• Nedostatak kontrole

Ekonomska nezavisnost je definisana kao „stanje u kome nacionalne institucije (uključujući privatnike i interesne grupacije) imaju pravo, mogućnost i moć da donose i primenjuju odluke koje imaju uticaja na nacionalnu ekonomiju i njene komponente, bez de jure i de facto prava na veto stranih pojedinaca, preduzeća, interesnih grupacija ili vlada.[1] Ekonomska međuzavisnost između pojedinaca, zemalja i preduzeća je takva da potpuna nezavisnost, u ovom smislu, nije moguća. Postoje, međutim, velike razlike u obimu nacionalne kontrole u pogledu lokalnog odlučivanja. U jednoj krajnosti, gde je većina dobara u inostranom vlasništvu, većina privrednih odluka se donosi van zemlje. To je bila situacija s kojom su se suočile zemlje ranih 1950-ih godina. Snažan razlog za nacionalizaciju je predstavljala želja da se obezbedi lokalna privredna kontrola. Sve više je novim inostranim ulaganjima bilo ograničavano akcionarstvo u poduhvatima kojima su doprinosili, što je bio još jedan vid obezbeđivanja privredne kontrole. Postalo je sve jasnije, međutim, da vlasništvo ne znači mnogo ako zemlje ostaju tehnološki zavisne. Tehnološka zavisnost ima kao važnu posledicu veliko slabljenje privredne kontrole, bez obzira na nacionalnost vlasnika dobara.

Izvesni vidovi operacija jednog preduzeća, nalaze se van njegove kontrole, jer su proizvod odlučivanja drugih ekonomskih jedinica; to, na primer, može biti cena i raspoloživost sirovinama. Odluke koje su obično pod kontrolom pojedinih preduzeća su one koje se odnose na obim i karakter investicija, nivo cena, stepen produkcije, snabdevače i kupce, raspodelu dohotka. Tehnološka zavisnost vodi ka udaljavanju ovakvih odluka od lokalne kontrole. Domet koji ona tom prilikom dostiže, zavisi od karaktera i oblika tehnološke zavisnosti. Tehnološka  zavisnost može uzeti oblik inostranog ulaganja koristeći inostrane menadžere; zajedničkih ulaganja s izvesnim stranim menadžerima i sredstvima; ili oblik lokalnog vlasništva uz ugovore koji obezbeđuju stranu tehnologiju.

Jasno je da strana ulaganja dovode do potpunog gubitka kontrole. Iako zemlje mogu nametnuti izvesna ograničenja, strana ulaganja prenose kontrolu nad glavnim ekonomskim faktorom u ruke inostranih ulagača. Propisi o rasporedu osoblja mogu zadržati upravničku kancelariju zvanično u domaćim rukama, ali se glavne odluke često donose u upravnim službama filijala multinacionalnih kompanija, gde se vrši planiranje svih delatnosti kompanije kao celine.[2] To podrazumeva odluke o investicijama, određivanju cena, doznačavanju profita, ulaganju i proizvodnji. Zajednička ulaganja predstavljaju izvestan način za izbegavanje ovog gubitka kontrole. Mnogo zavisi od toga koliko je strano učešće u akcijama, ko predstavlja domaćeg partnera i koliko je on spreman da preuzme kontrolu – zaključuje Subrahmanian na osnovu proučavanja slučajeva zajedničkih ulaganja u Indiji.  Opšti zaključak koji proizilazi iz tih analiza je da su stranci uspeli da usmere vlasničke odnose tako da ne dođe do značajnog smanjenja strane kontrole u datim slučajevima.[3] Zajednička ulaganja imaju izvesne karakteristike stranih ulaganja, s jedne strane, a s druge, obeležja domaćih ulaganja uz korišćenje strane tehnologije; ravnoteža između ovih zajedničkih osobina zavisi od uslova u pojedinim slučajevima.

