Ova knjiga predstavlja jedno od svedočanstava o fašističkom teroru i herojskoj borbi beogradskih komunista i stanovnika Beograda za slobodu i socijalizam. Ovih dana širom Beograda obeležava se 40-godišnjica njegovog oslobođenja. To su dani sećanja na vreme koje je Beograd uključilo u istoriju XX veka kao simbol socijalističke revolucije i kao simbol najžilavijeg otpora fašističkom teroru. Ta slavna istina o Beogradu pronesena je svetom još za vreme onih dugih, strašnih godina Drugog svetskog rata.

I danas istorija ovog grada, kao i ove zemlje, kali duh malih i potlačenih naroda širom sveta, kao i mnogih boraca za socijalizam na svim stranama planete. Ta neosporna činjenica služi na čast jugoslovenskim borcima, Beogradu i čitavoj našoj domovini. Međutim, ona i obavezuje sve jugoslovenske narode, a naročito mladu generaciju, da tekovine naše revolucije i borbe: — socijalizam i slobodu — i dalje razvijaju preuzimajući na sebe odgovornost za njihovu dalju sudbinu. To je odgovornost prema delu za čije je ostvarenje položilo život čitavo jedno pokolenje, ali je to i odgovornost prema društvu u kome će živeti buduće generacije.

Socijalizam nije društvo bez protivurečnosti. One su prisutne, kako u sferi materijalnog života, tako i u oblasti svesti. Za drugačiji, harmonični, socijalizam zna samo socijal-utopistička literatura. Ali, ono što uz te protivurečnosti ide, jeste i svest da one postoje s tendencijom da se smanjuju, a ne da traju, najmanje da se povećavaju. Za njihovo postepeno otklanjanje — za brži materijalni razvoj društva, za demokratske odnose među narodima i ljudima, za slobodan razvoj nauke i umetnosti, za dostojanstvo svakog čoveka, potreban je ogroman i organizovan napor čitavog društva i svakog njegovog člana.

Taj napor podrazumeva i odlučnost u suprotstavljanju onim shvatanjima i njihovim protagonistima koji bi da dovedu sve u pitanje. Za njih je sve sporno — borci, ideali, rezultati. Osporeni, oni bi sami skinuli samoupravni socijalizam sa scene, naravno sa ciljem da na nju bude uvedeno neko drugo društvo — građansko ili etatističko, svejedno. Za taj cilj, u igri su se našle sve karte. Čak i religija. I zaista, zašto ne i ona ako će apel na razlike u religiji uneti nemir, pozlediti nečije stare rane, potkopati temelje bratstva i jedinstva.

Samo jedinstveni možemo savladati teškoće sa kojima smo suočeni. Iskustvo istorije na koju se danas podsećamo to superiorno potvrđuje — na Banjici su zaista ginuli s pesmom, fašizam su pobedili, razorenu zemlju obnovili zajedničkim ciljevima povezani ljudi. Kao što potvrđuje i obratno — da je bilo manje razjedinjenosti, borba bi bila lakša, palo bi manje žrtava, sloboda ne bi imala tako visoku cenu.

Sve što je za ovih 40 godina stečeno u našim je rukama. Mi danas radimo i za prošlost i za budućnost. Kad je o budućnosti reč, ne bih rekao, kao što se može čuti, da svojoj deci ostavljamo samo dugove i brige. Ostavljamo im i još ponešto, na primer nezavisnost i slobodu. S tim kapitalom lakše će se vratiti dugovi, a i brige prebrinuti. I ostavljamo im istorijsko iskustvo da ovi narodi mogu u svojim rukama da drže sadašnjost i budućnost uz uslov da budu odlučni i jedinstveni. Uostalom, sve nacionalne istorije sveta potvrdiće da su se život i progres samo u tim uslovima nastavljali.

 

Slobodan Milošević, 1984. godine.
Priprema: Princip.info