i Kardelja, u većini je sastavljen ne od izabranih, nego od kooptiranih članova. KP se faktično nalazi u polulegalnom položaju. Partijski sastanci se ne održavaju, ili se održavaju tajno, što slabi uticaj partije u masama. Takav tip organizacije KPJ ne može se nazvati drukčije nego sektaško-birokratski. On vodi likvidaciji partije kao aktivnog samodelatnog organizma. U partiji se gaje vojnički metodi rukovođenja, slični metodima koje je u svoje vreme zavodio Trocki. Potpuno je nedozvoljivo da se u KPJ gaze najosnovnija prava članova partije i da se i na najblažu kritiku neispravnosti u partiji odgovara žestokim represalijama. Informacioni biro smatra sramnim činjenice kao što je isključenje iz Partije i hapšenje članova CK KPJ drugova Žujovića i Hebranga zato što su se usudili da kritikuju antisovjetske koncepcije rukovodilaca KPJ i što su se izrazili za prijateljstvo Jugoslavije sa SSSR-om. Informacioni biro je mišljenja da se u Komunističkoj partiji ne može trpeti takav sramotan, potpuno turski teroristički režim. Interesi samog postojanja i razvoja KPJ zahtevaju da se takvom režimu učini kraj.

6. Informacioni biro je mišljenja da kritika CK KPJ, koju su izvršili CK SKP(b) i centralni komiteti ostalih komunističkih partija, kao bratsku pomoć Kompartiji Jugoslavije, daje njenom rukovodstvu sve potrebne uslove za najbrže odstranjenje učinjenih grešaka. Međutim, rukovodioci KPJ, zaraženi preteranom ambicioznošću, ohološću i uobraženošću, umesto da pošteno prime ovu kritiku i pođu putem boljševičkog ispravljanja grešaka, dočekali su kritiku nakostrešeno, zauzeli prema njoj neprijateljski stav, pošli antipartijskim putem opšteg negiranja svojih pogrešaka, ogrešili se o marksističko-lenjinističko učenje 0 odnosu političke partije prema svojim greškama i time produbili svoje antipartijske greške. Budući nemoćni pred kritikom CK SKP(b) i centralnih komiteta ostalih bratskih partija, jugoslovenski rukovodioci su pošli putem direktnog obmanjivanja svoje partije i naroda, sakrili su od Komunističke partije Jugoslavije kritiku nepravilne politike CK, sakrili takođe od partije i naroda stvarne uzroke obračunavanja s drugovima Žujovićem i Hebrangom. U poslednje vreme, posle kritike grešaka jugoslovenskih rukovodilaca od strane CK SKP(b) i bratskih partija, oni su pokušali da dekretiraju niz novih levičarskih zakonskih mera. Jugoslovenski rukovodioci su s velikom žurbom izdali nove zakonske mere o nacionalizaciji sitne industrije i trgovine, čije sprovođenje uopšte nije bilo pripremljeno i koje, s obzirom na tu žurbu, može samo otežati snabdevanje jugoslovenskog stanovništva. Sa istom žurbom izdali su novi zakon o žitnom porezu na zemljoradnike, koji takođe nije pripremljen i koji zato može samo dezorganizirati snabdevanje gradskog stanovništva žitaricama. Na kraju, jugoslovenski rukovodioci su potpuno neočekivano, u bučnim deklaracijama, proglasili nedavno svoju ljubav i odanost SSSR-u, iako je verodostojno poznato da do danas, u praksi, sprovode neprijateljsku politiku prema SSSR-u. Takva orijentacija rukovodilaca KPJ na likvidaciju kapitalističkih elemenata u današnjim uslovima Jugoslavije, a prema tome i na likvidaciju kulaka kao klase, ne može se kvalifikovati drugačije nego kao avanturistička, nemarksistička. Jer, taj zadatak se ne može rešiti dok u zemlji preovlađuje individualno seljačko gazdinstvo koje neizbežno rađa kapitalizam, dok nisu pripremljeni uslovi za masovnu kolektivizaciju poljoprivrede i dok se većina radnog seljaštva ne uveri u prednost kolektivnog načina privrede. Iskustvo SKP(b) svedoči da je tek na bazi masovne kolektivizacije poljoprivrede moguća likvidacija poslednje i najbrojnije izrabljivačke klase, klase kulaka, i da je likvidacija kulaka kao klase nerazdvojni organski deo kolektivizacije poljoprivrede. U nastojanju da izbegnu pravednu kritiku bratskih partija u Informacionom birou, jugoslovenski rukovodioci su izmislili verziju o svom tobože „neravnopravnom položaju”. Valja reći da u toj verziji nema ni reči istine. Svima je poznato da su komunističke partije, organizujući Informacioni biro, pošle od nepobitnog principa da svaka partija treba da polaže računa o svom radu pred Informacionim biroom, isto onako kao što svaka partija ima pravo da kritikuje ostale partije. Ovo svoje pravo Komunistička partija Jugoslavije koristila je u velikoj meri na prvom savetovanju devet komunističkih partija. Činjenica da su Jugosloveni odbili da pred Informacionim biroom polažu računa o svom radu, da saslušaju kritičke primedbe drugih komunističkih partija, znači stvarno kršenje ravnopravnosti komunističkih partija i ravno je zahtevu da se KPJ u Informbirou stvori privilegovani položaj. Informacioni biro došao je do jednoglasnog zaključka da su se rukovodioci KPJ svojim antipartijskim i antisovjetskim pogledima, nespojivim sa marksizmom-lenjinizmom, celim svojim postupkom i svojim odbijanjem da sudeluju na zasedanju Informacionog biroa, suprotstavili komunističkim partijama, koje su u sastavu Informacionog biroa, pošli putem otcepljenja od jedinstvenog socijalističkog fronta protiv imperijalizma, pošli putem izdaje međunarodne solidarnosti radnog naroda i putem prelaska na pozicije nacionalizma.
Informacioni biro osuđuje ovu antipartijsku politiku i postupak CK KPJ.

