U ovom, kao i u sledećim poglavljima, prikazaćemo izvestan broj konkretnih jezičkih politika koje će nam poslužiti kao osnova za kasniju diskusiju, a za početak, prikazaćemo politike koje su suočene sa izrazitom mnogojezičnošću koju u prvo vreme ne nastoje da svedu na jednojezičnost.
Slučaj Kine
U Narodnoj Republici Kini govori se pedesetak različitih jezika, koje, radi preglednijeg izlaganja, možemo podeliti na dve grupe: na hanske govore i manjinske jezike. Termin “Han” označava kineski etnos (u kineskom se pravi razlika između han cu žen: “ljudi rase Han” pripadnici hanskog ili kineskog naroda i džung guo žen: “ljudi iz Srednjeg Carstva”, kineski građani), a hanska grupa obuhvata različite kineske jezike koji se govore u Kini medu kojima zvanični diskurs razlikuje jedan jezik i vise dijalekata.
Osam je takvih jezika:
1. severni jezik, koji govori 70% stanovništva i koji se na zapadu često naziva “mandarinski”.
2. vu
3. sjen
4. gan
5. severnominski
6. južnominski
7. jue
8. haka, ili keđa1
Moris Kojo je ove dijalekte podelio na dve zone:
i on ovako komentariše svoju klasifikaciju:
“Poznavanje nekog od jezika prve zone ne znači da se može razumeti neki od jezika iz druge zone (odnos izmedu njih je sličan odnosu između francuskog i španskog): poznavanje nekog od jezika iz prve zone znači da možemo veoma malo ili da ne možemo nikako razumeti neki drugi jezik iz te zone. Reći ćemo, dakle, da su ovi “dijalekti” u stvari različiti jezici. Nasuprot tome, mandarinski je samo jedan jezik sa tri naznačena dijalekta“.2
Dakle, s jedne strane imamo govornike jednog od ovih jezika iz hanske grupe, koji predstavljaju 95% od ukupnog stanovništva (70% kada je reč о “mandarinskom”, 25% kada je reč о drugim jezicima, ili оkо 250 miliona govornika), a s druge strane, preostalih 5% koji govore jedan od takozvanih “manjinskih” jezika (ali 5% od preko milijardu stanovnika, to nisu zanemarljive manjine, to je onoliko ljudi koliko Francuska ima stanovnika), koji se mogu razvrstati u četiri različite jezičke porodice: altajsku (mongolski, ujgurski, kazahski…), tibetsko-burmansku (tibetski, ji…), tajsku grupu (džuang, buji…) jao i mijao koji predstavljaju posebnu grupu.
Već u ХIII veku jezik koji se govori na severu postaje, i pod nazivom guan hua, “jezik državnih službenika”, nеkа vrsta administrativnog i intelektualnog ekspanzivnog jezika (to je ono što će u XVI veku biti nazvano “mandarinski” jezik, polazeći od portugalskog glagola mandar (komandovati), a istovremeno postoje dva pisana jezika ven jan, “jezik znakova”, pisani jezik vlasti, administracije, književno obrazovanih, što znači društveno dominantan jezik i baj jan, “beli jezik, lak jezik”, veoma blizak severnom govornom jeziku, na kojem su napisani svi čuveni romani, pozorišna dela itd. Već 1919. godine, za vreme pokreta 4. maj, pojaviće se struja protiv jezika ven jan, koji se doživljava kao instrument dominacije, a istovremeno za jedan guo ju, “nacionalni jezik”, sa idejom da se lingvistički obeleži postojanje jedne Kine. Та ideja se ponovo zastupa posle revolucije 1949. godine, samo je naziv jezika drugačiji: putong hua, “zajednički jezik”, dok se izraz guo ju i dalje koristi na Formozi. Prikazacemo, dakle, kinesku jezičku politiku kakva je posle revolucije vođena u odnosu na hanske i manjinske jezike, ostavljajući za neko drugo poglavlje probleme reforme grafije.
Prilikom svog osnivanja (1921), kineska komunistička partija je usvojila načelo prava manjina na autonomiju, što nas ovde interesuje, prava na obrazovanje na jeziku manjina. A posle 1949. godine, u preambuli ustava doista se precizira da je “Kina jedinstvena mnogonacionalna država”, da “svaki narod slobodno može da obogaćuje svoj jezik, dok ustav u svom članu 39. utvrduje da upravljanje autonomnim oblastima mora da se obavlja na jednom ili na vise jezika te oblasti, a u članu 40. da nacionalnim manjinama treba pomagati da razviju svoju kulturu. To su barem načela.
U stvarnosti, jezička politika kineskih vlasti znatno će varirati, prateći oscilacije politike na širem planu, a ova variranja se mogu svesti na četiri velika perioda: 1949-1956, 1956-1965, kulturna revolucija i period od 1976. naovamo.
