Iz Uvoda u knjigu: Julius K. Nyerere:
Freedom and Socialism (Uhuru na Ujamaa)
Tanganjikanska afrička nacionalna unija se formalno opredelila za socijalizam od kada je revidirala svoj statut, neposredno pošto je Tanganjika stekla nezavisnost u decembru 1961. godine. Više zakona i političkih odluka donesenih od različitih vlada – i pre i posle unije sa Zanzibarom – odrazilo je to opredeljenje. Ipak, postepeno je postalo jasno da je odsustvo opšteprihvaćenog i shvaćenog stava o filozofiji izazvalo probleme, a neke akcije vlade i Partije imale su za posledicu ohrabrivanje nesocijalističkih institucija, vrednosti i ponašanja. Ovo se događalo zbog toga što naše široko opredeljenje za socijalizam nije bilo shvaćeno. Stoga usvajanje Aruške deklaracije početkom 1967. godine znači za Tanzaniju značajan korak napred.1 Jer ova Deklaracija, zajedno sa političkim izjavama, koje su usledile, daje neku definiciju zahteva naše zemlje, naročito od njenih rukovodilaca.
Ali Aruška deklaracija je samo početak. Tanzanija sada nije socijalistička zemlja; ona je samo zemlja čiji se narod čvrsto opredelio za izgradnju socijalizma. Stvarni rad je tek počeo. Jer socijalizam se ne gradi vladinim odlukama niti aktima parlamenta; zemlja ne postaje socijalistička nacionalizacijama i velikim nacrtima na papiru. Izgraditi socijalizam je teže od toga i traje mnogo duže.
Ujamaa je tanzanijski socijalizam
Šta socijalizam znači za nas? Kako se mi možemo kretati ka njemu? Odgovor na ova pitanja je na izvestan način sadržan u reči koju smo izabrali da opišemo naš cilj. Jer izbor reči “Ujamaa” (čita se: uđamaa – pr. prev.) za definisanje naše socijalističke politike nije bio nimalo slučajan; niti je ova reč uzeta samo iz želje da se nađe swahili naziv za reč socijalizam. Swahili je jezik u razvoju i nastavlja da usvaja strane reči kada je to potrebno; zaista, mi govorimo o politici nekih drugih zemalja da su “kisoshialisti”.2 Reč “Ujamaa” je bila odabrana iz specijalnih razloga. Prvo, to je afrička reč i na taj način ističe afrički karakter politike koju nameravamo da sledimo. Drugo, njeno književno značenje je “porodica”, tako da to unosi u svest našeg naroda ideju uzajamne povezanosti u porodici kako je mi poznajemo.
Upotrebljavajući reč “Ujamaa”, dakle, mi izjavljujemo da za nas socijalizam uključuje izgradnju na osnovama naše prošlosti i, takođe, izgradnju prema našim sopstvenin zamislima. Mi ne uvozimo u Tanzaniju stranu ideologiju pokušavajući da na taj način zbrišemo naše istaknute društvene karakteristike. Mi smo svesno odlučili da kao društvo rastemo iz naših sopstvenih korena, ali u određenom pravcu i prema određenoj vrsti ciljeva. Mi to činimo isticanjem karakteristika naše tradicionalne organizacije i nastavljamo ih tako da one mogu obuhvatiti mogućnosti moderne tehnologije i osposobiti nas da se suočimo sa izazovima života u svetu dvadesetog veka.
Ovo isticanje razvoja iz tradicionalnih osnova društvenog života znači da ćemo mi pokušati da stvorimo nešto što će biti jedino naše i metodama koje mogu biti jedinstvene za Tanzaniju. Ovo ne obezvređuje naše izjašnjavanje da izgrađujemo socijalizam.
Socijalizam je internacionalan, njegove ideje i verovanja odnose se na čoveka u društvu, ne samo na tanzanijskog čoveka u Tanzaniji, ili afričkog čoveka u Africi. Ali baš zato što je univerzalni koncept on se mora odnositi i na tanzanijskog: čoveka u Tanzaniji. I, ako je to tako, mora biti sposoban da nam daje pravac ovakvima kakvi smo – kakvima nas je načinila naša geografija i istorija. On ne sme tražiti da se čovek premodelira na jedinstven šablon, bez obzira da li je rođen u Uzanakiju ili Runanu, Kolčesteru ili Upsali. Univerzalnost socijalizma postoji samo ako može da uzme u obzir razlike između ljudi i bude podjednako vredan za sve njih.
I on to može. Jer, univerzalnost socijalizma ne implicira prostu, svetsku uniformnost socijalnih institucija, društvenih navika ili društvenog jezika. Nema razloga da tuce potpuno socijalističkih društava nema tuce različitih metoda organizovanja, tuce različitih tipova običaja u društvenim odnosima i tuce različitih stilova političkog saopštavanja i opisivanja. Svakako nije neophodno oslovljavati se sa “drug” da bi neko bio socijalista; nije neophodno u socijalističkom društvu insistirati na ceremoniji građanskog braka; nije po svemu izvesno da je samo centralizovana ekonomija svojstveni deo socijalističke organizacije. Ja sam ubeđen da će se socijalistička društva u različitim delovima sveta razlikovati u mnogim aspetkima i kada budu u potpunosti razvijena, kao i sada, na različitim stepenima puta u socijalizam. Razlike između ovih društava odraziće kako način njihovog razvoja tako i njihove istorijske tradicije.