Informacioni biro konstatuje da je, usled svega ovoga, CK KPJ isključio sebe i Komunističku partiju Jugoslavije iz porodice bratskih komunističkih partija, iz jedinstvenog komunističkog fronta i, prema tome, iz redova Informacionog biroa. Informacioni biro je mišljenja da je osnov svih ovih grešaka rukovodstva KPJ neosporna činjenica da su u rukovodstvu KPJ u poslednjih pet do šest meseci otvoreno preovladali nacionalistički elementi, koji su tamo i pre bili maskirani, da je rukovodstvo KPJ raskinulo s internacionalističkim tradicijama KPJ i pošlo putem nacionalizma. Jugoslovenski rukovodioci, precenjujući jake unutrašnje nacionalne snage i mogućnosti Jugoslavije, misle da mogu očuvati nezavisnost Jugoslavije i izgraditi socijalizam bez podrške komunističkih partija u ostalim zemljama, bez podrške zemalja narodne demokratije, bez podrške SSSR-a. Oni misle da novoj Jugoslaviji nije potrebna pomoć tih revolucionarnih snaga. Jugoslovenski rukovodioci, slabo se orijentišući u međunarodnoj situaciji i prestrašeni ucenjivačkim pretnjama imperijalista, misle da mogu nizom ustupaka imperijalističkim državama steći njihovu naklonost, da se mogu s njima sporazumeti o nezavisnosti Jugoslavije i da jugoslovenskim narodima mogu postepeno nakalemiti orijentaciju prema tim državama, tj. orijentaciju prema kapitalizmu. Pri tome mučki polaze od poznate buržoaske-nacionalističke teze, prema kojoj „kapitalističke države predstavljaju manju opasnost za nezavisnost Jugoslavije nego SSSR”.

