Glavni domaći zagovornici dovršavanja formalnopravne restauracije kapitalizma u poslednjoj deceniji dvadesetog veka
Glavni ideolozi strategije dovršavanja formalnopravne restauracije kapitalističkih odnosa su kao u svim klasnim društvima pripadnici onog (obično većeg) dela visokoobrazovane sitne buržoazije, poreklom iz svih slojeva osnovnih društvenih klasa ali pre svega iz starih i novih vladajućih klasa, koji su se opredelili da svoju robu sa nadprosečno dobrom prođom na tržištu rada – visokoobrazovanu radnu snagu, stave u službu restitucije i očuvanja robno-novčanih kapitalističkih odnosa. Ukoliko uopšte obrazlažu ovakvo svoje opredeljenje, tvrde da je privredni sistem «realnog socijalizma» doveo stanovništvo do granice održanja. Pri tome zanemaruju da privredni sistem «realnog kapitalizma» već barem od produženog šesnaestog veka ne prestaje da izbacuje milione stanovnika sveta preko granice održanja u smrt kroz pljačkaško ubiranje ekstra profita i sve učestalije vojne pohode (re)kolonizacije sveta. Osnovni motiv opredeljenja za podržavanje dovršenja formalnopravne restauracije kapitalizma valja tražiti u neutemeljenoj nadi ovog dela visokoobrazovane sitne buržoazije da će kapitalisti znati bolje nego utopisti i «komunjare» kako da zaustave dalji pad njihovog životnog standarda i silaznu mobilnost u rezervnu armiju nezaposlenih najamnika. Ovaj deo visokoobrazovane sitne buržoazije u svim društvima sveta artikuliše interes starih i novih vladajućih klasa da uspostave, očuvaju ili obnove odnose koji pogoduju „slobodnom kretanju roba, rada i kapitala“. Nije li osnovni sadržaj njihove pisane i usmene intelektualne produkcije od prvih nagoveštaja pobune tzv. četvrtog staleža najamnih radnika u gradovima i selima protiv puke zamene feudalnih gospodara buržoaskim gazdama, a naročito nakon Ruske i Kineske revolucije, kritika «utopijskog», „diktatorskog“ i „totalitarnog“ karaktera svakog pokušaja ukidanja klasne podele rada i privatne svojine kao temelja navodno prirodnog poretka vladanja najsposobnijih u pravno uređenoj nacionalnoj državi?
Glavni domaći kolektivni delatnici zainteresovani da se tranzicija odvija u smeru dovršavanja restauracije kapitalističkih odnosa, tokom devete decenije, sastavljeni su od delova onih istih nosilaca upravljačkih i intelektualnih funkcija u klasnoj podeli rada koji su se formirali i ojačali u prethodnim decenijama. Tehnokratska frakcija kolektivno odnosno grupno vlasničke klase osnovnih sredstava za proizvodnju i komunikacije (direktori najkrupnijih preduzeća, kulturnih, obrazovnih ustanova i masovnih medija), najpreduzimljiviji delovi birokratske frakcije (rukovodioci u partijskom i državnom aparatu republika, pokrajina i opština) i njihovi ideološki predstavnici, delovi visokoobrazovane sitne buržoazije koji su odlučili da im svoje sposobnosti proizvodnje legitimacijske ideologije stave na raspolaganje, sve češće su kritikovali navodnu neracionalnost „svačije i ničije“ društvene svojine. U prethodnom poglavlju smo videli da je najviše zamerki upućeno na otuđivanje dohotka i dominaciju politike, neefikasan sistem samoupravnog dogovaranja i sporazumevanja, protivrečnu radnu motivaciju samoupravljača, odsustvo kriterijuma i mehanizama preraspodele dohotka te upravljanja novcem. Kritičari društvene svojine su stoga sve otvorenije počeli da zagovaraju njenu privatizaciju i navodno jedino „racionalnu“ tržišnu alokaciju umesto raznih oblika državnog i paradržavnog regulatornog intervenisanja.
