Generalno i u celini, marksisti ekonomisti nisu uspeli da reše očiglednu protivrečnost između pogoršanja odnosa razmene i zakona radne vrednosti koji, u okviru svojih fundamentalnih hipoteza, ne prihvata nejednakosti osim samo kao slučajne. Radnu vrednost bio je već modifikovao Marx teoremom o cenama proizvodnje, ali Marx, poznato je, nije imao vremena da ode dalje, kao što bi to možda bio učinio, pa da razradi još jednu modifikaciju — transformisanjem nacionalnih cena proizvodnje u međunarodne cene proizvodnje. To možda objašnjava slabosti marksista ekonomista u bavljenju ovim pitanjem.

Međutim, postoji u Kapitalu više fragmentarnih aluzija o uticaju koji bi eventualna diferencijacija najamnina od zemlje do zemlje mogla vršiti na međunarodne cene: „Kad se najamnina penje delimično ili lokalno — to jest samo u nekim granama proizvodnje — može time nastati lokalno dizanje cena proizvoda tih grana.”¹ Kako je prvi element: „Kad se najamnina penje delimično ili lokalno… ”, ne bi predstavljalo izmenu smisla ovog mesta ako modifikujemo drugi i treći element kao što sledi: „ — to jest samo u nekim granama proizvodnje ili izvesnim regionima ili zemljama — može time nastati lokalno dizanje cena proizvoda tih grana ili tih regiona ili zemalja.”

„Bude li, naprotiv, penjanje najamnine lokalno, dođe li do njega samo u odvojenim oblastima proizvodnje zbog specifičnih okolnosti, onda može nastupiti odgovarajuće nominalno (?) dizanje cene ovih roba. Onda je ovo dizanje… sredstvo za izravnanje posebnih profitnih stopa u opštu.”²

„ . . . Favorizovana zemlja dobiva u razmeni natrag više rada za manje rada…”³

„ . . . Kad se porede profitne stope dveju zemalja… ista profitna stopa izražava ovde stvarno većinom različite stope viška vrednosti.”⁴

To poslednje citirano mesto možda najviše ukazuje na orijentaciju planirane knjige o spoljnoj trgovini, koju Marx nije imao vremena da napiše. U svojim formulama cene proizvodnje Marx je sve dotle stalno pretpostavljao generalno jednaku stopu viška vrednosti. Ovde on, govoreći o dvema različitim zemljama, po prvi put uvodi pretpostavku o različitim stopama viška vrednosti. Različite stope viška vrednosti kombinovane sa „istom profitnom stopom”, znači različite najamnine i izjednačenje profita, što direktno vodi zaključku koji proizlazi iz goreizloženih shema, naime da se razlika najamnina, ne mogući se reperkutovati na profite, reperkutuje na cene.⁵ Konačno u I knjizi Kapitala Marx formalno prihvata da vrednost radne snage varira ne samo u vremenu nego takođe od zemlje do zemlje.⁶

Pa ipak, osim vrlo malog broja autora koji su postavili pitanje razlike organskih sastava kapitala kao jedinog strukturalnog izvora neekvivalentnosti, i o kojima će biti govora u IV poglavlju niže, marksisti ekonomisti su se, gemeralno uzevši, ili zaustavili na rubu ideje o neekvivalentnosti, kakvu pruža već Ricardov zakon o komparativnim troškovima, ili su se pak ograničili na to da izučavaju akcidente, naročito fluktuacije cena i efekte monopola, a neki idu čak dotle da formalno poriču da bi ikada moglo biti jednostranog transfera vrednosti iz jedne u drugu zemlju samim delovanjem ekonomskih zakona. Mnogi od marksista ekonomista, naročito među onima iz socijalističkih zemalja, kad govore o neekvivalentnoj razmeni, imaju naročito u vidu nejednaku deobu prednosti koje proizilaze iz Ricardovih komparativnih troškova.

