Pripadnici manjinskih grupa izloženiji su riziku od gubitka stabilnosti (blagostanja) i narušavanja mentalnog zdravlja, nego pripadnici većinskog društva. Rešenje za taj problem se traži u sferama individualnog, socijalnog i političkog delovanja. Teoretičari i istraživači, koji deluju u oblasti socijalno inkluzivnog pristupa mentalnom zdravlju, pokušavaju da formiraju adekvatne kriterijume za procenjivanje stepena i vrste opresije koja se vrši nad manjinskim grupama, ustanovljujući  mehanizme i procese koji negativno utiču na njihovo fizičko i mentalno zdravlje.

U cilju rešavanja demografske zdravstvene nejednakosti potrebno je, ukoliko sledimo paradigmu političke ekonomije, intervenisati u sklopu širih društvenih struktura. Na primer, HIV infekcija predstavlja više od pukog medicinskog problema, jer ona uključuje društvene, rasne, političke, ekonomske i kulturne dimenzije (Carlson 2004). Zagovornici ove paradigme najoštrije kritikuju savremenu zapadnu političku ekonomiju, budući da nejednakosti u oblasti zdravlja proističu iz društvenih struktura i društvene organizacije. Marginalizovane grupe, kojima je, zapravo, potrebno pružiti najviše podrške, bivaju, tako, stavljene u još lošiji položaj (Bartley 2004 prema Carlson 2004).

Praktično još od nastanka, psihoterapija je bila rezervisana mahom za pripadnike privilegovanih socijalnih grupa. Ona je, stoga, u velikoj meri odražavala vrednosne sisteme svojih dominantnih korisnika, pripadnika viših i srednjih slojeva društva. Poslednjih godina raste svest o toj činjenici, te je današnja psihoterapija, koja se tokom vremena razgranala u najrazličitije vrste pristupa i metoda lečenja, napadana iz najrazličitijih vrsta „oružja”.

Na meti kritike su, pre svega, stručnjaci koji se bave psihoterapijom. Kod njih se uočava nedostatak želje i spremnosti za sticanje znanja koja se odnose na društvene grupacije čiji im se pripadnici obično ne obraćaju za pomoć, iako i oni predstavljaju potencijalne korisnike psihoterapije. Kritikovani su, potom, sistemi zdravstvene zaštite, teorijske pretpostavke na kojima se psihoterapeutski pristupi i metode zasnivaju, politike javnog zdravlja koje su integrisane u sistem procene normalnosti korisnika, načini dijagnostikovanja bolesti, kao i brojni pristupi i metode koji su se razvili u okviru psihoterapije.

Dostupnost usluga psihoterapije i savetovanja opterećena je ekonomskim poteškoćama koje utiču kako na postojanje sistema zaštite mentalnog zdravlja, tako i na opseg cena privatnih terapijskih seansi. Takođe, svaka finansijska i društvena kriza za sobom povlači s jedne strane veći broj potencijalnih korisnika ovakvih usluga (ljudi u krizi), a s druge strane, manju spremnost pojedinaca (i njihovih porodica) da odvoje novac za ovakve „neurgentne“ oblike pomoći u situaciji ekonomske krize. Pripadnici/e marginalizovanih grupa, socijalno i ekonomski depriviranih klasa, mnogo teže dolaze do informacija o načinima pomoći koja im je dostupna, kao i do usluga sistema zdravstvene zaštite, koji uključuje i podršku u okvirima unapređivanja mentalnog zdravlja ili intervencija u krizi. Nažalost, problem se ne završava u oblasti finansija, nedostatka informacija i još uvek vladajućim stereotipima prema „radu na sebi“  –  princip odbacivanja je dvosmeran.

Hijerarhija opresije

Privilegije koje određene društvene grupe poseduju bivaju legitimisane putem hijerarhijskih odnosa koji obuhvataju najmanje dva stratuma, a koji se, teorijski, mogu dalje raščlanjivati. U teorijske orijentacije koje sadrže najjednostavniji vid dihotomne podele društva spadaju, recimo, Marksova klasno koncipirana podela društva, prema kojoj se ono deli na proletere i kapitaliste, zatim radikalno-feministička orijentacija, prema kojoj je društvo, u osnovi, podeljeno na muškarce i žene, kao i radikalna LGBT orijentacija, prema kojoj se društvo deli na heteroseksualne i homoseksualne osobe.

S druge strane, analiza kompleksnih, višestrukih hijerarhijskih odnosa uzima u obzir dinamiku koja je prisutna u relacijama između, recimo, žene tamne boje kože, koja je uz to lezbejka i invalitkinja, i belog muškarca, homoseksualca i invalida, kao i načine njihovog pozicioniranja unutar svake od navedenih kategorija. Prilikom analize kompleksnih hijerarhijskih odnosa suočavamo se sa problemom njihove nepostojanosti, jer oni pokazuju tendenciju da se uruše pod težinom sopstvenih inkonzistencija.

Opresija se, između ostalog, održava putem podržavanja i/ili slabljenja konflikata koji postoje u društvu. To se čini na različite načine, putem represivnih metoda koje sprovodi vlada, ili pak putem kreiranja i održavanja odnosa kompeticije među različitim društvenim slojevima (lansiranjem ideje da se jednima pomaže, a drugima ne i sl). Postojeće društvene kategorije su, koliko god nestabilne, teško zamenljive, a hijerarhijski odnosi koji se na njima zasnivaju mogu se zameniti samo nekim drugim vidovima hijerarhije (Freire 1996). Odnosi kompeticije među grupama nad kojima se sprovodi opresija svakako su negativna pojava, koja ne nastaje direktno delovanjem dominantne grupe, već reprodukovanjem dominantnog načina mišljenja koji se oslanja na mehanizme stratifikacije moći.

Gramši određuje pojam hegemonije oslanjajući se na ideologiju i na odnose dominacije i potčinjavanja, u okviru kojih jedna grupa ostvaruje prevlast u odnosu na druge. Drugim rečima, odnosi koji su zasnovani na hegemoniji održavaju se kroz proizvođenje ideologija, koje opravdavaju poredak u kom određena grupa poseduje vlast, moć i privilegije (Gramsci; prema: Bates 1975).^[1]

Koncept „normalizacije” nastaje kao odgovor na potrebu da se promovišu ljudska prava i jednakost, a institucije većinskog društva ga koriste u kontekstu njihovog nastojanja da „privole” one koje smatraju „drukčijima” da se prilagode vrednostima i normama dominantne kulture (Chappell 1992). Socijalna hijerarhija ne zasniva se samo na materijalnim (ekonomskim) principima, već je bazirana i na procenjivanju „idealnih” (mitskih) kvaliteta koje pripadnici određenog društvenog sloja poseduju, a to znači da svaki pojedinac poseduje vrednost koja se, između ostalog, može brojčano izraziti (Lorde 1980). Etnička pripadnost pojedinca, njegov/njen pol/rod, seksualna orijentacija, prisustvo ili odsustvo invaliditeta itd. – sve to se, zavisno od kriterijuma koji preovlađuju u određenom istorijskom periodu, koristi (svesno ili nesvesno) kako bi se odredilo mesto koje pojedinac ima u okviru društvene hijerarhije.

Kako iznosi Riči, stigmatizovane nisu same osobe, već perspektive, a one se generišu u socijalnim institucijama. Nakon što se jedna hijerarhija, koja je zasnovana na odnosima opresije, dekonstruiše, postoji opasnost da se kreira nova. Kod marginalizovanih grupa prisutna je tendencija nadmetanja, jer svako želi da istakne težinu sopstvenog položaja, odnosno negativnost sopstvenog iskustva (Ricchie 1996). S tim u vezi, u okviru tzv. teorije višestrukih identiteta, različiti identiteti koje pojedinac poseduje (rasni, klasni, rodni, itd) se ukrštaju, kako bi se ukazalo na to da svako potencijalno može biti i opresor i žrtva, jer istovremeno posedujemo atribute na osnovu kojih možemo biti privilegovani, ili pak ugnjetavani (Lorde 1984).

 Diskriminacija i predrasude u sferi mentalnog zdravlja

Socijalna psihologija zasnovana je na tzv. ABC principima, koji se odnose na afekte, ponašanje i kogniciju (mišljenje).^[2] Ukoliko govorimo o kognitivnoj komponenti prisutnoj u percipiranju članova određene grupe govorimo, u stvari, o predrasudama i stereotipima – pozitivnim ili negativnim verovanjima i stavovima koji su obično neutemeljeni, a odnose se na određene karakteristike pripadnika te grupe. Predrasude mogu poprimiti formu antipatije, ljutnje, straha, gađenja ili, čak, mržnje. Pomenuti afekti se, u ekstremnijim slučajevima, ispoljavaju u vidu nasilja nad određenim kategorijama ljudi, npr. gej osobama. Zapravo, stereotipi i predrasude su izuzetno značajni ukoliko govorimo o uslovima i faktorima koji dovode do formiranja diskriminacije – negativnog ponašanja koje je usmereno ka pripadnicima određene grupe, i koje se zasniva na činjenici da su oni pripadnici upravo te, a ne neke druge grupe (Plouis 2004).

Stereotipi i predrasude na intenzivan, a najčešće i štetan način utiču na diskriminisane grupe, iako oni toga ne moraju biti svesni. Istraživanja koja su sprovedena u okviru socijalne psihologije pokazuju da delovanje kulturno uvreženih stereotipa, koji se kontinuirano usmeravaju ka određenoj grupi, može dovesti do umanjenja opštih životnih sposobnosti njenih pripadnika.^[3]

Predrasude

Istraživanje predrasuda umnogome reflektuje ideološke trendove, predubeđenja i subjektivnost samih istraživača koji su se njima bavili.  Psihološka istraživanja predrasuda – poput onog iz 1925. godine koje je, nakon analize 73 slučaja, potvrdilo „mentalnu superiornost” belaca (Garth 1925, 359; prema: Duckitt 1992) – umnogome su doprinela afirmaciji ideje o superiornosti bele rase. Do izvesnih promena dolazi tokom treće i četvrte decenije XX veka, zahvaljujući Pokretu za ljudska i građanska prava. U istorijskim okolnostima u kojima dolazi do kraha kolonijalizma i pojačavanja antisemitizma, Adorno biva podstaknut da se bavi istraživanjem autoritarne čovekove prirode (Adorno 1950 prema Ducket 1992).