1949-1956: jezička raznolikost
Upravo smo videli da je kineski ustav garantovao prava manjinama, a posebno jezička prava. Ovaj period će u stvari biti obeležen planiranjem koje se odvija u dva pravca. S jedne strane, pod okriljem Komiteta za reformu manjinskih jezika, osnovanog 1951, radi se na popisivanju jezika, obrađuje se njihova grafija, itd; s druge strane, pod okriljem Saveza za reformu jezika (ovo telo, osnovano deset dana posle revolucije, 1952. godine postaće Komitet za istraživanje reformi jezika, a 1954. Komitet za reformu jezika), proučava se kineski jezik, oktobra 1955. godine biće organizovane dve konferencije posvećene “reformi pisanog jezika” i “standardizaciji modernog kineskog”. Upravo će iz te druge konferencije proisteći definisanje “zajedničkog jezika”, putong hue.
Tokom čitavog ovog perioda izvesnom broju manjina se, dakle, pomaže da razviju obrazovanje na svom jeziku, nepisani jezici dobijaju pismo (koji se obično izvodi iz latinskog alfabeta) sprovodi se opismenjavanje, obučavaju se rukovodioci autonomnih oblasti u institutu nacionalnih manjina itd., dok se u oblastima hanske etničke zajednice nastava izvodi na lokalnim jezicima: kantonskom u Kantonu, šangajskom u Šangaju itd. Promene koje će doneti konferencija održana oktobra 1955. godine odnosiće se baš na ovu drugu tačku.
1956-1965: program putong hua
Zajednički jezik, koji se definiše kao izgovor pekinškog dijalekta, sintaksa severnih dijalekata i Vokabular savremene književnosti na baj hua, u hanskim oblastima od 1956. postaje jedini jezik na kojem se izvodi nastava, a njegovo unapređivanje smatraće se prioritetnim zadatkom. Tako se 6. februara 1956. godine objavljuju “Direktive državnog saveta u vezi sa unapređivanjem zajedničkog jezika”, koje upućuju na akciju koju treba sprovesti sa odraslima, a Ministarstvo nacionalnog obrazovanja je 17. novembra 1955. godine objavilo sličan tekst koji se odnosi na akciju kojom treba da budu obuhvaćeni učenici.3
Dakle, odlučeno je da se jezik i književnost predaju na jeziku putong hua već od početka školske 1956. godine: i drugi predmeti takođe treba da počnu da se predaju na jeziku putong hua u roku od dve godine, a da bi se podržala ta akcija, u Pekingu je otvoren centar za obrazovanje nastavnika, radio i televizija objavljuju informacije о jeziku da bi pomogli nastavnom kadru itd. Ovaj program, koji će mobilisati ogromnu energiju, i koji će biti praćen reformom grafije, ne odnosi se, međutim, na manjine, za koje u tom periodu važi politika započeta tokom prethodnog perioda, a to je uglavnom politika dvojezičnog obrazovanja.
Dejl Barns ističe da su govornici hanskih jezika, izuzimajući mandarinski, prilicno dobro prihvatili ideju dvojezičnosti i da 1957. kada u duhu “stotinu cvetova” započinje veliki “pokret ispravljanja kursa”, program putong hua neće biti predmet nesuglasica; premda, po mišljenju rukovodilaca, zajednički jezik treba da dovede do nestajanja “dijalekata”, ljudi ne doživljavaju unapređivanje putong hue kao nešto što neizbežno mora da dovede do nestajanja njihovih lokalnih jezika. Aleksi Rigalof je 1973. godine pisao о tome, pokušavajuci da prognozira čime bi mogao da urodi ovaj program:
“Ovaj jezik očigledno ima isuvise kratku istoriju da bi mogao da proizvede znatne efekte. Stoga ne treba zamišljati da u Kantonu, u Šangaju, u Fudžou nov nacionalni model iz upotrebe već istiskuje dijalekte. Ali, ono što se zauzvrat može priznati, premda iz ovlaščenih izvora nedostaju informacije po kojima možemo suditi о njegovom napredovanju i odrediti u kojoj meri je mogla biti otklonjena krajnja šarolikost koja je postojala pre pokušaja unifikacije, to je da usled širenja ovog modela kinesko stanovništvo postaje dvojezično u veoma velikoj većini: u načelu, izuzeti su samo Pekinžani“.4
A ovaj opis, koji je u to doba bio hipotetičan, poprilično se poklapa sa situacijom kakvu možemo uočiti na licu mesta, 12 godina kasnije. Tako sam ustanovio, obavljajući istraživanja u Institutu za strane jezike u Kantonu, da većini od 224 studenta iz studentskog grada Baj Jun Šan putong hua nije prvi jezik, kao što to u donjoj tabeli pokazuju odgovori na pitanje “u kom ste uzrastu naučili jezik рutong hua?”