Dok se posledice stranih ulaganja i zajedničkih ulaganja mogu pripisati tehnološkoj zavisnosti, jer one proističu iz potrebe za stranom tehnologijom i stranim upravljanjem, dotle se implikacije tehnološke zavisnosti mogu sagledati u najjasnijoj formi u slučaju isključivo domaćih firmi koje kupuju svoju tehnologiju u inostranstvu. Sercovich je obavio istraživanje takvih firmi u Argentini. Našao je da su tehnološki sporazumi takvi da je nezavisno odlučivanje uglavnom oduzeto iz ruku domaćih vlasnika i menadžera. Licencni sporazumi za uvoz strane tehnologije sadrže faktore kao što su: izvoz opreme, materijala, rezervnih delova; cenu i obim proizvodnje; odobrenje izvoza; ograničenje dinamike transfera, na primer, nemogućnost prenošenja patenata, ograničenje lokalnih razvojnih i istraživačkih delatnosti. Slična ograničenja je našao i Subrahmanian[4] proučavajući indijske firme. Na primer, 23 procenata sporazuma koje je razmatrao sadržala su izvesna ograničenja domaćeg tržišta (vrsta robe, cena, količina), dok je preko pola njih sadržavalo ograničenja izvoza. Odgovori na jedan upitnik UNCTAD-a[5] pokazali su koliko su široko rasprostranjene klauzule koje se odnose na ova ograničenja.

Ove klauzule znače da se mnoge odluke, za koje se obično smatralo da predstavljaju deo odgovornosti upravne službe, donose bez kontrole domaćih firmi i van granica zemlje. Tehnološki ugovori jasno obezbeđuju istu vrstu slabljenja lokalne kontrole, do koje dolazi automatski i bez određenih mera u slučaju stranih ulaganja. Mada Serkovich tvrdi da osnovne odluke u pogledu ulaganja i određivanja profita ostaju unutar domaće firme, na njih vrše ogroman uticaj i gotovo ih potpuno determinišu odluke koje su donete bez lokalne kontrole. Pošto izgleda da vlasništvo samo po sebi ne obezbeđuje jaku kontrolu, izvori koji ga obezbeđuju treba da su usmereni ka tehnološkom razvoju, ukoliko je krajnji cilj kontrola domaćih dobara.

Gubitak kontrole, do čega dolazi zbog tehnološke zavisnosti, slabi pozicije za pogađanje domaćih firmi, pa tako povećava cenu uvozne tehnologije. Zato će uvozna tehnologija verovatno imati i nepoželjne odlike. Kočeći lokalni razvoj i istraživanja i usmeravajući domaće firme sve više ka stranom tehnološkom razvoju, tehnološki ugovori često sprečavaju ili bar koče lokalnu adaptaciju uvozne tehnologije.

• Nepodesne karakteristike

Možda je jedna od najvidljivijih odlika uvozne tehnologije ta da je ona obično prvobitno namenjena zemlji proizvođaču, pa zbog toga njene karakteristike mogu biti nepodesne za zemlju uvoznika. U trgovanju tehnologijom između bogatih i siromašnih zemalja, postoje veliki  izgledi da će doći do posledica kao što su nepodesne karakteristike tehnologije. Neodgovarajuće osobine velikog broja tehnologija nastalih u razvijenim zemljama, predstavljaju glavnu temu glave 3. Diskusija neće ovde biti ponovljena. Mora se podvući, s druge strane, da ovo predstavlja važnu (možda najvažniju) posledicu tehnološke zavisnosti, gde se zemlje oslanjaju na uvoznu tehnologiju, pa zbog toga ne poseduju tehnologiju koja odgovara njihovim sopstvenim uslovima i potrebama. Raznovrsne posledice u pogledu zapošljavanja, raspodele dohotka, itd., do kojih dolazi zbog korišćenja nepodesne tehnologije, kao što je prikazano u glavi 3, takođe su jedan vid tehnološke zavisnosti siromašnih zemalja od razvijenih.