Budući da je, prema Adornu, svet u kome autoritarne ličnosti žive – dihotomni, crno-beli svet, koji je striktno omeđen pravilima i odnosima koji su zasnovani na hijerarhiji, oni veoma lako razvijaju predrasude prema osobama nižeg socio-ekonomskog statusa. Iako su Adornova istraživanja autoritarnosti kritikovana, jer on na osnovu građe koja se odnosi samo na određene društvene kontekste i istorijske epohe izvodi opšte zaključke o „ljudskoj prirodi”, ona su ipak znatno doprinela razumevanju načina na koji se stvaraju predrasude (Plous 2003). Na primer, politički konzervativan oblik autoritarnosti, poznat pod nazivom „desničarska autoritarnost” je, kako brojna istraživanja pokazuju, u korelaciji sa autoritarnošću.^[4]

Oni koji svet vide kroz prizmu hijerarhijskih odnosa moći skloni su tome da razviju predrasude prema osobama nižeg socijalnog statusa, što je označeno kao „orijentacija socijalne dominacije” (Pratto, Sidanius, Stallworth & Malle 1994 prema Kramer 2012). Ovakva vrsta orijentacije korelira sa predrasudama na još intenzivniji način nego „desničarska autoritarnost”, te se ona dovodi u vezu sa anticrnačkim i antiarapskim predrasudama, seksizmom, nacionalizmom, antigej stavovima, kao i sa drugim vrstama predrasuda koje proističu iz hijerarhijskih odnosa moći (Altemeyer 1998; Sidanius, Levin, Liu, & Pratto 2000; Sidanius & Pratto 1999). Možda i najveći doprinos Adorna i njegovih saradnika ogleda se u tome što su oni ukazali na činjenicu da rigidan, kategorički način mišljenja predstavlja osnovni element iz kog se sastoje predrasude.^[5]

Jedno od najizraženijih svojstava kategoričkog načina mišljenja jeste tendencija ka distorziji percepcije, koja se odvija kroz procese umanjivanja razlika unutar grupe (asimilacija), i uvećavanja razlika u odnosu na druge grupe.^[6] Kada govorimo o uticajima koji određuju nečije ponašanje, uticaj unutargrupnog favorizovanja je izraženiji od uticaja negativnih osećanja prema pripadnicima drugih grupa (Brewer 1999). Predrasude koje pripadnici grupe dele među sobom, kao i njihovo unutargrupno favorizovanje, predstavljaju, po Tajfelu, izraze kolektivnih težnji ka sticanju samopouzdanja. Istraživanja potvrđuju ovakvu vrstu pretpostavki, jer je ustanovljeno da postoji jasna veza između pada samopouzdanja i povećanja stepena izražavanja predrasuda.

Predrasude su blisko povezane s načinom na koji članovi grupe, i oni izvan nje, objašnjavaju međusobno ponašanje.  Ovakva vrsta tumačenja poznata je pod nazivom kauzalna distribucija – ona predstavlja, istovremeno, i simptom i izvor predrasuda. Objašnjava se na tri načina: 1) Izraz „pravedna distribucija u nepravednom svetu” podrazumeva stanovište prema kome ljudi dobijaju upravo ono što i zaslužuju (Lerner 1980; Montada & Lerner 1998 prema Goody 2005); reč je o veoma popularnom shvatanju, iako se njime, zapravo, opravdava opresija nad marginalnim grupama; 2) Izraz „fundamentalna greška distribucije” podrazumeva stanovište prema kojem su ljudi skloni da traže uzroke neadekvatne distribucije u dispozicionim faktorima, čak i kada je evidentno da su oni situaciono određeni (Ross 1977); 3) Izraz „ultimativna greška distribucije” podrazumeva formiranje dvostrukih standarda, zavisno od potreba ljudi (Pettigrew 1979 prema Goldwin & Hoffer 2012 ).

Uporedo s promenom društvenog konteksta i iznošenjem zahteva da se poštuju prava manjinskih grupa, menjaju se i načini ispoljavanja predrasuda. Prethodne forme ne nestaju, ali dolazi do njihove transformacije, te u promenjenim okolnostima predrasude bivaju teže uočljive.^[7] Uzroci predrasuda su raznoliki i mnogobrojni, a neki od njih su, kako istraživanja pokazuju, povezani sa: desničarskom autoritarnošću i orijentacijom socijalne dominacije, kognitivnim dispozicijama (npr. sa tendencijom da se razmišlja u kategorijama), motivacionim faktorima (npr. sa potrebom za samopotvrđivanjem), socijalnim faktorima itd. Istraživanja pokazuju da predrasude koje se dovode u vezu sa prethodno pomenutim faktorima nisu ograničene samo na određeni broj pojedinaca koji ispoljavaju patološke karakterne osobine, već one predstavljaju sastavni deo svakodnevnog ljudskog funkcionisanja – pokazalo se, zapravo, da su im svi ljudi skloni.^[8]

Diskriminacija se manifestuje na različite načine koji se mogu sublimirati u četiri pojavne dimenzije: eksplicitna – namerna diskriminacija, prepredena (skrivena), statistička i institucionalna. Ona operiše različito u različitim oblastima, a može se javljati i u njihovim presecima. Kakvu god formu da ima, ona stvara prepreke jednakom tretmanu i mogućnostima a može imati i nepovoljne efekte na bilo koji domen svog delovanja (Blank 2004). Eksplicitna diskriminacija, kako Olport navodi, može uključivati postupno, eksponencionalno uvećavanje intenziteta neprijateljskih osećanja, koja se ispoljavaju u vidu verbalnog antagonizma, izbegavanja, segregacije, fizičkih napada ili, u najradikalnijoj formi, izazivanja ratnog sukoba.

U sferi mentalnog zdravlja najzastupljenija je skrivena diskriminacija. Ona obično deluje na indirektan način, automatska je, i odražava ambivalenciju (npr. u slučajevima kada se „skriva” iza pozitivno intoniranih iskaza, tipa: „Kad pogledamo kakvih sve ljudi ima na ovom svetu, homoseksualci i nisu toliko loši.”). Budući da je više fokusirana na prednosti pripadnika sopstvene grupe, nego na mane i nedostatke pripadnika drugih grupa, skrivena diskriminacija može biti kombinovana sa dobrim namerama, ali svakako uključuje iskrivljeni oblik percepcije (Meyer 1998). U kontekstu priče o mentalnom zdravlju, ona se dovodi u vezu sa predubeđenjima koja možemo imati u odnosu na pripadnike drugih rasa, sa načinom na koji percipiramo njihove ljudske potencijale, njihovu zrelost i njihove sklonosti itd. Iako ovaj tip diskriminacije nije tako uočljiv, pa ni tako štetan kao direktna diskriminacija, on ipak može dovesti do ozbiljnih posledica. Onima koji su diskriminisani svakako nije lako da dokažu da osim direktne diskriminacije, koja je očigledna, postoji i skrivena diskriminacija.

Statistička diskriminacija, koja se označava i kao profajliranje, podrazumeva da se opšta verovanja o karakteristikama određene grupe upotrebljavaju u kontekstu izvođenja zaključaka o tome kakve su karakterne crte pojedinaca, pripadnika grupe (Arrow 1973; Coate and Loury 1993; Lundberg and Startz 1983; Phelps 1972 prema Aniruddha 2008). Na primer, ukoliko poslodavac, na osnovu toga što određeni kandidat poseduje dosije u policiji, izvede zaključak da on zasigurno nije prava osoba za tu vrstu posla, kandidat će automatski biti diskvalifikovan, a njegove pozitivne odlike neće ni doći do izražaja. Ili, ukoliko je osoba kojoj se želi poveriti neki odgovoran posao izbeglica, dakle neko za koga se pretpostavlja da je prošao kroz traumu rata, zaključuje se da je stepen njegove/njene rezistentnosti na stresne situacije oslabljen, te mu/joj neće ni biti pružena šansa za obavljanje poslova koji zahtevaju povišen stepen izloženosti stresu.

Institucionalna diskriminacija je ugrađena u sam sistem, i ona se stoga može označiti i kao sistemska diskriminacija. Pravila se obično kreiraju na osnovu prethodnih iskustava, koja ne moraju biti adekvatno ustanovljena i često imaju notu (ili ostatke prethodnih) rasizma, seksizma, klasizma. U ovom kontekstu veoma je lako pronaći primere diskriminacije žena u okvirima mentalnog zdravlja (infantilizacija, pasivizacija, formiranje predubeđenja o dužem vremenu oporavka, kao i neke druge nepovoljnosti u prognostici u odnosu na muškarce) (Dabady 2004).

Jedna od najvećih prepreka za uklanjanje diskriminacije u sferi mentalnog zdravlja je nemogućnost njenog uočavanja na individualnom nivou. Jedan od razloga za to svakako je činjenica da individue ne mogu biti same sebi kontrolna grupa, i proceniti u praksi da li su imali bolji tretman nego neka druga grupa (Fiske 1998 prema Leary & Holl 2009). Stoga je diskriminaciju lakše objasniti ukoliko se prikupi veći broj podataka, jer se pojedinačni slučajevi mogu uvek lako odbaciti (Crosby 1984). Individue mogu takođe odbaciti diskriminaciju (odbijajući da je vide) da bi izbegli osećaj da su lošije tretirani od strane drugih, što zapravo govori i o manjku kontrole nad situacijom (Ruggerio & Taylor 1997; Taylor, Wright, Moghaddam & Lalonde1990 prema Plous 2003). Zbog ovih i nekih drugih razloga, češće i lakše se percipira diskriminacija nad grupom, nego nad individuom.

