Internacionalizovanjem proizvodnje direktno se izražava internacionalizovanje najamnog odnosa, dok je to ranije postizano samo posredno, preko internacionalnog robnog prometa i dejstava tog prometa na transformaciju uslova društvene proizvodnje u zemljama koje su učesnice u tom prometu. Kao što je več pomenuto, ova klasična vrsta internacionalizovanja zasnovana je na komplementarnosti robne proizvodnje u dominantnom kapitalističkom centru i u ekonomski zavisnim zemljama. Oplođavanje vrednosti dominantnog kapitala zasnivalo se na toj komplementarnosti. Na oba pola (u centru, i u perifernim zemljama) vršena je akumulacija u smislu takvog kretanja klatna kojim su regulisani odnosi između tokova robe i novčanog kapitala. Ta komplementarnost je dovela do zavisnosti određenja internacionalnih cena robe (kojima se trgovalo stvarno u internacionalnim razmerama), pre svega u skladu sa društvenim uslovima proizvodnje one zemlje koja je nudila tu robu. A ti društveni uslovi su, kako u centrima tako i u samim perifemim zemljama, opet, u znatnoj meri uobličavani društvenom tražnjom u centrima. U perifernim zemljama nije postojala nikakva autonomna društvena tražnja koja bi u njima mogla dovesti do nastanka kapitalističke proizvodnje. Teorijski prikaz tih strukturnih uslova bio je formiranje internacionalnih cena po zakonu komparativnih troškova.

Društveni uslovi proizvodnje, čiji je pregled dat u uvodu ovog članka, veoma se razlikuju od uslova takozvane „klasične” faze. Između to dvoje došlo je do fundamentalnog preobličavanja internacionalnih odnosa. Izgrađivanje novih odnosa proizvodnje odvijalo se tokom vanredno otežanog istorijskog procesa, koji su karakterisali snažni potresi između 1914. i 1945. godine. Tek posle drugog svetskog rata ispoljio se značaj tih odnosa za akumulaciju kapitala. Sadašnjim internacionalnim odnosima dominira internacionalizovanje procesa proizvodnje, koje teži da dovede do izjednačavanja društvenih uslova proizvodnje i razmene u onim privrednim područjima koja u tome učestvuju. Jasno je da se ta tendencija ne može teorijski dokučiti ni posredstvom zakona komparativnih troškova, ni posredstvom jednog izvedenog zakona, koji počiva na upoređivanju „opremljenosti faktorima” pojedinih zemalja. Taj zakon, u stvari, izražava ekonomski uticaj internacionalne trgovine na privredna područja čiji se društveni uslovi proizvodnje ne samo međusobno razlikuju, već se upravo posredstvom internacionalne trgovine (koja održava komplmentarnost proizvodnje) zadržavaju u toj različnosti. Zato pojava novih kapitalističkih metropola iziskuje i politička sredstva za narušavanje te komplementarnosti koja je značila potčinjenost hegemonijskoj kapitalističkoj moći. Nasuprot tome, internacionalizovanje proizvodnje izaziva pretvaranje ranije različitih privrednih područja u jedinstvena. Stoga se ono teorijski predstavlja kao širenje sistema normi proizvodnje i razmene i kao opticaj kapitala u skladu sa zakonom izjednačavanja profitnih stopa u jedinstvenom privrednom području. Međutim, da tendencija ka pretvaranju društvenih uslova proizvodnje u jedinstvene ne bi dala povod za pogrešne interpretacije, nju treba preciznije okarakterisati u daljem tekstu. Ta tendencija potiče uglavnom iz različitih društvenih uslova proizvodnje u Sjedinjenim Državama, s jedne strane, i u zapadnoevropskim zemljama, s druge strane, u političkom kontekstu čiji je cilj bilo ujedinjenje kapitalističkog sveta. Uz to, ta tendencija je odgovarala nužnosti oplođavanja vrednosti američkog kapitala, pošto je američko domaće tržište bilo već razvijeno u izrazito širokom obimu. Proces revolucionisanja uslova egzistencije osoba zavisnih od najamnine tamo je već duže vremena trajao, pa nije omogućavao dalju potporu ujedno brze ravnomeme akumulacije kapitala. Ova se tendencija mogla ostvariti zato što se društvena podela rada u Sjedinjenim Državama znatno intenzivirala u svom dvojakom, tj. tehničkom i ekonomskom obličju. Zato je američki kapital mogao da kontroliše procese proizvodnje koji su bili rasuti po raznim zemljama, ali ipak sjedinjeni internacionalnim kružnim tokom. Tako je on podjednako profitirao od porasta stope viška vrednosti, od porasta mase viška vrednosti (one koja je direktno proizvedena, i one koja je prisvojena zahvaljujući dominaciji nad drugim kapitalima) i od neizmerno mnogih područja akumulacije koja su se tek otvarala.