1966-1976: kulturna revolucija
Tokom ovog perioda, čiji je opšti okvir nepotrebno prikazivati, pošto je svima poznat, nastaviće se sa programom putong hua (iako je na školama i fakultetima došlo do izvesnih previranja), ali će se, pre svega, znatno promeniti politika prema manjinama. U borbi protiv “revizionizma” neki i samu ideju autonomije manjina smatraju suprotnom jedinstvu partije, njihovi jezici i njihovi običaji izjednačavaju se sa buržoaskom praksom, a rukovodioci koji potiču iz ovih manjina u velikom broju predstavljaju žrtve čistki.
1974. jedna delegacija američkih lingvista pozvana je u jednomesečnu posetu Kini i njeni članovi po svom povratku objavljuju izveštaj о razgovorima koje su vodili;5 neke stranice tog izveštaja na zanimljiv način ilustruju ovaj zaokret. Tako im u Centralnom institutu za nacionalnosti, čiji je zadatak da se teorijski (a to je praktično i bio pre kulturne revolucije) bavi pitanjem nacionalnih manjina, profesor Fer Sjaodung objašnjava da je “neposredni cilj kineske lingvistike popularizacija putong hue”.6 A u jednom poglavlju dela posvećenog teoriji jezika u Kini nalazimo referenciju na staru Staljinovu ideju, prema kojoj bi svetska pobeda socijalizma trebalo da dovede do nastajanja samo jednog međunarodnog jezika.7 О tom periodu nedostaju dokumenta i ne vidi se jasno da Ii se tada smatralo da u prvoj fazi, dok se ne ostvari ta svetska pobeda, putong hua treba da postane jedini jezik u Kini. Ali je lako zamisliti da se protiv svega onog što spada u partikularizam, ili manjinski nacionalizam, moralo boriti sa istom žestinom kao i protiv ostataka kineske prošlosti, kao što su konfučijanska filozofija ili religija.
Isti američki lingvisti pišu da odeljenje za jezike Centralnog instituta za nacionalnosti obrazuje prevodioce za manjinske jezike. Usput saznajemo da su iz programa, otkako je započela kulturna revolucija, izbačena predavanja iz lingvistike, pošto su ocenjena kao previše teorijska, a naročito da su oni koji se pripremaju za usmeno prevođenje, u stvari govornici manjinskih jezika koji uče putong hua. Jedini izuzetak iz ovog profila su brojni pripadnici naroda Han koji, prema ovim autorima, uče tibetski,8 što potvrđuje opšti utisak: pod izgovorom da je reč о obrazovanju prevodilaca, studenti koji do tada nisu znali putong huu uče u stvari ovaj jezik, što znači da je pre reč о širenju zvaničnog jezika, nego о obrazovanju govornika manjinskih grupa, dok posebna pažnja koju centralna vlast pridaje Tibetu predstavlja objašnjenje za inače poseban slučaj tibetskog jezika.
Od 1976.
Smrt Mao Cedunga, a zatim hapšenje “četvoročlane bande” i povratak na vlast Deng Sjaopinga dovešće u jezičkom domenu do istih preokreta kao i u drugim domenima. Nastavlja se program putong hua, on će čak biti i proširen jer se u njega uključuje i televizija, ali nacionalne manjine ponovo stiču prerogative koje su bile izgubile, sve više se objavljuju knjige, rečnici, sve je veći broj istraživanja, itd.
Model društva koje se može zamisliti po završetku tog procesa jeste, dakle, model opšte dvojezičnosti (sem za ljude sa severa, čiji prvi jezik skoro u potpunosti odgovara nacionalnom jeziku), u okviru koje razlikujemo dva tipa:
– “Sino-kinesku” dvojezičnost, ili hansku dvojezičnost, koju čine putong hua i jedan hanski “dijalekt”: to je slučaj u Kantonu, Šangaju itd.. i možemo se zapitati koliko će dugo ovi jezici, koji se vise ne predaju u školi, moći da se odupiru putong hui, premda se u ovom trenutku ne čini da su oni ugroženi. Ova dvojezičnost odnosi se na око 25% stanovništva (1.008.200.000 stanovnika prilikom popisa 1982.).
– “Sino-manjinsku” dvojezičnost, kada je prvi jezik neki manjinski jezik, bilo da je reč о kazahskom, korejskom, tibetskom itd. U ovim slučajevima čini se da je budućnost ovih jezika izvesnija, ne samo zbog toga što se oni predaju, što se koriste u državnoj upravi itd. uporedo sa putong huom, već pre svega zbog toga što sve nacionalne manjine, koje zauzimaju 50% kineske teritorije i koje se nalaze na periferiji carstva imaju osetljiv geografski položaj – nalaze se na granicama sa SSSR – i što vlastima nije baš stalo da kod njih izazivaju nezadovoljstvo. Ova dvojezičnost obuhvata 5-6% stanovništva.
Dakle, ako izuzmemo period kulturne revolucije, ne čini se da je Kina, suočena sa sopstvenom mnogojezičnošću, nastojala da tu mnogojezičnost pretvori u jednojezičnost: nacionalne manjine se dvojezično razvijaju i upravo su kineski “dijalekti” ti koji su na kraju ugroženi programom putong hua: videćemo to jasnije kada budemo razmatrali problem grafije.