Bilo bi apsurdno sugerisati da, pošto će postojati razlike između socijalističkih društava u različitim delovima sveta, “socijalizam” nema značenja, ili da je isuviše neodređen koncept da bi razumno bio prihvaćen kao društveni cilj mlade zemlje. Jer, postoje izvesne univerzalne vrednosti i suštinske karakteristike koje će se naći u svakom socijalističkom društvu, a koje se neće naći u nesocijalističkim društvima. Baš postojanje ovih vrednosti i karakteristika određuje socijalističko društvo. One se ne moraju nužno naći u društvu koje još stvara socijalizam; društvo u prelaznoj fazi je, po definiciji, daleko od cilja. Ali što se više ovih vrednosti i karakteristika može uočiti u radu neke zajednice, utoliko je bliže da ona postane socijalistička. Razmak između realnosti i cilja pokazaće udaljenost koja se mora preći i posao koji još treba da se uradi. Kratko ispitivanje ovih suštinskih elementa socijalizma pokazaće onima koji poznaju Tanzaniju, obim napornog rada koji naša zemlja tek treba da izvrši.
Šta je socijalističko društvo
Šta treba da tražimo kada pokušavamo da odredimo da li je određeno društvo socijalističko? Koje su to univerzalne karakteristike i vrednosti koje bi istakle razlike u institucijama i organizaciji u socijalističkom društvu?
Prvo i centralno je da je u socijalizmu Čovek svrha svih društvenih aktivnosti. Služenje Čoveku, unapređenje njegovog humanog razvitka je u stvari svrha samog društva. Nema druge svrhe iznad ove; nema glorifikovanja “nacije”, nema povećanja proizvodnje – ništa nije značajnije za socijalističko društvo od prihvatanja da je Čovek opravdanje njegovog postojanja. U izvesnom smislu sve druge karatkeristike socijalizma proizilaze iz ove. Ali u pogledu istorijskog razvitka čovečanstva još jedna stvar mora da bude kategorično konstatovana. Reč “Čovek” za socijalistu znači svi ljudi – sva ljudska bića. Muški i ženski; crni, beli, smeđi, žuti; obrazovani i neobrazovani; mudri i glupi; jaki i slabi; sve ove i sve ostale razlike između ljudskih bića su irelevantne u odnosu na činjenicu da su svi članovi društva – sva ljudska bića koja su njegova svrha – jednaki.
Jednakost ljudi može ili ne može biti prihvatljiva za naučno dokazivanje. Ali njeno prihvatanje kao osnovno shvatanje života u društvu je srž i suština socijalizma. Niko ko preispituje svoje verovanje u jednakost ljudi nije stvarno socijalista. Društvo nije socijalističko ako svojom organizacijom ili svojom praksom vrši diskriminaciju, ili dozvoljava diskriminaciju između svojih članova po osnovi porekla, mesta rođenja, izgleda, religioznih verovanja ill bilo koje druge stvarii, izuzev njegovog ponašanja prema ostalim članovima. Postojanje rasizma, plemenskog podvajanja ili religiozne netolerancije znači da društvo nije socijalističko – bez obzira na druge atribute koje može imati. Društvo u kome se svi članovi jednako tretiraju verovatno će biti socijalističko jer je socijalistička organizacija stvarno sredstvo pomoću koga se različitost čovečanstva usmerava zajedničkoj koristi svih ljudi. Socijalizam kao sistem je u stvari organizacija ljudskih nejednakosti koja služi njihovoj jednakosti. Njihova jednakost je socijalističko ubeđenje.
Može se očekivati da održavanje ljudskog dostojanstva proizilazi automatski iz ovih dveju osnovnih karakteristika socijalističkog društva. Jer, društvo ne može prihvatiti degradiranje ili ponižavanje sopstvenog cilja; društvo u čijem središtu je čovek unapređivaće dostojanstvo i razvoj ka savršenstvu svih ljudskih bića koja su njegovi članovi. Zaista, u ovoj stvari ono ne može povuči granice oko sebe. Socijalističko društvo će nastojati da unapredi ljudsko dostojanstvo, i makoliko bila ograničena njegova snaga u ovom pogledu, ono nikad ne može delovati na takav način da bude odgovorno za negiranje dostojanstva bilo kog čoveka.
Demokratija je druga suštinska karakteristika socijalističkog društva. Jer, jednakost ljudi se mora odraziti u političkoj organizaciji: svako mora biti ravnopravan učesnik u upravljanju svojim društvom. Bilo koja sredstva da se koriste da bi se ostvarili ovi principi, narod (u značenju svih članova društva, ravnopravno) mora biti suveren i mora biti u mogućnosti da koristi svoj suverenitet bez izazivanja raspada zakonitosti i reda ili upravljanja u svom društvu. Drugim rečima, moraju postojati neki mehanizmi pomoću kojih će narod ostvariti svoju volju na miran način i izvršiti promene u vladajućim zakonima; on takođe mora biti i u stanju da promeni lica na rukovodećim položajima, u okvirima normalnog funkionisanja društvenog sistema. Teško je sagledati kako ovo može da se ostvari bez postojanja nekog sistema slobodnih izbora ako je društvo tako veliko da je direktna demokratija (direktno upravljanje celog naroda) nemoguća. Ali izbori nisu početak i kraj demokratije. Sloboda naroda da izabere svoje predstavnike je značajna, ali je isto toliko značajno da predstavnici naroda poseduju slobodu i moć da vrše stvarnu kontrolu nad sektorima društvene organizacije za koje im je poverena odgovornost. I nijedna od ovih stvari nije nemoguća ukoliko svaki drugi aspekt društva – njegova ekonomska, socijalna i pravna organizacija – nije tako postavljena da služi ljudskoj ravnopravnosti. Politička demokratija koja postoji u društvu velikih ekonomskih i socijalnih nejednakosti je najblaže rečeno nesavršena, a u najgorem prazna laž.
