“Želim da naglasim da nije slučajno što smo izabrali baš Jugoslaviju za našu prvu posetu Evropi. Došli smo u Jugoslaviju zbog velike sličnosti u našim borbama. Došli smo jer smatramo da je vaš put u socijalizam najbolji, jer usklađuje socijalizam i demokratiju. Vaša mala zemlja puno doprinosi rešenju svetskih problema, a to je odlika velikih naroda. Vidimo sopstvenu sliku u vama i vašoj hrabrosti.”
– Ahmed ben-Bela, prvi predsednik Alžira
Jugoslovenska diplomatija nije se ustručavala od ostrašćenih osuda kolonijalizma. U praksi, Jugoslavija je podržala svaku borbu afričkih i azijskih zemalja za nezavisnost, njenim diplomatskim naporima u okviru Ujedinjenih nacija. Međutim, SFRJ je povremeno delovala hrabro i na bilateralnoj osnovi, po cenu opasnosti od ugrožavanja njenih odnosa sa Zapadnim silama, i direktno pomagala pojedine nacionalno-oslobodilačke pokrete.1
Najznačajniji među njima, svakako je slučaj Alžira. Interesovanje za alžirski Front za narodno oslobođenje (FLN), jugoslovensko rukovodstvo je pokazalo prilično rano. Ono je uspostavilo kontakt sa alžirskim pobunjenicima u Kairu 1953-1954 i vrlo brzo steklo njihovo poverenje. Kairo je inače bio sedište većine nacionalno-oslobodilačkih organizacija afričkih država, među kojima je SFRJ težila da pokaže svoj kredibilitet.
Od početka narodnog ustanka u Alžiru, pod vođstvom FLN-a, 1. novembra 1954. godine, Beograd je otvoreno izražavao simpatije za ciljeve alžirskih pobunjenika, zalagao se za njih pred Ujedinjenim nacijama, ali i vršio tajne isporuke značajnih količina lakog naoružanja do sedišta FLN-a u Kairu. U januaru 1955. godine, jugoslovenska delegacija je glasala za predlog Saudijske Arabije da se alžirski problem iznese pred Savetom bezbednosti. Nakon toga je zatražila da se o tom pitanju raspravlja na zasedanju Generalne skupštine, tvrdeći, zajedno sa afro-azijskim delegacijama, da se u Alžiru radi o narodnom ustanku, a ne akciji “malog broja ekstremista”, kao je to zvanično tvrdila Francuska.2
Jugoslavija je osudila “opsednutost” Francuske “vojnim rešenjem” i pozvala na priznavanje legitimnih aspiracija Alžiraca i njihovog prava da “sami odrede sopstvenu sudbinu”. Međutim, dok je aplaudirao formiranju Privremene alžirske vlade u Kairu, tokom 1958., Beograd je stavio na tanak led svoje odnose sa Parizom, što je bio drugi u nizu diplomatski sukob sa Zapadnim zemljama u samo dve godine. Godinu dana ranije, Zapadna Nemačka je raskinula diplomatske odnose sa Jugoslavijom u znak odmazde zbog jugoslovenskog priznavanja Istočne Nemačke, a diplomatske veze između dve zemlje nisu obnovljene sve do 31, januara 1968. godine.3
Međutim, i u samom jugoslovenskom rukovodstvu postojale su nesuglasice oko odnosa prema FLN-u: neki članovi jugoslovenskog Centralnog komiteta, prihvatili su argumente francuskih socijalista, da bi bilo bolje podržati reforme i autonomiju, a ne revoluciju i nezavisnost, i bili su skeptični povodom sposobnosti FLN-a da porazi francusku vojsku; dok je druga struja, na čelu sa Titom, pritiskala za nedvosmislenu podršku FLN-u, koji su poredili sa partizanskim pokretom u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Zatim dolazi i do pravog diplomatskog skandala 18. januara 1958., kada je francuska mornarica na Mediteranu presrela jugoslovenski teretni brod “Slovenija”, sa tovarom od 150 tona naoružanja namenjenog alžirskim pobunjenicima.4
Tokom susreta sa Josipom Brozom Titom u junu 1959., Ferhat Abas, predsednik Privremene alžirske vlade u Kairu, savetovao je jugoslovenskog predsednika da se De Golova ponuda o mirnom rešenju sukoba ozbiljno razmotri.5 De Golova izjava od 16. septembra 1959., po prvi put je izrazila prihvatanje načela samoopredeljenja kao mogućeg osnova za rešenje sukoba, što privremeno stopira oštre jugoslovenske kritike. Beograd se nadao brzom sporazumu o nezavisnosti Alžira, pre nego što se odnosi Jugoslavije i Francuske pogoršaju do krajnjih granica.