Jugoslovenski rukovodioci verovatno ne shvataju, ili se prave da ne shvataju, da slična nacionalistička koncepcija može dovesti samo do izrođavanja Jugoslavije u običnu buržoasku republiku, do gubitka nezavisnosti Jugoslavije i do pretvaranja Jugoslavije u koloniju imperijalističkih zemalja. Informacioni biro ne sumnja u to da u krilu KPJ ima dovoljno zdravih elemenata, vernih marksizmu-lenjinizmu, vernih internacionalističkim tradicijama KPJ, vernih jedinstvenom socijalističkom frontu. Zadatak ovih zdravih članova KPJ jeste da prisile svoje današnje rukovodioce da otvoreno i pošteno priznaju svoje pogreške i da ih poprave, da napuste nacionalizam, da se vrate internacionalizmu i da svim silama učvršćuju jedinstveni socijalistički front protiv imperijalizma, ili, — ako se današnji rukovodioci KPJ pokažu za to nesposobni, — da ih smene i istaknu novo internacionalističko rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije.

28. juna 1948

Izjava Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije povodom rezolucije Informacionog biroa komunističkih partija o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije  

Povodom objavljivanja pomenute Rezolucije Informbiroa, Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije izjavljuje sledeće:

1. Kritika u Rezoluciji zasnovana je na netačnim i neosnovanim tvrdnjama i predstavlja pokušaj rušenja ugleda Komunističke partije Jugoslavije u inostranstvu i u zemlji, izazivanja zabune u masama u zemlji i u međunarodnom radničkom pokretu, slabljenja jedinstva KPJ i njene rukovodeće uloge. Utoliko je čudnije da je CK SKP(b) odbio da na licu mesta proveri svoje tvrdnje, kako je to predložio CK KPJ u svome pismu od 13 aprila o.g.

2. U Rezoluciji se, bez navođenja ijednog dokaza, navodi tvrdnja da vodstvo KPJ vodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu. Tvrdnja da su u Jugoslaviji omalovažavani sovjetski vojni specijalisti, a da su građanski specijalisti bili podvrgnuti praćenju od organa bezbednosti — apsolutno ne odgovara istini. Sve do njihovog povlačenja, niko od predstavnika Sovjetskog Saveza nije, u tom pogledu, ma kad skrenuo pažnju jugoslovenskim predstavnicima. Potpuno je lažna tvrdnja da je bilo ko od sovjetskih pretstavnika praćen u Jugoslaviji, a najmanje drug Judin. Ova tvrdnja, a naročito ona u vezi s drugom Judinom, ima isključivo za cilj da diskredituje KPJ i njeno rukovodstvo pred drugim partijama. Naprotiv, tačna je naša tvrdnja, koja je izneta u pismu Centralnom komitetu SKP(b) od 13. aprila a koja se zasniva na nizu izjava članova KPJ, datim svojim partijskim organizacijama, kao i drugih građana naše zemlje, od oslobođenja do danas, a sastoji se u tome, da su ih organi sovjetske obaveštajne službe bezbednosti vrbovali. CK KPJ je smatrao i smatra da je takav odnos prema zemlji, u kojoj su komunisti vladajuća partija i koja ide u socijalizam — nedopustiv odnos i da vodi demoralisanju građana FNRJ i slabljenju i potkopavanju državnog i partijskog rukovodstva. CK KPJ je smatrao i smatra da odnos Jugoslavije prema SSSR-u mora biti zasnovan isključivo na bazi poverenja i iskrenosti i, držeći se toga principa, jugoslovenskim državnim organima nije bilo ni na kraj pameti da prate ili bilo kako kontrolišu građane Sovjetskog Saveza u Jugoslaviji.

