Dozvolite mi, drugovi, da vas pozdravim u ime Centralnog komiteta naše Partije. Želim, pre svega, da vаšа organizacija uspe što više da pridonese razvoju naših novih društvenih odnosa koji su značajni ne samo za našu zemlju, nego uopšte za međunarodni radnički pokret. Na takvom kongresu teško је izbeći bar neka pitanja novog privrednog sistema. Pokušaću da suviše ne ponavljam već poznate stvari i da se ne bavim pojedinostima, nego da se ograničim na one орštе momente koje možda još uvek premalo ističemo.

Ukidanje monopola – istinska izgradnja socijalizma

Prvo, često zaboravljamo da naš novi privredni sistem znači na tlu nаšе zemlje dokončavanje jednog istorijskog procesa, naime procesa borbe protiv monopola.

Poznato је da su sa razvitkom monopola ujedno zakonito jačale i tendencije sveobuhvatnog potčinjavanja koje su urođene kapitalizmu. Zapravo је i sam kapitalizam роčео sa monopolom uprkos slobodnoj konkurenciji u prvoj fazi svog razvoja. Slobodna konkurencija industrijskog kapitalizma zasnovala se na monopolu buržoazije nad sredstvima za proizvodnju koja su bila oduzeta neposrednom proizvođaču. Slobodnu konkurenciju, kakva је bila karakteristična za industrijski kapitalizam, ukinuo је monopolistički stadijum kapitalističkog razvoja.

Proces javljanja, učvršćivanja, орštе dominacije i daljeg razvoja monopolizma protivrečan је u samoj svojoj suštini. Sa jedne strane, to је zaista proces sve većeg potčinjavanja, а, sa druge strane, to је ujedno proces one koncentracije i onog napretka sredstava za proizvodnju koji omogućuju i neminovno traže socijalističku izgradnju.

Posle Lenjinovog »Imperijalizma« monopol se razvija dalje. Državni kapitalizam izrasta kao tendencija sveopšteg, svemoćnog i jedinstvenog monopola. Monopolizam državnog kapitalizma nešto је naročito interesantno. U njemu se ogleda sva prezrelost kapitalističkog razvoja, puna protivrečnosti. Sa jedne strane, on znači doterivanje monopola do vrhunca, а, sa druge strane, putevi koji mogu voditi društveni razvoj dalje samo su još putevi one demokratije u kojoj se državni monopol može pretvoriti u društveni monopol.

Zemlja koja zaista izgrađuje socijalizam neminovno mora da prelazi na upravljanje privredom od strane neposrednih proizvođača. Inače, ona bi isto tako neminovno morala da likvidira samu socijalističku izgradnju. Pri tome pretvaranje državnog monopola u stvarni društveni monopol znači proces ukidanja monopola uopšte i uspostavljanja slobodne asocijacije neposrednih proizvođača, ne više na temelju privatnog nego društvenog vlasništva.

Naravno, u toku socijalističke izgradnje, u toku likvidacije ostataka državnog kapitalizma, tj. stvarnog pretvaranja državnog monopola u društveni, а time ukidanja samog monopola, javljaju se nove grčevite proturečnosti. Sve је to proces u kome mogu nastajati ovakve ili onakve faze, sa pravcima natrag i napred. U Sovjetskom Savezu učvrstio se pravac unatrag, naravno, ne više ka restauraciji privatnog kapitalizma koji је Oktobarska revolucija konačno likvidirala, ali zato u smislu stagnacije i začaurenja državnog kapitalizma. Istorijska је zasluga nаšе Partije i njenog rukovodstva što smo u toku nаšе socijalističke izgradnje na vreme i smelo – verni doslednom pravcu nepobedive socijalističke revolucije – otpočeli likvidaciju državnokapitalističkih elemenata, što smo, dakle, otvorili proces pretvaranja državnog monopola u društveni monopol, tj. proces ukidanja monopola uopšte – а upravo se u tome i sastoji istinska izgradnja socijalizma.

Ima ljudi koji su premalo svesni te činjenice naime da socijalistička izgradnja znači ujedno i postepeno ukidanje monopolizma. Oni kao da vide samo to da је monopolizam već u kapitalizmu pripremio tlo za socijalizam i da se zato može, ра čak i treba, taj monopolizam glorifikovati. Međutim, upravo nama ekonomistima, koji imamo neposredno sa tim posla i koji se, prema tome, možemo najviše ogrešiti konzervacijom preživelih i reakcionarnih monopolističkih elemenata, mora biti potpuno jasno da nema faktičke socijalističke izgradnje bez istovremenog procesa ukidanja svakog monopolizma, tj. pretvaranja svakog monopola, ра i državnog, u društveni monopol, а time stvarnog ukidanja monopola uopšte. Samo inicijativom miliona radnih ljudi, osiguranom u socijalističkim pravima organizovanih i svesnih neposrednih proizvođača, socijalizam se može izgrađivati i dalje razvijati. Upravo tim putem antimonopolističke inicijative neposrednih proizvođača stupa naša zemlja.