Slučaj Indije
Prema popisu iz 1951, u Indiji se govore 782 različita jezika i dijalekta, a taj broj se povećava na 1652 u popisu objavljenom 1961. Razlika izmedu ova dva podatka svakako ne znači da se broj jezika za deset godina udvostručio, već predstavlja dobar primer teškoća sa kojima se sudaramo kada hoćemo da sačinimo popis jezika koji se govore na određenoj teritoriji. S jedne strane, u popisu iz 1961. uzeta su u obzir 103 strana jezika koja nisu bila regi strovana 1951; s druge strane, i samo postavljanje pitanja ljudima koji je njihov jezik ponekad predstavlja problem; najzad, broj popisanih jezika, ma koliki bio, ne znači ništa naročito: može da se dogodi da dobar broj ovih jezika ima veoma mali broj govornika. A to je slučaj sa Indijom, kao što naglašava Mahadev Apte:
“Od ovih maternjih jezika njih nekoliko stotina ima veoma mali broj govornika. Na primer, ima ukupno 64.432 govornika koji govore 527 razlicitih jezika. Od tog broja 210 jezika ima samo po jednog ili dva govornika. Druga skupina od 400 jezika ima ukupno 426.076 govornika. Veoma često se jedan maternji jezik javlja pod više neznatno različitih naziva. A kada ljude pitamo koji je njihov maternji jezik, oni često daju naziv svoje kaste, mesta u kojem žive ili svog zanimanja…”9
Bilo kako bilo, i ma koliki bio stvarni broj indijskih jezika, ova zemlja nam pokazuje neobičnu situaciju mnogojezičnosti, kako po mnogobrojnosti jezika, tako i po njihovoj tipologiji. U ovoj zemlji se govore indoevropski jezici kao što su hindi, gudžaratski, kašmirski itd. (73% stanovništva), dravidski jezici kao sto su telugu ili tamilski (24%), južnoazijski jezici (1,5%) i sino-tibetski jezici (0,7%), a samo hindi predstavlja prvi jezik za око 30% stanovnika. A ovu mnogojezičnost komplikuje činjenica da Indijci, uprkos ovom mnoštvu različitih jezika, pojedinačno gledano veoma retko znaju više jezika. Godine 1961, na primer, 7% stanovništva, ili 30 miliona ljudi, izjavilo je da zna neki drugi jezik (11 miliona engleski, 9 miliona hindi), što jednostavno znači da Indija nema ekspanzivni jezik koji može da ujedini zemlju na jezičkom planu.
Da bi se shvatila sadašnja situacija, treba, međutim, da točak istorije vratimo u XIX vek: tada se, naime, u središnjem i severnom delu zemlje odigrava žestok verski sukob u kojem se sudaraju muslimani i pripadnici hindu vere, a na taj konflikt se nadovezuju lingvistički i politički konflikti. Tako se pripadnici hindu vere, koji su većinom govorili hindi, a na političkom planu bili više modernisti, nisu suprotstavljali anglikanizaciji elite zemlje i pokušali su da navedu britanske vlasti da im priznaju njihov jezik, poput urdua, jezika muslimana koji se vec koristio na sudu. Paradoksalno je što su govornici ova dva jezika mogli da se međusobno razumeju i što su razlike izmedu njih vise spadale u domen ljudske akcije nego što su bile svojstvene samoj njihovoj prirodi: urdu, koji se piše arapskim znacima, mnogo toga je preuzeo od arapskog i persijskog, dok se hindi piše znacima devanagari, sanskritskim pismom, pismom jezika iz kojeg je mnogo toga preuzeo.
Kako su muslimani, čim su došli Britanci, zauzeli neprijateljski stav prema okupatoru, pripadnici hindu vere su bili ti koji su od njih zadobili izvesne povlastice, kao, na primer, da hindi zameni urdu kao jezik države Bihar 1861. Njihov cilj je u stvari bio da se hindi usvoji u svim provincijama u centralnom i severozapadnom delu zemlje, a peticija koja je 1880. kružila zemljom stvara predstavu о tonu te jezičke kampanje:
“Nijedan džentlmen ne bi sebi dopustio da obrazuje žene na urduu ili na persijskom, zbog toga što su knjige pisane na ovim jezicima skaredne imogu da iskvare karakter.10
U stvari, samo su veoma sanskritizovana forma hindija i veoma persijanizovana forma urdua predstavljale polove izmedu kojih komunikacija nije bila moguća, zbog značajnih leksičkih razlika, ali je postojala jedna narodna forma kojom su obuhvacene različite varijante urdua i hindija a to je hindustanski, koji je mogao da posluži kao jezik ujedinjenja severnog dela zemlje. Gandi je pokušao da igra na tu kartu. On će postići da se hindustanski 1925. godine usvoji kao zvanični jezik njegove partije, Indijskog nacionalnog kongresa, a u tome će ga slediti Nehru, koji je 1937. godine izjavio da će ovaj jezik “približiti hindi i urdu i da će takođe pomoći razvoju jezičkog jedinstva čitave Indije”.11 Ali, ovo rešenje nailazilo je istovremeno na suprotstavljanje hindustanskih muslimanskih ekstremista i na otpor celokupnog stanovništva juga, govornika dravidskih jezika, za koje su hindi, urdu i hindustanski takođe bili strani jezici. Stoga će debata (lingvistička i politička) biti usredsređena na suprotstavljenost između dve političke tendencije, hinduističke, koju predstavlja Nacionalni kongres, i muslimanske, koju predstavlja Muslimanska liga. Ovaj sukob će u vreme sticanja nezavisnosti biti polovično razrešen izdvajanjem (stvaranje Pakistana, islamske republike, čiji će nacionalni jezik biti urdu).
