Kontroverze oko toga da li Latinska Amerika ima feudalne ili kapitalističke karakteristike mogu da izgledaju akademske. Reformistički pokret je, međutim, niz godina svoju političku strategiju temeljio na sledećim pretpostavkama:

1. Španija je bila feudalna država.
2. Španija je prenela svoj srednjovekovni sistem na Novi svet, a kolonizacija se odvijala u uslovima feudalizma.
3. U Latinskoj Americi je izrasla feudalna aristokratija koja se kasnije osamostalila u odnosu na Španiju.
4. Feudalna aristokratija je vladala latinoameričkim zemljama u toku XIX i XX veka, kočeći razvoj kapitalizma i nastanak nacionalne buržoazije.
5. Narodne partije moraju da podrže »progresivnu buržoaziju« protiv feudalne oligarhije da bi ispunile buržoasko-demokratske ciljeve uz pomoć Fronta za nacionalno oslobođenje.

Da pitanje feudalizam ili kapitalizam nije čisto akademske prirode pokazuje i tragičan poraz onih koji su svoje akcije temeljili na toj teoriji: Narodni front i Gonzales Videla u Čileu, Peron i Frondizi u Argentini, Vargas i Gulart u Brazilu, Demokratska akcija u Venecueli, APRA¹ i Belaunde u Peruu i, između ostalih, gvatemalska i bolivijska revolucija. Glavna teza reformističkog pokreta sastoji se u definisanju Španije kao feudalne države. Ovakvo mišljenje se ustalilo zahvaljujući čestom ponavljanju ove teze. Liberalni istoričari XIX veka stvorili su lažnu sliku o Španiji, što je koristilo trenutnoj politici britanske imperije više negoli istoriji.

Koncept o feudalnoj Španiji dobio je poseban smisao u današnje vreme. Njegovi nosioci su pseudolevi sociolozi i političari koji brkaju privrednu zaostalost sa feudalizmom ili latifundiju sa feudalizmom. Raščistimo ove pojmove. Koje su bile opšte karakteristike feudalnih sistema? Feudalizam je bio agrarni i privredni sistem temeljen na razmeni, bez nadnica, jer su se usluge plaćale zemljom, stanovanjem i hranom. Društvena struktura se bazirala na kmetstvu, vazalstvu, sa kaznama za one koji su napuštali feud, itd. Na političkom planu on se odlikovao slabom monarhijom i nezavisnim plemstvom.

Ovaj društveno-ekonomski sistem se javio pred kraj Rimskog carstva, dostigao je vrhunac između IX i XII veka, a opao je u kasnom srednjem veku. Ono što je uništilo feudalnu strukturu bio je sukob između muslimanske i evropske kulture koji je trajao sedam vekova. Turci, Arapi i Jevreji osvojili su »Mare Nostrum«, izgradili su fabrike i prodavali robu feudima. Srednja klasa je jačala. Nova društvena klasa, trgovačka buržoazija, nikla je u okolini dvoraca, a kmetovi su počeli da se sele iz sela u grad. Mletački i baltički bankari su, malo pomalo, izmenili društveni i privredni život srednjeg veka. Naturalna privreda se pretvorila u novčanu.

Iberijsko poluostrvo se nalazilo na čelu ovog procesa. U Portugaliji se 1381. godine odigrala prva buržoaska revolucija, četiri veka pre one u Francuskoj. Trgovačka buržoazija Lisabona, povezana trgovinom sa Flandrijom, oduzela je vlast feudalnim gospodarima. Konačni neuspeh revolucije dokazao je da uslovi za pobedu buržoazije nisu bili zreli, ali porast njene snage odrazio se na trgovinu sa priobalnim zemljama severnog Atlantik a, na planove Enrikea Moreplovca, i naročito na otkrića do kojih je došlo u XV veku. Španija je iz različitih razloga imala manje tipične feudalne karakteristike nego druge evropske zemlje:

1. Dugo muslimansko prisustvo izazvalo je specifične posledice u Španiji; prekinulo je, ili bolje reći promenilo, pravac feudalnog razvoja kojim je vizigotska Španija krenula. Arapi su prodrli u srednju i južnu Evropu neverovatnom brzinom, čak i po mišljenju istoričara koji su navikli da posmatraju istoriju sa evropske tačke gledišta. Špansko društvo je brzo prihvatilo islamsku civilizaciju, a ova je dala vrlo jak podstrek trgovini, naročito za vreme Abdelrahmana Trećeg, u X veku. Dok je ostala Evropa živela u uslovima naturalne privrede, u Španiji se odvijala relativno živa trgovina. Arapi su podstakli poljoprivredni i industrijski razvoj. Doneli su šećer, a i pamuk i kulturu gajenja svilene bube, koji su osnova tekstilne industrije. »Tajna cvetanja industrije u Španiji i na Siciliji pod arapskom vlašću objašnjava se izgradnjom kanala.«² Uspesi španske poljoprivrede počivali su na sistemu za navodnjavanje, na izgradnji vodovoda u Valensiji, Andaluziji i Saragosi (25.000 jutara navodnjene zemlje). Arapski naučnici posvetili su ovome veliku pažnju.
2. Arapska invazija primorala je špansku monarhiju i plemstvo da preispitaju društveno-ekonomski sistem. U oblastima koje su najviše bile pogođene ratom, kao na primer Leon i Kastilja, nastalo je relativno slobodno seljačko stanovništvo koje je odbilo da prizna stare feudalne odnose. »Preko jednog veka« — kaže Smit — granica između hrišćanske i muslimanske Španije bila je jedna široka, slabo naseljena oblast koja je mogla biti kolonizovana da se zemljište u njoj nudilo po povoljnim cenama. Tipični kolon ove teritorije, u toku IX i X veka, bio je slobodni seljak koji je posedovao mali komad zemlje .. .«³

Položaj svih seljaka se promenio u kasnijim vekovima, kada su se zemljoposednici organizovali, ali se nije sveo na vid kmetstva koji je postojao u drugim evropskim državama. Pored toga, slobodni gradovi u kojim a su seljaci kupovali za štitu od feudalaca, uspostavili su vazalne odnose manje stroge nego u francuskom ili nemačkom feudalizmu. Španski feudalizam je bio sui generis . . .

3. Rat protiv Arapa sprečio je jačanje feudalnih gospodara i doprinosi sve većem centralizmu kraljeva. Oni su oduzeli plemstvu komandu nad vojskom koja je bila u rasulu. Bilo bi preterano tvrditi da je Španija iz doba reconquiste bila monarhistička i centralistička država u savremenom smislu . . . Ali ne može se poreći činjenica da su kraljevi imali prilično jaku kontrolu nad feudalcima. Katolički kraljevi koji su pretvorili plemstvo u dvorjane vezane za krunu, sprečili su jačanje feudalizma.
4. Od XIV veka nadalje, razvila se vrsta stočarske privrede poznate kao »mesta«. To je bio oblik nomadskog ovčarstva koje je davalo vunu za tekstilne centre u Holandiji. Ovaj način gajenja ovaca, uprkos njegovom pojavnom vidu, nije bio feudalan jer su stočari vunu koju su proizvodili, slali na međunarodno tržište. Dve karakteristike »meste« (zapošljavan je malog broja radne snage i ekstenzivno korišćenje zemlje za gajenje ovaca radi vune) dovele su do toga da seljaci, izbačeni sa svojih imanja, migriraju u gradove i da položaj kmetova bude oslabljen. Velike površine zemlje nisu nužno bile feudi; osnovna osobina feudalizma nije veličina zemlje već način poljoprivredne proizvodnje, naturalna privreda bez tržišta i bez upotrebe novca.
5. Najbolji dokaz da se Španija kretala ka kapitalizmu jeste jačanje nove društvene klase, buržoazije. Trgovački kapital, akumuliran od trgovaca koji su trgovali sa priobalnim zemljama severnog Atlantika, Italijom i Provansom, počeo je da finansira manufakturna preduzeća. Kraljevi i plemstvo, zaduženi kod buržoazije u usponu, morali su da joj dozvole, iako u neznatnoj meri, da učestvuje u upravljanju državom. Mnogo godina pre nego što će francuski i engleski srednji slojevi imati ključne političke funkcije, špansku buržoaziju je priznao Kortes. U XI veku pojavile su se opštine . . . »Već u XIV veku španski gradovi su činili najjači deo španskog Kortesa.«⁴ Španska književnost toga doba opisuje kulturni uticaj srednje klase u usponu sa više živosti nego zvanična dokumenta. Jednom rečju, za vreme osvajanja Amerike, Španija je bila z emlja u prelazu iz feudalizma u kapitalizam, nacija sa neravnomernim razvojem, koja je feudalne institucije kombinovala sa relativno jakom buržoazijom koja je trgovala na stranim tržištima. Španski kapitalizam XV veka nije bio moderni kapitalizam (industrijski), već jedan rani, primitivni i u suštini trgovački kapitalizam, sa ostacima feudalizma , sa feudalnim institucijama i plemićkim titulama.