Društveno strukturisani temelj njihovog interesa za restauracijom kapitalističkih proizvodnih i vlasničkih odnosa jeste nastojanje da kroz reprivatizaciju društvene i državne svojine steknu sigurniji izvor reprodukcije sebe i svojih naslednika u upravljačkim i naredbodavnim položajima i ulogama u klasnoj podeli rada, nego što je to bio mehanizam naimenovanja na komandne funkcije u državnom, privrednom, političkom i kulturnom aparatu od strane viših slojeva državno-partijske nomenklature.1
Sekundarna analiza podataka već pomenute ankete „Društvena struktura i kvalitet života“ iz 1989/1990. godine Konzorcijuma jugoslovenskih instituta društvenih nauka,2 pokazuje ne samo da su ispitani radnici i radnice u većini zainteresovani da povećaju svoje malo učešće u odlučivanju na radnom mestu,3 nego i da je doista deo klase kolektivnih odnosno grupnih vlasnika društvene svojine bio nadprosečno zainteresovan da privatna svojina postane preovlađujući oblik svojine. Ova analiza podataka naime pokazuje da su se sa stavom da će «socijalni progres uvek počivati na privatnom vlasništvu» nadprosečno često saglašavali direktori, stručnjaci i političari.4 Ovi vršioci upravljačkih i intelektualnih uloga u klasnoj podeli rada su u vreme istraživanja u velikoj većini bili članovi Saveza komunista (osim stručnjaka Albanaca koji su u vreme istraživanja u velikom broju već bili napustili vladajuću partiju). Vodeće mesto na skali prihvatanja stava o privatnoj svojini zauzeli su direktori Slovenci u Sloveniji (89,3%), Albanci u Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija (82,9%) i Hrvati u Hrvatskoj (72,4%), koji su se sa stavom o privatnoj svojini saglašavali čak češće od sunarodnika pripadnika „stare sitne buržoazije“ – sitnih i srednjih privatnih vlasnika na selu. Možda su zbog toga pripadnici tehnokratske frakcije kolektivno odnosno grupno vlasničke klase, direktori, samo u Hrvatskoj razvili konzistentno neoliberalnu zamisao tržišne regulacije privrednih tokova koja je od kraja sedamdesetih godina nakon dolaska na vlast Margaret Tačer u Velikoj Britaniji i Ronalda Regana u SAD, preovladavala u svetskim razmerama sve do akutne manifestacije svetske krize akumulacije kapitala 2008. godine.
U ostalim federalnim jedinicama direktori su 1989/1990. godine istovremeno nadprosečno često izražavali saglasnost sa neokejnzijanskim stavom da «država danas mora da ima veću ulogu u upravljanju privredom». Ovaj podatak ukazuje da su se pripadnici tehnokratije osećali nedovoljno snažnima da obezbede akumulaciju kapitala bez zaštitnih mera «vlastite» državne birokratije u odgovarajućoj federalnoj jedinici.
Bilo bi zanimljivo da se sprovede anketa među menadžerima u zemljama centra svetskog sistema kapitalističke privrede, da se proveri hipoteza da li se i u njima povećava popularnost državne intervencije u privredi kada usled cikličnih kriza izazvanih protivrečnostima samog sistema, dođe do većih poremećaja na tržištu. Pre ovakve provere, preuranjena je sugestija da se na ovakvu etatističku orijentaciju direktora moglo naići samo u društvima tzv. realnog socijalizma.
Bez obzira što je među jugoslovenskim direktorima bilo malo radikalnih zagovornika eliminisanja svih oblika državne intervencije u privredi, podatak o visokom stepenu slaganja jugoslovenskih direktora sa stavom da će socijalni progres uvek počivati na privatnoj svojini, dok je društvena svojina bila još uvek temeljna ustavna kategorija, dovodi u pitanje tezu da u „komandnim privredama“ postoji „sistemsko“ onemogućavanje da se formiraju značajnije društvene grupe čiji bi „specifični interes“ predstavljala privatizacija.5
Iskustveno otkrivanje prisustva rasprostranjenog interesa za reprivatizacijom među pripadnicima tehnokratske frakcije kolektivno odnosno grupno vlasničke klase dok je društvena svojina još uvek bila temeljna ustavna kategorija, jasno, nije u stanju da predvidi da li će baš oni, nakon uspešne formalnopravne institucionalizacije preferiranog oblika privatne svojine kao dominantnog oblika svojine, izaći kao pobednici iz procesa tranzicije u dovršavanje formalnopravne restauracije kapitalizma. Važan deo domaćih kolektivnih delatnika «sistemski» i «specifično» zainteresovanih da se tranzicija odvija u smeru dovršavanja restauracije kapitalističkih odnosa, sačinjavaju i naslednici predratne buržoazije čija je imovina nacionalizovana 1946. godine, kao i od sredine 1950tih godina sve brojnija grupacija „malih preduzetnika“ koji nastoje da budu ukinuta sva ograničenja njihovoj preduzetničkoj inicijativi. Nastojanje da postanu što krupniji privatni vlasnici, najlakše su ostvarili oni privatnici koji su imali neformalne i rođačke veze na ivici legalnosti prvenstveno sa partijskim i državim funkcionerima, pripadnicima «birokratske» frakcije kolektivno odnosno grupno vlasničke klase, kao i sa direktorima banaka i spoljnotrgovinskih organizacija, pripadnicima «tehnokratske frakcije vladajuće klase.