Ali, postojanje Pakistana nimalo neće razrešiti jezičke probleme Indije. U radu Ustavotvorne skupštine, koja se sastaje 1946. godine, koriste se najpre engleski i hindustanski, dok se istovremeno organizuje široka kampanja u prilog hindija, pošto hinduisti ističu da hindustanski predstavlja ustupak urduu, što znači – muslimanima. Koliko je situacija nestabilna videće se tokom glasanja u Parlamentu 1949. godine, pošto će 78 poslanika glasati za hindi, a 77 za hindustanski. Ali, ovaj problem hindi/hindustanski koji je, dakle, smenio problem hindi/urdu, istovremeno je skrivao i jedan drugi problem na koji je gore ukazano, problem čitavog južnog dela zemlje, gde se najviše govore jezici kanaga, tamilski i telugu. Tako će Ustav prihvatiti odložno rešenje: engleski bi ostao zvanični jezik Unije još petnaest godina, a tada (1963) bi ga zamenio hindi, dok je više država moglo da odabere svoj zvanični jezik.
A to ćе Uniju gurnuti na stazu ponovnog cepanja država na jezičkim osnovama. Godine 1952. jedan komunistički poslanik iz Bengala izneće predlog da se granice država usklade sa jezičkom situacijom, ovaj predlog će biti odbačen sa 261 glasom ‘protiv’ i 77 glasova ‘za’. Međutim, politička situacija na jugu je teška: izvesni Poti Šri Ramulu, koji je započeo štrajk glađu u ime stvaranja države Telugu, umire krajem 1952. godine: žestoki neredi koji su usledili primoraće vladu da avgusta 1953. izglasa stvaranje države Andra Pradeš, čiji je zvanični jezik telugu.12 Nakon toga, mnoge države Unije usvojiće različite zvanične jezike, te se danas računa da na 28 država i teritorija dolazi 12 različitih zvaničnih jezika: engleski, asamski, bengalski, francuski, gudžaratski, hindi, maratski, orija, pandžabski, tamilski, telugu i urdu.
Situacija je, dakle, izuzetno složena jer zvanične jezike jedne države ne govori neizostavno celokupno stanovništvo, kao što pokazuje sledeća tabela:13
Tako imamo lokalnu situaciju koja znatno varira, u kojoj je moguće, što je paradoksalno, naći države čiji se zvanični jezik veoma malo govori (urdu u Džamuu i Kašmiru, hindi u Radžastanu), i u kojoj na relaciji između pojedine države i Unije možemo imati tri zvanična jezika, na koje se nadovezuju i brojni drugi jezici koji su u upotrebi.
Ostao je još problem jezika Unije, a za to je Ustav sam sebi postavio rok 1963. godinu. U stvari, situacija u državama na jugu onemogućavala je usvajanje hindija kao jedinog zvaničnog jezika, te će se 1963. godine izglasati Zakon о zvaničnom jeziku, kojim se utvrđuje da će engleski zajedno s hindijem ostati zvanični jezik, a ovaj zakon učvršćuje se amandmanom usvojenim 1967: engleski i na dalje zadržava svoje mesto, bez vremenskog ograničenja.
Slučaj Gvineje
Osim što predstavlja jedinu zemlju frankofonske Afrike koja je na referendumu, koji je general De Gol ponudio 1958. godine, glasala sa “ne”, Gvineja se izdvaja i po tome što je izabrala jezičku politiku “dekolonizacije”, što znači da je ona, za razliku od svih ostalih afričkih zemalja koje je Francuska nekada kolonizovala (ne govorim ovde о zemljama Magreba), afričke jezike veoma rano unapredila u rang nacionalnih jezika koji se doista koriste u obrazovanju odraslih i u školstvu. Iz ovog, a i iz mnogih neposredno političkih razloga, ona je dvadesetak godina igrala značajnu ulogu u Africi, pri čemu je Seku Ture za mnogobrojne Afrikance koji su se suprotstavljali politici svojih zemalja bio simbol borbe protiv neokolonijalizma. Zbog toga je analiza njene jezičke politike posebno značajna.