Socijalističko društvo će, dakle, činiti radnici i jedino radnici. Svaki član će svojim radom doprineti ukupnom bogatsvu, blagostanju stvorenom od strane društva, i primiće zauzvrat proporcionalno svom naporu i doprinosu dobrobiti zajednice. Samo mala deca, ljudi i žene koji su suviše stari da rade i bolesni, izuzeti su od obaveze rada. Svakom drugom pripada ova obaveza i pravo. Jer rad nije samo dužnost prema društvu; to je takođe pravo svakog ljudskog bića, i svako ko je lišen mogućnosti da čini nešto korisno za sebe, svoje sugrađane i svoje društvo, treba i zaslužuje neku nadoknadu. Detetu je potrebna hrana, ljubav i pažnja; to je očigledno i van diskusije. Bolesnim i sakatim je potrebno dati priliku da rade prema svojim mogućnostima i dobrovoljan prilog u hrani, odeći i smeštaju jer nisu sposobni da ih stvore za sebe. Društvo ima takođe i odgovornost prema svakom licu koje lišava mogućnosti zarade za Život. U socijalizmu ne može postojati grupa “stalno nezaposlenih”; ali tehnološke promene i ekonomska fleksibilnost, koja mora postojati u zajednici koja se razvija, može dovesti do toga da je nekim pojedincima potrebno izdržavanje dok su na novom stručnom osposobljavanju, ili – specijalno u zemlji kao što je Tanzanija – do prve žetve, kad se vrate na zemlju.
Osim ovih grupa, međutim, svako će u socijalističkom društvu biti radnik. Ako nije tako socijalizam ne može da postoji; propao bi zbog svog siromaštva. Reč “radnik” u ovom kontekstu odnosi se na bilo koga ko radi; to može biti seljak koji radi na sopstvenom imanju, član seoske kooperative ili žena koja čuva svoju malu decu i vodi domaćinstvo. Niko od ovih ljudi ne prima platu za svoj rad, ali oni doprinose ukupnom proizvodu dobara i blagostanja bogatstva. Nije ni potrebno praviti razliku između nadničara čiji posao zahteva veći fizički napor i nekoga ko radi u kancelariji ili snosi menadžersku ili profesionalnu odgovornost. Svi koji doprinose društvu svojim radom radnici su.
Iz ovoga izlazi da u socijalističkom društvu neće biti eksploatacije čoveka nad čovekom. Neće biti “gospodara” koji sede u dokolici dok ostali rade na njihovom imanju ili fabrikama. Niti će biti velike razlike u dohotku različitih članova društva. Pitanje je da li jedan izrazito pametan čovek ili izrazito vredan čovek doprinosi društvu više nego neko ko nema ove kvalitete, i da li zato ima pravo da primi veći dohodak. Ali može li bilo koji čovek da uradi posao koji je 100 puta vredniji od rada drugoga? Tačno je da su radniku za neke poslove, da bi se stvarno uradili, potrebne posebne pogodnosti; nastavniku ili činovniku, na primer, potrebno je mesto gde može da proučava na miru, gde ima pristup određenim knjigama itd. Ali zar je ikome potrebna palata dok drugi dobija samo ležaj?
Postoji međutim, drugi oblik eksploatacije koji socijalisličko društvo treba da izbegava, a kome može biti posebno sklono. Čovek koji obmanjuje drugove svojim nepoštovanjem, koji ne uradi svoj dnevni posao, koji ne sarađuje sa svojim drugovima zbog svojih ličnih interesa – eksploatiše druge ljude. Društvo ima isto toliko pravo i dužnost da spreči ove oblike eksploatacije, koliko mora da sprečava i eksploataciju koja proizilazi iz individualnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i razmenu.
Ovo je druga karakteristika socijalističke zajednice. Ova zajednica je tako organizovana da su oruđa za proizvodnju i mehanizmi razmene čvrsto pod kontrolom ljudi. Kontrola u ovom kontekstu ne znači samo propis u negativnom smislu koji bi sprečavao ljude da urade izvesne stvari. Ona isto tako znači moć da se urade pozitivne stvari – da se proširi fabrika, da se sagradi nova na određenom mestu, da se investira u siromašnije preduzeće, itd. Skoro je sigurno da će ovo normalno dovesti do javnog vlasništva baš ključnih tačaka privrede i zato se očekuje da se socijalističko društvo razlikuje od nesocijalističkog po vlasništvu u privredi. Međutim, možda neko određeno društvo može pronaći druga sredstva obezbeđivanja efikasne i pozitivne kontrole u svojoj privredi da spreči eksploataciju. Ovo bi bilo neobično, ali ako ono to može, takvo društvo bi se moglo priznati kao socijalističko, pod uslovom da postoje druge osnovne karakteristike socijalizma.
Možda je potrebno dodati da može biti više tipova javnog vlasništva i da to ima svoju svrhu. Svrha je osigurati da ne bude eksploatacije u ekonomici i da ona ne sadrži ugrađenu tendenciju ka nejednakosti. Tako, može postojati vlasništvo naroda preko njegove izabrane centralne vlasti, ili lokalne vlasti, ili može biti ispoljeno preko kooperativa, ili drugih organizacija grupe. Odgovarajuća forma bi varirala kako prema tehnologiji tako i prema drugim mogućnostima i željama društva. Suštinska stvar je da ni pojedinac ni grupa pojedinaca ne budu u položaju da diriguju bilo društvu u celini bilo drugim pojedincima posredstvom ekskluzivne kontrole instrumenata koji su neophodni za uvećanje dobrobiti zajednice.
Očigledno, ovo ne isključuje privatno vlasništvo nad stvarima koje pripadaju individualnom radniku ili porodici. Takva sugestija je istaknuta da uplaši skromne ljude i da zavede oni koji traže alternativu socijalnih zala kapitalizma. Seljak naravno može posedovati svoju motiku, stolar svoju testeru; svaki radnik može posedovati alatku kojom se sam služi kao dodatkom svojim rukama. Slično, porodica može posedovati kuću u kojoj živi, nameštaj i opremu koja poboljšava komfor njenih članova, itd. Pitanje javnog vlasništva javlja se kada ljudi moraju da sarađuju zajedno u ostvarivanju određenog cilja. Kada alatku moraju da koriste dvojica onda je moraju posedovati podjednako; kad je proizvod neophodan za pristojan život drugih oni moraju biti uključeni u kontrolu nad njim. Svaka sugestija da socijalizam znači nacionalizaciju ili vlasništvo zajednice nad svakom stvari potrebnom za život je sugestija glupaka ili zlonamernika.