• Nedostatak efektivnih domaćih naučnih i pronalazačkih mogućnosti

Tehnološka zavisnost je, naravno, uglavnom rezultat nedostatka domaće tehnologije; ali, to isto tako doprinosi i nedostatku efikasnih domaćih naučnih i tehničkih kapaciteta. Do ovoga dolazi na dva načina: koči se proces učenja na radu pri tehničkom razvoju, neophodan za razvoj naučnih kapaciteta; struktura proizvodnje je takva da utiče na delovanje domaćih naučnih i tehničkih institucija, tako da one postaju ili potpuno irelevantne, ili predstavljaju bledu sliku institucija razvijenih zemalja.

Mnoga znanja potrebna za pronalaske, kao i za uvođenje nove tehnologije i pokretanje industrijskog postrojenja, mogu se steći samo učenjem na radu. Razvoj umeća izgradnje fabrike predstavlja dobar primer za to. Kada jedna inženjerska firma prvi put izvodi radove na izgradnji jedne fabrike prema ugovoru, vrlo se često susreće s nepredviđenim problemima, koji povećavaju troškove zbog produženja roka izgradnje, odnosno koji vode ka gubicima materijala, ili ka neefikasnom radu same fabrike. Mnogo je manja verovatnoća da će  ugovarač imati slične probleme sledeću put kada bude gradio sličnu fabriku. Pri svakom sledećem poduhvatu, troškovi izgradnje će se smanjivati, a vreme izgradnje skraćivati. U slučaju tehnološki složenih industrjskih grana, kao što je hemijska industrja, maksimalno efikasna konstrukcija se postiže tek pošto je izvođač završio pet-šest fabrika.

Slični efekti učenja postoje i u drugim naučnim i tehnološkim aktivnostima povezanim s proizvodnjom. Veština potrebna za izgradnju nekih manjih modifikacija u postojećim fabrikama, takođe se može steći samo na radu.

Prema tome, ako zemlje u razvoju treba da rade na usavršavanju veština i institucionalnih sistema potrebnih radi smanjenja obima tehnološke zavisnosti, – firme, laboratorije i inženjerske organizacije moraju imati priliku da uče na radu. Mora postojati neki način da se raskine s neefikasnošću i nedovoljnim iskustvom prilikom njihovih aktivnosti, da bi se došlo do prednosti od dugoročnih dobitaka dobijenih smanjenjem zavisnosti u odnosu na strane veštine i tehnologije.

Problem je u tome što je u prirodi tehnološke zavisnosti, kao što smo opisali, da sprečava taj proces učenja na radu i putem iskustva, ili da bar drastično umanjuje njegove mogućnosti. Strani vlasnici licenci ili neposredni investitori vrlo često insistiraju na korišćenju njihovih uobičajenih snabdevača opremom u razvijenim zemljama; oni ugovaraju s projektantima iz razvijenih zemalja; oni mogu imati sporazume isključivo s građevinarima iz razvijenih zemalja, koje onda dovode da podignu fabriku u zemlji u razvoju. Čak i onda kada strani isporučilac tehnologije sarađuje s jednom firmom koja je domaće vlasništvo (putem licence ili, na primer, putem zajedničkih ulaganja), ona neće biti primoravana da koristi domaća saznanja pre nego inostrana. Lokalni poslovni ljudi, često daju prednost stranim inženjerskim kompanijama, upravo zbog toga što sumnjaju u znanje i iskustvo domaćih inženjera. Na sličan način, oni često nerado prihvataju domaće tehnologije, čak i onda kada su one dostupne, jer strane tehnologije, koje su komercijalno isprobane i koje se isporučuju zajedno s iskusnim tehničarima i inženjerima inostrane firme, predstavljaju mnogo manje riskantnu propoziciju. Tako se stalno ponavljaju slučajevi da su lokalni naučni i tehnički instituti u zemljama u razvoju bili u mogućnosti da razviju tehnologiju do stepena komercijalne produkcije, a onda uvideli da lokalne firme daju prednost inostranoj licenci za potpuno istu metodu, uprkos većim finansijskim troškovima.