Interiorizovani rasizam

Predominantni diskurs psihijatrije, koji i danas usmerava zdravstvene i terapijske intervencije i odluke socijalnih radnika/radnica, nalazi se pod uticajem zapadnocentričnog pogleda na svet. Rasizam se ispoljava direktno, ili u manje ili više prikrivenom vidu. Nekad je veoma teško prepoznati ga, tj. razlikovati ga od društvenih normi i dogmi koje su pojedici usvojili, a koje u dijagnostici imaju funkciju pokazatelja njihovog psihičkog stanja.

Od pojave dijagnoze drapetomanije^[9], preko tvrdnje Karotera (Carother 1953) da je depresija retka kod lokalnog stanovništa u Keniji (jer njima, po Karoteru, nedostaje osećaj odgovornosti), pa sve do skorašnjeg uvođenja termina „kanabis-psihoze”, uticaj rasnih predrasuda nije umanjen, već je samo modifikovan. Klijenti afro-karipske rase su, kako istraživanja pokazuju, bili upućivani kod specijalista za mentalno zdravlje ne toliko od strane lekara opšte prakse, koliko od strane kaznenih institucija i kriminoloških službi. Zbog uplitanja kriminološke dimenzije, procena stepena zdravstvenog rizika kojem su ti ljudi izloženi je znatno otežana. Kao važni faktori rizika navode se: prevalencija mentalnih poremećaja kod lica koja su menjala mesto boravka, nedostupnost stalne zdravstvene zaštite, nedostatak saglasnosti za uzimanje lekova, diskriminacija od strane socijalnih radnika itd. (Audini & Lelliott 2002). Krajnje je neprimereno, kako ističe Fernando, usmeriti napore ka popravljanju onog nad kim se vrši opresija, umesto da napori budu usmereni ka ukidanju same opresije, ili ka promeni uslova koji do nje dovode.

Klasa i mentalno zdravlje – Socijalne determinante paradigmi mentalnog zdravlja

U okviru diskursa koji naglašava socijalnu determinisanost mentalnog zdravlja, naglašava se negativan uticaj koji socijalni uslovi mogu imati po zdravlje (Bryant 2009). Ti uslovi uključuju: siromaštvo, niske prihode, rod, rasu, polnu nejednakost, loše uslove života i stanovanja, nizak stepen obrazovanja, rano roditeljstvo, loše radne uslove, socijalno isključivanje (Commission on Social Determinants of Health 2008; Marmot & Wilkinson 2006; Raphael 2008). Iako je prepoznavanje odnosa između socijalnih faktora i faktora koji proističu iz uticaja okoline odavno poznato, uključujući radove Rudolpha Virchowa i Engelsa, taj odnos sve do sedamdesetih godina nije bio jasno definisan (Raphael 2006; Graham 2004 prema Murray & Clendon 2011).

Do izvesnog napretka na tom polju dolazi osamdesetih godina, zahvaljujući istraživanjima koja su sprovedena u Velikoj Britaniji (Black Report and the Health Divide). Na osnovu njih je potvrđeno da je mentalno zdravlje određene osobe blisko povezano sa njenim socio-ekonomskim statusom, sa njenom nemogućnošću da se suoči sa smrću bliskih osoba, sa bolestima koje ona ima itd. (Townsend, Davidson & Whitehead 1992 prema Tones & Tilford 2001). U okviru diskursa koji se bavi socijalnim determinantama mentalnog zdravlja, polazi se od pretpostavke da se faktori rizika odnose, pre svega, na socijalne i ekonomske uslove života u određenoj sredini; pokazalo se, naime, da upravo oni imaju odlučujući uticaj na zdravlje. Ovaj teorijski pravac, koji uzima u obzir psihološko stanje pojedinca, ali i uticaje ekonomskih činilaca i socijalnog okruženja na njegovo zdravlje, usmeren je, pre svega, na pružanje dobrobiti. Konačno, perspektiva socijalnog poređenja naglašava uticaj društvenih hijerarhija na zdravlje. Pretpostavka je da percepcije i iskustva društvene nejednakosti dovode do stresa i negativnih zdravstvenih ishoda (Rafael 2006).

Rasna diskriminacija 

Originalno značenje pojma rase izvedeno je iz biogenetičkih varijacija čovekovog organizma, pre svega iz njegovih fenotipskih karakteristika, kao što su boja kože, očiju ili usana. Rasne i biološke razlike među ljudima su neznatne (mogu se izraziti procentom od 0,1%), ali im društvo pridaje veoma širok značaj (kao da one čine 99,9% ljudskih različitosti). Do socijalnog konstruisanja pojma rase dolazi usled nedostatka argumenata kojima bi se na adekvatan način objasnile razlike među ljudima, ali je to, takođe, jasan pokazatelj težnji jedne rase da dominira nad drugom (Smeadley & Smeadley 2005). Prednosti koje se, s obzirom na njihove pretpostavljene rasne kvalitete, daju osobama bele boje kože, sistematski se osnažuju predrasudama i stereotipima o postojanju navodno slabijih sposobnosti kod pripadnika drugih rasa.

Privilegije koje pripadnici bele rase imaju obično su neosvešćene i negativno se odražavaju i na njih same. One čine da kod njih jačaju pogrešna uverenja o sopstvenim „višim sposobnostima“ u odnosu na druge, što lako može dovesti do pojave osećanja krivice i griže savesti. Iako je rasa socijalno konstruisan pojam, kojem nedostaje stabilno biološko uporište, i dalje se veruje da on ukazuje na nešto što je „prirodno dato“. To dovodi do diskriminacije, ali i do nemogućnosti da se društveno klasifikuju osobe koje pripadaju tzv. mešovitim rasama.

Jedan od uzroka nastanka ovakvog načina razmišljanja traži se metaanalizom unutargrupnog i izvangrupnog percipiranja drugih, pri čemu se favorizuju pripadnici svoje grupe. Asimetrična percepcija i greška atribucije koja usmerava mišljenje ja vs drugi uzima se kao podloga unutargrupnog favorizovanja, koje je povezano sa etnocentrizmom (Pronin, Gilovic & Ross 2004). Proces učenja kroz socijalizaciju utiče na pojavu visokog stepena konformiranja (i neprihvatanja drugih grupa koje se ne konformiraju) još kod petogodišnjaka (Abrams, Rutland & Cameron 2004 prema Jun 2009). Što je jače identifikovanje sa pripadnicima sopstvene grupe, to se pre članovi izvan nje doživljavaju kao pretnja. S obzirom na to da su i drugi faktori (naročito rodni i socijalni) uključeni u stepen privilegovanosti, žena bele kože koja živi na društvenoj margini, ili muškarac prinuđen da živi na ivici egzistencije, svakako će se osećati nedovoljno privilegovani i začuđeni ako im se na to ukaže. Iako su obe pojave socijalno kontruisane i međuzavisne, velika je razlika između privilegije i opresije.

Već sama činjenica da boja nečije kože nije bela, stavlja tu osobu u poziciju da postane potencijalna žrtva rasne opresije (rasizma). Za razliku od pripadnika ne-belih rasa, pripadnici bele rase dobijaju određene privilegije na osnovu boje svoje kože, ali mogu, s druge strane, biti diskriminisani po bilo kom drugom osnovu (klasi, rodu, seksualnom opredeljenju itd) (Johnson 2006). Privilegije koje uživaju pripadnici bele rase uključuju, između ostalog, mogućnost da se školuju i kupuju nekretnine, mogućnost da sebi obezbede dobar posao i imaju olakšan pristup institucijama (uključujući institucije za mentalno zdravlje) itd. Naravno, to ne znači da je osobi koja ima takve privilegije garantovano dostizanje uspeha i prosperiteta, ali joj se svakako pruža više životnih alternativa. U slučaju ne-belih rasa pounutreni mehanizmi opresije prenose se sa roditelja na decu, zajedno sa sistemima vrednosti u okviru kojih su diskriminisani. Roditelji to ponekad i svesno čine, kako bi amortizovali sopstvena loša iskustva i pomogli svojoj deci da se integrišu u savremeno, multirasno i multikulturno društvo (McHale et all 2006).

Kao i kada je reč o drugim oblicima diskriminacije, postoji razlika između eksplicitnog i implicitnog rasizma. Implicitni rasizam podrazumeva da se rasistički postupci i stavovi produkuju nesvesno, dok se na eksplicitnom nivou izražava otvorenost i prihvatanje na rasnoj osnovi. Iako, u nekim slučajevima, kod opresora može postojati jasna namera da pri svom delovanju izbegne reprodukovanje rasističkih stavova, do toga ipak dolazi automatskim aktiviranjem nesvesnih procesa. U takvim slučajevima, rasistički stavovi se reprodukuju van kontrole subjekta (Bhaskar 2001 prema Jun 2009 ). Proces ukidanja rasizma podrazumeva, stoga, osvešćivanje i dekonstruisanje šireg društvenog konteksta. U njegovoj osnovi nalazi se binarni model mišljenja, princip na kom deluju mnoge štetne društvene pojave.

Transformativno učenje je pojam koji podrazumeva proces učenja u kome subjekt biva osposobljen za različite načine tumačenja društveno konstruisanih fenomena. On uključuje i preoblikovanje do tada stečenih uverenja i načina mišljenja, učenjem kako da se misli drukčije. Stoga je zadatak praktičara koji deluju u oblasti brige o mentalnom zdravlju da preispituju sopstvene uvrežene stavove, da vode unutrašnji dijalog, i da osveste i dekonstruišu sopstvene misaone obrasce. To se, između ostalog, može učiniti i evociranjem sopstvenih iskustava opresije.

Praktičari koji su voljni da prođu kroz ovaj proces stiču nove uvide, osnažuju sopstvenu moć empatije, i u stanju su da bolje razumeju kako se osobe drugačije boje kože osećaju kada su diskriminisane. Važno je, takođe, da se praktičari kritički odnose naspram postojećih zakona i institucija zbog njihovog nejednakog odnosa prema članovima društva, kao i da budu spremni da se s tim problemom direktno suoče u svom profesionalnom radu. Jedan od najvažnijih faktora svakako je direktna uključenost i prisutnost praktičara u radu sa pripadnicima drugih rasnih grupa. Lična involviranost praktičara, kako istraživanja pokazuju, dovodi do smanjenja rasnih predrasuda, te se smanjuju mogućnosti za nastanak bilo koje forme rasne diskriminacije (Jun 2010).