Postoji i druga avet koja se koristi za zastrašivanje naroda, a to je tvrđenje da u socijalizmu ne postoji individualna sloboda. Cilj socijalizma je da proširi stvarnu slobodu čoveka, da poveća njegove mogućnosti za život u dostojanstvu i dobroti. Značajan deo ovoga je očigledno da će zakoni društva biti poznati, podjednako primenjivani, a narod neće biti podvrgavan arbitrarnoj volji ili progonima od strane službenika društva. Vladavina zakona je deo socijalizma – dok ona ne prevlada ne može prevladati ni socijalizam. Vladavina zakona sama po sebi ne donosi socijalizam, ali bez nje ne može biti socijalizma jer je to izraz ljudske jednakosti u jednom aspektu društvenog života.
Poslednja karakteristika socijalnog društva koja se mora ovde navesti jesu društvene vrednosti koje ono ističe. U feudalnom ili aristokratskom sistemu rođenje je od najvećeg znacaja – ako ste rođeni od određenih roditelja vama pripadaju društveni ugled i ekonomske prednosti kao unapred dodeljeno pravo. U kapitalističkom sistemu individualno bogatstvo je najznačajniji, jedini kriterijum za ugled, a takmičarski duh je uzdignut kao najviša društvena vrlina – u praksi ako ne u teoriji. Društvene vrednosti socijalističkog društva biće sasvim drugačije od ovih. Prvo, i organizacija i školovanje će isticati ljudski kooperatinli duh, njegovu želju da radi u harmoniji sa prijateljima i susedima – a ne njegovu ličnu agresivnost. Drugo, rezervisaće se najviše poštovanje i najviše nagrade za one čiji život najviše služi zajednici, a ne najvećem ličnom prisvajanju. Bogatsvo neće biti kriterujum na osnovu kojeg će čovek biti ocenjivan od sugrađana.
Svi ovi činioci zajedno obeležje su socijalističkog društva. Kada ih sve nađete našli ste društvo koje je socijalističko. Ako nađete samo neke, našli ste društvo koje je delimično socijalističko – ili koje sadrži elemente socijalizma. A kada nađete svesne pokušaje da se ove vrednosti i organizacioni sistem izgrade, našli ste društvo koje ide ka socijalizmu.
Socijalizam i proizvodnja bogatsva
I pre i posle Aruške deklaracije vlada i Partija u Tanzaniji su naglasavali potrebu za povećanjem proizvodnje da bi se povećala proizvodnja bogatstava. Mi ćemo nastaviti da radimo, jer u našim uslovima porast količine proizvedenih roba na raspolaganju za socijalne službe, za raspodelu i za investicije je socijalistička svrha. Naša zemlja je u teškoj situaciji zbog svog sadašnjeg siromaštva; ljudi su bolesni, neprosvećeni i žive u vrlo lošim uslovima, jer mi ne proizvodimo dovoljno bogatstva da možemo da se oslobodimo ovih zala. Mi moramo povećati proizvodnju robe ako hoćemo da omogućimo svakome da živi u uslovima ljudskog dostojanstva. Za sada čak ni potpuna jednakost u raspodeli raspoloživog bogatstva ne bi to učinila; naš nacionalni dohodak po glavi stanovnika je negde izmedu 400 i 460 šilinga godišnje. Povećanje proizvodnje mora imati vrlo visok prioritet u našim socijalističkim planovima; to je kamen temeljac svih ostalih naših ambicija,
Potrebno je ovo naglasiti, jer proizvodnja bogatstava samo radi proizvodnje nije socijalistički cilj. Cilj proizvodnje mora uvek biti unapređenje i dobrobit čoveka; roba se mora, proizvoditi jer je korisna i poboljšava život. Tanzanijcima to izgleda očigledno; zaista većina tanzanijskih građana može se začuditi o čemu ja to pričam, jer to je tako očigledno da će više hrane, cigala, crepova, frižidera, stolica, stolova, kreveta, odeće i tako dalje, poboljšati život. Ipak, mi smo još uvek u opasnosti da budemo zaslepljeni slikom “bogatstva” predstavljenom potrošnom robom koja se oglašava u stranim časopisima (čak i u tanzanijskim), ili u filmovima itd. Još uvek smo u opasnosti da prihvatimo ideju da je najjača proizvodnja potrošne robe kriterij po kome nacija ili ekonomski sistem treba da se ocenjuje.
Socijalista ne gleda na stvari na taj način. On postavlja pitanje – kakva vrsta proizvodnje? Šta je to što se proizvodi? Pod kojim uslovima? I kakav efekat ona ima na bilans, na društvo u celini?
Za socijalistu zato nije vrlina “stvaranje tržišta” za nešto što ljudima nikada nije padalo na pamet da požele i što im zaista nije ni potrebno, a sa čijom proizvodnjom neko želi da ostvari dobit.
Ovo se stalno dešava u kapitalističkim društvima; to je njihov sastavni deo. Ima mnogo primera koji bi se mogli navesti, spomenuću samo dva. U nekim društvima je stvar ponosa, rečeno mi je, da se kupi eletkrična četkica za zube – očigledno je energija koju zahteva pranje zuba van moći dobro hranjenih ljudi i žena! Još nepotrebnija stvar koju su proizvođači pokušali da nagovore ljude druge kapitalističke zemlje da kupe, jeste nešto što se zove “non-spill” – tacna, za koju se kaže da je možete ljuljati a da se iz čaša koje se na njoj nalaze ne prospe ni kap tečnosti. Reklame za poboljšanje prodaje ovakvih stvari su normalan deo kapitalističkog društva – njihove novine, televizija itd. čine sve da ubede ljude da će biti “staromodni” ako ne poseduju određenu stvar. Drugim rečima, pokušava se da se ljudi učine nezadovoljnim ako nemaju stvar koja se želi “progurati”, tako da je ljudi kupuju ako imaju novca. Ovo se naziva “stvaranje tržišta”, a “stvaranje tržišta” se smatra sastavnim delom “progresa”, povećanja nacionalnog dohotka i “slobodnog potrošačkog izbora”.