ODNOS POLITIKE PREMA TEHNOLOŠKOJ ZAVISNOSTI

Dve se strategije mogu jasno izdvojiti: prva je u kontrolisanju uvoza tehnologije, tako da su nepoželjne posledice tehnološke zavisnosti izmenjene ili neutralisane; druga se sastoji u neposrednim pokušajima da se smanji obim uvezene tehnologije. Obe su strategije otežane, čak i onemogućene odnosima opšte zavisnosti trećeg sveta  od razvijenih zemalja. Razmatranje ove politike na taj način ukazuje na blisku povezanost između donekle pragmatičnog shvatanja tehnološke zavisnosti, koje je ranije razmatrano i teorija zavisnosti.

Kontrola uvozne tehnologije

Za vreme proteklog perioda od pola veka, dve su zemlje uspele da zasnuju svoj industrijski razvoj na uvoznoj tehnologiji i da koriste ovu tehnologiju na uspešan način, kao osnovu za razvoj svoje sopstvene tehnologije. Te dve zemlje su Japan i Sovjetski Savez. Obe ukazuju na to da je moguće uvesti tehnologiju, pa ipak ne biti preplavljen njome; pouka iz njihovih primera je, prema tome, od posebnog značaja.[6] Ove dve zemlje su imale tri zajednička stava u pogledu politike prema uvozu tehnologije. Prvo, održavale su čvrstu kontrolu uvoza tehnologije i namerno ga usmerile na određene oblasti gde su smatrale da postoji najveća potreba i gde ne bi došlo do sputavanja lokalnog razvoja. Drugo, dozvolile su uvoz tehnologije putem licencnih sporazuma, ali nisu dozvolile (osim u nekim izuzetnim slučajevima u Japanu) da taj uvoz bude praćen stranim ulaganjima i da većina akcionara budu stranci. Treće, prilagodile su primljenu tehnologiju, retko je primenjujući neizmenjenu. U Japanu je jedna trećina ukupnih izdataka za istraživanje i razvoj bila utrošena za prilagođavanje strane tehnologije; prosečan trošak za prilagođavanje jedne tehnologije bio je veći od prosečnog troška ostvarivanja jedne domaće tehnologije.

Ovakvi dokazi navode na to da su i Japan i Sovjetski Savez bili uspešni u sprečavanju i menjanju većine štetnih delovanja uvoza strane tehnologije. Ove ove zemlje izgleda da na neki način ilustruju Gerchenkronovu tezu o tome da kasnoprispeli imaju prednost, jer su u mogućnosti da koriste strani razvoj, što im omogućava da preskoče razvojne procese prvih inicijatora. Pa ipak oba ova primera bi se mogla upotrebiti za proveru ove teze, jer oni nagoveštavaju da nekontrolisani transfer tehnologije iz razvijenih zemalja može biti više štetan nego koristan. Tehnološka politika je u obema zemljama uticala na posledice svake kategorije koje smo ovde razmatrali.  U Japanu, Ozawa pokazuje kako su, čvrstom politikom uslova za uvoz tehnologije, uspeli da smanje isplate za licencu od uobičajenih 8 procenata, sa dužinom trajanja ugovora od petnaest godina, na 3-5 procenata sa ugovorima u trajanju od 5 godina: „ Sa razvojem japanske privrede i sve većom dostupnošću tehnologije, kako u Japanu, tako i u inostrantsvu, ravnoteža u oblasti pogađanja se pomerila od strane zapadnih prodavaca licenci, na stranu japanskih kupaca.“[7] Multinacionalne kompanije, koje su ranije želele da isporučuju tehnologiju po licenci, sada su težile neposrednim ulaganjima, kako bi obezbedile bolje prihode. Izgleda da strani prodavci licenci nisu uspeli da obezbede uspešnu kontrolu nad korišćenjem tehnologije kao osnove za lokalno istraživanje i razvoj. Ozawa je pokazao da su najuspešnije izvozne industrije bile one koje su bile veliki uvoznici tehnologije. Granick pokazuje kako su uvozne tehnologije bile mnogo uspešnije kada su ih domaći naučnici i tehnolozi prilagodili lokalnim uslovima.[8] On veruje da razlika u uslovima nameće tehnološka prilagođavanja: „Čak i u onim fabrikama koje su najneposrednije zasnovane na zajedničkoj tehnologiji i u kojima je najjača pomoć stranih kompanija, potreba za malim izmenama i pronalascima, kulminirala je potrebom za velikim tehničkim naporima.“[9] Veliki izdaci za istraživanja i razvoj, uvozne tehnologije u Japanu pokazuju da tehnologija nije ugušila, već podstakla domaću nauku i tehnologiju. Godine 1962.  Japan je utrošio blizu 1 procenat bruto nacionalnog proizvoda na razvoj i istraživanja, što pokazuje da su troškovi zadovoljavali lokalne potrebe privrede. U većini zemalja „trećeg sveta“, ukupni troškovi kao deo bruto nacionalnog proizvoda su mnogo manji od ovoga, a industrija finansira samo jedan neznatan deo.