3. U Rezoluciji se kritikuje politika KPJ u pogledu vođenja klasne borbe, a naročito politike KPJ na selu. Pri tome se navode poznati stavovi Lenjina. CK KPJ ističe da se u svojoj politici ograničavanja kapitalističkih elemenata na selu rukovodi navedenim i sličnim stavovima Lenjina, što su autori Rezolucije — da su se potrudili — mogli da pročitaju u objavljenim partijskim dokumentima i člancima i uvere se u praktično sprovođenje te politike. Zato optužbe Rezolucije i CK SKP(b) u stvari samo udaraju na otvorena vrata, a objektivno neizbežno vode ohrabrenju i podršci reakcionarnih i kapitalističkih elemenata u gradu i na selu, izazivanju zabune kod stanovništva kao da je za objektivne teškoće, naročito u pogledu snabdevanja, u periodu prelaska od kapitalizma ka socijalizmu, kriv CK KPJ i njegova politika. CK KPJ smatra da je, kao metod, nedopustivo procenjivanje njegove delatnosti na bazi pojedinačnih citata istrgnutih iz najrazličitijih perioda borbe ili na bazi pojedinih, izolovano uzetih — i to još iskrivljenih — činjenica. CK KPJ smatra da se pri procenjivanju politike KPJ, kao i drugih partija, mora uzimati u prvom redu praksa Partije — da li Partija postiže ili ne postiže uspehe u borbi za socijalistički preobražaj zemlje, da li u celini slabe ili jačaju kapitalistički elementi, da li slabi ili jača socijalistički sektor narodne privrede.

4. CK KPJ ne može a da sa dubokim negodovanjem ne odbije tvrdnje kako vodeći faktori KPJ skreću na put kulačke partije, na put likvidacije KPJ, kako u Partiji nema demokratije, kako se u Partiji gaje metodi vojničkog rukovodstva, kako se u Partiji „gaze najosnovnija prava članova Partije i da se i na najblažu kritiku neispravnosti u Partiji odgovara oštrim represalijama” itd. Zar bi mogli članovi Partije koji su neustrašivo gledali kroz hiljade bojeva u oči smrti trpeti u Partiji stanje nedostojno i ljudi i komunista? Tvrdnje kako u Partiji ne sme da se kritikuje i slično, strašna su uvreda svakom članu naše Partije, sramoćenje herojske i slavne prošlosti Partije i njene današnje herojske borbe za obnovu i izgradnju zemlje. CK KPJ podvlači da se zbog činjenice što u nekim partijskim organizacijama nisu još sprovedeni izbori ne može tvrditi da u Partiji nema demokratije. To su ostaci ratnog vremena i burnog posleratnog razvitka kroz koji je prošla KPJ, a postojali su u svoje vreme i u drugim partijama, pa i u SKP(b).

Što se pak tiče tvrdnje da se Partija rasplinjava u Frontu, da vodeći faktori skreću na put kulačke partije, ona objektivno vodi ka razbijanju saveza radnih masa, ostvarenog pod rukovodstvom radničke klase u jedinstvenoj organizaciji Narodnom frontu, kao izolovanju Partije od radnih masa. Koren toj tvrdnji, sem rečenog, nalazi se u nerazumevanju odnosa između Partije i Fronta u Jugoslaviji, u nerazumevanju suštine Fronta u Jugoslaviji i načina ostvarivanja rukovodeće uloge radničke klase u njemu. I u tom pitanju se ne polazi od činjenice, nego od iskonstruisanih tvrdnji, s kojima se, zatim, polemiše poznatim stavovima lenjinizma, koje niko odgovoran u KPJ nikada nije osporavao. A činjenice, kao i mnogobrojne izjave kroz čitav rat i posle rata — ne samo komunista nego i nekomunista u Frontu govore: prvo, da je u Frontu vodeća snaga Kompartije, drugo, da se Kompartija ne rasplinjava u Frontu, nego da, naprotiv, Partija idejno i politički podiže osnovne mase frontovaca, vaspitavajući ih u duhu svoje politike marksizma-lenjinizma; treće, da se Narodni front Jugoslavije u praksi bori za socijalizam, što svakako ne bi moglo biti ako bi u njemu igrale ikakvu ozbiljnu ulogu „šarolike političke grupe” — buržoaske partije, kulaci, trgovci, mali fabrikanti i sl., kao što se kaže u Rezoluciji, ili ako bi on bio koalicija između Kompartije i drugih partija ili forma sporazuma proletarijata sa buržoazijom; četvrto, da ne preuzima Partija program od Fronta, nego, naprotiv, Front dobija osnovni pravac i program od Kompartije, što je i prirodno obzirom na njenu vodeću ulogu u njemu. CK KPJ pritom podvlači da je dalje idejno i političko zbijanje frontovskih masa, povezivanje političke aktivnosti Partije s aktivnošću Fronta i svestrana aktivnost Fronta — jedan od najvažnijih zadataka Partije.