Ali Francuska nije stopirala vojne akcije protiv FLN-a, i Jugoslavija je nastavila sa osudama francuske brutalnosti u Alžiru. Nakon insistiranja jugoslovenskog rukovodstva na pokretanju referenduma za nezavisnost Alžira, pod nadzorom UN-a, i daljim otpremanjem materijalne pomoći FLN-u, odnosi Beograda i Pariza dovedeni su do tačke otvorenog razdora. Najzad, 2. februara 1962. godine, francuska vlada je proterala jugoslovenskog ambasadora iz Pariza, nakon De jure priznanja Privremene alžirske vlade od strane Beograda (Francuska je do 1964. ponovo normalizovala odnose sa SFRJ).
U Jugoslaviji, borba alžirskog naroda popularizovana je od strane novinara Zdravka Pečara, koji je 1959. boravio u Alžiru sa borcima FLN-a.6 Vojna pomoć je velikodušno deljena, što je doprinelo uspesima FLN-a. Teško ranjeni alžirski vojnici tretirani su u jugoslovenskim bolnicama, dok su jugoslovenski lekari obučavali alžirske kolege; odeća i hrana su otpremani alžirskim izbeglicama u Tunisu i Maroku; nekoliko stotina stipendija omogućeno je alžirskim studentima na jugoslovenskim fakultetima; alžirske folklorne i dramske grupe nastupale su u Jugoslaviji; i FLN posmatrači bili su počasni gosti na Sedmom kongresu SKJ u martu 1958. godine i na Kongresu Saveza jugoslovenskih sindikata.
Po sticanju nezavisnosti, Alžirski FLN je bio zainteresovan za jugoslovenski model samoupravnog socijalizma, baš kao i UAR (Savez Sirije i Egipta), Gvineja, Mali, Tanzanija, i Gana (do zbacivanje Nkrume u februaru 1966). Sa implementacijom ovog sistema počelo se prebrzo, uz preskakanje neophodnih faza centralizacije, kolektivizacije i industrijalizacije, u roku od šest meseci po nezavisnosti nacionalizovani postojeći industrijski, poljoprivredni, rudarski i komercijalni sektori funkcionisali su kao organi samouprave.
Jugoslavija je dobila tržište za svoje nove proizvode i izvore sirovina. Sposobnost Jugoslavije da se takmiči sa firmama Zapadnog i Istočnog bloka, zavisila je od količine dugoročnih kredita koje je mogla da odobri zemljama u razvoju. Da bi prodala mašine ona je morala da osigura komercijalne kredite. Do 1967. Jugoslavija je proširila kredite na više od 650 miliona dolara, uključujući i oko 200 miliona za Afričke Zemlje, vezane za kupovinu jugoslovenskih roba i usluga. Jugoslovenska vlada morala je da obezbedi i tehničku podršku, i tako brzo i efikasno odgovori na hitne zahteve. Tokom 1963., nakon egzodusa francuskih doseljenika, zvaničnici Alžira su se suočili sa krizom u organizovanju prolećne setve. U roku od četiri meseca Jugoslavija je isporučila 400 traktora i obučila više od 600 Alžiraca da se nose sa situacijom.7
Sa sličnom situacijom, jugoslovenska vlada se susrela i u Etiopiji, ali nije umela da efikasno odgovori na izazove. Kada je De Gol povukao francuske zvaničnike i pomoć iz Gvineje, tokom 1958., Seku Toure je hitno zatražio 500 nastavnika za Osnovne škole, ali Jugoslavija nije imala dovoljno kadra koji govori francuski. Čak i u Alžiru, jugoslovenska pomoć se nije mogla porediti sa 15.000 francuskih tehničara i nastavnika koji su radli u toj zemlji. Jugoslavija je i sama bila zemlja u razvoju, sa oskudnim rezervama konvertibilne valute i nedovoljnim brojem tehničara da odgovori na sve zahteve. Sem toga, Jugoslavija nije bila vojna sila, koja bi pružila zahtevane vojne usluge, što je afričke zemlje postepeno guralo u ruke SSSR ili Kine, kao bezbednosne garancije od mogućih imperijalističkih intervencija. Na posletku, mnogi jugoslovenski saveznici u Africi završili su kao žrtve vojnih pučeva finansiranih od strane Zapada, što je dovelo i do zaokreta u spoljnoj politici tih zemalja.8
Anti-kolonijalizam je postao jugoslovenska kreditna kartica u Trećem svetu. Bilo da se radi o Alžiru ili Kongu, Angoli ili Zapadnom Irijanu, Goi ili Jemenu, Jugoslavija je podupirala napore autohtonih naroda da razbiju okove stranih vlasti, uvek na strani ne-Zapadne zemlje protiv Zapada. Kada je u pitanju bila borba između dve ne-Zapadne nacionalističke frakcije, kao u Jemenu, Beograd je uvek favorizovao onu frakciju podržanu od nesvrstanih zemalja na osnovu toga što je bila više “progresivna”. Njena antikolonijalna politika bila je veoma uspešna, dok se za postkolonijalne ekonomske i političke odnose sa afričkim i azijskim zemljama, može reći da su mešovitog uspeha.