Iskustva Japana i Sovjetskog Saveza, prema tome, potvrđuju da politika kontrole nad uvozom tehnologije može da osigura mnoge prednosti od uvoza tehnologije, uz izbegavanje najgorih posledica. Druge su  zemlje, međutim, uspostavile sličnu strukturu, bez postizanja istih rezultata. Indija predstavlja očigledan primer. Teorijski, njena politika prema uvozu nauke i tehnologije dozvoljava samo selektivni uvoz; strana ulaganja se izbegavaju gde god je to moguće, a  uslovi pregovaranja su vrlo određeni. Praksa se, međutim, ne poklapa s politikom. Uvoz strane tehnologije je sprečavao razvoj domaće nauke i tehnologije; kontrolu su preuzeli strani prodavci licenci; unutrašnji razvoj i istraživanje ne koristi i ne prilagođava stranu tehnologiju, već je uglavnom podržava. Potrebno je bliže proučavanje svih ovih zemalja kako bi se dobili čvrsti dokazi za ove tvrdnje, kao i duboko obrazložena objašnjenja. Zasad se, međutim, ovaj paradoks može objasniti stepenom razvitka i strukturom proizvodnje. I Japan i Sovjetski Savez su bile napredne ali i zaostale zemlje, pa su imale mnogo više preduslova od Indije da osvoje stranu tehnologiju, a ne da budu preplavljene njome; i obe su imale čvrstu kontrolu u odnosu na spoljni svet. Suprotno tome, uprkos merama kontrole uvoza, Indija održava bliske odnose sa razvijenim zemljama i sve do skoro je podsticala uvoz tehnologije. Ti interesi su doveli do produkcije proizvoda zapadnjačkog tipa, uz korišćenje zapadnjačke tehnologije, a politika u pogledu tehnologije nije bila dovoljno snažna da se tome suprostavi. Da bi bila uspešna, politika prema tehnologiji mora postići raskidanje veza s kompanijama razvijenih zemalja, njihovim navikama i proizvodima, koje podržava tehnološka zavisnost. Ova vrsta raskida je utoliko teža, ukoliko su veze i interesi koji su se razvili unutar sistema, čvršće integrisani; s druge strane, dok je u izvesnom smislu manje razvijenim zemljama lakše da raskinu ove veze na jednom ranijem stupnju razvitka, dotle im to teže pada jer ne poseduju dovoljnu tehnološku snagu potrebnu za ovaj raskid.

Smanjenje zavisnosti

Dihotomija koja se postavlja između kontrole strane tehnologije i smanjenja zavisnosti, može biti lažna. Uspešna kontrola tehnologije će imati kao značajnu i dugotrajnu posledicu, smanjenu zavisnost, kad se budu razvijali unutrašnji naučni kapaciteti zasnovani na uvozu.