Najzad, CK KPJ ističe da većina njegovih članova nisu kooptirani, nego izabrani. U svom računanju CK SKP(b) nije uračunao članove Politbiroa, koji su posebno birani na Petoj zemaljskoj konferenciji. Zato broju od 22 člana plenuma CK KPJ, koji pominje CK SKP(b) u jednom svom pismu, treba dodati još sedam članova Politbiroa. Čudovišno je, prebacivati jednom Centralnom komitetu Komunističke partije, koji je u ratu izgubio deset svojih članova, što je na njihova mesta kooptirao sedam drugova, uglavnom iz redova kandidata CK KPJ. CK KPJ odbija kao smešnu i neistinitu tvrdnju o nelegalnosti KPJ i smatra da je ona, sem ostalog takođe, potvrda nerazumevanja formi rada KPJ u određenim uslovima i određenim momentima. Forme rada KPJ izrasle su iz konkretnih uslova dugogodišnje revolucionarne prakse naše Partije, one su se u toj praksi pokazale kao pravilne i one su bile važan faktor da je Partija osvojila poverenje masa.

5. CK KPJ odbija kao nedostojnu optužbu da u Kompartiji vlada turski režim i da su jugoslovenski rukovodioci zatajili Partiji kritiku neispravne politike CK, zatajili Partiji i narodu „stvarne uzroke obračunavanja sa drugovima Hebrangom i Žujovićem”. CK KPJ nije mogao objaviti pisma CK SKP(b) sve dotle dok to ne učini sam CK SKP(b). Međutim, čitavom širem aktivu KPJ poznat je sadržaj pisma CK SKP(b), a čitavom partijskom članstvu slučaj Hebranga i Žujovića. CK KPJ mora da izjavi svoje čuđenje kako su predstavnici partija, članica Informbiroa, mogli da uzmu u zaštitu Hebranga i Zujovića, a da ne traže od CK KPJ nikakve podatke. CK KPJ se čudi zašto se brane ljudi kao na pr. Žujović, koji je 1937. godine, po odluci Kominterne zajedno sa Gorkićem isključen iz CK KPJ, ili kao Hebrang, koji je pred ustaškom policijom imao izdajničko držanje, o čemu je obmanuo Partiju, koji su frakcionašili u KPJ i radili na njenom razbijanju i na štetočinskom sabotiranju tempa izgradnje i industrijalizacije Jugoslavije. Zar to nije podrška frakcionaštvu, izdajnicima i razbijačkoj delatnosti protiv KPJ? CK KPJ u vezi sa tim objavljuje kao dodatak svoje materijale o Hebrangu i Žujoviću.

6. CK KPJ odbija kao apsurdnu tvrdnju da su u poslednje vreme jugoslovenski rukovodioci sa velikom žurbom i iz demagoških razloga doneli mere o nacionalizaciji sitne industrije i sitne trgovine. Te mere su, u stvari, bile pripremljene još šest meseci pre pomenutih optužbi CK SKP(b) protiv CK KPJ i rezultat su jačanja i razvijanja socijalističkog sektora.