Da bismo ilustrovali tu koncepciju, uzmimo bilo koju shemu komparativnih troškova, na primer Grahamovu, koja ima prednost što je jednostavna: zemlja A proizvodi za 10 sati 40 jedinica pšenice ili 40 satova zemlja B proizvodi za 10 sati 40 jedinica pšenice ili 30 satova. Pravedan odnos razmene bi, prema toj koncepciji, bio nešto poput 40 jedinica pšenice = 35 satova. Više od 35 satova za 40 jedinica pšenice bi značilo nejednaku razmenu na štetu A, dok bi manje od 35 satova za 40 jedinica pšenice značilo nejednaku razmenu na štetu B. (Granice su 40 satova > 40 jedinica pšenice > 30 satova.) Očigledno je da u slučaju razmene 39 satova za 40 jedinica pšenice zemlja A još uvek dobiva nešto specijalizujući se za satove, a u slučaju razmene 31 sata za 40 jedinica pšenice zemlja B još uvek dobiva nešto specijalizujući se za pšenicu, pa makar u ovim slučajevima razmena bila smatrana nepovoljnom za A, odnosno za B. U tom svetlu nejednaka razmena ne bi predstavljala pravi gubitak, nego samo propust da se dobije.

Među inicijatorima te rehabilitacije Ricarda u doktrini socijalističkih zemalja mogu se navesti M. Rakowski 1950. godine u Poljskoj i naročito Gunther Kohlmey 1954. godine u DDR.  U svom kursu predavanja o Teoriji međunarodne vrednosti na Akademiji ekonomskih nauka u Istočnom Berlinu, G. Kohlmey naziva Ricardove komparativne prednosti relativnim prednostima, a učinak njihove deobe apsolutnim prednostima ili nepogodnostima, te zatim konstatuje da međunarodna podela rada donosi relativne prednosti za sve zemlje koje u njoj učestvuju, ali apsolutne nepogodnosti, odnosno prednosti za slabe, odnosno za razvijene zemlje. Viliam Černiansky je izričitiji: „Uvek dolazi do uštede rada za obe strane, čak i ako se razmena odvija uz nejednake odnose razmene, čak i ako neke zemlje uvek plaćaju manje svog nacionalnog rada za rad drugih.”⁷ I na drugom mestu: „Neekvivalentna razmena ipak omogućava uštedu rada svim učesnicima u razmeni.”⁸

Sličnost izraza je prevelika a da ne bismo u tim mestima videli direktnu inspiraciju sa ovog Marxovog mesta: „Posmatrajući i samu Ricardovu teoriju… mogu se tri dana rada neke zemlje razmeniti za jedan dan neke druge zemlje… U ovom slučaju bogatija zemlja eksploatiše siromašniju pa i onda kada ova poslednja razmenom dobija”.⁹ Način na koji se Marx izražava: „posmatrajući i samu Ricardovu teoriju”, pokazuje da mu je u pogledu nejednake razmene bilo na pameti nešto više od onoga što može proizilaziti iz Ricardove teorije. Ali Marx nije imao vremena da nam to nešto više i kaže; i tako, umesto da se osmele izvan Ricardovih komparativnih troškova, što bi pretpostavljalo ozbiljne intelektualne rizike, marksisti se ograničavaju na to da pod okriljem učiteljevog autoriteta reformulišu ono što je Marx već konstatovao u pogledu nejednake razmene u Ricardovoj teoriji, i što je samo sporedna strana pitanja, koja se javlja čak i u Ricardovoj teoriji. Izvan te rikardijanske nejednakosti i diferencijacije organskih sastava, o čemu će biti govora u IV poglavlju, marksisti generalno ne prihvataju nikakvu drugu strukturalnu neekvivalentnost svetskih cena, sto je dosta neobično kada se pomisli na sve one koji uzimaju da je neekvivalentna razmena marksistički izum.

Prirodno je ipak da se pristalica subjektivnih teorija vrednosti oseća potpuno udobno u prisustvu odnosa razmene. Fenomen koji nazivamo nejednakom razmenom ne mora zbunjivati onoga koji nije nikada ni tražio od razmene da bude ičemu jednaka. Ako je ekvivalentnost ex post fenomen tržišta, nema onda ekvivalentnosti kao ni neekvivalentnosti po sebi. Nije tako za marksistu koji veruje u postojanje apstraktne ravnotežne cene i za kojeg je formiranje vrednosti proces proizvodnje a ne proces tržišta. Ako prihvati postojanje stoletnog kretanja cena koje transcendira privredne cikluse, on mora za to naći neki zakon i zatim pomiriti taj zakon sa radnom teorijom vrednosti, što nije nipošto lak poduhvat. Ako, naprotiv, odbaci nejednaku razmenu u vanjsku tminu „fluktuacija” o kojima teorija nije dužna voditi računa, može se bez rizika i kako poželi posvetiti svim statističkim i empirijskim analizama pogubnog efekta koji anarhija kapitalističke svetske trgovine može imati na ekonomski razvoj zaostalih zemalja. Ekonomisti nemarksisti mogu onda lako naći lek tim fluktuacijama u jednoj „josephienne” politici kompenzacionih fondova, gde debele krave prirodno kompenzuju mršave krave.