Klasna diskriminacija

Kontekstualni faktori klase su kompleksni i komplikovani zbog multiplih determinanti, subkategorija, višestrukih značenja i negiranja svog postojanja kao što je slučaj u pojedinim društvima poput SAD (Langston 2000). Jedan od mitova o mogućnosti prevazilaženja klasnih razlika, ispoljavanjem vrednosti visoko kotiranih u američkoj kulturi, je mit o „američkom snu“. Ono što se zapravo tada dogodilo je da su, migriranjem u Ameriku, Britanci sa sobom poneli zaleđe svojih klasnih rezervi (znanja, veštine, novac, kontakte), te su pripadnici viših klasa nastavili da vladaju, siromašniji da rade, ali se otvorila mogućnost kreiranja nove srednje klase kojoj je ostavljeno prostora za malo manipulacije u svojim okvirima.

U okviru jedne klase mogu postojati različite klasne odlike, a one zavise od unutrašnjih statusnih razlika. Pripadnost klasi određena je visinom prihoda pojedinca, dok se njegov status određuje u zavisnosti od njegovih društvenih uloga i stila života (lifestyle). Klasizam predstavlja jedan od oblika diskriminacije, jer podrazumeva situaciju u kojoj se pripadnicima više i srednje klase pružaju određene vrste privilegija u odnosu na pripadnike nižih klasa. Državni i pravni akti, zakoni i institucionalno određena pravila i propisi, formulisani su tako da štite prava jednih, a idu na štetu drugih (Liu, Soleck, Hopps, Dunston & Pickett 2005).

Postojeće privilegije, kao i institucionalno produkovana opresija, rezultat su socijalno konstruisane hijerarhije i jasno definisanih klasnih odnosa koji se zasnivaju na nejednakosti.  Klasizam počiva na odnosima moći, u okviru kojih se sistemski negiraju potrebe pripadnika nižih klasa, jer su oni percipirani kao ljudi koji se nalaze na kraju „lanca ishrane“. Predrasude koje su prisutne u okviru nižih instanci socijalne strukture, a usmerene su ka višim instancama, nemaju jednaku težinu kao predrasude ovih drugih, jer njima je onemogućen pristup izvorima društvene moći putem kojih bi eventualno mogli ugroziti održanje postojećeg sistema.

Privilegije koje su kod pripadnika viših klasa internalizovane, još tokom detinjstva, postaju deo sistema vrednosti i očekivanja (uzimaju se zdravo za gotovo, bez promišljanja o nepravdi i nepravilnoj raspodeli resursa u društvu), sem ukoliko ne postoji društvena – klasna svest. Na sličan način niže socioekonomske klase internalizuju opresiju prihvatajući svoje trenutne mogućnosti unutar klase i sistema (u nekom procentu slučajeva). Manja očekivanja od društva, pa i od sebe, mogu uticati na formiranje određenih karakteristika ili životnih uverenja o konstantnoj težini života, teškom dostizanju uspeha i zadovoljstva, ambivalencijama u odnosu na svoje želje i potrebe. Psihoterapeuti i savetnici treba da budu u stanju da prepoznaju određene odlike ispoljavanja ličnosti kroz stavove i uverenja koja su klasno obojena.

Pripadnici nižih klasa diskriminisani su na osnovu svog nižeg stepena obrazovanja, nedostatka znanja i iskustva itd. Takođe, do njihovog diskriminisanja dolazi u situacijama kada se od njih očekuje da se elokventno, ili bar adekvatno izražavaju, za šta oni nisu osposobljeni. Do takvih situacija dolazi prilikom njihovih kontakata s pripadnicima srednje klase (između ostalog, i u kontekstu psihoterapijskog tretmana), te se oni, nakon takvih kontakata, osećaju manje vrednima. Opšte je mišljenje da pripadnici niže klase nisu u stanju da razumeju i usvoje način života koji je drugačiji od njihovog; predrasude u vezi s tim su vrlo izražene.

Antirasistički pristup u psihoterapiji i savetodavnom radu

Za politike mentalnog zdravlja, koje teže ravnopravnosti i inkluziji grupa koje su izložene opresiji, rasizam predstavlja veliki izazov. Mit o superiornosti bele rase, koji predstavlja osnovu rasizma, u prošlosti je potkrepljivan biologističkim, antropološkim, religijskim, psihološkim i drugim pseudonaučnim argumentima, a danas se obično dovodi u vezu sa lošom ekonomskom situacijom i klasnim razlikama. U multirasnim i multikulturnim sredinama, bela većina i dalje ima prvenstvo u pristupu društvenim resursima, pozicijama moći i medijima.

Osim institucionalizovanog rasizma, koji je, u paketu sa predrasudama i stereotipima, ugrađen u dominantni sistem vrednosti, u društvu je prisutan i interiorizovani rasizam, koji je teško prepoznati, a još teže ukloniti. Antiopresivni pristup, koji je ujedno i antirasistički, zasniva se na iskustvu strukturne nejednakosti, i polazi od pretpostavke da osobe druge boje kože, svesno ili nesvesno, prihvataju rasističke stavove i žive u skladu s njima. Antirasistička savetodavna praksa se, stoga, okreće pitanjima rasizma i kulturnih različitosti u okviru terapijskih odnosa, ali i u širem društvu (Lago & Smith 2004). Za psihoterapijski rad s pripadnicima rasnih manjinskih grupa, važno je dobro poznavanje mehanizma pounutrenog rasizma, koji je Agoro sistematizovao kroz najkarakterističnija verovanja:

1. Reprodukovanje belačkih rasističkih shvatanja

Rasizam i mržnja prema crncima se često ispoljavaju kroz predrasude o njihovoj seksualnoj neobuzdanosti i navodnoj sklonosti ka promiskuitetu („crni pastuv“), zatim kroz predrasude o njihovoj „urođenoj pasivnosti“ (ideja da pripadnici crne rase sa zadovoljstvom prihvataju belačku dominaciju, te su predstavljeni kao „srećni klovnovi“), o njihovoj sklonosti ka kriminalu („afrički prevaranti“), o crnkinjama kao arhetipskim majkama („crna mama“).

2. Reprodukovanje kolonijalnih odnosa

Crnci su nekad radili kao robovi na plantažama, gde su bili izloženi najrazličitijim oblicima represije. To se reflektovalo na njihove unutargrupne i porodične odnose, te je tu dolazilo do fizičkog i seksualnog nasilja. Neki od takvih oblika ponašanja su i danas prisutni, iako je društveni kontekst izmenjen. Oni koji ne uviđaju da iza ovakvih pojava stoje određene konstelacije društvenih odnosa, koji se zasnivaju na mehanizmima represije i diskriminacije, nejednakost između belaca i crnaca shvataju kao prirodno dat poredak.

3. Ispoljavanje mržnje unutar grupe

Ovaj vid mržnje se ispoljava putem nasilja koje crnci sprovode nad drugim crncima. Mnogi od njih, takođe, imaju loše mišljenje o osobama tamne boje kože, te izbeljuju svoju kožu, ili pak drastično menjaju svoj izgled kako bi bili što sličniji belcima. Isto tako, neki od njih odbijaju da prime pomoć (uključujući i terapijsku pomoć) od crnaca/crnkinja.

4. Prihvatanje i reprodukovanje belačkih hijerarhija

Ova pojava se dovodi u vezu sa tzv. šejdizmom (eng. shadeism): crna boja kože loše utiče na mišljenje koje osoba ima o samoj sebi (ono je negativnije, što je boja njene kože tamnija). Istraživanja rasne nejednakosti, koja su sprovođena od osamdesetih godina 20. veka naovamo, su, usled široke upotrebe koncepta multikulturalizma (koji je prihvaćen u različitim disciplinama, između ostalog u psihologiji, socijalnoj psihologiji, itd), bilo je prevashodno okrenuto pitanju konstruisanja identiteta. Postoje, kako je ustanovljeno, velike razlike u načinima konstruisanja identiteta, u zavisnosti od toga da li govorimo o pripadnicima bele ili o pripadnicima drugih rasa. Zapravo, reč je o suprotstavljenim, pa samim tim i komplementarnim procesima, putem kojih se, na indirektan način, reprodukuju i perpetuiraju društveni odnosi zasnovani na opresiji i rasizmu. Proces konstruisanja identiteta belaca, koji se odvija uporedo sa njihovim osvešćivanjem sopstvenih rasističkih stavova i predrasuda, sastoji se iz sledećih faza:

– Konformiranje – stepen potpune neosvešćenosti, koja utiče na nemogućost uviđanja rasnih i drugih oblika nejednakosti, jer se svet posmatra iz perspektive slepila za boju kože (kad je u pitanju psihoterapija, ilustracija je izbor terapeuta iste rase, uz racionalizaciju objašnjenja, prebacivanje na dimenziju iskustva ili npr. pola);

– Disonanca – konflikt – odlikuje se poteškoćom da se istovremeno prihvati postojanje dominacije bele rase, a i za sebe zadrži komforna pozicija. Uvid o postojanju nejednakosti je prisutan, a racionalizacija je takođe veoma čest mehanizam opravdavanja svoje pozicije (nije u redu što želim da idem kod terapeuta svoje rase, ali bolje ćemo se razumeti zarad sličnog životnog iskustva);

– Otpor – beli liberal – podrazumeva fazu preispitivanja sopstvenog rasizma, uz postojanje osećaja anksioznosti (ambivalencije) prema sopstvenom – belačkom identitetu. Razultat ovakvih osećanja može biti preterano fokusiranje na ova pitanja u okviru terapije, na štetu pitanja koja su takođe važna a zanemarena (primer je  paternalizujući odnos prema klijentu, podilaženje i prezaštićivanje klijenta, što je loše za napredak u terapijskom procesu);

– Introspekcija – stepen prihvatanja koji odlikuje veoma zreo pristup problemu rasizma, koji se kritikuje uz postojanje jasne granice o sopstvenoj odgovornosti, bez preplavljenosti (anksioznosti) u vezi s tim (uradiću koliko je u mojoj moći za klijenta druge rase, bez preuzimanja odgovornosti za druge belce koji nisu ovako osvešćeni);

– Integrisana svesnost – sloboda – pretpostavlja postojanje pune svesti o političkoj i socijalnoj prirodi rasizma, pored lične i kulturalne dimenzije nastanka identiteta (terapeuti na ovom stepenu osvešćenosti spremni su da se kvalitetno bave antirasnim pristupom u psihoterapiji) (Sue & Sue 1998).