Sekundarna analiza podataka ankete iz 1989/1990. takođe ukazuje na postojanje statistički značajne razlike u stavovima manje i više kvalifikovanih radnika prema privatnoj svojini. Uočena je pravilnost da su radnici sa višim kvalifikacijama zaostajali manje od svojih kolega sa nižim kvalifikacijam iza ispitanika direktora i stručnjaka u saglašavanju sa stavom da će «socijalni progres uvek počivati na privatnom vlasništvu». Očekivanje da će njihove kvalifikacije biti tražene na tržištu rada je verovatno uticalo da manje strahuju od privatizacije društvene svojine i od konkurencije na tržištu rada. Potrebna su dopunska istraživanja da bi se utvrdilo zbog čega su u autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija i u Crnoj Gori, ispitanici nekvalifikovani radnici odstupili od ovog pravila, saglašavajući se sa privatizacijom češće od svojih više kvalifikovanih kolega, ali još uvek znatno ređe od direktora i stručnjaka. Rasprostranjenost rada u privatnoj sivoj ekonomiji u sektorima trgovine, ugostiteljstva i turizma, usluga i građevinske industrije ove dve federalne jedinice, te stoga manji stepen očekivanja od sve manje ili sasvim odsutne socijalne pomoći u slučaju nezaposlenosti, verovatno predstavlja deo objašnjenja ovog odstupanja.
Ovo istraživanje indirektno potvrđuje da je nova stara vladajuća klasa bila i ostala daleko bolje organizovana za sprovođenje strategije tranzicije u prvenstvenom značenju privatizacije, nego što je unutar sebe podeljena potčinjena klasa bila organizovana da se toj strategiji suprotstavi, ukoliko je to uopšte i želela, iscrpljena iskustvom dugotrajne stagnacije već od kraja sedamdesetih godina dvadesetog veka.
Formalnopravna restauracija kapitalizma 1989–1999. godine
U poslednjoj deceniji dvadesetog veka, glavni domaći kolektivni delatnici zainteresovani da se tranzicija odvija u smeru dovršavanja restauracije kapitalističkih odnosa, nastavili su svoju zakonodavnu aktivnost započetu Zakonom o preduzećima iz 1988. Prećutni cilj novih zakona bilo je dovršavanje institucionalizacije mogućnosti prisvajanja tuđeg viška rada bez nadoknade koju je započeo već ustav iz 1963. Videli smo da su visokoobrazovani zagovornici privatizacije društvene svojine svoje namere i interese sprovodili bez pominjanja izraza «privatizacija»,6 u strahu od otpora neukih radnika sklonih «egalitarnom sindromu» legalizaciji ukidanja svojih ustavom zagarantovanih samoupravnih prava na pristup sredstvima za reprodukciju života i njihovu kontrolu. Često korišćena eufemistička formulacija o jednakopravnosti svih oblika svojine, prikrivala je nameru stare nove vladajuće klase da društvenu svojinu preobrazi u vlastitu privatnu svojinu. Nemogućnost osnivanja novih preduzeća u društvenom vlasništvu, međutim, otkrivala je ovu nameru.