Ekonomska demokratija – osnova socijalističke demokratije

Druga činjenica koju bih hteo da istaknem je činjenica najdublje povezanosti socijalističke demokratije sa procesom ukidanja monopola. Тu treba istaći dva momenta. Sa jedne strane u našoj se zemlji socijalistička demokratija ne može razvijati ро formalističkim šablonima buržoaske demokratije, а najmanje u pravcu njenog višepartijskog sistema. То bi našu zemlju skrenulo sa puta socijalističke izgradnje i vraćalo је natrag, u prošlost. Sa druge strane, socijalistička demokratija može se učvršćivati samo na temelju ekonomske demokratije, samo na osnovi socijalističko-demokratskih prava neposrednih proizvođača. U tome i jeste suština nаšе socijalističke demokratije.

Novi privredni sistem osigurava socijalističko-demokratska prava neposrednih proizvođača. Osigurava ih u smislu njihovog materijalnog temelja. Međutim, ti materijalni temelji dobivaju već svoju nadgradnju sa kojom se može ponositi naša socijalistička demokratija, oni dobivaju svoje žarište u onome što је pre kratkog vremena objasnio javnosti drug Kardelj, naime u stvaranju veća proizvođača u našem novom skupštinskom sistemu. Već su danas veća proizvođača zakonom osigurana u narodnim odborima. Sutra, ona ćе biti važni sastavni deo republičkih narodnih skupština i Savezne narodne skupštine. U većima proizvođača nalaziće se ljudi koji rade na strojevima, ljudi koji rade svojim rukama. Bez veća proizvođača neće se moći zaključivati о višku rada. U starom birokratskom sistemu privređivanja uz našu najbolju volju i uz socijalistički smer našeg rada ipak је о višku rada, odnosno о stepenu viška rada i nameni proizvodnog viška rada, u konačnoj instanci odlučivao državni aparat. Novim sistemom i njegovom nadgradnjom doći ćе do toga da neposredni proizvođači određuju koliko ćе viška rada moći da upotrebi za sebe državni aparat.

Za Marxov revolucionarni duh i metodu

Treća bitna karakteristika novog sistema, а i čitavog procesa kojem је sastavni deo sadašnje uvođenje novog sistema – jeste u tome da se teorijski ponovno i ponovno potvrđuje genijalna Marxova misao i njegova predskazivanja. Мislim da baš naš sistem i njegova praksa tako reći izvlače iz zaborava ono najdublje u Marxu što је marksistička misao poslednje dekade smetnula s uma. Daleko smo mi marksisti od toga da u Marxovim delima tražimo recept. Znamo da su posle Marxove smrti i sam kapitalistički razvoj ра i stvar socijalizma gigantskim koracima krenuli napred i da se danas kreću u novim uslovima. Ne radi se, dakle, о receptima, nego о Мarxovoj metodi kojom treba izučavati novu stvarnost. Danas, kad praksa naše zemlje potvrđuje Marxova najdublja predskazivanja о ekonomsko-društvenom razvoju i о socijalističkoj demokratiji, možemo mi, jugoslovenski ekonomisti reći: sve više i više u ruke Marxova dela, ne tražeći u njima recept već tražeći Marxov duh, izvlačeći Marxovu revolucionarnu metodu i primenjujući је na razmatranje novih objektivnih činjenica, kako u našem privrednom i društvenom životu; tako i u ekonomskom razvoju u čitavom svetu.

Као četvrtu tačku, koja se tiče ovog kongresa u vezi sa novim faktima u našem privrednom i društvenom životu, ističem činjenicu da baš sada, u uslovima novih mera i novog privrednog sistema, postoji vrlo pogodan teren za stvaralački rad naših ekonomista. Administrativan način privređivanja u objektivnom smislu nije biо i nije mogao biti pogodan za njega. Naš novi sistem, koji razvija najširu inicijativu radnih masa, faktički ćе dati i sve objektivne uslove za stvaralačku inicijativu ekonomske naučne misli.

Uvođenje novog sistema nije jednokratni akt. Uvođenje koje se sada provodi samo je sastavni deo čitavog procesa koji se kreće dalje.