Postoje izvesne razlike u politici između ovih dveju strategija. Politika modifikacije uvozne tehnologije podrazumeva korišćenje strane tehnologije kao podstreka i polazne tačke za domaću tehnologiju, dok se politika usmerena ka smanjenju tehnološke zavisnosti više  zalaže za razvoj domaće tehnologije, kao alternative stranoj tehnologiji, tj. njene potpune zamene. Ovo bi moglo da znači jednu sasvim drukčiju raspodelu uvozne tehnologije. Dok bi modifikacija strane tehnologije dovela do takve raspodele lokalnih naučnih izvora koja bi bila više-manje u skladu s uvoznom tehnologijom, tako da je prilagode, izmene i uče na njoj, dotle bi politika stvaranja lokalne alternativne tehnologije omogućila korišćenje strane tehnologije samo u onim oblastima gde lokalna alternativa ne dolazi u obzir. Modifikacija strane tehnologije bi dovela do dopunjavanja lokalnog i stranog razvoja i istraživanja u istim industrijskim granama. Politika smanjenja zavisnosti bi ih dovela do dopunjavanja, ali u različitim industrijama. politika modifikacije bi imala slabije dejstvo od neposrednog napada na zavisnost, u odnosu na smanjenje celokupne zavisnosti, a dopunjavanje domaćeg i stranog razvoja i istraživanja bi prirodno zahtevalo stalni uvoz strane tehnologije. Mnogo zavisi od toga da li se strana tehnologija zaista može kontrolisati na idealan način, tako da dođe do lokalnog prilagođavanja i učenja, koja će vremenom preći u tehnološku nezavisnost. Ova idealna prilika izvanredno zvuči na papiru: koristi se ono što je najbolje u stranoj tehnologiji, a izbegava njeno štetno dejstvo. U praksi je verovatno ova politika nemoguća za većinu zemalja. To je stoga što uvoz tehnologije nije politički neutralan, tako da može biti podstican ili gušen, odabran ili odbačen prethodnim planiranjem; kada se jednom prihvati, on određuje politiku time što menja tržište ili ekonomske uslove, ostvaruje interese koji otežavaju upravljanje i doista mogu znatno umanjiti i želju da se njime upravlja. Možda bi se ovaj uvoz mogao uporediti s nekom drogom: sa drogama koje stvaraju zavisnost, a zamišljene su da se upotrebe za stimulaciju nervnog sistema i stvaranja opšteg stanja lagosnosti, pa se zatim postepeno prekine s njihovim uzimanjem. Mišljenje da se sistem sam po sebi pokreće ka višem stupnju lagodnosti i bez njih, zvuči izvanredno, ali ga je neobično teško primeniti u praksi. Nameće se pitanje da li se uvozom tehnologije može upravljati a da se ne stvara zavisnost, kao što je možda slučaj s iskustvom Japana,[10] ili se stvara zavisnost i ne može se njime upravljati, kao što potvrđuje iskustvo Indije. U prvom slučaju, politika modifikovanja posledica pomoću kontrole strategije koju prati postepeno kretanje ka nezavisnosti, predstavlja jednu mogućnost. U drugom, to nije slučaj. Ako smanjena zavisnost predstavlja krajnji cilj, onda treba težiti pravo ka njemu, a ne posredno, putem kontrolisanja posledica uvozne tehnologije. Sa ove tačke gledišta je politika Indije, koja vodi ka razvoju zamene za tehnologiju, racionalna; jedini nedostatak je da nije bila korištena kao  zamena, u praksi; pre je strana tehnologija služila kao zamena. Zato je, međutim, potrebna mnogo snažnija zabrana korišćenja strane tehnologije, pre nego preraspodela naučnih i tehničkih izvora, koji bi bili dopuna stranom uvozu. Međutim, mogućnost ostvarivanja ovakve politike zavisi od toga koliko su strana tehnologija i interesi koje ona stvara, prodrli u strukturu vlasti.

Prava politika – neposrdan napad na tehnološku zavisnost, značila bi minimalan uvoz strane tehnologije, a maksimalan podsticaj i koriščenje domaće tehnologije. Koliki su ovi „minimumi“ i „maksimumi“, u stvari, zavisi delom od lokalnih tehnoloških kapaciteta, a delom od toga koliki je trošak zemlja spremna da podnese u kratkom roku da bi postigla nezavisnost. Sigurno je da će doći do velikih kratkoročnih troškova, u smislu gubitaka u proizvodnji i dohotku, kada se jedna  zemlja bude borila da stane na svoje noge.