Prvi korak ka ostvarenju privatizacije društvene svojine u korist nove/stare vladajuće klase, bilo je formalnopravno prevođenje mnogih samoupravnih radnih organizacija, naročito velikih sistema u oblasti rudarstva i industrije, energetike, vodoprivrede, šumarstva i javnih usluga, u javna (državna) preduzeća. Na ovaj način je potezom pera i bez ikakve rasprave, podržavljeno 44% osnovnih sredstava angažovanih u srpskoj privredi na kojima je radilo 22% od svih zaposlenih.7 Poslednja savezna jugoslovenska vlada na čijem je čelu bio Ante Marković je 1989. pripremila Zakon o prometu i raspolaganju društvenim kapitalom, a savezna skupština je nešto dopunjen Zakon usvojila avgusta 1990. Autori saveznog zakona o transformaciji društvene svojine i ostalih pratećih zakona i uredbi, u očekivanju političke i ekonomske podrške vlada SAD i Zapadne Evrope, usvojili su nekritički i bez dovoljno oslonca u iskustvenim podacima osnovnu tezu neoliberalne doktrine rezimirane u tzv. Vašingtonskom konsenzusu, da je takmičenje privatnih vlasnika na slobodnom tržištu jedino efikasan oblik organizovanja društvenih odnosa za uspešno upravljanje privrednim društvima. Ova doktrina je nakon višedecenijske dominacije kejnzijanske doktrine o neophodnosti državnog podsticanja platežno sposobne potražnje, ponovo postala dominantna u centru svetske kapitalističke privrede nakon skoka cena nafte koji je izazvao istovremenu stagnaciju proizvodnje sa pratećim porastom nezaposlenosti i opštu inflaciju cena, te dolaska Margaret Tačer u Engleskoj i Ronalda Regana u SAD na vlast u osmoj deceniji dvadesetog veka.
Krajem devete decenije dvadesetog veka najpopularniji zagovornik neoliberalne doktrine u zemljama tzv. realnog socijalizma, koje su preko raznih tržišnih reformi već odmakle na putu i formalnopravne restauracije kapitalističkih odnosa, bio je Džefri Saks. Nosioci izvršne vlasti su i u Jugoslaviji na čelu sa Antem Markovićem prihvatili kao očigledne i samorazumljive i sve propratne teze i ekonomske mere tzv. «šok terapije» koje je Saks preporučio Poljskoj i Rusiji za ubrzani prelaz „iz državnog socijalizma u tržišnu ekonomiju“.8 Pod neophodnom «monetarnom stabilizacijom» za smanjivanje budžetskog deficita i zaustavljanje inflacije, podrazumevalo se više ili manje nerealno visoko vezivanje kursa domaće valute za nemačku marku, kao i ukidanje svakog planiranja, kontrole cena i drastično smanjivanje sredstava za socijalnu pomoć i zajedničku potrošnju. Pod «strukturalnim prilagođavanjem» podrazumevalo se bankrotiranje preduzeća čiji je račun blokiran u kontinuitetu mesec dana bez obzira da li su njihova potraživanja od države i drugih preduzeća bila veća od vlastitih dugovanja i bez obzira da li je njihova proizvodnja već imala poznatog kupca, obarajući zaustavljanjem proizvodnje tržišnu vrednost tih preduzeća i time ubrzavajući njihovu privatizaciju. «Deregulacija» je podrazumevala ukidanje svih subvencija i carinske zaštite za domaću proizvodnju, kako bi konkurencija na svetskom tržištu napravila odabir «najsposobnijih za opstanak», s jedne strane, te za likvidaciju, s druge. Sve pobrojane mere su imale poguban uticaj na pad domaće industrijske proizvodnje i ličnih dohodaka, a porast nezaposlenosti, platno bilansnog deficita, siromaštva, samoubistava i socijalne patologije.9
U cilju smanjivanja očekivanih otpora privatizaciji, savezni Zakon o transformaciji društvene svojine je omogućavao zaposlenima i penzionerima datog preduzeća u društvenom vlasništvu da učestvuju pod povoljnim uslovima u procesu dokapitalizacije, ukoliko odluku o započinjanju procedure transformacije društvene svojine autonomno donese nadležni organ samoupravljanja u svakom društvenom ili državnom preduzeću ponaosob. Zakon nije nametao privatizaciju kao obaveznu, ali ju je podsticao odredbom da rast zarada zaposlenih može da se isplaćuje samo u akcijama. Pogodnost otkupa emitovanih akcija po nižim cenama su najviše iskoristili rukovodioci koji su po raznim osnovama imali i najveće popuste. Motiv ostatka zaposlenih da otkupljuju deonice preduzeća u kojem su radili bio je pokušaj da osiguraju svoje radno mesto. Nastao je mešoviti oblik svojine rukovodstava preduzeća i zaposlenih u kojem su pod zatečenim samoupravnim propisima ostali nerazgraničeni privatizovani kapital, s jedne strane, i još uvek društveni deo sredstava za proizvodnju odgovarajućeg preduzeća, s druge. Ovo je olakšavalo neformalnu privatizaciju i prelivanje društvenog kapitala u privatne ruke, putem sklapanja nepovoljnih ugovora direktora preduzeća još uvek u društvenoj svojini, sa direktorima privatnih preduzeća rođaka i prijatelja. Protivpravno prisvajanje ili potkradanje društvene svojine sprovodili su i manuelni radnici i naročito magacioneri, kada god bi iznosili iz preduzeća deo repromaterijala ili proizvoda.