U XVI i XVII veku javio se ponovni uspon feudalizma, naročito posle poraza buržoazije u ratovima sa kastiljanskim komunarima i bratstvima Valensije 1550. godine. Pod pritiskom feudalnih gospodara, crkve i đenovskih i nemačkih kapitalista, Karlo V je izbacio Jevreje i Arape koji su bili stubovi zanatstva i trgovine toga doba. No, uprkos sporadičnim pobedama feudalizma, Španija se kretala ka kapitalizmu krivudavim putem, dostigavši svoj vrhunac u toku XVIII veka, za vreme Burbona, kada su donete mere u korist buržoazije i nacionalne industrije. (No mora se priznati da su povremeni usponi feudalizma sprečili Španiju da dostigne stepen kapitalističkog razvoja koji su dostigle Francuska i Engleska u toku industrijske revolucije.)

Druga teza reformističkog pokreta je da je osvajanje Amerike imalo feudalni karakter. Za nas su otkriće Amerike, njeno osvajanje i kolonizacija bili normalan tok događaja za jednu zemlju koja je raskinula svoje veze sa seoskom privredom srednjeg veka. Osvajanje je imalo kapitalistički cilj, eksploataciju i trgovinu plemenitim metalima. Uprkos postojanju feudalnih poseda, kolonijalna privreda se nije temeljila na naturalnoj privredi ili na proizvodnji malog obima na feudalnim posedima, nego na eksploataciji sirovina za međunarodno tržište, na proizvodnji relativno velikog obima i korišćenju velikog broja radnika starosedelaca . . . U toku tri veka Španija je dobila dvadeset milijardi franaka u plemenitim metalima iz američkih izvora, a glavni gradovi u kolonijama su i stvoreni sa ciljem da izvoze sirovine u Evropu. Eksploatacija radne snage za vreme kolonizacije nije imala feudalni karakter; ropstvo crnaca nije bilo feudalna institucija već kapitalističko preduzeće organizovano uz pomoć velikog kapitala . . . Radnici starosedeoci, rođeni na encomiendi,⁵ iako ni na koji način nisu bili tipični radnici savremene industrije primali su »bastardne« nadnice.⁶

U toku prvih godina osvajanja enkomenderi su nastojali da učvrste svoju samostalnost. Španska kruna koja je želela da onemogući jačanje senjora koji bi, eventualno, mogli da u Americi odbace njen autoritet uspostavila je na američkoj teritoriji čvrstu administraciju sa ciljem da spreči svaku pobunu feudalaca. Novi zakoni Indija (Nuevas Leyes de Indias) iz 1542. godine učvrstili su kraljevsku moć. Zakoni su predviđali ukidanje ropstva i poništenje naslednog prava za dve generacije tj. Kraj neograničenoj koncesiji encomiende. Enkomenderi prava nisu više bili gospodari Indijanaca niti su mogli da nameću svoju pravdu, jer »Indijanac nije bio gospodarev kmet nego podanik kralja« . Mere monarhije »u korist« Indijanaca nisu proizašle iz nekog poštovanja ljudske ličnosti, već iz jedne kapitalističke motivacije: da zaštite eksploatisanu radnu snagu od fizičkog istrebljenja jer su Indijanci kopali plemenite metale za krunu. Neki od ovih zakona nisu poštovani, već su im se enkomenderi odupirali bunama, kao onim u Nueva Granadi 1563. i u Meksiku 1564. godine.