Socijalista neće biti impresioniran takvim vrednostima, čak ni pričama ljudi koji “koriste svoju slobodu potrošača”, ako se u isto vreme kad se ove stvari proizvode i prodaju, druge ljudske vrednosti ignorišu ili žrtvuju. Jer, neverovatna je stvar da u istim zemljama koje ohrabruju ovu vrstu “stvaranja tržišta” ljudi žive u uslovima velikog siromaštva, fondovi obrazovanja su prazni, a besplatna bolnička nega za sve se smatra suviše skupom da bi je društvo finansiralo. Proizvodnja bogatstva u korist čoveka – tj. proizvodnja sa socijalističkim ciljevima – imala bi prilično drugačije rezultate. Električne četkice za zube i “non-spill” tacne – ako bi se uopšte proizvodile – ne bi se proizvodile dok se ove osnovne potrebe ne bi zadovoljile.
Za socijalistu prioritet u proizvodnji mora imati proizvodnja i distribucija takvih roba koje će omogućiti svakom članu društva da ima dovoljno hrane, odeće i stan za pristojan život. Druga roba bi se proizvodila samo ako bi na neki način ubrzali dolazak dana kada bi taj cilj bio postignut. Osim ovih osnovnih potreba čoveka, socijalističko društvo bi stavilo naglasak na proizvodnju društveno-korisne robe. Ono bi se koncentrisalo na bolje mogućnosti obrazovanja, medicinske nege, mesta za društvene aktivnosti kao što su biblioteke, centri društvenih zajednica, parkovi itd. Ono bi isto tako odvojilo sredstva za društvene vrednosti koje nemaju ništa zajedničko sa proizvodnjom – kao poboljšanje radnog vremena i uslova rada, ili održavanje i poboljšanje prirodnih lepota sveta u kome živimo. Naravno, izvesna pažnja, novac i energija mora se ulagati ~ ove nepotrošne proizvode čak i pre nego što je osnovni posao završen, jer oni imaju uticaja na način kojim će ljudi moći da žive. Tako, na primer, kada se grade nove kuće potrebno je planirati javne prostore i ostaviti mesta za zgrade za društveni život, čak i ako ih ne možemo izgraditi odmah; potrebno je obezbediti minimum obrazovnih i zdravstvenih usluga, koliko se može; važno je uložiti onaj minimum novčanih sredstava koji je potreban da se spreči uništavanje prirodnih lepota ili životinjskog sveta koji se nikada ne bi mogli nadoknaditi ako bi se jednom dozvolilo da nestanu.
U socijalističkom društvu zato čovek kao potrošač nije “kralj”. Umesto toga, čovek je priznat kao ljudsko biće koje zahteva poštovanje ljudskog dostojanstva, koje je potrošač i privatno i društveno, a koje je istovremeno i proizvođač. Jer socijalizam podrazumeva prihvatanje činjenice da čovekov život u društvu ne može biti podeljen na deliće. Čoveku je važan život u celini; ako gladuje, ne vredi očekivati od njega da bude srećan zato što ima slobodu da bira svakih nekoliko godina, ili, ako se dobro hrani, ne vredi očekivati od njega da bude srećan kao rob. U socijalističkom društvu ljudi se okupljaju da pokušaju da organizuju društvo u kome žive tako da se sve njihove različite potrebe i sve njihove zajedničke društvene vrednosti razmotre, da se da prednost onima koje su najhitnije – ali da se nijedna ne uništi.
Najhitnija stvar u Tanzaniji je povećanje proizvodnje i bogatstva, tako da ceo naš narod može pristojno da živi. Ali ne možemo dozvoliti da ova potreba uništi našu veru u ljudsku jednakost i ljudsko dostojanstvo. Naprotiv, moramo organizovati našu ekspanziju bogatstva tako da se pruži maksimum moguće pažnje ovim ostalim vrednostima.
Socijalizam je svetovan
Činjenica da se socijalizam bavi svim aspektima čovekovog života u društvu ne znači da čovek, kao pojedinac, prestaje da postoji. Svaka osoba je jedinstvena; postoje stvari koje jesu, i moraju biti, njegove privatne. Društvo ima pravo da, gde je potrebno, reguliše, ohrabri ili obeshrabri one akcije pojedinaca koje utiču na druge članove društva. Ono nema ništa u odnosu na stvari koje su po svojoj prirodi ili metodu potpuno lične. Kad čovek ispuni svoje obaveze prema društvu, nema nikakve veze sa socijalizmom da li on provodi svoje slobodno vreme slikajući, igrajući, pišući poeziju, igrajući fudbal ili prosto sedeći. Niti se socijalizma tiče da li je, ili nije, pojedinac u svom svakodnevnom životu inspirisan verom u boga, niti da li pohađa ili ne pohađa mesta religioznih molitvi, ili se moli negde na drugom mestu.
Socijalizam je zainteresovan za čovekov život u ovom društvu. Čovekov odnos prema bogu je njegov, i samo njegov; njegovo verovanje u zagrobni život je njegova lična stvar. Ove stvari nemaju nikakve veze ni sa kim drugim sve dok on ne dozvoli sebi aktivnosti koje nepovoljno utiču na slična lična prava drugih članova društva. Tako, na primer, čovekovo uverenje da treba da se moli u određene sate dana ili noći, bez obzira gde bio, njegova je stvar i niko nema pravo da se meša. Ali religiji koja bi zahtevala ljudske žrtve, ili eksploataciju ljudi, ne bi se moglo dozvoliti da sprovodi ovakvu praksu.