Prema popisu koji je 1982. godine obavljen pod nadzorom Svetske banke, u Gvineji ima dvadesetak afričkih jezika:
Gornje brojke odnose se na prve jezike, a treba, osim toga, ukazati da tri jezika iz ove tabele, pular, malinke i soso igraju ulogu ekspanzivnog jezika. Dakle, upravo ovih osam jezika koji se najviše govore Gvinejska demokratska stranka izabira za nacionalne jezike da bi, počev od 1962, započela operaciju planiranja u dva pravca – odrasli i škola.
Odrasli
Jedna za drugom, biće organizovane četiri kampanje opismenjavanja na osam nacionalnih jezika. Prve dve, 1962. i 1964, biće u potpunosti pod kontrolom gvinejske države, a u treću kampanju, 1970, kreće se uz pomoć Uneska. U to vreme je ova međunarodna organizacija, posle opismenjavanja: da bi se izbegao povratni analfabetizam koji je konstatovan kada je ocenjivan izvestan broj kampanja, uvodi se funkcionalno opismenjavanje. Principi takvog opismenjavanja su jednostavni: opismeniti na maternjem jeziku ili na nekom regionalnom jeziku koji odrasli već govore (što nije uvek bio slučaj u prethodnim kampanjama; opismenjavalo se na engleskom i francuskom, a Gvineja je bila jedan od izuzetaka od takve prakse) i povezati opismenjavanje sa odredenim razvojnim poduhvatom. Tako će, na primer, uzgajivači prosa istovremeno učiti čitanje, pisanje, kao i nove poljoprivredne tehnike, a svoje novo znanje nastaviće da koriste i posle kampanje, pošto će i dalje dobijati brošure, stručne priručnike u kojima se govori о kulturi prosa, đubrivu, plugu, itd, a u nekim slučajevima će istovremeno dobijati novine, slušati radio-emisije, itd.
Međutim, opredeljenja zemlje u domenu međunarodne politike doći će u odnos protivurečnosti sa potrebama na planu opismenjavanja: Gvineja 1971. godine prekida svoje diplomatske odnose sa Uneskom, te će kampanja koja je započela prethodne godine dati slabe rezultate. Ona će biti obnovljenja 1973, no, izgleda ne baš uspešno (ne raspolažemo pouzdanom ocenom ove četiri kampanje).
Škola
Godine 1968. je uvedena školska reforma: nastava u prvom razredu osnovne škole u potpunosti se izvodi na regionalnom jeziku, što znači na jednom od osam pomenutih jezika. Plan se sastoji u tome da se svake godine to sprovede i u narednom razredu, tako da se 1974. godine reformom obuhvate svi razredi osnovne škole. Paralelno sa tim, počev od trećeg razreda, uvešće se francuski kao nastavni predmet, sa fondom od četiri časa nedeljno. Zatim će se nastava u srednjoj školi izvoditi na francuskom, budući da nacionalni jezici ostaju kao nastavni predmeti, a ne kao jezici na kojima se izvodi nastava.
U stvari, ovaj program će naići na mnoge teškoće. Kao prvo, problem najpre predstavlja obrazovanje nastavnika: stariji učitelji škole su učili na francuskom, a sada ih treba naučiti da čitaju i pišu jedan nacionalni jezik, da predaju gramatiku i matematiku na tom jeziku itd., dok mlade učitelje treba obučiti u veoma kratkom roku. Stoga su otvorene specijalizovane učiteljske škole koje treba da obezbede neophodni nastavni kadar, ali se nailazi na jedan drugi problem, problem školskih udžbenika. Jedina štamparija u glavnom gradu Konakriju je prenatrpana, te rukopisi koje su pedagoški istraživači pripremili često ostaju samo rukopisi, neizvučeni iz fijoka. Tako je 1978. godine program uvođenja nacionalnih jezika u školu već kasnio četiri godine. Odlučuje se da se broj jezika na kojima se izvodi nastava sa osam smanji na šest, da se izbace onejan i vame, za koje nedostaju stručni nastavnici. 1983. godine ovi jezici se uvode u drugi razred srednjih škola dok bi, prema prvobitnom planu, to trebalo da bude urađeno još 1976: u tom trenutku se u odnosu na plan kasnilo već osam godina. U hodu se naišlo na još jednu teškoću, a to je dijalektalna raznolikost jezika. Tako je 1972. godine osnovana Akademija jezika koja je posebno bila zadužena da radi na problemu ujednačavanja dijalektalnih formi.
U ovom opštem okviru relativnog neuspeha, 1984. godine iznenada umire šef države Seku Türe. U reakciji koji je usledila protiv zloupotreba vlasti, novi rukovodioci odlučuju da se vrate na nastavu koja se u potpunosti izvodi na francuskom. Akademija jezika je samo zadužena da istražuje pretpostavku о stvaranju jednog nacionalnog jezika ujedinjenja zemlje koji bi trebalo da se usvoji posle roka za razmišljanje od šest godina, to jest 1990.