Kralj je 1549. godine ukinuo lični rad Indijanaca na imanjima enkomendera i potvrdio da oni moraju da plaćaju poreze samo u naturi. Vicekralj Toledo iz Perua je 1569. godine naredio da se taj danak mora plaćati u novcu, što je nateralo Indijance da rade za nadnicu . Na taj način, prinudni rad na imanju gospodara biva zamenjen porezom u novcu, sistemom koji je u Meksiku nazvan cuatequil a u Peruu i Čileu mita . . . Nadničari su predstavljali embrione kapitalističkog odnosa među klasama i jednu novu klasu radnika . U XVII veku, sa eksplozivnim priraštajem mestika, zemljoposednici i vlasnici rudnika bili su primorani da plaćaju nadnice kako bi dobili radnu snagu.

Treća teza reformizma je da je feudalna aristokratija , koja je nastala u kolonijama, izazvala pobunu za nezavisnost od Španije . . . Mi tvrdimo da je Španija osvojila Ameriku ne sa ciljem da u nju prenese evropski feudalni sistem, već da je uključi u novi sistem kapitalističke proizvodnje. Ovo je imalo posledice ne samo na razvoj društvenih klasa nego, u izvesnoj meri, i na američku revoluciju . . . Španska kolonizacija stvorila je kreolsku buržoaziju koja je, kad a se razvila i došla u sukob sa imperijalnim interesima, rukovodila emancipacijom Latinske Amerike. Unutrašnji razvoj Latinske Amerike je od početka bio podređen metropoli. Njena privreda je stvorena da služi interesima majke otadžbine. Uloga Latinske Amerike, kao proizvođača sirovina, potiče iz kolonijalnog doba. Razvoj lokalne industrije — uslov koji je zajedno sa agrarnom reformom nužan za stvaranje unutrašnjeg tržišta — kočila je Španija. Kolonije su vršile dve funkcije: da izvoze sirovine i da uvoze gotove proizvode.

Španija je imala monopol izvoza i uvoza, ona je onemogućila kreole da ostvare bolje cene za svoje proizvode na drugim tržištima i da kupuju jeftinije gotove proizvode. Da bi smirili proteste protiv ovog monopola, burbonski kraljevi su, 1778. godine, dozvolili otvaranje trideset i tri nove luke za trgovinu sa Amerikom. Relativni porast trgovine dao je nadu kreolskoj buržoaziji. Ustupci Burbona, umesto da smanje nezadovoljstvo kolonija, povećali su očekivanja zemljoposednika, vlasnika rudnika i kreolskih trgovaca. Reforme koje su započeli liberalni ministri Karla III pokazuju da je Španija izgubila svoje kolonije mnogo pre 1810. godine.

S obzirom da su bogati kreoli sticali plemićke titule, porodična imanja i vršili funkcije slične onima u srednjovekovnom feudalizmu, njih su ponekad smatrali feudalnom aristokratijom . . . a do tih titula su stizali zahvaljujući novcu a ne »plavoj krvi«. Iako se može naći mnogo uzroka, u osnovi je revoluciju protiv Španije nosila ta nova društvena klasa, kreolska buržoazija koja je težila sopstvenoj vlasti. Pomenuta klasa je raspolagala glavnim izvorima bogatstva u svim kolonijama, iako je politička vlast i dalje bila u rukama predstavnika monarhije. Sukob između ekonomske moći, koju je u velikoj meri kontrolisala kreolska buržoazija, i političke vlasti koju su monopolisali Španci, ubrzao je revoluciju iz 1810. godine. Dok su kreolskoj buržoaziji bila potrebna nova tržišta, španska kruna je mjivala proizvodnju na minimum koji je bio dovoljan za trgovinu na Iberijskom poluostrvu. Dok je buržoazija želela gotove proizvode po nižim cenama, dotle ju je imperija primoravala da od španskih trgovaca kupuje robu po preterano visokim cenama. Dok su kreoli zahtevali smanjenje poreza, Španija je nametala nove.⁷