Saveznom zakonu su usledili republički zakoni naredne dve godine. Masovnu promenu vlasništva nad fondom društvenih stanova i poljoprivrednim zemljištem omogućili su Zakon o stambenim odnosima republike Srbije iz 1990. i Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine iz 1992. godine. U Srbiji je Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine iz 1991. godine, izmenjen i dopunjen 1994., međutim, zbog pooštravanja procedure otkupa deonica pod povlašćenim uslovima, znatno usporio tok privatizacije. Do potpunog zastoja privatizacije dovelo je izbijanje građanskog rata unutar i između republika i autonomnih pokrajina SFRJ. Novi impuls privatizaciji je dala tek hiperinflacija od 51015 % mesečno (cene su se duplirale svakih 16 sati) u periodu od 1. oktobra 1993. do 24. januara 1994. godine. U ovom periodu su zbog nepostojanja odredbe o revalorizaciji duga, preostale rate upisanih deonica drastično smanjene, tako da je privatizacija u velikom broju preduzeća potpuno završena. Prema nekim procenama, u jednoj trećini od ukupno 3678 preduzeća u Srbiji koja su transformisana prema zakonu iz 1991, akcionari su zahvaljujući inflaciji doista uložili manje od 5% od ukupno upisanog kapitala.10
Nakon devalvacije dinara i stabilizacije cena početkom 1994, Zoran Đinđić, vođa opozicione Demokratske stranke, predložio je u skladu sa svojim najavama tokom protesta 1996–1997. godine, reviziju svih sprovedenih privatizacionih poslova. Vladajuća Socijalistička partija koja je imala ubedljivu većinu u Skupštini, prihvatila je ovaj predlog i donet je zakon o revalorizaciji. Ovim zakonom je poništena inflaciona dobit, ali i do tog trenutka sprovedena privatizacija. Mada su rukovodstva opozicionih partija koristila prvenstveno moralističku argumentaciju kada su se zalagala za poništavanje inflacione dobiti i do tada sprovedene privatizacije, glavni razlog za poništavanje dotadašnjeg procesa privatizacije kroz akcionarstvo zaposlenih, bilo je očekivanje rukovodstava opozicionih partija da će nakon pobede na izborima ona, njihove domaće pristalice i inostrani mentori, imati bolje startne pozicije da se domognu većeg dela društvene i državne imovine nego što im je to uspelo u prvom talasu privatizacije. Vladajuća Socijalistička partija Srbije je prihvatajući inicijativu opozicije da se poništi privatizacija dovršena prema važećim propisima, demonstrirala da bilo koja vlast može prema nahođenju da retroaktivno menja zakone i poništi sprovedenu privatizaciju.