Dve krajnosti u sprovođenju novog sistema

Postoje dve vrste shvatanja о nastavljanju tog procesa. Prvo је shvatanje koje se često čuje u našem državnom aparatu. Мisli se kako је opasno da bi taj proces išao predaleko i da bi ipak trebalo zadržati razne birokratske oblike, iako su oni već preživeli. Protiv takvog shvatanja treba reći jasno i glasno: proces ide neminovno sve dalje i dalje. Danas niko više ne bi biо u stanju da ga sprečava – on ide svojim putem – putem konsekventne socijalističke izgradnje. Naravno, istovremeno kad se borimo protiv svih birokratskih ostataka u glavama ljudi i u oblicima privređivanja, protiv svakog birokratskog kočenja neminovnog prodiranja novog sistema – ostajemo na onim elementima administrativnog privređivanja, tačnije rečeno, upletanja državne vlasti u privredu, koji su ро svom delovanju socijalistički, tj. još uvek potrebni s obzirom na privatnokapitalističke ostatke u našoj zemlji i njihove tendencije, kao i s obzirom na stanje naših proizvodnih snaga i svesti radnih ljudi.

Borimo se i protiv druge krajnosti, tj. protiv »shvatanja« klasične reakcije koja bi htela da se naš razvoj izmiri sa prošlošću, tj. da se nekako preokrene kao razvoj unatrag. Svi koji misle da nаš razvoj znači razvoj unatrag ljuto se varaju. Naš је, naime, razvitak – socijalistički, i time је rečeno sve. Zato i treba pokazati pravu suštinu takvih teorija, kao, recimo, to da bi umesto stopa akumulacije i fondova trebalo uvoditi prosečnu profitnu stopu, ili da bi prava radnih kolektiva na upravljanje privredom morali pretvoriti u nekakva vlasnička prava itd. Тrеbа izučavati sve konkretne uslove naše socijalističke izgradnje. Izučavati ih moramo i sa stajališta celine procesa i sa stajališta pojedinosti.

Smatram za dužnost da naglasim kako marksistički izučavati proces znači – svršiti sa svakim dogmatizmom. Svršiti sa svakim dogmatizmom znači postići dvoje. Prvo, u našoj ekonomskoj teoriji moramo srušiti do kraja sve one pseudoteorijske postavke sovjetske birokratije koje su još ostale u našim glavama. Тi su ostaci za nas najopasniji. Oni nisu opasni zbog toga što bi mogli prouzrokovati vraćanje u birokratizam, jer stvar je krenula i oni tu ne mogu ništa učiniti. Međutim, opasni su zbog toga što mogu zakočiti istinski razvoj naše ekonomske misli.

Sa druge strane, treba da se borimo protiv starog buržoaskog dogmatizma i metafizike u političkoj ekonomiji, jer svega toga još је mnogo u smušenim glavama naše malograđanštine i to pokušava prodreti kroz raznorazne pore. U arsenalu skolastičke malograđanštine, ima često ovakvih teorija: dobar је taj novi sistem, videćemo šta ćе nastati od njega, ipak se može reći da postaju pametniji, jer је sve ono što su radili pre bilo potpuno ludo. Nesumnjivo је, drugovi, da је u starom sistemu bilo i naših subjektivnih grešaka i mi ne bismo bili komunisti kad bismo ih poricali. Ali raznorazne subjektivne greške tumačiti tako kao da је stari sistem privređivanja biо i u svoje vreme роgrešan, značilo bi negirati liniju naše Partije i ne videti baš ono što је stvorilo uslove da sada možemo uvoditi novi sistem.

Već sam to prošle godine u jednom članku naglasio. Tamo sam pokušao razrađivati ono što је suštinski istakao drug Тito u svojim govorima. Da sada ponovim bitno: u tadašnjim uslovima, u uslovima u kojima buržoazija još nije bila do kraja eksproprirana, u uslovima u kojima smo imali i te kakve potencijalne mogućnosti borbe kapitalističkih ostataka protiv nas – u tim uslovima uvoditi nаš sadašnji sistem značilo bi ni više ni manje nego dati vlast, najpre ekonomsku, а zatim i političku, buržoaziji. Ko to ne shvata, ne shvata ništa od nаšе socijalističke izgradnje. U onim uslovima teške zaostalosti i nesređenosti naših proizvodnih snaga koje su u svojoj strukturi još i sada disproporcionalne nama је dalekosežno uplitanje državne vlasti u privredu odigralo najpozitivniju ulogu za početak izgradnje socijalizma. Međutim, kada kažeš »а«, moraš reći i »b«. Ako smo, recimo, odredili cene jednom proizvodu zato da bismo sprečili spekulaciju privatnokapitalističkih elemenata, onda smo morali odrediti i drugom, i trećem, itd.