Buržoazija je iznad svega želela vlast koja je omogućavala kontrolu carina, državnog monopola, finansija , visokih položaja u administraciji, vojske i državnog aparata od koga su zavisili zakoni o uvozu i izvozu. Revoluciju iz 1810. predvodili su ljudi koji su liberalne ideje XVIII veka, francusko prosvetiteljstvo i španski liberalizam prilagodili sopstvenim interesima. Misli kreola Belgrana i Salasa⁸ sazrevale su pod burbonskim reformama koje su započeli ministri masoni, npr. grof od Arande, Volterov prijatelj. Ali u Evropi liberalna misao dovela je do buržoasko-demokratske revolucije; u Latinskoj Americi jedini cilj je bila politička nezavisnost od Španije . Argumente koje je evropska buržoazija upotrebila protiv feudalizma, kreolska buržoazija je uperila protiv ugnjetačkog režima španske krune.

U Evropi je liberalna misao bila zastava industrijske buržoazije, u Latinskoj Americi ona je bila privremena ideologija zemljoposednika, vlasnika rudnika i trgovaca. Politički liberalizam poslužio je da se opravda ekonomski liberalizam, ali dok je liberalizam u Evropi bio oružje industrijske buržoazije, u Latinskoj Americi se on koristio protiv španskog monopola. Tamo su se njime služili da bi zaštitili industriju , a ovde da bi zaštitili slobodnu trgovinu.

Kreolska buržoazija je bila dovoljno moćna da počne da preuzima vlast. Nedostajao joj je samo povod da bi ubrzala revoluciju i njega je našla u Napoleonovom napadu na Španiju. Ljudi koji su predvodili revoluciju bili su većinom buržoaskog porekla : zemljoposednici, trgovci, vlasnici rudnika, vlasnici plantaža, stoke i izvoznici. Narod je u velikoj meri ostao ravnodušan prema revoluciji koja za njega nije predstavljala socijalnu emancipaciju , već direktnu konsolidaciju njegovih eksploatatora, kreolskih zemljoposednika. Ova situacija se unekoliko izmenila kada su Španci započeli »rekonkistu««,⁹ ali ne zbog toga što se izmenila buržoazija, već zbog reakcije siromašnih slojeva na spanska zlostavljanja za vreme rata. Podrška koju su seljaci pružili Manuelu Rodrigesu¹⁰ i koja je doprinela pobedi Andske vojske pod vodstvom San Martina¹¹, bila je glavni uzrok uspeha gerilskog rata. Međutim, učešće naroda poprimilo je masovni karakter jedino u Meksiku i Gornjem Peruu (Bolivija, prim, prev.), gde su Indijanci na stavljali svoju borbu za nezavisnost kroz agrarnu revoluciju.

U španskim kolonijama bilo je malo ljudi poput Hidalga i Morelosa¹² koji su se borili protiv Španaca i istovremeno pljačkali kreolske zemljoposednike. Jednom rečju, revolucija iz 1810. nije bila buržoasko-demokratska jer nije sprovela agrarnu reform u niti je razvila industriju i unutrašnje tržište. To je bila politička a ne socijalna revolucija, u kojoj je kreolska buržoazija ostvarila samo jedan demokratski cilj — političku nezavisnost — koju kasnije nije mogla da odbrani od imperijalizma. Istorija Latinske Amerike je istorija jedne frustrirane e buržoasko-demokratske revolucije.