Bonus info:
– Zajednička ulaganja: U velikom broju slučajeva jugoslovenska vlada bila je pionir u osnivanju mešovitih preduzeća, poput onih u Maroku, Sudanu i Nigeriji. Sporazumom zaključenim sa Marokom, početkom 1966. godine, Beograd je iz ideoloških razloga insistirao na klauzuli u kojoj se navodi da Maroko može prekinuti zajedničku eksploataciju šest rudnika obojenih metala “kada god poželi”, kompletno nacionalizuje rudna bogatstva i isplati dugove jugoslovenskom partneru.9
– Tokom posete Zapadnoj Africi u proleće 1961. godine, Tito je govorio pred parlamentom Gane; On je bio prvi strani lider kome je pružena ova čast. Tito je rekao sledeće:
“… kolonijalni problem ne može se više rešavati u vidu politike početka dvadesetog veka ili politike tokom i neposredno posle Drugog svetskog rata, niti kao pitanje kojem se povremeno daje mesto u svečanim izjavama velikih sila. Sudbina naroda koji su se oslobodili od kolonijalizma, ili su na putu slobode, ne može se više odlučivati bez njihovog učešća.”, što je u međunarodnim diplomatskim krugovima shvaćeno kao direktan poziv na svaki vid otpora masama pod kolonijalizmom.
Nakon toga se osvrnuo na situaciju u Kongu, i napao Zapadne sile što pokušavaju da zadrže svoje nekadašnje privilegovane pozicije i transformišu Kongo u “pitomi instrument politike hladnog rata”, nazvao Patrisa Lumumbu “velikim nacionalističkim liderom”, osuđujući njegovo kriminalno ubistvo od strane pro-Zapadnih uzurpatora. Tito je okrivio “neke organe i oficire UN, posebno generalnog sekretara”, za njihovu moralnu odgovornost za ubistvo Lumumbe i uspeh zapadne intervencije.10
Josip Djerdja, “The Policy of Non-alignment in a Divided World,” Medjunarodni Problemi, Vol. xm, No. 3, 1961. ↩
“Yugoslavia’s Attitude Regarding the Algerian Problem,” Yugoslav Survey, Vol. 11, No. 5 (April-June 1961) ↩
Yugoslavia and the nonaligned world, Alvin Rubinstein – Princeton University Press – 1970 ↩
http://www.gaumontpathearchives.com/indexPopup.php?urlaction=doc&langue=EN&id_doc=235301 ↩
“Spoljna Politika,” Yugoslovenski Pregled (i960), p. 27. ↩
Zdravko Pečar, Aliir (Belgrade: Kultura, 1959) , p. 302. In a subsequent study, Aliir Do Nezavisnosti (Belgrade: Prosveta, 1967) ↩
Yugoslavia and the nonaligned world, Alvin Rubinstein – Princeton University Press – 1970 ↩
Yugoslavia and the nonaligned world, Alvin Rubinstein – Princeton University Press – 1970 ↩
Politika, 2. februar, 1966. ↩
Tito Odabrani Govori i članci, 1941-1961 (Zagreb: Naprijed, > 963). P-348- ↩
Leave a Reply