Zainteresovanost socijalizma za organizovanje života na zemlji ne obuhvata razmišljanja o životu negde drugde, ili o čovekovoj duši, ili o načinima ispunjavanja volje boga ili bogova. Socijalizam je svetovan. On nema šta da kaže o tome da li bog postoji ili ne. Naravno, on se oslanja na uverenje o jednakosti ljudi, ali ljudi mogu doći do tog zaključka mnogim putevima. Narod može prihvatiti jednakost ljudi jer veruje da je sve ljude stvorio bog, on može u to da veruje jer oseća da naučni dokazi idu u prilog tom zaključku, ili on to može prihvatiti jednostavno zato što veruje da je to jedini osnov po kome se život u društvu može organizovati bez nepravde. Nije važno zašto se prihvata jednakost ljudi kao osnov društvenog organizovanja; ono što je važno to je da je zaista prihvaćena.
Ovo znači da socijalizam ne može zahtevati da njegovi sledbenici budu ateisti. Nema ni najmanje potrebe da ljudi pre nego što mogu postati socijalisti proučavaju metafiziku i rešavaju da li postoii iedan bog, više bogova, ili da boga uopšte nema. Nema potrebe pokušavati zaključivati da li postoji zagrobni život i kakav, pre nego što možete postati socijalista. Ova pitanja su važna za čoveka, ali irelevantna za socijalizam; pokušaj da se ona ubace u diskusiju o socijalizmu jednostavno unosi neslogu među socijaliste, i tako slabi borbu za ciljeve kojima svi teže. Ono što je važno u socijalizmu i za socijaliste jeste da se zalažete za određenu vrstu društvenih odnosa na ovoj zemlji. Zašto se zalažete, to je vaša stvar. Nema nikakve oprečnosti između socijalizma i hrišćanstva, islama ili bilo koje druge religije koja priznaje jednakost ljudi na zemlji.
Činjenica da su socijalizam i religija dve različite stvari ne znači da je socijalizam antireligiozan. U socijalističkom društvu članovi društva će biti slobodni da budu religiozni i da pripadaju bilo kojoj religiji koju izaberu; društvo će se truditi da ne donosi odluke koje bi vređale religiozna osećanja bilo kog njihovog člana, ma kako brojno mala grupa bila. Ima slučajeva, međutim, kada ovo neće biti moguće sprovesti – na primer, ako se dovede u pitanje javno zdravlje u naselju zbog izvesne religiozne prakse prilikom sahranjivanja. Ali čak i onda svi napori bi bili učinjeni da se dođe do sporazuma sa ljudima koji su u pitanju; religiozna shvatanja bi uvek bila uzeta u obzir.
Ova potreba za religioznom tolerancijom proizilazi iz prirode socijalizma. Jer čovekovo religiozno ubeđenje je važno za njega, a svrha socijalizma je Čovek. Socijalizam ne traži jednostavno da služi nekoj apstraktnoj stvari zvanoj “narod”; on traži da maksimalno uveća doprinos društva svim pojedincima koji su njegovi članovi. Tako je prevashodno lična priroda religioznih ubeđenja ta koja dovodi do potrebe da se socijalizam kolikogod može ne meša u religiozna pitanja i koja navodi na to da socijalizam treba da bude svetovan. A biti svetovan znači pokušati da se izbegne remećenje duboko ukorenjenih religioznih ubeđenja ma koliko glupa ona izgledala onima koji ne veruju. Nošenje duge kose, podizanje statua religioznim herojima ili svecima, prinošenje vina bogovima, zabrane muzike ili igre – sve ove stvari izgledaju u najmanju ruku irelevantne onima koji ne pripadaju određenoj religiji, ali one su važne onima koji joj pripadaju. I pošto su one važne tim vernicima, socijalističko društvo se neće mešati. Ono neće primoravati ljude da seku svoju kosu, niti će dozvoliti da drugi budu primoravani da nose dugu kosu. Ono neće zabraniti prinošenje vina bogu, mada može zahtevati da se ono prosipa tamo gde neće pokvariti društvenu imovinu. Ono neće primoravati ljude da igraju, čak i ako se društvo složilo da njegovi ljudi treba da služe vojsku koja, normalno, obuhvata i tu aktivnost. Ono će zaštititi statue od namernog oštećenja. Ono će dozvoliti iskreno, svesno neslaganje sa nošenjem oružja, itd. Socijalizam će uvek nastojati da uveća slobodu, a sloboda religije je sastavni čovekove slobode.
Ne postoji teologija socijalizma
Postoji, međutim, očigledna tendencija među izvesnim socijalistima da pokušavaju da osnuju novu religiju – religiju samog socijalizma. Ovo se obično zove “naučni socijalizam” i radovi Marksa i Lenjina se smatraju svetim knjigama u čijem svetlu sve ostale misli i akcije socijaliste treba da se ocenjuju.
Naravno, ova doktrina nije predstavljena kao religija; njeni sledbenici se često naročito trude da omalovaže religiju kao “opijum za narod” i predstavljaju svoja ubeđenja kao “nauku”. Ipak, oni govore i ponašaju se na isti način kao i najstroži teolozi. Mi ih nalazimo kako osuđuju aktivnosti jedni drugih jer se one ne slažu sa onim što su sveštenici “naučnog socijalizma” odredili kao pravo značenje, u današnjim uslovima, knjiga pisanih pre više od 100 godina. Mi se svakako brzo približavamo stadijumu kada će svađe između različitih hrišćanskih sekti oko tačnog tumačenja Biblije postati nevažne u poređenju sa svađama onih koji tvrde da su pravi interpretatori marksizma-lenjinizma.