Rezultati mnogih istraživanja pokazuju da je veliki uticaj faktora boje kože na uspostavljanje dijagnoze i određivanje tretmana. Prisilna hospitalizacija crnih osoba je za polovinu veća nego što je slučaj sa ostalim rasama (Jarvis 1986, 12), dok se dijagnoza šizofrenije čak i do 14 puta češće dijagnostikuje kod predstavnika ovih grupa (Cohran 2003). Kao kriterijumi se uključuju etnocentrizam, kao i klasizam, pojašnjenje postupaka ekonomskim faktorima, tj. siromaštvom većine pripadnika ove populacije u Velikoj Britaniji  (Litlewood & Lipsedge 1980; Thomas et. al. 1993).

Model kreiranja crnog identiteta, koji Agoro prilagođava svom prethodnom konceptu, pretpostavlja slične faze, drugačijeg ishoda po pojedinca (Agoro; prema: Lago & Smith 2003):

– Konformiranje – u ovom slučaju, označava potpuno prihvatanje bele kulture, kao i negiranje i potcenjivanje sopstvenog rasnog identiteta, i interiorizaciju belačkog rasizma (postoje preferencije ka radu s belim terapeutima ili belim klijentima, ukoliko je u pitanju psihoterapeut);

– Disonanca – konflikt – začetak svesti o postojanju rasne opresije kao i svest o sopstvenom kulturnom nasleđu, koje može stvoriti ambivalenciju između želje za konformiranjem i kritike rasne opresije (ambivalencija klijenta u odnosu na belog terapeuta, koja se prepoznaje kroz zatvaranje, otpor ili ublažavanje sadržaja);

– Realizacija/predavanje – crni separatizam – predstavlja pristup potpunog prihvatanja vrednosti sopstvene kulturne i rasne grupe, ali i veliki zazor, neprijateljstvo prema vrednostima bele rase, te se šejdizam odvija u drugom smeru, stepen zatamnjenosti kože se povezuje s pozitivnim (izbor terapeuta ili preferencija klijenata se nužno vodi u okviru iste rase);

– Introspektivnost – podrazumeva razumevanje istorijske perspektive bele dominacije i ne nužno ostrašćenost, ali prihvatanje svih aspekata sopstvenog identiteta i osećaj zadovoljstva i ispunjenosti njegovim postojanjem. Ljutnja u odnosu na dominaciju belaca može se kanalisati na adekvatne načine.

– Sinergijska artikulacija/svesnost – sloboda – kao i kod prethodnog pristupa pretpostavlja postojanje visokog nivoa prihvatanja sopstvenog rasnog i kulturnog nasleđa i vrednosti, pozitivan stav u odnosu na sebe i na svoju grupu, ali i visok nivo uvažavanja drugih grupa i njihovih vrednosti. Odnos prema rasnoj opresiji i diskriminaciji je političan i socijalno osvešćen, tako da je i sam terapijski rad uključen u ove dimenzije.

Antirasizam

Multikulturalistički pristup, čija je osnovna postavka uvažavanje različitosti i promovisanje jednakosti svih rasa i kultura, prvi je ideološki okvir koji je poslužio formulisanju etičkog savetodavnog rada (vezanog i za rasne manjinske grupe). Vrlo brzo je doživeo kritike na račun preterane generalizacije i simplifikacije, vođene  potrebom da se znanja sistematizuju i da se proces učenja maksimalno ubrza (Dardene & Mahtani 1999). Ovom pristupu je zameran i nedostatak strukturalne analize rasizma, kao i manjak konceptualizacije rada na njenim efektima. U okviru multikulturalnih analiza nije se uzimalo u obzir ni pitanje klase, kao ni činjenica da se sama procena multikulturalnosti vrši iz okvira britanskog belog imperijalizma (Lago & Smith 2003).

Ukoliko pristup u okviru terapijskog rada nije afirmativan (antirasistički), klijenti mogu ostati zarobljeni u okvirima mnogih pogrešnih uverenja. U njih spadaju:

1. a) Slepilo za boje

Reč je o mehanizmu (pristupu) koji minimizira pitanje rase, jer ga smatra irelevantnim i sekundarnim. Ukoliko klijent otvori to pitanje, terapeut koji je „slep za boje“ će pomisliti da klijent pruža otpor terapiji ili da ima pogrešna uverenja;

1. b) Objektivizacija procesa

Reč je o uverenju da je terapijski proces oslobođen rasnih i drugih predrasuda, tj. da je on objektivan, egzaktan i neutralan.^[10] To dalje vodi ka pogrešnom uverenju da i terapeuti moraju biti takvi (objektivni i neutralni), te se problemi ne uočavaju ili ne prihvataju.

1. c) Patologizacija crnačkog otpora

Ova vrsta uverenja se može javiti u kasnijoj fazi rada, ili pak ranije, ukoliko je reč o klijentu koji pokazuje veći stepen osvešćenosti u odnosu na rasna pitanja. Klijent ispoljava emocije besa i ljutnje, jer je svestan da je izložen opresiji i rasizmu. Iako „negativne“ emocije te vrste ukazuju na to da je klijent otvoren za rad, a posebno za bavljenje problemima rasizma i opresije, terapeut pojavu takve vrste emocija može protumačiti kao manifestaciju klijentove neuroze. To dovodi do klijentovog zatvaranja u sebe, ili do prekidanja terapijskog saveza. Po mišljenju feminističke teoretičarke bel huks, koja se bavila pitanjima roda i rase, pojava tzv. „crnog besa“ (black anger) predstavlja adekvatnu, zdravu reakciju na opresiju i eksploataciju (hooks 1990). Bes i ljutnja su posebno značajni ukoliko se jave kod žena, upravo zato jer im njihova nametnuta rodna uloga nalaže da ne smeju jasno i glasno da ih ispoljavaju.

Feministička teoretičarka Odri Lord (Audre Lord) se, osim što se bavi problemima roda i rase, bavi i pojavom intersekcionalnosti pounutrenog rasizma i seksizma. Razlog za nastanak ove pojave je, prema njenom mišljenju, višedecenijska tradicija ropstva, koja je uslovila pojavu konstantne retraumatizacije i negativne samopercepcije, koje predstavljaju pounutrenu sliku bezvrednosti i ništavosti.^[11]

U uvrežene stereotipe o crnim ženama (uključujući Latinoamerikanke i Romkinje) ubrajaju se stereotipi o njihovoj „hiperseksualnosti“ i „ograničenim intelektualnim sposobnostima“, koji, uz ideju o „velikoj, crnoj mami“, funkcionišu kao neka vrsta opravdanja za seksualno nasilje koje se neometano sprovodi nad tim ženama. Isti stereotipi se koriste i kako bi se opravdalo uskraćivanje osnovnih reproduktivnih prava pojedinim grupama Afroamerikanki, Latinoamerikanki i Romkinja.^[12]

Struktura – crno : belo :: seksualno : čestito – komplementarna je sa ostalim dihotomijama koje se formiraju u okviru belačkog patrijarhalnog društva, a često im se pridodaje i dimenzija razdvajanja seksualnosti na emocije i instinkte. Prema mišljenju Džejn Fleks, feminističke teoretičarke, rasizam je poslužio belim muškarcima i ženama da relociraju aktivnu seksualnost u pravcu crnih žena; takav način ispoljavanja seksualnosti je, navodno, stran belim ženama, a posebno predstavnicama viših klasa (Flex 1993). Klasa i rasa se sjedinjuju kroz zahtev za prisustvo čistoće i čednosti. Naličje toga je zahtev da agresivnost i disperzivna seksualnost budu „uklonjene“. Negativni kvaliteti se, stoga, prebacuju na drugog, kako bi se formirala  željena slika o sebi.^[13]

Okvir za antirasističku praksu

Pojedini praktičari, pripadnici bele rase, uviđaju da se u društvu sprovodi sistemska opresija nad pripadnicima drugih rasa. Pored toga što saosećaju s patnjom pripadnika rasnih manjina, oni osećaju sramotu i stid, jer pripadaju opresivnoj većini. Kako sami izjavljuju, tokom terapije se osećaju kao da „hodaju po ljusci jajeta“, napeti su, jer se usredsređuju na izbegavanje potencijalnih grešaka i fraza koje bi mogle biti neadekvatne (Jun 2010).

Koliko je važno da pažnja i usredsređenost postoje u pristupu, toliko je bitno i da fokus ne bude neadekvatan i opterećujući za klijente. Zbog toga je važno da ukoliko, kao terapeuti, radimo sa pripadnicima rasnih manjina, uzmemo u obzir da boja kože predstavlja samo jednu od njihovih odlika. Ukoliko je naš klijent/klijentkinja u poziciji da bira iz kog će aspekta svog identiteta započeti komunikaciju sa nama, to bi trebalo dopustiti i podržati. Svaka individua ima specifičan način pozicioniranja kategorije rase u okviru svih drugih identitetskih odlika, i ne smemo izgubiti iz vida „širu sliku“ te prenebregnuti ostale karakteristike koje postoje.