Ovde nećemo raspravljati о novim opredeljenjima gvinejske države, ali ćemo pokušati da sagledamo razloge tog neuspeha, jer da se jezička politika Seku Turea pokazala kao uspešna, očigledno da je njegovi naslednici ne bi menjali.
Kao prvo, postoje razlozi tehničke prirode:
– Nepostojanje pisanih dokumenata za odrasle i nedostatak udžbenika doveli su do toga da se planiranje odvija u vakuumu, bez čvrstih osnova.
– Isti je slučaj sa nedovoljno obučenim nastavnicima i instruktorima koji rade na opismenjavanju.
– Najzad, možda se isuviše brzo krenulo sa jezičkom reformom, bez prethodno obavljenih lingvističkih proučavanja (opisivanje i transkripcija jezika, ujednačavanje dijalektalnih varijanata itd.).
Ali, za taj neuspeh postoje i politički razlozi, a oni su možda i glavni, jer se, u krajnjoj liniji, čas može održati i bez udžbenika, bez table, bez svezaka, ali se teško može održati ako postoji otpor i kod roditelja i kod nastavnika. Zemlja je izlazila iz jednog dugog perioda tokom kojeg je francuski jezik vazda bio jezik društvenog napredovanja, svakako individualnog, a ne kolektivnog, ali vidljivog, opipljivog napredovanja. A naročito je značajno što je svim roditeljima školaraca bilo poznato da će njihova deca moći da steknu diplome i da “uspeju” u životu samo ako korektno vladaju tim jezikom. Uvođenje nacionalnih jezika u školu zahtevalo je, dakle, kampanju kroz koju bi se stvari objasnile, a ona nije sprovedena, te ni đački roditelji, ni nastavnici, ni elita, nisu bili uvereni u opravdanost ove reforme. Ako tome dodamo da je podela zemlje na osam (a zatim na šest) jezičkih zona postavljala tehničke probleme onima koji su, kao državni službenici, na primer, iz profesionalnih razloga morali da se sele, te je moglo da se dogodi da njihova deca po odlasku u drugo mesto i školu moraju da uče na drugom jeziku, shvatamo da je vlast bila žrtva određene brzopletosti i određene birokratske koncepcije jezičkog planiranja. Što se toga tiče, iz gvinejskog iskustva mogu se izvući mnoge pouke, iako ono naposletku nije doprinelo afirmisanju afričkih jezika, jer između nada koje su neki u njega polagali i rezultata koji su ostvareni zjapi ogroman ponor.
Diskusija
Kina, Indija i Gvineja čije smo jezičke politike upravo prikazali imaju, dakle, neke zajedničke tačke.
– U sva tri slučaja država je suočena sa mnogojezičnom teritorijom i u sva tri slučaja može se otkriti tendencija da se ustanovi jednojezičnost. Gvineja, koja je prvo pokušala da organizuje državu sa osam, a zatim sa šest nacionalnih jezika, nastoji da odabere samo jedan jezik, Indija je dugo sanjala da uspostavi hindi kao jedini nacionalni jezik, а Kina, mada poštuje manjinske jezike, nastoji da medu većinskim hanskim življem zavede jednojezičnost – jezik putong hua. To znači da u ovim jezičkim politikama razotkrivamo skrivenu ideju da se država otelotvoruje u jednoj naciji, a da se ta nacija раk otelotvoruje u jednom jeziku.
– U sva ova tri slučaja nalazimo takođe, što je paradoksalno, jer je u protivurečnosti sa tendencijom ka jednojezičnosti koju sam upravo naglasio, potvrđivanje distinkcije između države i naroda koje ta država obuhvata. To se jasno vidi u Gvineji, gde se pravi razlika između zvaničnog jezika (francuskog) i nacionalnih jezika (osam, a zatim šest izabranih afričkih jezika), u Kini takođe, gde se polako uspostavlja koegzistencija između državnog jezika, putong hue, i jezika nacionalnih manjina, i u Indiji, gde se, pravi razlika izmedu dva zvanična jezika Unije (engleski, hindi) i jezika različitih država i teritorija. Ova protivurečnost je rezultanta dve sile koje ne moraju uvek da deluju u istom pravcu, a to su: upravljanje mnogojezičnošću in vivo, о kojem smo govorili u prethodnim poglavljima i upravljanje ovom mnogojezičnosću in vitro, koje vode stručnjaci za planiranje. Drugim rečima, ove jezičke politike otkrivaju dvostruki konflikt: konflikt između društvene prakse i državne vlasti s jedne strane, konflikt između jezičkih i državnih granica s druge strane. Reč je о nivou rata među jezicima koji ćemo nazvati unutrašnjim, ratu u kojem su jezici konfrontirani u okviru samo jedne države. A u pozadini ovog rata među jezicima nazire se borba za vlast: jezik prestonice ili jezik dominantne etničke zajednice nastoji da se nametne kao jedini jezik, jezik koji potpuno isključuje druge jezike, a njegovi govornici pokušavaju da svoju kulturu nametnu drugima.