Ovaj pokušaj da se od socijalizma stvori nova religija je apsurdan. On nije naučan i nikako nije marksistički – jer ma kako borben i polemičan socijalista Marks bio, on nikada nije tvrdio da je nepogrešivo božanstvo. Marks je bio veliki mislilac. On je dao briljantnu analizu industrijskog kapitalističkog društva u kome je živeo; on je dao dijagnozu njegovih bolesti i zalagao se za izvesne lekove za koje je verovao da će dovesti do razvitka zdravog društva. Ali on nije bio bog. Godine su pokazale da je grešio u izvesnim stvarima, kao što su pokazale da je imao pravo u drugim. Marks nije pisao otkrivenu istinu; njegove knjige su rezultat napornog razmišljanja i napornog rada, a ne božjeg otkrića. Prema tome, nenaučno je pozivati se na njegova dela kao što se hrišćani pozivaju na Bibliju ili muslimani na Kuran.
Radovi Marksa i Lenjina su korisni za socijalistu jer su ovi ljudi mislili o objektivnim uslovima svoga vremena i pokušavali da utvrde akcije potrebne da se dostignu izvesni ciljevi. Mi možemo da učimo iz njihovih metoda analize i njihovih ideja. Ali isto to važi i za mnoge druge mislioce prošlosti. Nije posao socijaliste u 1968. godini da se brani da li su ili nisu niegove akcije ili predlozi u skladu sa onim što su Marks i Lenjin pisali, i trošenje je vremena i energije provodili sate – ako ne mesece i godine – pokušavajući dokazati da je ono što ste zaključili da objektivno potrebno, zaista u skladu sa njihovim učenjem. Zadatak socijaliste je da sam izmisli najbolji način da se postigne željeni cilj u uslovima koji sada postoje. Njegov posao je da misli kako da organizuje društvo, kako da reši određeni problem, ili kako da sprovede izvesne promene na način koji će istaći važnost čoveka i jednakost ljudi.
Naročito je važno da mi u Africi ovo razumemo. Mi istražujemo naš put ka socijalizmu, i u opasnosti smo da, zavedeni ovom novom teologijom, pokušamo da rešavamo naše probleme prema onome šta sveštenici marksizma kažu da je Marks rekao ili mislio. Ako ovo učinimo, nećemo uspeti. Afrički uslovi se mnogo razlikuju od onih u Evropi u kojima su Marks i Lenjin pisali i radili. Govoriti kao da su ovi mislioci pronašli sva rešenja našh problema, ili kao da je Marks izmislio socijalizam, znači odbaciti humanost Afrike i univerzalnost socijalizma. Marks je zaista mnogo doprineo socijalističkoj misli. Ali socijalizam nije počeo sa njim niti može da se završi u stalnim reinterpretacijama njegovih dela.
Uopšteno govoreći, i uprkos postojanju malobrojnih feudalnih zajednica, tradicionalno afričko društvo je imalo mnogo socijalisličkih karakteristika. Ljudi sebe nisu nazivali socijalistima i nisu bili socijalisti po svesnim predstavama. Ali svi ljudi su bili radnici, niko nije živeo od znoja drugoga. Nije bilo velike razlike u količini dobara na raspolaganju različitim članovima društva. Sve ovo su socijalističke karakteristike. Uprkos niskog stupnja materijalnog progresa, tradicionalno afričko društvo je u praksi bilo organizovano na osnovi koja je bila u skladu sa socijalističkim principima.
Ovi uslovi još uvek preovlađuju u velikom delu Tanzanije i sigurno i u mnogim drugim delovima Afrike. Čak i u našim urbanim područjima očekivanje društva da delite to što imate sa vašim sugrađanima je još uvek vrlo jako – stvara velike probleme pojedincima! Ove stvari nemaju veze sa Marksom; ljudi nikada nisu čuli za njega. Ipak oni stvaraju osnov na kome moderni socijalizam može da se gradi. Odbaciti ovu osnovu znači prihvatiti mišljenje da Afrika nema šta da doprinese napretku čovečanstva; stvar je za diskusiju da li je jedini način postizanja progresa u Africi da odbacimo svu našu prošlost i nametnemo sebi doktrine nekog drugog društva.
Isto tako, ne bi bilo vrlo naučno odbaciti afričku prošlost pri pokušaju izgradnje socijalizma u Africi. Jer naučno razmišljanje znači pronalaženje svih činilaca u datoj situaciji, bez obzira da li vam se sviđaju ili ne, ili da li se uklapaju u pretpostavke. To znači analizirati činjenice i onda na osnovu njih i ciljeva koje hoćemo da postignemo pronalaziti rešenja problema za koja smo zainteresovani. To je ono što je Marks uradio u Evropi sredinom devetnaestog veka; da je živeo u Sukumalendu, Masailandu ili Ruvumi, on bi napisao drugačiju knjigu od Kapitala, i mogao je biti ništa manje naučan i socijalista. Jer, ako “naučni socijalizam” išta i znači, on može jedino da znači da su ciljevi socijalistički a da vi primenjujete naučne metode izučavanja u izradi odgovarajuće politike. Ako izraz znači to, onda je on jednostavno zamka da se navedu nesmotreni da se odreknu svoje sopstvene prirode i uvedu novu formu ugnjetavanja. Jer naučnik radi da otkrije istinu. On ne tvrdi da je zna, niti teži da utvrdi istinu kao otkrovenje – što je način rada teologa. Naučnik radi na osnovu znanja koja je stekao empirijski i koja se smatraju kao istinita dok nova iskustva ne pokažu suprotno, ili pokažu višu istinu koja dobija primat u određenoj situaciji.
Zato će naučni socijalista, koji je zaista to, početi svoju analizu problema određenog društva sa tačke gledišta toga društva. U Tanzaniji će on uzeti postojanje nekih socijalističkih vrednosti kao deo svog materijala za analiziranje; on će izučavati uticaj kolonijalne ere na ove stavove i na sisteme društvene organizacije; on će uzeti u obzir situaciju u svetu onako kako ona pogađa Tanzaniju. Kada uradi sve to, on će pokušati da formuliše politiku koja odgovara rastu moderne socijalističke države. I mogao bi upravo završiti sa Aruša deklaracijom i ujamaa-politikom.