Što se tiče akcije monopola, o čemu autori marksisti vrlo često govore, to pitanje je isto tako daleko od našeg predmeta kao i svaki drugi oblik direktne pljačke slabo razvijenih zemalja od strane bogatih i snažnih zemalja. Osim toga, neki autori marksisti nalaze da monopoli ne mogu važiti kao faktor neekvivalentnosti pošto oni haraju na obe strane barijere. „Moguće je”, kaže Kohlmey u svom tečaju, „da mlade države budu pogođene kapitalističkim svetskim cenama. Ali je takođe zamislivo, i stvarno se događa, da državna preduzeća tih zemalja, koja su izvršila smenu ekspropriranih stranih monopola, od njih naslede i njihove izvozne ekstracene. U vezi s tim još jednom podsećamo da su generalno na kapitalističkom svetskom tržištu cene sirovina i goriva isto tako monopolske cene kao i one industrijskih proizvoda.” „Čak i monopolska cena”, piše J. Mervart, čehoslovački ekonomist, „ne odoleva duže od trajanja jednog ciklusa (5 godina). Na dugi rok se svetska cena poklapa sa vrednošću robe, ona, dakle, predstavlja najpravedniju cenu, i jedina stvar koju je primereno učiniti jeste da se osigura protiv poremećaja koje bi mogle izazvati njene fluktuacije.”¹⁰

Drugi marksisti kategorički odbacuju svaku pomisao o pljački putem neekvivalentnosti cena. Paul Baran smatra da odnosi razmene mogu imati samo zanemariv uticaj jer, na svaki način, kaže on, u slučaju porasta cene proizvoda što ga izvozi neka zemlja Trećeg sveta, to ne koristi nacionalnoj privredi te zemlje, nego krupnim kompanijama izvoznicama koje time povećavaju distribuciju dividendi u inostranstvo.¹¹ Pred tako zaprepašćujućom tvrdnjom ekonomiste koji je sebi stavio u zadatak da analizira sve oblike eksploatacije ne može se oteti pomisli da je Baran nastojao da se što brže otarasi jedne neugodne teme. Po čemu bi on mogao zaključiti da je razlika cena jednaka povećanju dividendi? Zaista je činjenica da izvestan broj kompanija izvoznica jesu prave enklave u slabo razvijenim zemljama; ali odatle pa do svođenja ukupnog diferencijala cena spoljne trgovine celine nerazvijenih zemalja na dividende postoji izvesna razlika preko koje ne bi trebalo tako odlučno prelaziti. U Problemes de planification, br. 2, uzeli smo kao primer l’Union Miniere u Katangi, jednu od najkolonijalističkijih kompanija koje postoje. Iz cifara koje smo tamo naveli proizlazi da je porast cene bakra u 1956. godini doneo Kongu izvanredan prihod od 25 miliona funti. Ipak, dividende te kompanije za 1956. godinu su bile samo 900.000 funti veće nego 1955. i 7 miliona funti veće nego 1957. godine.

Isto negativno stanovište zauzima i P. Sweezy kad izjavljuje da se trgovina između dveju zemalja može odraziti na raspodelu vrednosti proizvedene unutar jedne ili obe zemlje, ali da ona ne može transferisati vrednost od jedne zemlje do druge.¹² Kao što smo već imali prilike reći, stanovište P. Sweezyja je pod utjecajem njegove nepokolebive vernosti postulatu da nema konkurencije kapitala na međunarodnom planu. Konačno, i izvan kruga onih koji su smestili nejednaku razmenu u razliku između vrednosti i cene proizvodnje, i o kojima će biti govora u IV poglavlju, znamo samo za jednog marksistu koji govori o iskrivljenju svetskih cena na štetu siromašnih zemalja usled niskih najamnina u tim zemljama. To je Henri Denis.¹³ Njegov članak je saglasan u bitnome sa našom tezom, ali tretira rad kao jedini faktor i izučava cene bez ikakve veze sa podjednakom raspodelom profita i bez ikakvog osvrtanja na Marxovu cenu proizvodnje. Ta okolnost znatno ograničava domašaj tog interesantnog teksta.