Jasno je da takva politika predstavlja veću mogućnost za neke zemlje nego za druge. Male zemlje, koje nemaju ni tehničare, ni iskustvo, niti proizvodna sredstva, nisu u položaju da teže ka tehnološkoj nezavisnosti, dok neke veće zemlje imaju prilično lokalne mogućnosti. Ovo nas navodi na pitanje zašto bi nacionalna nezavisnost uopšte bila cilj. Nacionalna ekonomska ili tehnološka nezavisnost ima malo značaja za nezavisnost zajedničkih interesa; ona nije opravdana ni s tačke gledišta ekonomske efikasnosti. Mnoge su nacionalne jedinice isuviše male da bi pružile dovoljnu osnovu  za ekonomsku ili tehničku autarhiju. Za svaku je naciju, veliku ili malu, dupliranje ekonomskih ili tehnoloških napora neke druge zemlje neracionalno i neefikasno.

Mnogi nedostaci zbog zavisnosti od razvijenih zemalja bi mogli biti eliminisani, izbegavajući visoku cenu autarhije putem veće specijalizacije i razmene između zemalja „trećeg sveta“. Razmenom između zemalja „trećeg sveta“ bi se izbegla nejednaka razmena[11] koja je povezana s razmenom tehnologije između razvijenih zemalja „trećeg sveta“; omogućio bi se razvoj tehnologije koja je podesnija za „treći svet“, kao i specijalizacija njegove proizvodnje; sprečilo bi se inhibitorno dejstvo napredne tehnologije na proces učenja. U slučaju da je neophodan uvoz razvijene tehnologije, zemlje trećeg sveta bi mogle, putem zajedničkog  pregovaranja, da umnogome poboljšaju svoj položaj u pogađanju, smanje obim, pa prema tome i cenu višestrane saradnje širom „trećeg sveta“ kao celine i, na taj način, smanje i cenu uvoza tehnologije.

Ukoliko politika prema tehnologiji u „trećem svetu“ treba nešto da postigne, onda je na prvom mestu potrebno da institucionalni mehanizam obezbedi tehničku povezanost među zemljama „trećeg sveta“, razmenu informacija o tehničkim saznanjima i mogućnostima i da pruži pomoć prilikom pogađanja i eventualnih zajedničkih ulaganja. Za sada su, kao i u većini drugih oblasit politike, sve veze između Severa i Juga, a ne između zemalja Juga, takve da se novi pronalasci retko prenose između zemalja „trećeg sveta“, a skoro uvek iz razvijenih zemalja, čak i onda kada zemlje „trećeg sveta“ raspolažu odgovarajućom tehnologijom. Ovo je delimično zbog istorijske povezanosti razvijenih zemalja i bivših kolonija; delimično zato što su gotovo sve finansijske veze usmerene u tom pravcu i delimično zato što iste predrasude koje koče korišćenje domaće tehnologije tamo gde je dostupna inostrana, takođe deluju u prilog tehnologiji razvijene zemlje, a protiv tehnologije iz drugih nerazvijenih zemalja. [12]

Tehnološka zavisnost se može posmatrati kao uzrok i dejstvo odnosa opšte zavisnosti, što smo ukratko opisali u prvom delu ovog poglavlja. Ona predstavlja uzrok, jer potreba za uvozom tehnologije, usled nedostatka domaće tehnološke osnove, vodi ka stranim ulaganjima, gubitku kontrole, uvođenju oblika potrošnje i proizvodnje razvijene zemlje. Tako nastaje jedna sputana ekonomija, zavisna od razvijenih zemalja, s istim vezama u pogledu ulaganja, tržišta, upravljanja, finansiranja i tehnologije. Ovo se stanje samo po sebi pojačava, jer jednom kad se uvede tehnologija razvijene zemlje, ona stvara društvo prema sopstvenom primeru, zahtevajući dalji uvoz tehnologije, da bi snabdevala tržišta koja je stvorila i da bi omogućila industrijama da se održe i razviju. Ako je struktura proizvodnje zasnovana na produkciji proizvoda iz razvijenih zemalja, uz korišćenje metoda iz razvijenih zemalja, prirodno je da je sistem domaće nauke i tehnike ograničen i relevantan, podložan asimilaciji (neprilagođene) strane tehnologije, u nedostatku inovatorske snage. Pa ipak, slabost domaće naučno-tehnološke osnove nije samo posledica, već i primarni uzrok tehnološke zavisnosti, kao i zavisnosti uopšte, jer ona navodi na činjenicu da ne postoji realna alternativa za uvoz strane tehnologije. Dolazi do začaranog kruga, u kome slaba tehnologija jača zavisnost, a zavisnost stvara slabost.