Naučni socijalista bi mogao sve ovo da uradi sa ili bez poznavanja i razumevanja Marksa i Lenjina – ili pak Sent Simona, Ovena ili Laskog. Poznavanje dela i misli ovih i drugih ljudi može pomoći socijalisti da sazna šta da traži i kako da ocenjuje stvari koje vidi; ali bi ono isto tako moglo i da ga zavede ako nije pažljiv. Isto tako, poznavanje istorije može da mu pomogne da uči iz iskustva drugih; poznavanje ekonomije će mu pomoći da razume neke od sila koje deluju u društvu. Ali ako pokuša da upotrebi bilo koju od ovih disciplina ili filozofija kao jevanđelje prema kome on mora da izradi rešenja – on će pogrešiti. Ne postoji zamena za njegov lični ozbiljan rad i ozbiljno razmišljanje.
Na primer, izučavanje dela starih socijalističkih mislilaca, istorije i ekonomije pokazalo se da je navelo neke ljude da utvrde da Tanzanija može postati socijalistička samo ako prvo prođe kroz etapu kapitalizma. Ipak je teško verovati da su oni razmišljali o objektivnim uslovima ove zemlje kada su došli do tog zaključka. ( Isto je tako teško verovati da oni razumeju principe socijalizma – način mišljenja koji on zahteva!). Tanzanija je svakako bila deo zapadnog kapitalističkog sveta dok je bila pod kolonijalnom dominacijom, ali to je bilo prilično marginalno. Naša nezavisna nacija je svakako nasledila nekoliko kapitalističkih institucija, i neki naši ljudi su prihvatili kapitalističke i individualističke ideje kao rezultat svog vaspitanja ili oponašanja kolonijalnih predstavnika koje su sretali. Ali mase ljudi nisu postale kapitalističke, i nisu prihvatile kapitalističke ideje. Većim delom naša ekonomija nije organizovana na kapitalističkoj osnovi. U stvari, kad god pokušamo da pomognemo Afrikancima da postanu kapitalistički trgovci, kapitalistički farmeri, industrijalci, itd. nalazimo da većina njih ne uspeva jer ne može da se prilagodi kapitalističkoj praksi koja je osnov komercijalnog uspona! Ipak, ti dogmatičari često radije pripisuju ove Afričke neuspehe mahinacijama rasne manjine nego da odustanu od svojih teorija, – otkrivajući tako svoj rasizam i nesocijalistička ubeđenja – umesto da priznaju da kapitalizam zahteva izvesne atribute onih koji ga sprovode a koje većina naših ljudi nije nikada bila primorana da stekne.
Kakvog bi smisla imalo pod ovim uslovima raditi na stvaranju kapitalizma, sa individualizmom, socijalnom agresivnošću i ljudskim poniženjima koje on uključuje. Protiv ovih atributa bi se moralo boriti, a kapitalističke organizacije bi morale biti uništene ili deformisane pre nego što biste konačno odlučili da zadatak izgradnje socijalizma može da započne. A kada bi borba protiv kapitalizma trebalo da počne? Ako kapitalizam mora da prethodi socijalizmu, koliko on dugo mora da traje pre nego što se zameni?
Kapitalizam bi trebalo da prethodi socijalizmu samo ako bi postojao neki razlog da se veruje kako ljudi ne bi uspeli da reše probleme proizvodnje osim po kapitalističkim metodama. Istina je da kapitalizam može da vodi ka visokom stepenu proizvodnje roba i usluga – nijedan socijalista to neće osporavati. Ali postoji vrlo malo činjenica koje idu u prilog uverenju da se samo kroz kapitalizam može postići zadovoljavajući stepen proizvodnje; postoji međutim sve veći broj činjenica koje ovakav stav mogu da pobiju. Zemlje kao SSSR, Kina, Nemačka Demokratska Republika, Severna Koreja, mogu da se razlikuju u svom pristupu socijalizmu, ali one svakako nisu kapitalističke a proizvode robu potrebnu njihovim ljudima. Severna Koreja se, na primer, ne može porediti sa drzavom Njujork u snabdevenosti televizijskim aparatima, automobilima i modnom odećom; ali ona je elektrifikovala nešto oko 98 procenata svojih sela i oko 86 procenata seljačkih kuća, sagradila je nove i bolje kuće za oko dve trećine svojih seoskih porodica u roku od osam godina. Drugim rečima, prioriteti u proizvodnji mogu biti različiti, i prednosti date ekonomskoj proizvodnji nasuprot drugim vrednostima mogu da se razlikuju, ali Severna Koreja je pokazala da se proizvodnja može organizovati na nekapitalistički način. Ako to može da se uradi jednom, kakav razlog postoji da se veruje da se ne može učiniti opet?
Prava istina je da su principi socijalizma relevantni svim ljudskim društvima u svim fazama tehnologije i društvene organizacije. Ali njihova primena mora stalno da se razrađuje iznova prema objektivnim uslovima koji preovlađuju u vremenu i mestu. Nema knjige koja daje sve odgovore na ove probleme primene; ne postoji “putna mapa socijalizma” na kojoj su ucrtane sve prepreke i koja daje stazu kroz ili oko njih. U stvari, mi nemamo drugu alternativu nego da se čvrsto držimo principa socijalizma – da razumemo njegove karakteristike – i da onda primenimo akumulirano znanje na neprestane i promenljive probleme čoveka. I mi ovo moramo učiniti što bolje umemo bez neograničenog znanja koje pripada bogu i koje bi dalo odgovore na sve naše probleme. Nema magične formule i prečice do socijalizma. Mi možemo samo da istražujemo naš put napred, trudeći se što bolje umemo da mislimo jasno i naučno – o našim sopstvenim uslovima u odnosu na naše ciljeve.
A selection from writings and speeches 1965-1967
Oxford University Press, 1968
Prevod: Vanda Vuković
Priprema: Princip.info
Leave a Reply