Četvrta teza reformizma tvrdi da je feudalna aristokratija vladala latinoameričkim državama u XIX i XX veku, usporavajući razvoj kapitalizma i stvaranje nacionalne buržoazije. Zaključak ove teze je da Latinska Amerika nije došla do faze kapitalističkog razvoja, nego da je to zadatak koji treba da ostvari »progresivna buržoazija«. Ali, videli smo da latinoameričkim državama nije vladala feudalna gospoda, već buržoazija koja nije želela da razvije unutrašnje tržište i nacionalnu industriju jer je izvoz bio njen osnovni izvor prihoda. Pošto su odbacili težnje ka industrijskom razvoju koje je ispoljila prva generacija pobunjenika iz 1810. godine, zemljoposednici i trgovci — koji su paktirali sa Engleskom i Francuskom da bi se dozvolio uvoz strane robe u Latinsku Ameriku, u zamenu za veliko tržište za svoje sirovine — uništili su začetke zanatske industrije u svim zemljama.¹³

Slobodna trgovina je pružala prednost argentinskoj buržoaziji koja je imala vlast, ali je značila uništenje malih fabrika u unutrašnjosti koje su dostigle izvesni stepen razvoja u toku rata za nezavisnost, kada su snabdevale patriotsku vojsku najnužnijim stvarima. Nekoliko decenija posle rata za nezavisnost ubrzan je proces prvobitne akumulacije zemlje njenim nasilnim oduzimanjem, što objašnjava nastanak velikih latifundija. Osnove moderne države postavljene su u drugoj polovini XIX veka kao posledica razvoja agrarnog kapitalizma koji je bio uslovljen sve većom potražnjom sirovina od strane visoko industrijalizovanih zemalja.

Za neke ekonomiste, kapitalistički razvoj i moć buržoazije kao društvene klase mogu se ostvariti samo ako postoji mehanizovana proizvodnja ili razvijena industrija . To znači da ni kapitalizam ni buržoazija ne bi mogli da postoje tamo gde nema industrije . Ovo shvatanje može da služi za procenu stepena razvoja jedne zemlje u odnosu na drugu, ali je neupotrebljivo ako se primeni na kolonijalne ili polukolonijalne zemlje, pošto u ovim zemljama ne postoji razvijena industrija, već kapitalistički sistem eksploatacije u poljoprivredi, stočarstvu itd., i jedna društvena klasa za koju važe zakoni cene, kredita i profita. Sredinom prošlog veka ova klasa je uvela železnicu u Latinsku Ameriku uspostavila bankarski sistem koji je započeo finansiranje poljoprivrednih preduzeća, preduzeća za čuvanje namirnica, fabrika za preradu šećera i livnica. Čileanski rudari su dostigli visok stepen produktivnosti u rudnicima bakra i šalitre. Argentinski i zemljoposednici su povećali izvoz stoke zahvaljujući novoj tehnici i započeli agrarni kapitalizam. Zemljoposednička buržoazija Kube postala je glavni svetski snabdevač šećerom, a vlasnici rudnika kalaja u Boliviji glavni snabdevači ovim metalom.

Klasa latinoameričkih izvoznika je duže od jednog veka jahala konja koji je podnosio, ne feudalne, nego kapitalističke uzde. Zaostalost nije prouzrokovana feudalizmom nego ograničenom ulogom Latinske Amerike kao proizvođača sirovina i njenom zavisnošću od svetskog tržišta. Zaostalost je prisutna uporedo sa najsavremenijim dostignućima tehnike. Pored niske domaće proizvodnje i bednih zanatskih radionica postoje velika kapitalistička preduzeća koja obeležavaju neravnomerni razvoj karakterističan za zaostale zemlje.

Početak imperijalizma (nove faze kapitalizma) krajem XIX veka uslovio je sledeću fazu u razvoju Latinske Amerike. Ulaganje stranog finansijskog kapitala preobrazilo je latinoameričke zemlje od zavisnih u polukolonijalne. Sirovinama koje su u prošlosti bile u rukama nacionalne buržoazije počeo je, u velikoj meri, da se snabdeva evropski imperijalizam, a za tim i severnoamerički koji je preuzeo kontrolu nad čileanskim bakrom, bolivijskim kalajem, srednjoameričkim plantažama itd. Za razliku od evropske industrijske buržoazije koja je iznikla iz borbe protiv zemljoposedničkog plemstva u periodu koji karakterišu slobodna trgovina i slobodna konkurencija, latinoamerička buržoazija je od početka bila povezana sa zemljoposednicima i stranim ulagačima.