Nivo akulturacije, način razmišljanja (obrasci mišljenja), nivo osvešćenosti u odnosu na svoju rasnu odliku, boja kože terapeuta, način na koji je izgrađen terapijski savez, su sve faktori od kojih zavisi uspeh terapije. Veoma je teško znati unapred kako će terapijski odnos izgledati, pre nego što ustanovimo sve činjenice koje se tiču ličnosti klijenta, spremnosti i otvorenosti za rad, kapaciteta za promene. Ukoliko je praktičar zabrinut za način obraćanja klijentu, potrebno je da proveri sa njim/njom na koji način želi da se njegova/njena rasa imenuje tokom terapijskog rada.^[14]

Takođe činjenica je da nećemo biti od velike koristi ukoliko projektujemo svoje viđenje (ili druga iskustva) opresije na svoje klijente, jer generalizovanjem slike o rasnoj patnji ne možemo pružiti adekvatnu pomoć klijentu. Poželjno je, takođe, da ustanovimo na koji način se iskustvo i doživljaj sopstvenog identiteta po pitanju rase i kulturnih specifičnosti razlikuje kod našeg klijenta/klijentkinje u odnosu na njegovu/njenu porodicu, i koliko te razlike predstavljaju problem (Lago & Smith 2003).^[15]

Antirasistička psihoterapijska praksa je uslovljena specifičnostima ciljne grupe s kojom radimo (treba uzeti u obzir njihove kulturološke odlike i specifične društvene uslove koji dovode do opresije), ali ima i opšti okvir delovanja. Da bi ona bila uspešna, moramo se dotaći analize rasizma kroz strukturno razumevanje društva, i to na osnovu sadržaja koje nam sami klijenti iznose, pri čemu treba da zauzmemo kritički stav u odnosu na etnocentrizam i rasizam. Kriterijumi normalnosti i patologije, način na koji se interpretiraju značajne teme u kontekstu psihoterapijskog tretmana, pa i način na koji je kreiran sam psihoterapijski seting, produkti su zapadne civilizacije i sistema vrednosti kojim se rukovode pripadnici belačke većine.

Od nas, kao terapeuta, očekuje se da upoznamo i naučimo da poštujemo druge kulture, zbog čega često moramo prevazilaziti vlastite kulturne barijere. Potrebno je, pre svega, da se dobro informišemo o „drugima“, kako bismo bili u prilici da osvestimo predrasude i stereotipe koje smo tokom života usvojili. U savremenoj društvenoj teoriji identitet je shvaćen kao relaciona, kontekstualna i procesualna kategorija, te bi terapeut trebao biti otvoren i za mogućnost promene vlastitog identiteta. Rad na sebi može biti dugotrajan (on, zapravo, nikad ne prestaje) i zahteva konstantnu samorefleksivnost. Pounutreni vrednosni sistem samog terapeuta može predstavljati jednu od instanci koje zadržavaju klijenta u stanju samoodbacivanja. Terapeut bi, stoga, trebalo da bude spreman da dekonstruiše sopstveni sistem vrednosti, posebno ukoliko se pokaže da on predstavlja remetilački faktor u terapiji, i da bude otvoren za mogućnost rekreiranja vlastitog identiteta. Od klijenta se očekuje da, uz pomoć terapeuta, uspostavi balans između svog unutrašnjeg sveta i sveta koji ga okružuje. On bi trebalo da radi na sebi i osvesti pounutrenu opresiju koju je usvojio socijalizacijom, što zapravo predstavlja cilj terapijskog procesa. (Lipsky 1998)

S druge strane, na način odvijanja psihoterapijskog procesa utiču i brojni eksterni faktori. Zbog mnoštva uvreženih stereotipa koji postoje i kod klijenata i kod samih terapeuta, terapijski rad sa klijentima, koji su pripadnici manjinskih rasnih i kulturnih grupa, znatno je zahtevniji nego rad sa pripadnicima većinske populacije. Postojanje diskriminacije se često racionalizuje i opravdava prisustvom brojnih faktora, te ponekad postoji problem njenog dokumentovanja; drugim rečima, potrebno je potvrditi da ona zaista postoji.

Kada je reč o dijagnostifikovanju i tretiranju mentalnih bolesti, žene iz trećeg sveta, koje žive u tzv. mešovitim sredinama (npr. u SAD), pripadaju kategoriji posebno ugroženih lica. Za to postoji više razloga, kako smatra Česler, ali je siromaštvo svakako najistaknutiji problem, jer ih ono sprečava da se obrate psihoterapeutima. Takođe, u faktore njihove ugroženosti spadaju i nedostatak statističkih podataka i brkanje rasizma s klasnim i rodnim predrasudama (Chesler 1997). Bilo da je reč o grupnom ili individualnom obliku rada, terapeut je u obavezi da poznaje karakteristike kulture iz koje njegova klijentkinja dolazi, a posebno je važno da zna kakva je uloga žene u toj kulturi. Po mišljenju Česler, medijacija (pregovaranje o mogućnostima promene) se, u okviru terapijskog rada, odvija s obzirom na faktore tradicije, moći i identiteta.

Patrijarhat, po samoj svojoj definiciji, obezbeuje moć muškim figurama u zajednici, kao i osobama koje deluju kao „produžena ruka“ muškaraca (svekrva, tašta). Klijentkinja koja dođe na terapiju interiorizuje patrijarhalne vrednosti kulture iz koje dolazi, i kao takva predstavlja neku vrstu metonimijskog znaka te kulture. Patrijarhalni sistem vrednosti je konzerviran i kao takav se „čuva“ u tradicijskim zajednicama, te je u njima on znatno zastupljeniji nego u većinskoj kulturi. Nije upitno, stoga, direktno diskreditovati odlike patrijarhata, jer to može rezultovati isključivanjem žena iz terapijskog procesa, a može dovesti i do njihove još veće izolacije.

Važan deo terapijskog procesa je stvaranje mreža podrške, koje je u početku najbolje praviti s članicama iste etičke/verske/nacionalne grupe, radi lakšeg uspostavljanja kohezije. Važno je poznavati karakteristike kulture iz koje klijentkinje dolaze, pa i njihove običaje vezane za održavanje porodičnih tradicija, kako bismo mogli da razumemo njihove simboličke oblike komunikacije.^[16] Pripadnice određenih grupa pridržavaju se određenih pravila ponašanja, kao što je izbegavanje direktnog gledanja u oči (azijske žene), ili održavanje fizičke distance (žene muslimanske vere). Ukoliko teraput/terapeutkinja ne poznaje karakteristike kulture iz koje klijentkinja dolazi, njen pokušaj da izbegne svaku vrstu bližeg kontakta s terapeutom biće pogrešno protumačen.

Pored toga što moramo poznavati jezik i karakteristike kulture iz koje klijentkinja dolazi, neophodno je da znamo ispravno da protumačimo neverbalne signale koje klijentkinja šalje (naročito one koji se izražavaju govorom tela), kako bismo se uskladili sa njenim komunikacijskim stilom (isto). Porodice koje teže da neguju tradicijske vrednosti diskvalifikovaće svaku vrstu terapijske pomoći koja nije usmerena ka uspostavljanju porodične integracije, bez obzira na to što terapeut/terapeutkinja pokušava da nađe rešenje za porodični konflikt. U radu s klijentkinjama koje dolaze iz drugačijeg kulturnog miljea terapeut bi trebalo sebi da dodeli ulogu „kulturnog asistenta“, nekog ko pomaže klijentkinji da konstruiše drugačije vrste kulturnih značenja. Stoga je potrebno konstantno tragati za najliberalnijim načinima tumačenja pravila kojima se klijentkinje rukovode, da bi se uopšte mogao pronaći zajednički modus napretka (Tamura & Lau 1992).

Problem klase u psihoterapiji i savetovanju

„Klasne razlike su prisutne svugde oko nas, bilo da smo mi toga svesni ili ne, a problem klase predstavlja jedan od značajnih faktora za razumevanje i analizu izvora opresije u politikama mentalnog zdravlja.” (Dominelli 1997, 27).

Pripadnost određenoj društvenoj klasi bitno utiče na to kakav „pogled na svet” je klijent/klijentkinja usvojio/usvojila, kao i na to kakvo je znanje i iskustvo kojim on/ona trenutno raspolaže. Faktor klasne pripadnosti, stoga, predstavlja jedan od značajnih izvora informacija za terapeuta.

Klasna pripadnost klijenata proističe iz mreža društvenih odnosa koje oni grade, i direktno je povezana sa njihovom socijalnom i ekonomskom pozicijom (da li oni, kao pripadnici određene društvene klase, imaju pristup određenim resursima, kakve su njihove perspektive kada je reč o obrazovanju, napredovanju u karijeri, odlascima na putovanja, izborima mesta stanovanja itd), zatim sa usvojenim kulturnim normama (one obuhvataju, između ostalog, sisteme vrednosti i orijentacija, određene obrasce mišljenja, ponašanja i komunikacije itd), sa načinima na koje se reaguje na životne probleme i izazove. Osim što širi društveni sistem, putem klasnih razlika, direktno ili indirektno održava, a u nekim slučajevima i sistemski produbljuje odnose neravnopravnosti među pripadnicima različitih klasa, on utiče i na kreiranje uslova koji ljude usmeravaju ka psihoterapiji. Klasna pripadnost, tako, predstavlja jedan od indikatora problema zbog kojih se ljudi obraćaju za pomoć psihoterapeutu, ali i jedan od ključnih uzroka njihovog nastanka.

Nedostatak senzitivnosti kad je reč o pitanjima i problemima koji su povezani s faktorom klasne pripadnosti bi se, analogno izrazu „slepilo za boje”, mogao označiti kao „slepilo za klasna pitanja”. Naime, kod psihoterapeuta i drugih praktičara koji deluju u okviru sistema brige o mentalnom zdravlju može se uočiti tendencija da se faktor klasne pripadnosti previdi i/ili zanemari, što se opravdava tobožnjom „neutralnošću” terapeuta. Značaj faktora klasne pripadnosti se, tako, minimalizuje, što može dovesti do nedostatka samorefleksivnosti kod samih terapeuta. Oni, usled toga, razvijaju sklonost da problemima s kojima se njihovi klijenti suočavaju pristupaju posmatrajući ih kroz prizmu vrednosnih stavova i normi karakterističnih za klasu kojoj sami pripadaju.