Pokušaji da se izađe iz ovog kruga su sprečavani stavovima i interesima koji su se razvili kao posledica odnosa zavisnosti. Delovanjem isključivo na nauku i tehnologiju, kao i na uslove transfera tehnologije, verovatno se neće doći do željenog efekta, bez šireg delovanja na ekonomsku zavisnost, jer politička ekonomija, koja proizilazi iz ove  zavisnosti, zahteva dalji uvoz tehnologije razvijenih zemalja. Međutim, pokušaji da se celokupna privreda preorijentiše tako da se raskine ovaj odnos zavisnosti, sprečavani su zbog gubitka efikasnosti, koji bi zbog toga usledio, zbog nedostatka efektivne alternativne tehnologije, kao i zbog lokalnih interesa koji su se razvili kao posledica ovog sistema. Ove su prepreke bile očevidne u pretnodnoj diskusiji o politici. Odnos zavisnosti vodi ka zatvaranju interesa razvijenih zemalja, sprečavajući nezavisne akcije koje treba da se suprostave tehnološkoj zavisnosti. Postoji jedna mogućnost, a to je da se zemlje „trećeg sveta“ udruže i tako suprostave tim interesima i stvore nove, u drugom pravcu. Zemlje Andskog pakta su napravile prvi korak ka tom cilju.

 

Izvod iz: Frances Stewart, „Technological Dependence“, Technology and Underdevelopment, Macmillan Press, London, 1978, (str. 114-141)
Prevod: Jovana Pajević
Priprema: Princip.info

 

 

 

[1] R. H. Green, u D. Ghai (izd) (1973).

[2] Vid. npr. Zakoni kenijanizacije i Langdonovi dokazi o odlučivanju u multinacionalnim kompanijama u Keniji (1976).

[3] Subrahmanian (1972) str. 87.

[4] Subrahmanian str. 143-63.

[5] Izneto u Glavni predmeti debate, glava IV.

[6] Diskusija o Sovjetskom Savezu se uglavnom oslanja na Graničku (1967) dok se ona o Japanu oslanja na Ozawu (1966). str. 100.

[7] Ozawa (1966), str. 100.

[8] Vidi poređenje između dve fabrike traktora u Harkovu i Staljingradu, osnovanih 1930. i 1931.  Staljingradska fabrika se zasnivala na više-manje neprilagođenoj američkoj tehnologiji, obilato koristeći američku obuku i osoblje. Fabrika u Harkovu je zamenila američka postrojenja i osoblje sovjetskim i izvršila obimno prilagođavanje tehnologije. U prilagođenoj fabrici, vreme izgradnje je bilo znatno kraće, a proizvodnja po radniku i po jedinici ulaganja znatno veća. (Ganick str. 118-9)

[9] Granick,  str. 117.

[10] Japan je i dalje veoma zavisan od uvoza strane tehnologije, a način života je u njemu time znatno izmenjen na nekontrolisan i nepoželjan način; zato on ne predstavlja dobar primer za svojstvo droge koja ne stvara zavisnost.

[11] Koncept o nejednakok razmeni je korisito Emmanuel u opisu trgovine robom; on se još šire može koristiti u trgovini tehnologijom.

[12] Ova se diskusija o trgovini tehnologijom može primeniti i na trgovinu robom. U Glavi 7 je razmatran sličan slučaj trgovine robom u „trećem svetu“.