Krajem prošlog veka industrijske kapitalističke države ne samo da su preplavile tržišta gotovim proizvodima, već su i kontrolisale većinu akcija najvažnijih industrija koje su se razvile u Latinskoj Americi. Laka industrija (na primer tekstilna i industrija obuće) razvila se, u izvesnoj meri, između dva svetska rata zbog otežanog uvoza gotovih proizvoda, ali nema, kao što reformisti žele da verujemo, sukoba između imperijalizma i ovog razvoja lake industrije u zaostalim zemljama. Domaća laka industrija je odgovarala stranom imperijalizmu. Jedna od nada programa »Saveza za napredak«¹⁴ kada on hvali »agrarnu reformu«, jeste da se povećanjem kupovne moći seljaka izazove jačanje latinoameričke lake industrije i, zatim, veća potražnja američkih mašina.

Reformisti zanemaruju činjenicu da danas osnova profita velikih monopola nije u izvozu potrošnih dobara (odeća, obuća, hrana , mašine za pranje veša itd.), već u prodaji mašina koje proizvodi teška industrija i koje su neophodne za laku industriju. Stari kapitalizam, kako je govorio Lenjin, bio je zainteresovan za izvoz kapitalnih dobara. I latinoamerička buržoazija zavisi više nego ikada od kapitalnih dobara koja proizvode strani monopoli. Drugim rečima, buržoazija je, usredsređujući se na izvoz sirovina, doprinela zaostalosti Latinske Amerike. Zavisna od početka od imperijalizma zbog nesposobnosti da razvije tešku industriju , ona je u eri imperijalizma iscrpla sve mogućnosti razvoja svog polukolonijalnog društva. Greška je tvrditi, kao što to čine reformisti, da još nije došla faza kapitalističkog razvoja i da će se do nje doći uz pomoć » progresivne buržoazije«.

Tako smo stigli do političke strategija koja čini konačnu tezu reformizma : »Narodne partije moraju da podrže progresivnu buržoaziju protiv feudalne oligarhije, kako bi ispunile buržoasko-demokratske ciljeve preko Narodnog fronta za nacionalno oslobođenje«.

Latinska Amerika nije kopija Evrope iz XIX veka, u kojoj je nova srednja klasa u usponu trebalo da sruši feudalizam kako bi započela ciklus buržoasko-demokratskih revolucija. Kao što smo pokazali, Latinska Amerika nije prošla kroz klasične etape razvoja Starog sveta, već je iz primitivnih indijanskih zajednica prešla direktno u kapitalizam koji je donela španska kolonizacija. Latinskom Amerikom, kada se oslobodila Španije, nije vladala neka feudalna oligarhija nego buržoazija koja je, zbog svoje vezanosti za svetsko tržište, doprinela zaostalosti kontinenta. Ova buržoazija je nesposobna da postigne ciljeve demokratije. Ona ne može, niti želi, da izvrši agrarnu reformu pošto su sve vladajuće klase kompromitovane time što poseduju zemlju. Nesposobna je da raskine veze sa imperijalizmom zbog svoje zavisnosti od stranog finansijskog kapitala.

Moguće je da ova buržoaska klasa ima određene sukobe interesa sa stranim preduzećima čija laka industrija za njih predstavlja konkurenciju, ali njihova rešenja ne idu dalje od uspostavljanja slabih carinskih ograničenja. Klasa, čije postojanje zavisi od imperijalizma, ne može da raskine sa njim a da samu sebe ne uništi. Agrarna reforma i raskid sa imperijalizmom jeste i biće uvek protiv interesa buržoazije a ne u skladu sa njima.