Marksisti i pretpostavka o odsustvu međunarodne konkurencije kapitala

Kao što smo rekli, ekonomisti marksisti su generalno zauzeli stav blagonaklone neutralnosti u odnosu na Ricardovu teoriju komparativnih troškova i, kao što je poznato, Marx nije imao vremena da izradi teoriju međunarodne trgovine koju je planirao za kraj svog dela, ali je neodređeno prećutno prihvatanje koje se kod njega oseća na nekim vrlo retkim mestima što se odnose na to pitanje izgleda bilo dovoljno nekim ekonomistima socijalističkih zemalja da u poslednje vreme rehabilituju Ricardovu teoriju. Otuda paradoks da škola koja se toliko zaokupila fenomenom migracije kapitala u potrazi za višim profitima, i koja se toliko zanimala za fenomen ekonomskog imperijalizma, prihvata da se međunarodna vrednost formira kao da je faktor kapital potpuno imobilan i kao da nikakva tendencija podjednake raspodele profitne stope ne može postojati na svetskom planu.

Tako je Josef Mervart mogao napisati: „Glavna razlika između unutrašnje i međunarodne razmene leži u većoj teškoći kretanja kapitala od jedne zemlje ka drugoj, u uporedbi sa istim kretanjima između različitih industrijskih grana u jednoj te istoj zemlji. To čini niveliranje ekstraprofita mnogo težim.”¹⁴ Generalno, marksistički radovi o spoljnoj trgovini, barem na teorijskom planu, retki su i nejaki. P. Sweezy se bezrezervno izjašnjava u prilog imobilnosti faktora, ali je pri tome sasvim po strani pitanja. „Kada kažemo da u kapitalističkoj proizvodnji stope viška vrednosti teže da se izjednače, onda pretpostavljamo da se rad može slobodno kretati, što . . . ne postoji u međunarodnim ekonomskim odnosima.”

Pre svega, niko nije nikada govorio o izjednačenju stopa viška vrednosti na međunarodnom planu, nego o izjednačenju profitnih stopa. Zatim, u ovoj raspravi mobilnost rada, s jedne strane, nije relevantan uslov, a, s druge — ona je izlišna. Kao što smo već pokazali, da bi zakon formiranja cena proizvodnje ustupio mesto zakonu komparativnih troškova, potrebno je i dovoljno da sam kapital bude imobilan. Kad Sweezy osporava Otta Bauera u jednoj tački o kojoj ćemo raspravljati u IV poglavlju, on piše: „Položaj se, naravno, menja” (to jest teza Otta Bauera postaje zasnovana)„čim odbacimo pretpostavku po kojoj su isključeni izvozi kapitala.”¹⁵ Pa šta nas, dakle, sprečava da napustimo pretpostavku koja isključuje izvoz kapitala? Sweezy nam to ne kaže. On se, očevidno, ne smatra dužnim da opravda usvajanje pretpostavke koja je posvećena stoletnom upotrebom u najrespektabilnijim akademijama, i uzgred prihvaćena od Marxa u prošlom veku u jednoj sasvim kratkoj rečenici, koja se ne odnosi na spoljnu trgovinu i koja nema onaj domašaj koji joj se hoće pripisati, gde on govori o eventualnim teškoćama transfera kapitala koje bi činile da se „različite proizvodne sfere . . . odnose jedna prema drugoj, unutar izvesnih granica, kao strane zemlje”.¹⁶

 

Arghiri Emmanuel, 1962. “Échange inégal,” in Emmanuel & Bettelheim
Izvod iz: Emmanuel, A., Bettelheim, C., Marković, L., & Redžepagić, F. (1974). Nejednaka razmjena: Rasprava o antagonizmima u međunarodnim ekonomskim odnosima. Beograd: Komunist.
Prevod: Luka Marković i Faruk Redžepagić
Priprema i adaptacija: Princip.info

 