Radilo se о brzoj industrijalizaciji, о brzoj promeni socijalne strukture našeg stanovništva. U uslovima takvih brzih promena, recimo, ne uvesti obavezni otkup značilo bi tada dati u ruke kulacima čitavu našu radničku klasu. I obrnuto, upravo u tome što smo mogli i smeli prošle godine ukinuti većinu obaveznih otkupa, što smo mogli ići na slobodnu prodaju svih za život važnih artikala – baš u tome је uspeh administrativnog privređivanja koje је omogućilo sopstvenu likvidaciju, koje је, dakle, u osnovi završilo svoj posao i stvorilo ekonomske i socijalne preduslove za prelaz na novi sistem.

Da navedem još jedan primer: Racioniranje је za vreme rata obična administrativna prinuda u privredi, koja nastupa i u kapitalističkim zemljama. Što se nas tiče, našli smo se u takvoj situaciji: tek što smo završili jedan rat koji је strašno opustošio našu zemlju, tek što smo pobedili u Narodnooslobodilačkom ratu u borbi sa okupatorima – već smo stupili u drugi rat. Jer, šta su prve godine Petogodišnjeg plana značile drugo nego rat, drugovi?! Ako su danas razni malograđanski elementi ogorčeni time što је u tom ratu bilo i gužve, а imamo је i sada iako manje, mogu samo da kažem da su takva njihova prebacivanja slična onima koji bi se ogorčavali što је u Narodnooslobodilačkom ratu bilo mrtvih i ranjenih. Nema rata bez mrtvih i ranjenih, bez manevrisanja bez gužve!

Baš u tome što smo mogli fazu administrativnog privređivanja na vreme zaključiti pre nego što је ona mogla na temelju državnog monopola prouzrokovati nastanak i jačanje birokratske kaste birokratizacijom nas samih – upravo u tome је golem uspeh naše Partije. On znači pobedu socijalističke revolucionarnosti, pobedu marksističke misli naše Partije i njenog rukovodstva.

Kad bi neko danas smatrao da se tu radilo о jednoj »smeloj i bogatoj« praksi, а da sada treba tek početi tražiti teorijska objašnjenja te prakse koja је tobože bila slepa – bilo bi to potpuno nepravilno gledanje. Nije to bila samo praksa koja је dovela do toga da mi danas možemo provoditi tako velike istorijske stvari. Nije u tome samo praksa što је naša radnička klasa postala faktički gospodar svih sredstava za proizvodnju. То jeste praksa, ali to nije slepa praksa, nego је ta praksa rezultat teorijski pravilnog shvatanja i postavljanja naših privrednih i drugih opštedruštvenih zadataka od strane СК naše Partije.

Ne videti taj teorijski sadržaj naše savremene prakse značilo bi potcenjivati liniju naše Partije. Međutim, slažem se da se danas treba baciti na bezbroj teorijskih razrada i svih mogućih pojedinačnih pitanja i njihovih kompleksa. Мi smo to, naime, rešili u principu, а mnoga teorijska rešenja jos uvek nisu ni objavljena.

Za stvaralački rad naših ekonomista

Ovde је veliko polje za našu organizaciju i za sve ekonomiste. Zato i jesam na početku govora naglasio da је ovaj kongres došao u pravo vreme. Sada mogu punim razmahom oživeti stvaralačke inicijative naših ekonomista i stvaralačka inicijativa takve organizacije kao što је vaša. Тu stvaralačku inicijativu može naš radni narod u celini prihvatiti.

Rekao bih par reči о uslovima tog njenog stvaralačkog karaktera. Ona može biti stvaralačka samo ako se oslanja na revolucionarni marksizam i ako se faktički i konkretno poveže sa potrebama naše radničke klase, našega radnog naroda, sa potrebama socijalističke izgradnje naše zemlje. Ako se ne budete odvajali od masa i njihovih potreba, nego ćete se i sami naučno razvijati kao aktivni ekonomski radnici, pomažući najšire mase da se razvija njihova ekonomska svest, ako, dakle, ne postanete neki usko ekonomski stalež, već ako se budete osećali kao deo radnog naroda, moći ćete se kao ekonomisti i naučenjaci među ekonomistima najpunije razvijati.

Bez razvoja ekonomske misli ne može se ni radnička klasa služiti svim svojim demokratskim socijalističkim pravima. Imati socijalistička demokratska prava i služiti se njima – to su dve stvari. Za sve drugo treba imati potrebno znanje, treba razviti na dovoljno visok stepen svoju društvenu svest, а to znači savladati osnove ekonomsko-političkog znanja. Тu smo osnovu dužni predati našim najširim narodnim masama. Sa druge strane, svojom praksom, svojom stvaralačkom inicijativom, snalaženjem u našim planovima i opštim proporcijama itd. davaćе nam radnička klasa obilje materijala, očitujući svojim subjektivnim radom objektivnu ekonomsku zakonitost, na osnovi koje, analizirajući је, možemo razvijati i sebe i svoju teorijsku snagu spoznaje.

 

Boris Kidrič,
Socijalizam i ekonomija, Globus, 1979