Inovirani zakon o privatizaciji je usvojen tek 1997. godine. Iz saveznog zakona o transformaciji društvene svojine iz 1989/90. novi Zakon o svojinskoj transformaciji Republike Srbije je zadržao princip neobaveznog, autonomnog decentralizovanog donošenja odluke o započinjanju privatizacije usmerene ka radničkom akcionarstvu. Podsticaj da zaposleni odluče da pokrenu proces privatizacije bila je ponuda podele besplatnih i povlašćenih akcija zaposlenima u društvenim i državnim preduzećima te osiguranim poljoprivrednicima, ali uz izvesna ograničenja. Vraćen je popust od 20% fiksno i 1% za svaku godinu radnog staža, ali samo na akcije do 8.000 DEM i najviše do 60% vrednosti kapitala preduzeća moglo je da bude izdato besplatno i sa popustom. 10% kapitala je odmah prenošeno na penzijski fond, a najmanje 30% kapitala trebalo je da se proda svima zainteresovanima. Kapital koji preostane po upisu akcija, prelazio je u svojinu državnog Akcijskog fonda, koji je dalje trgovao uglavnom manjinskim paketima deonica preduzeća koja su privatizovana prema ranijem saveznom i republičkom zakonu o privatizaciji.
Ekonomisti bliski opozicionim partijama su odmah kritikovali Zakon o svojinskoj transformaciji Republike Srbije iz 1997. godine tvrdeći da on: 1) vodi u disperzovano radničko akcionarstvo zaposlenih kao dominantnih unutrašnjih vlasnika, koje navodno zadržava elemente neefikasnog samoupravnog načina upravljanja preduzećem u skladu sa interesima zaposlenih zanemarujući ostale (npr. prelivanje većeg dela dobiti u zarade, borbeni sindikati); 2) odvaja preduzeća od tržišta kapitala, jer spoljni investitori nisu spremni da ulažu u preduzeća u većinskom vlasništvu zaposlenih; 3) usporava, naročito u uslovima ograničavanja trgovine akcijama prvih šest godina, koncentraciju vlasništva, koja navodno tek kod manjeg broja sopstvenika stvara interes i mogućnost da nadziru menadžere; 4) nepravedno samo jednom delu stanovništva obezbeđuje besplatne akcije i popuste, dok svi ostali (oko polovine punoletnog stanovništva: studenti, nezaposleni, domaćice, zaposleni u privatnom sektoru itd.) ostaju bez tih privilegija; 5) ne obavezuje na privatizaciju, što teorijski otvara mogućnost večite egzistencije neefikasnog društvenog kapitala, zbog straha zaposlenih od rizika tržišne konkurencije.11
Pošto se glavnina i opozicije i vlasti slagala oko suštine da treba formalno ozakoniti privatizaciju društvene i državne svojine, izostala je kritika upravo ove odluke da se dovrši restauracija kapitalističkog načina proizvodnje. Kada se jednom donese takva odluka, nije moguće izbeći produbljivanje nejednakosti i nepravde započete još za vreme privatizacije formalnopravno društvene svojine u obliku grupno svojinskog monopola nad njenim delovima u samoupravnim organizacijama udruženog rada. Od otvorene pljačke društvene i državne svojine, nesumnjivo pravednije izgleda njihovo praktično poklanjanje po bitno smanjenim cenama, kao što je to bio slučaj sa stanovima i deonicama preduzeća. Treba međutim imati u vidu da mada su svi zaposleni uplaćivali sredstva u stambeni fond nisu svi, nego samo manji deo njih dobili stanarsko pravo tokom svojeg radnog veka, kao i da je slučajnost dobijanja zaposlenja u privrednim granama sa strukturalno nejednakim položajem na domaćem i svetskom tržištu, a ne stvarni radni doprinos, uticao na količinu i vrednost upisanih deonica i socijalnog programa u slučaju gubitka posla „tehnološkog viška“ zaposlenih. U uslovima građanskog rata i ekonomske blokade po zakonu iz 1997. je započeta privatizacija 350 preduzeća a formalnopravno završena u samo 18. Interesovanje za započinjanje privatizacije po ovom zakonu je naglo povećano u oko 500 preduzeća za vreme tehničke prelazne vlade tri meseca pred parlamentarne izbore u decembru 2000. godine, na kojima je očekivana pobeda opozicionih partija i donošenje nepovoljnijeg zakona o privatizaciji.