---

1.  Karl Marx, Kapital II , „Kultura**, 1947, lat., str. 295.  ↩

2.  Karl Marx, Kapital III , „Kultura**, 1948, lat., str. 801—802  ↩

3.  Ibid, str. 203  ↩

4.  Ibid, str. 43.  ↩

5.  U VIII poglavlju III knjige Kapitala (ibid, str. 120) Marx daje shemu sa različitim stopama viška vrednosti „evropska zemlja**: 84c + 16v + 16m = 116 „azijska zemlja**: 16c + 84v + 21m = 121. Začudo, azijska zemlja ima nižu stopu viška vrednosti (25% nasuprot 100% u evropskoj zemlji). Međutim, ovde je Marxov cilj nešto drugačiji. On ovde hoće da pokaže da bi, štaviše, u slučaju nejednake stope viška vrednosti (i kad ne bi postojao mehanizam podjednake raspodele profita) razlika organskog sastava kapitala uzrokovala razlike profitne stope koje bi čak mogle biti i obrnutog smera nego razlike u stopama viška vrednosti.  ↩

6.  Karl Marx, Capital, Editions Sociales, knj. I, str. 174.  ↩

7.  Viliam Černiansky, „Problems of the Economic Efficiency of Foreign Trade”, x: Czechoslovakia Economic Papers, 1959, str. 113.  ↩

8.  Viliam Cerniansky, „Fragen der volkswirtschaftlichen Renta bilitat des Aussenhandels”, u : Wirtschaftswissenschaft, maj—jun 1957, str. 490.  ↩

9.  Karl Marks, Teorije o višku vrednosti, „Kultura”, Beograd 1956, knj. III, str. 250.  ↩

10.  Joseph Mervart, „Probl&mes thćoriques de la formation des prix dans le commerce entre pays sodalistes“ ,u : Etudes iconomiques, 1962, br. 139  ↩

11.  Paul A. Baran, The Political Economy o f Growth, Njujork 1957, str. 232.  ↩

12.  Paul M. Sweezy, Teorija kapitalističkog razvitka, „Naprijed”, Zagreb 1959, str. 306.  ↩

13.  Henri Denis, „L ’ćvolution sćculaire des termes de l’ćchange entre l’Europe industrielle et les rćgions sous-dćveloppćes“, u : Cahiers de l’I.S .E .A ., br. 17. Kako se taj članak pojavio u januaru 1963. pa je, dakle, napisan nešto ranije, i kako je moje predavanje na Sorboni (Ecole pratique des hautes ćtudes) održano 18. decembra 1962, može se reći da su obe teze formulisane istovremeno. Između profesora Denisa i mene pre toga nije bilo nikakve veze, i njegov je članak, s jedne strane, te pojava broja 2. Problbnes de planification, s druge, ono što nam je dalo povod da se susretnemo.  ↩

14.  Josef Mervart, „The Significance of the Operation of the Law of Value on the World Socialist Market**, u : Czechoslovak Economic Papers, 1959, str. 104.  ↩

15.  Paul M. Sweezy, Teorija kapitalističkog razvitka, „Naprijed**, Zagreb 1959, str. 305. i 307.  ↩

16.  Kapital III . Na navedenom mestu Marx zaista govori o transferu „sredstava za proizvodnju’* a ne kapitala. Međutim, on razmatra taj transfer kao uslov pretvaranja vrednosti u cenu proizvodnje. Jasno je da lakoća ili teškoća transfera sredstava za proizvodnju ne može niti dovesti do tog pretvaranja niti ga omesti ukoliko nisu ta sredstva za proizvodnju premeštena iz jedne grane proizvodnje u neku drugu, ne u obliku materijalnih predmeta, nego kao „kapital” u potrazi za većim profitima. Giinther Kohlmey zapaža: „U Marxovo vreme, kad kapitalistička svetska privreda još nije bila potpuno formirana, prepreke kretanju kapitala su bile značajnije nego u epohi imperijalizma sa njegovom svetskom trgovinom i izvozom kapitala.” (Karl Marx Theorie von den internationalen Werten, Institut ekonomskih nauka, Istočni Berlin 1961, str. 69.) To zapažanje ne sprečava Kohlmeya da zaključi svoj tečaj o međunarodnoj vrednosti tvrdnjom da ne postoji cena proizvodnje na svetskom tržištu s obzirom da je isključena podednaka raspodela profita između zemalja. Osim toga, moglo bi se malo ispraviti Kohlmeyevu tvrdnju. Nije mobilnost faktora najveća upravo u epohi imperijalizma. U XIX veku, i naročito u vremenu koje neposredno prethodi epohi imperijalizma, susrećemo najveću slobodu i najveća stvarna kretanja rada i kapitala između zemalja.  ↩