– U gvinejskom ili indijskom primeru, što znači u situacijama dekolonizacije, vidimo, osim toga, da se traga za određenom jezičkom specifičnošću kako bi se istakla različitost u odnosu na kolonijalni jezički poredak. Ma kakve bile razlike između ove dve situacije, namera je u suštini ista – dokazati da se moderna država može ustanoviti i bez francuskog i bez engleskog, država čije će se strukture komunikacije temeljiti na jednom ili na više lokalnih jezika. U tome, uostalom, ove zemlje nisu nimalo originalne, pošto pokušavaju da reprodukuju određeni model, model jednojezične države, koji su uvezle baš od ovih kolonijalnih sila od kojih žele da se razlikuju. A ovde ponovo nalazimo distinkciju koju smo uspostavili izmedu praktičnog i simboličnog: engleski u Indiji ostaje zvanični jezik iz praktičnih razloga, a pokušalo se da se on zameni hindijem iz simboličnih razloga.
– Jedna druga zanimljiva tačka u poređenju između naša tri primera jeste trenutak kada je počeo da se postavlja problem određene jezičke politike. Što se tiče Kine, to je bilo za vreme revolucionarnih previranja 1919. godine, a zatim posle revolucije 1949. godine; kada je reč о Indiji, za vreme britanske okupacije, a zatim u periodu nezavisnosti; kada je reč о Gvineji, u periodu nezavisnosti. To znači da se jezički problem ne postavlja u običnim okolnostima, već se on javlja prilikom konstituisanja određene države, ili pružanja otpora nekoj stranoj sili: još jednom, rat medu jezicima nikada nije ništa drugo do jezički aspekt jednog šireg rata. I ako kao reper uzmemo prelomni događaj koji označava zvanični nastanak određene države (nezavisnost, revolucija), tada vidimo da se Gvineja od druge dve zemlje razlikuje po tome što se u njoj jezički problem postavlja posle, a u Indiji i Kini pre konstituisanja države. Sve to lako se može rezimirati u jednoj maloj tabeli:
Tako, što se Kine tiče, zahtev za jednim guo ju (1919] pripada domenu simboličkog, ali program putong hua (posle 1949) spada u domen praktičnog, premda na planu lingvistike ova dva pojma predstavljaju sinonime, pošto se odnose na isti jezik. U Indiji su suprotstavljenost između hindija i urdua ili prohindustanski stavovi Gandija i Nehrua bili simbolički pre sticanja nezavisnosti, ali su debate ustavotvorne skupštine о jeziku Unije bile veoma praktične. A ta veza između jezičkog i državnog pitanja, koja je ovde ilustrovana primerima koji pokazuju kako se mnogojezičnost naposletku uređuje, pokazuje nam, dakle, kakav je ogroman ulog jezik. Uprkos tendenciji da se poštuju lokalni jezici, iz raznolikosti koju nam pokazuju ove tri zemlje, izdvaja se jedna linija oštrijeg nagiba, a to je poriv vlasti ka jednojezičnosti: svojim podanicima nametnuti svoj jezik.
Izvod iz: Calvet, L., & Džunić-Drinjaković, M. (1995). Rat među jezicima: jezičke politike. Beograd: Biblioteka XX. vek.
Prevod: Marija Džunić-Drinjaković
Priprema: Princip.info
A. Rygaloff, Grammaire elćmentaire du chinois, Pariz, 1973; videti posebno str. 250-251. ↩
M. Coyaud, Questions de grammaire chinoise, Pariz, 1969 ↩
Dayle Barnes, “The Implementation of Language Planning in China” u Progress in Language Planning, izd. J. Cobarrubias i J. Fishman, Berlin, 1983, str. 295. ↩
A. Rygaloff, nav. delo, str. 5-6. ↩
Language and Linguistics in the People ‘s Republic of China, izdao Winfred Lehmann, Teksaški univerzitet, 1975. ↩
Nav. delo, str. 21. ↩
Nav. delo, str. 133. ↩
Nav. delo, str. 110 ↩
Mahadev Apte, “Multilingualism and its Socio-political Implications: An Overview” u W.O’Barr i Jean O’Barr Language and politics, Hag, 1976, str. 141-142. ↩
Naveo J. Das Gupta, Language Conflict and National Development, Berkli, 1970, str. 103. ↩
Nav. delo, str. 110. ↩
Mahadev Apte, “Language Controversies in the Indian Parliament: 1952-1960”, u Language and Politics, str. 216-217. ↩
Prema “Eleventh Report of the Commissionner for Linguistic Minorities”, naveo Mahadev Apte, nav. delo, str. 161, 163, 190. ↩
Leave a Reply