Luis Vitale – »America Latina: Feudal o capitalista?« America Latina: Reforma o Revolucion?, Ed. Tiempo Contemporaneo, Buenos Aires, 1968, (str. 33—42.)
Prevod: Nikola Babarović
Priprema: Princip.info

 

---

1. APRA — Alianza Popular Revolucionaria Americana (Američki narodni revolucionarni savez). — Prim. prev.  ↩

2. K. Marx, Kapital I, Institut za izučavanje međunarodnog radničkog pokreta — Prosveta, Beograd, 1976, str. 452.  ↩

3. R. Smith, Historia Econćmica de Europa, vol. I, Madrid, Universidad de Cambridge, 1948, str. 416  ↩

4. Marx — Engels, La revolucion espanola, Moskva, str. 3.  ↩

5. Encomienda — jedan od prvih oblika eksploatacije domorodačkog stanovništva. Osvojene oblasti španski kralj je dodeljivao službenicima krune (encomendero) zajedno sa indijanskim porodicama, radi sakupljanja dažbina, nametanja vojne službe i preobraćanja stanovništva u katoličku veru. Encomienda nije vlasništvo, nego neka vrsta koncesije koja je mogla biti oduzeta i data drugom. — Prim. prev.  ↩

6. Pisci koji su najbolje obradili ovu temu su Jan Bazant i Silvio Zabala iz Meksika, Manuel Moreno i Milsijades iz Argentine, Marselo Segal iz Čilea, a naročito, Sergio Bagu. Svi oni su doprineli našoj analizi kolonijalne privrede i društva.  ↩

7. L. Machado Ribas. Los Movimentos Revolutionaries en las Colonias Espanolas, Euenos Aires, 1940.  ↩

8. Belgrano Manuel (1770—1820), argentinski general, inspirator borbe za nezavisnost, jedan od branilaca Buenos Ajresa od engleske invazije; bio imenovan za člana Prve hunte majske revolucije (1810). Kreator prvog nacionalnog grba. Salas Manuel de (1755—1841), čileanski političar, imao istaknutu ulogu u ratu za nezavisnost od Španije. — Prim. prev.  ↩

9. Reconquista je reakcija Španije na oslobodilačke pokrete i neuspeo pokušaj da vrati kolonije, početkom XIX veka  ↩

10. Manuel Rodriguez (1786—1818), čileanski političar i vojnik, istaknuta figura rata za nezavisnost  ↩

11. San Martin (1778—1850), argentinski general, predvodio rat za nezavisnost. Dete španskih kreola, poslat na vojne škole u Španiju, gde je postigao briljantnu karijeru. Godine 1812. kao pukovnik vratio se u Argentinu gde učestvuje u ratu za nezavisnost. Kasnije organizuje čuvenu Andsku vojsku, sa kojom 1817. prelazi Kordiljere, najviši masiv na svetu posle Himalaja, ostvarivši jedan od najvećih podviga u istoriji vojnih pohoda, i oslobađa Čile. Godine 1824. oslobađa i Peru, gde dobija titulu »Zaštitnika Perua. Docnije se povukao iz javnog života i umro u Francuskoj, slep i zaboravljen.  ↩

12. Hidalgo y Castilla Manuel (1753—1811). meksički sveštenik i patriota koji je otpočeo rat za nezavisnost sa 300 pristalica, uskoro pridobio vojsku od 30 000 ljudi i vodio uspešno operacije sve dok ga rojalisti nisu streljali. Morelos Josi Maria (1765—1815), istaknuta figura rata za nezavisnost u Meksiku, kasnije vođa Revolucionarnog pokreta. — Prim. prev.  ↩

13. Juan Alvarez, Las Guerras Civiles Argentinas. Buenos Aires  ↩

14. Savez za napredak« naziv je programa (iz vremena predsednika SAD Kenedija) čiji je cilj bio da se uz pomoć privatnog kapitala SAD izvrši društvena i privredna reforma u zemljama Latinske Amerike, u postojećem sistemu zavisnosti. — Frim. Prev  ↩