Budući da obično nisu u mogućnosti da izdvoje novac za vaninstitucionalne oblike lečenja, pripadnici nižih društvenih klasa se retko odlučuju za psihoterapiju. Sam institucionalni sistem brige o zdravlju predstavlja, samim tim, jedan od okvira za reprodukovanje klasnih odnosa u društvu. Privatna psihoterapeutska praksa pokriva mahom potrebe pripadnika više i srednje klase, dok se pripadnici niže srednje klase, kao i radnici, nezaposleni, studenti itd. za tu vrstu pomoći uglavnom obraćaju besplatnim službama u okviru ustanova mentalnog zdravlja, ukoliko su one predviđene na nivou države, ili pak nevladinim organizacijama u okviru njihovih projekata (Kearney 1996 ).

Uticaj klasnih pitanja na kreiranje odnosa klijent – psihoterapeut

S obzirom na limitirane materijalne mogućnosti određenog broja ljudi (u nekim društvima velike većine) i važnijih (hitnijih) životnih potreba, pripadnici nižih statusnih grupa svoje potrebe za psihološkom pomoći manje vrednuju. Drugi deo problema tiče se smanjenih mogućnosti izbora, vrste terapije/pomoći, metode, terapeuta, jer su upućeni na vrstu pomoći koja im je finansijski dostupna.

Psihoterapija, naročito individualna (s posebnim akcentom na psihoanalizu) često se procenjuje kao elitistička, jer je dostupna veoma malom broju korisnika. Cene drugih modaliteta, naročito kada su u pitnju grupno-terapijske metode, pokazuju nešto veću fleksibilnost, tj. dostupne su većem broju klijenata. Svaka finansijska i društvena kriza za sobom povlači porast broja potencijalnih klijenata (ljudi u krizi, ali i slabije platežne moći).^[17] U institucijama javnog zdravlja slabo plaćeni psihijatri i psiholozi nisu motivisani za rad, a zbog smanjivanja broja zaposlenih dalje opada kvalitet usluge, kao i sigurnost zaposlenih u radu s težim psihijatrijskim bolesnicima.

Manjak zaposlenih negativno utiče i na prosečno vreme zadržavanja kod psihijatra, koje iznosi desetak minuta, što je nedovoljno za određivanje dijagnoze, koju kasnije teško možete revidirati. Za tako kratko vreme, često se preskoče važne životne činjenice, poput iskustva izbeglištva i rata, seksualnog zlostavljanja, izloženosti nasilju, mobingu ili nekim značajnim životnim stresovima. Sve manje ulaganje u javno zdravstvo (deo mera štednje koje se sprovode u većini evropskih zemalja) negativno se odražava i na primenjivanje terapije lekovima, na šta ukazuje davanje isprva veće doze lekova koja se zatim smanjuje po potrebi. Posledica takvog postupka jeste loša reakcija pacijenata na lek (mučnina, otupelost, nesvestica), pa i stvaranje zavisnosti. Umesto toga, pacijenta bi trebalo zadržati na odeljenju dok se dijagnoza individualno ne uklopi, što se izbegava zarad uštede na bolničkim troškovima.^[18] Što se tiče postojanja klasnih razlika u okviru samih uloga u terapijskom procesu, ustanovljeno je da su klijenti mnogo češće osobe lošijeg imovinskog stanja od svojih terapeuta, a preovlađujuće teme kod nižih socio-ekonomskih uslova uglavnom su vezane za deprimiranost usled loših životnih uslova, posla, stresa (Tidwell 1992).

Koraci uključivanja klasno inkluzivnog promišljanja u terapijski proces:

1. Momenat uspostavljanja prvog kontakta uključuje verbalnu i neverbalnu komunikaciju (mimika, gestovi, telesni stav), koja vrlo brzo govori o tome kojoj socijalnoj klasi pripadamo. Svi elementi komunikacije mogu biti, i najčešće jesu, klasno obojeni. Rečnik koji koristi terapeut/terapeutkinja (odabir reči, bogatstvo vokabulara, jezičke konstrukcije, izgovor) uslovljen je poreklom, obrazovanjem i načinom prihvatanja vrednosti klase kojoj osoba pripada. Kroz različite nivoe komunikacije, vrednovanje samog jezika, korišćenje izraza i fraza karakterističnih za određenu socijalnu grupu, ili nesvesnu upotrebu slenga, takođe možemo zaključiti iz koje socijalne grupe klijent dolazi.

U fazi upoznavanja i uspostavljanja prvog kontakta, prilično je važno da terapeuti imaju uvid u načine uspostavljanja komunikacije. Ukoliko primete da u svom izražavanju koriste formu koja u velikoj meri odudara od klijentovog izražavanja potrebno je imati dozu fleksibilnosti (tj. ne treba se kruto držati specifičnog jezika srednje/više klase), jer će se time blokirati otvorena komunikacija.

2. Seting u kom se terapija odvija može nam pružiti informacije o tome kojoj klasi psihoterapeut/psihoterapeutkinja pripada i kakav je njegov/njen socijalni status, iako bi, zapravo, ovakve informacije trebalo da budu van domašaja klijenata. Prostor u kom se terapija odvija trebalo bi da bude neutralan, i da sadrži što manje predmeta koji funkcionišu kao označitelji socijalnog statusa terapeuta. Seting mentalnih institucija (bolnički seting) je obično hladan i formalan, te nekim klijentima može ulivati strahopoštovanje. On, na jednom nivou, deluje kao marker za uspostavljanje klasnih granica, jer se povezuje s posedovanjem znanja i moći, koji se dovode u vezu sa pripadnicima srednje ili više klase.

3. Izbor relevantnog materijala i način na koji ga interpretiramo. Jezik koji upotrebljavaju pripadnici više i srednje klase, pa i jezik koji upotrebljavaju psihoterapeuti u svojoj praksi, može, u zavisnosti od načina na koji se vrednuje, predstavljati jedan od potencijalno opresivnih faktora. Naš način prosuđivanja, pa i sam jezik koji upotrebljavamo dok interpretiramo sadržaje koje nam klijent saopštava, nije oslobođen normi i vrednosti klase kojoj pripadamo. Terapeuti bi morali osvestiti ovaj proces; u protivnom, postoji mogućnost da ćemo projektovati sopstvene norme i vrednosti na klijente, što može biti ne samo pogrešno, nego i kontraproduktivno (Kearney 1996).

Terapeutovo interpretiranje sadržaja koje klijent iznosi predstavlja, zapravo, proces u kom on (terapeut) učitava značenje u te sadržaje. Time se reprodukuje odnos moći između terapeuta i klijenta, koji je od početka postojao, a terapija gubi izglede da uspe. Klijentu, na taj način, svakako nećemo pomoći; štaviše, propustićemo šansu da sa njim izgradimo konstruktivan terapijski savez (Hargaden & Summers 2000).

4. Pogrešna percepcija deficita klijenta podrazumeva neproverenu pretpostavku da klijenti poseduju određene materijalne objekte (kola, vikendicu, kuću, tehničke aparate) ili nematerijalne sadržaje (znanje, razumevanje, procese i emocije), koji su norma za srednju klasu. Klijenti se zbog takve naše pretpostavke (ukoliko ovakve materijalne i nematerijalne stvari ne poseduju) mogu osećati veoma loše ili na gubitku. Od pretpostavke da su stigli kolima na psihoterapijsku seansu (usled čega im može biti veoma neprijatno ako ih ne poseduju), do načina na koji u okviru svoje socijalne grupe percipiraju, vrednuju i iskazuju emocije – intervencije koje ne uzimaju u obzir klasne razlike, štetne su za terapijski savez.

Iako globalno postoji velika mogućnost nerazumevanja, pri susretu osoba koje pripadaju različitim klasnim referentnim sistemima, kada je u pitanju terapijski savez značaj (mogućnost načinjene štete) je mnogo veći, jer je terapeut agens promene, a promena mora biti inicirana od strane klijenta i vođena na način koji je adekvatan. Uloga terapeuta je da se ovim pitanjem aktivno pozabavi, osigura slobodan prostor da klijenti izraze svoje osobenosti, na način na koji je to neophodno, i prepozna njihovu potrebu da udovolje kriterijumu (ili očekivanim vrednostima terapeuta), a zatim te potrebe interpretira ne samo kroz psihoindividualne psihološke mehanizme već u funkciji socijalnih – klasnih faktora (Kearney 1996; prema Lago & Smith 2003). Neophodno je razumeti i načine na koji klasne odlike interferiraju s pitanjima roda, tako da se važne teme poput  braka, seksualnosti, majčinstva, separacije prelamaju kroz intersenkcionalnost roda i klase.

Uticaj klase na obrazovanje kadrova

Jezik edukacije u većini oblasti, pa i u procesu etabliranja edukacije za buduće psihoterapeute, zasićen je i definisan vrednostima srednje klase. Karakteristike srednje klase postaju neumitno deo sistema u koji kroz edukaciju uključujemo druge, predstavljajući ga kao standard. Fokus na individualističkim (a ne kolektivističkim) vrednostima takođe oblikuje stavove i kriterijume normalnosti kod budućih terapeuta. Kerni govori o vrednosno određenim znanjima koja se prenose (umesto o klasno jedinstvenom znanju), od kojih ona koja su prihvatljiva za većinu dobijaju naučni legitimitet (koji se postavlja iznad legitimiteta drugih znanja).

Pitanje klase bi trebalo da bude jedno od centralnih pitanja u učenju savetodavnog rada, jer određuje identitet osoba s kojima ćemo raditi (Kearny 1996 ). U okviru multikulturalnog i transkulturalnog obrazovanja, fokus je na rasi i kulturološkim razlikama, te se ne obraća dovoljno pažnje na socio-ekonomska i politička pitanja pripadnosti klasi. Prenošenje znanja duboko je utemeljeno u socijalne norme, koje su, pak, ponovo pod uticajem klase, i poznate su kao klasne norme. Vrednosti srednje klase često nose konzervativne stavove koji su rodno nesenzitivni (Lago & Smith 2004). Ukoliko ne zauzimamo stav u odnosu na klasna pitanja, na  prećutan način podržavamo održavanje sistema klasne nejednakosti.