U već pominjanoj novijoj literaturi posvećenoj promeni klasne strukture na tlu bivše SFRJ postoji tendencija da se formiranje novih ekonomskih i političkih „elita“ kao „jezgra nastajuće kapitalističke klase“, ograniči na devedesete godine.12 Poslednja decenija dvadesetog veka u Srbiji i Crnoj Gori, jedinim federalnim jedinicama u kojima su na prvim višestranačkim izborima decembra 1990. godine ostali na vlasti komunisti preimenovani u socijaliste, velikim delom zbog međusobne sukobljenosti lidera opozicionih partija, a ne tipično građanske partije na čelu sa nacionalističkim liderima kao u preostalim republikama, dobija naziv prelaznog perioda „blokirane transformacije“. Zagovornici ove kovanice pod njome podrazumevaju period u kojem deo pripadnika kolektivnovlasničke klase obavlja „konverziju svojih ranijih monopolskih društvenih položaja u privatni kapital“.13 Nije jasno kako to da pripadnici svih klasa koji bilo koji oblik kolektivne svojine ili sitnu privatnu svojinu pretvore u krupnu kapitalističku privatnu svojinu koju kontrolišu kao vlastitu, primenjujući kombinaciju nasilnog i prevarantskog delovanja podstaknutog okolnostima ekonomskih sankcija NATO zemalja, postaju deo neke izvanklasne nove „elite“, a ne postaju istog trenutka „niži“ ili „viši“ deo zapravo stare, a ne nove, klase kapitalista!?
Ratne okolnosti su nesumnjivo ubrzale proces restauracije kapitalizma, odnosno stvorile pretpostavke za nasilnu privatizaciju osnovnih sredstava za proizvodnju i društveno stvorenog bogatstva u državnoj i društvenoj svojini, koja je i sama svojevremeno nastala nacionalizacijom predratne kapitalističke privatne svojine. Smeštanje obrazovanja kapitalističke klase u samo «desetak godina», međutim, gubi iz vida da tokom celokupnog trajanja realnog socijalizma i samoupravljanja nije eliminisana klasna podela rada kao temelj reprodukcije klasnih odnosa, te proizvodna i intelektualna sitna buržoazija i robnonovčana proizvodnja, kao temelj reprodukcije specifično kapitalističkih oblika klasnog odnosa izrabljivanja najamne radne snage. Tzv. «puževski» put nastanka krupne kapitalističke robne proizvodnja vodi upravo kroz proces koncentracije i centralizacije kapitala iz sitne robne proizvodnje. Ukoliko ne želimo da verujemo na reč npr. Bogoljubu Kariću da je «bio … bogat još u Titovo vreme»,14 podsetimo se da je već 1953. došlo do zakonske legalizacije prava «grupa građana» da «osnivaju preduzeća» i «zapošljavaju radnu snagu», kao i da je ovo kapitalističko pravo 1963. postalo ustavna kategorija. Uprkos zakonskom ograničenju na najviše pet radnika, javna je tajna, oglašena u dnevnoj štampi decembra 1961. godine, od Politike, preko Večernjih novosti i Sveta do Vesnika u sredu, da su neka od tih preduzeća zapošljavala i po deset puta više radnika, kao i da mesečna dobit krupnijih privatnih preduzetnika premašuje više nego desetostruko prosečna mesečna primanja zaposlenih.
Izvod iz: Vratuša, V. (2012). Tranzicija – odakle i kuda (Vol. 1). Beograd: Čigoja štampa.
Priprema: Princip.info
Vratuša, V. (1993a). «Protagonisti svojinske transformacije u društvenim sistemima istočne, centralne i jugoistočne Evrope s posebnim osvrtom na slučaj Jugoslavije». ↩
Up. odeljak 3.2.3.4. o napuštanju samoupravne legitimacije. ↩
Vratuša, V. (1998): 171–183. ↩
Vratuša, V (1995c) «Attitudes toward the desirable organization of society and the war in Yugoslavia»: 485–513. ↩
Lazić, M. (1994) SISTEM I SLOM: 136. ↩
Vukotić, V. (1993). ↩
Zec, M., ur. (1994): PRIVATIZACIJA: 241. ↩
Sachs, J. Lipton, D. 1990 „Polands Economic Reform“: 47–66 ↩
Holmstrom, N. Smith, R. 2000: “The Necessity of Gangster Capitalism: Primitive Accumulation in Russia and China” ↩
Mijatović, B. (1993) PRIVATIZACIJA: 118. ↩
Mijatović, B (2005) „Privatizacija realnog sektora“: 185. ↩
Lazić, M. 2011: 66–68. ↩
Isto: 59. ↩
Ignja, P. 1997 «Iz Peći – u Belu kuću». ↩
Leave a Reply