7. CK KPJ tvrdi da niko od rukovodilaca ne smatra da Jugoslaviji nije u borbi za izgradnju socijalizma i očuvanje nezavisnosti potrebna pomoć zemalja narodne demokratije i SSSR-a. Samo ljudi koji su izgubili svaku vezu s realnošću mogli bi da tvrde tako nešto. CK KPJ mora pri tom da naglasi da davanje te pomoći i saradnja ne zavisi samo od njega, nego i od zemalja narodne demokratije i SSSR-a. CK KPJ smatra da se ta pomoć mora povezati s unutršnjom i spoljnom politikom Jugoslavije, a ni u kom slučaju sa činjenicom što on nije mogao da primi neosnovane i na neistinama zasnovane optužbe. Tvrdnje kako se jugoslovenski rukovodioci spremaju na ustupke imperijalistima i na pogađanje s njima o nezavisnosti Jugoslavije — potpuno su izmišljene i spadaju u red najtežih kleveta protiv nove Jugoslavije. CK KPJ mora, međutim, podvući da je u nekim zemljama narodne demokratije od partijskih i državnih organa učinjen čitav niz ničim izazvanih postupaka kojima se vređaju narodi Jugoslavije, njihova država i državni predstavnici i koji vode ka slabljenju pomenute saradnje, ka kvarenju odnosa sa Jugoslavijom. CK KPJ ne smatra se obaveznim da ubuduće ćuti o sličnim postupcima.

8. CK KPJ ne smatra da je time što je odbio da diskutuje o greškama za koje nije kriv ma u čemu povredio jedinstvo komunističkog fronta. Jedinstvo tog fronta se ne zasniva na priznavanju izmišljenih i iskonstruisanih grešaka i kleveta, nego na činjenici da li je politika jedne partije stvarno internacionalistička ili nije. Međutim, ne može se preći ćutke preko činjenice da je Informbiro prekinuo principe na kojima je osnovan, a koji su predvideli dobrovoljnost svake partije u odnosu na prihvatanje zaključaka. Informbiro, međutim, ne samo da prisiljava rukovodioce KPJ da priznaju greške koje nisu učinili, nego poziva članove KPJ na pobunu u Partiji, na razbijanje jedinstva Partije. CK KPJ nikada ne može pristati da se diskutuje o njegovoj politici na bazi izmišljotina, nedrugarskog odnosa, bez uzajamnog poverenja. Takva osnova nije principijelna i u tom i samo u tom smislu CK KPJ je smatrao da nije ravnopravan u diskusiji i da ne može primati diskusiju na toj bazi. I dalje, u vezi s gornjim, CK KPJ odlučno odbija optužbu da je Komunistička partija Jugoslavije prešla na pozicije nacionalizma. Celokupnom svojom unutrašnjom i spoljnom politikom, a naročito svojom borbom u toku Narodnooslobodilačkog rata i pravilnim rešenjem nacionalnog pitanja u Jugoslaviji KPJ je dokazala sasvim suprotno.

Pomenutim neopravdanim optužbama naneta je našoj Partiji, našoj radničkoj klasi i radnim masama, narodima Jugoslavije uopšte i njihovoj nesebičnoj i herojskoj borbi — najveća istorijska nepravda. Centralnom komitetu KPJ je jasno da će optužbe CK SKP(b) protiv CK KPJ iskoristiti neprijateljska propaganda u cilju klevetanja Sovjetskog Saveza, Jugoslavije i ostalih demokratskih zemalja. Međutim, CK KPJ izjavljuje da ne snosi nikakvu odgovornost za sve te pojave, jer ih nikakvim svojim postupkom nije izazvao. Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije poziva partijsko članstvo da zbije svoje redove u borbi za ostvarenje partijske linije i još veće učvršćenje jedinstva Partije, a radničku klasu i ostale radne mase, okupljene u Narodnom frontu, da još upornije nastave rad na izgradnji naše socijalističke domovine. To je jedini put i način da praksom dokažemo svu neopravdanost pomenutih optužbi.

29. juna 1948