 

Psihološkinja i psihoterapeutkinja, dr Lidija Vasiljević

Spisak korišćene literature:

Brewer, M. B. (1999). The psychology of prejudice: Ingroup love or outgroup hate? Journal of Social science

Blank, D. Measuring racial discrimination. – Social science National Academies Press, Jun 24, 2004 Issues, 55, 429-444.

Carlson, Stephanie (2004). Individual differences in executive functioning and theory of mind: An investigation of inhibitory control and planning ability. J. Experimental Child Psychology 87 (2004) 299–319.

Cambell, F. A. K. (2008). Exploring internalized ableism using critical race theory. Dissablity&Society 23/2 (151-162)

Duckitt, J. H. (1992). Psychology and prejudice: A historical analysis and integrative framework. American Psychologist, 47, 1182-1193.

Duckitt, J., & Farre, B. (1994). Right-wing authoritarianism and political intolerance among whites in the future majority-rule South Africa. Journal of Social Psychology, 134, 735-741.

Dominelli, Lena (1997). Anti-Racist Social Work, London: Macmillan Press. 192-197.

Flax, Jane (1993). Disputed Subjects: Essays on Psychoanalysis, Politics and Philosophy, Routledge, New York.

Freire, Paolo (1996) Pedagogy of the Oppressed. Pinguin books

Godwyn, Mary, Gittell, Joddy Hofer (2012). Sociology of Organizations: Structures and Relationships. Sage. ltd

Kearnay, A. (1996) Couselling, class and politics – Undeclared influence in therapy: Manchester PCCS Books

Lago, C. & Smith. B. (2003) Anti – discriminatory Counselling practice. Sage publications ltd.

Langston, D. (2000) Tired of playing monothony. Readings for diversity and social justice (pp. 397-400). New York: Routledge

Lipsky, S. (1998). Internalised opression, RC Journal black re-emergence 2

Lorde, Audrie (1985). Sister Outsider: Essays/Speeches, The Crossing Press Freedom, New York.

Mauer, M. (1999). Race to incarcerate. New York: The New Press.

Mayer, S. & Davis, S. (2009). The Elements of Counseling. Brooks/Cole

Plous, Scott (2004). Understanding Prejudice and Discrimination. McGraw-Hill, New York.

Smeadley, A & Smeadley, B. D. (2005). Race as biology is fiction, rasism as a social problem is real: Anthropological and historical perspectives on the social construction of race. American psychologist 60 (1) 16-26.

Tamura, T. i A. Lau (1992). „Connectedness versus Separateness: Applicability of Family Therapy to Japanese Families“, Family Process, vol. 31: 319-340.

Wheeler, S. C., Jarvis, W. B. G., & Petty, R. E. (2001). Think unto others: The self-destructive impact of negative racial stereotypes. Journal of Experimental Social Psychology, 37, 173-180.

 

 

[1]Hegemonija se održava kroz četiri osnovne dimenzije: status pripadnika privilegovane grupe, uloge stručnjaka (eksperata) koje pripadnici privilegovane grupe imaju (one, između ostalog, uključuju pristup institucionalnim izvorima moći), njihovu ličnu (fizičku) snagu i njihovu ekonomsku superiornost.

[2] A se odnosi na afekte (engl. affect), B na ponašanje (engl. behaviour), i C na kogniciju (engl. cognition).

[3] U okviru jednog istraživanja eksperimentalnoj grupi studentkinja je, pred njihov izlazak na test, napomenuto da su muškarci uspešniji u matematici od žena, što je dovelo do toga da njihovi rezultati na testiranju budu slabiji od rezultata koje je postigla kontrolna grupa studentkinja. Videti: Spencer, Steele & Quinn 2001.

[4] Istraživanja sprovedena u Južnoj Africi, Rusiji, Kanadi, SAD i drugim mestima, pokazuju da tzv. desničarska autoritarnost ide „u paketu“ sa mnoštvom predrasuda. Videti: Altemeyer 1996; Duckitt & Farre 1994; McFarland, Ageyev & Abalakina 1993 prema Eugene M.; Wick, David P.; Hartsen, Kim M.; Preve, Rebecca 2007.

[5] Olport se, u studiji pod nazivom Priroda predrasuda (1954), bavio istraživanjem odnosa između predrasuda i kritičkog mišljenja. On ukazuje na emocionalnu, kognitivnu, socijalnu i ekonomsku prirodu predrasuda, shvatajući ih kao jedan od „izdanaka” svakodnevnog ljudskog funkcionisanja.

[6] U terminologiji koja se koristi u okviru socijalne psihologije izraz „unutargrupno“ odnosi se na nečiju pripadnost određenom sistemu vrednosti u kom se nazire homogenost, dok se izraz „izvangrupno“ odnosi na druge grupe, čiji su pripadnici percipirani kao drukčiji, bilo da je reč o ljudima drugačije vere, rase, nacionalnosti itd.; u potonjem slučaju prisutna je sklonost ka stereotipizaciji.

[7] Istraživanje sprovedeno 2000. godine pokazalo je da su belci, ukoliko imaju tu vrstu ovlašćenja, skloni da diskriminišu crnce prilikom selekcije kandidata na konkursu za prijem na radna mesta. Videti: Ziegert & Hanges 2005.

[8] Stereotipi i predrasude su neraskidivo povezani. Nakon što se usvoje (od strane porodice, šireg okruženja, medija, ili na osnovu ličnog iskustva), stereotipi se samoreprodukuju (Skrypnek & Snyder 1980). Rano se usvajaju i veoma su otporni na promene. Ukoliko se dogodi da član određene grupe odbije da prihvati grupni stereotip, grupa održava stereotip time što se deli na subgrupe. Videti: Judd, Park & Wolsko 2001; Kunda & Oleson 1995; Richards & Hewstone 2001; Weber & Crocker 1983 prema Richard 2001.

[9] Drapetomanija – „bolest“ koja je pripisivana robovima afričkog porekla, ukoliko su bili nezadovoljni svojim položajem, određena je kao patološka pojava bežanja s poseda, koja se mogla očitovati i manjkom radne energije. Kao lek je predlagano fizičko kažnjavanje poput bičevanja, vezivanja i sl. Videti: Vanesa Jackson

[10] Ovakav pristup je kritikovan, jer odražava stavove srednje bele klase heteronormativnog vrednosnog sistema (Chesler 1989). Halucinacije su, u zapadnoj kulturi, shvaćene kao manifestacije patoloških stanja, dok u drugim kulturama one mogu predstavljati pokazatelja nečije duhovnosti, ili pak imati jasnu društvenu funkciju.

[11] Kako Odri Lord navodi, „ako je problem to što je neko žena, onda to što je neko crna žena predstavlja dvostruki problem“. U načinu na koji se crne žene (samo)kritikuju ogledaju se njihov osećaj deprivacije, ljutnja na majku, interiorizovani stereotipi i izneverena očekivanja da budu savršene i da ispunjavaju potrebe  dugih (Lorde 1984).

[12]  Izgled pripadnika rasnih manjina uglavnom odstupa od ideala koje neguju pripadnici bele rase, što ovima stvara dodatni problem, i pojačava njihov osećaj nesigurnosti, neadekvatnosti, sekundarnosti. Načini nošenja s ovakvom vrstom pritiska su različiti, od pokušaja približavanja dominantnim estetskim  kriterijumima (izbeljivanjem kože, ispravljanjem kose), do samodestruktivnosti ili povlačenja u sebe.

[13] Romkinje, ovaploćene kroz lik neobuzdane Karmen iz opere Žorža Bizea, u romantizmu dobijaju epitet slobodnih, divljih i seksualno samosvesnih žena. Ovaj stereotip, koji ima jasnu rasno-kulturološku osnovu, i dalje opstaje. Karmen predstavlja jedan od najkontroverznijih arhetipova evropske proze. Njen način života govori o potrebi za slobodom od civilizacijskih stega, ali i ukazuje na potrebu da se fantazije o seksualnoj neobuzdanosti žena odvoje od evropskog, belog i svima dostupnog modela žene. To se postiglo „pakovanjem“ ženske seksualnosti u egzotiku (Niremberg 2011).

[14] Postoje velike varijacije i razlike na temu prihvatanja naziva; dok je jednima sasvim u redu nazvati ih crncima/crnkinjama, drugima je termin obojeni ili Afroamerikanac/ka jedino adekvatan. Slična situacija je i sa romskom populacijom, gde pojedini Romi insistiraju da ih zovu Cigani, iako se taj izraz obično procenjuje kao pežorativan.

[15] Stepen prihvatanja pripadnosti svojoj rasi može se meriti i putem izdefinisanih kliničkih instrumenata skala (Yamada 1998).

[16] Eni Lau (Annie Lau), porodična terapeutkinja feminističke orijentacije, navodi primer upotrebe masaže u radu sa indijanskom porodicom. U severnoindijanskoj kulturi, masaža predstavja jedan od prirodnih vidova komunikacije, te je terapeutkinja, uz pomoć nje, pomogla majci i kćerki da ponovo uspostave komunikaciju, koja je bila prekinuta nakon kćerkinog ulaska u pubertet (Hill & Ballow 2005).

[17] Privatno lečenje u Srbiji košta u proseku od 80 do 200 evra mesečno, što retko ko može sebi da priušti, a kvalitet usluge za taj novac nije (uvek) zagarantovan.

[18] U pokušaju da bolje razumeju svoje stanje i predvide tok bolesti, usled škrtosti informacija koje dobijaju od svojih lekara, klijenti se okreću različitim izvorima na internetu poput Vikipedije i foruma. Posledica dostupnosti informacija o dijagnostici, lekovima kao i alternativnim formama lečenja na internetu može biti stvaranje lažne ili uprošćene slike o bolesti, simptomima, lekovima i terapiji, kao i opasan podsticaj nekima da se leče sami (i izbegnu javljanje stručnim licima).