Tendencija ka pretvaranju društvenih uslova proizvodnje i razmene u jedinstvene nikako nije neka opšta tendencija. S jedne strane, oplođavanje vrednosti onih kapitala na svetskom tržištu čiji su procesi proizvodnje internacionalizovani ne dovodi do brze transformacije egzistencijalnih uslova osoba zavisnih od najamnine u perifernim zemljama. Svakako, u tim zemljama se najamni rad širi, pošto se penetracija posredstvom kapitala, uz eksploatisanje prirodnih resursa, proširuje na nove proizvodne delatnosti. Sve više se instaliraju industrije koje preduzimaju prvu dalju preradu tih resursa, a i takvi segmenti industrije (proizvodnja građevinskih elemenata montaža delova) kojima je potrebno mnogo nekvalifikovane radne snage i koji kao međustupnjevi proizvodnje u integrisanim industrijskim sistemima doprinose proizvodnji kompleksnih roba. Te se industrije instaliraju u perifernim zemljama u onoj meri u kojoj i same nisu ili više nisu mesta oplođavanja vrednosti kapitala, nego postaju međustupnjevi oplođavanja vrednosti, koje se odvija na džinovskim tržištima razvijenih kapitalističkih zemalja, a odnosi se na kompleksnu robu proizvedenu na višem stupnju proizvodnog lanca. Dakle, ako su te zemlje mesta proizvodnje viška vrednosti, one ipak nikako ne kontrolišu akumulaciju te vrednosti i ne mogu sprečiti masovno sprovođenje transfera te vrednosti u zone ekspanzije razmenske vrednosti.

S druge strane, internacionalizovanje dominantnih društvenih uslova proizvodnje — kao rezultat oplođavanja vrednosti američkog kapitala — fundamentalno je izmenilo industrijske odnose u zemljama u koje je taj kapital prodro, a stvorilo je i jake suprotne tendencije. Iako je nesumnjivo da tendencija ka akumulaciji izaziva internacionalizovanje proizvodnje, ipak nema regulisanja kapitalističkog načina proizvodnje u svetskim razmerama. Zakoni njegovog regulisanja su nacionalni i uslovljavaju mnogostruke intervencije država. Samo obuhvatna hegemonija dominantne kapitalističke moći može ostvariti neki internacionalan poredak. Taj problem već smo razmatrali s aspekta prometa i ukazali smo na narušavanje protivrečnosti izmedu određujućih sila razmenske vrednosti dolara kao nacionalne valute Sjedinjenih Država, i njegove uloge kao univerzalne valute. Sada znamo da u osnovi problema valute leže duboke protivrečnosti. Internacionalizovanje proizvodnje je otišlo već predaleko, tako da uloga Sjedinjenth Država kao pogonske snage daljeg preobražavanja društvenih odnosa proizvodnje ne može ostati osigurana. Smanjena je mogućnost da se posredstvom internacionalnog opticaja dolara internacionalnoj trgovini nametne američki zakon regulisanja, koji smo već opisali. Posledica toga je oživljavanje žestoke konkurencije, koja dovodi do poremećaja u trgovini, do neizvesnosti u pogledu daljeg razvitka uslova proizvodnje i do oklevanja pri pristupanju velikim investicionim programima.

Ta kriza internacionalnih ekonomskih odnosa nije bila samo posledica tendencije ka pretvaranju društvenih uslova proizvodnje i razmene u jedinstvene, već i posledica reakcija u dotičnim zemljama u kojima je ubrzala transformacije. U stvari, nametanje normi proizvodnje koje su drugde već postojale, kao novih društvenih prosečnih normi pod uticajem brzog daljeg internacionalizovanja američkog kapitala, dovelo je u pitanje cela područja sistema nacionalnih industrija. U slučajevima u kojima je internacionalizovanje proizvodnje, proizvodne grane sasvim usmerilo ka plurinacionalnim ekonomskim područjima, nacionalnim kapitalima nije preostalo ništa drugo već da se povuku iz proizvodnje, da se pregrupišu i pokušaju da sudeluju u oplođavanju vrednosti saobrazno tim novim internacionalnim normama, ili da bar svoju manju produktivnost kompenziraju relativno intenzivnijim eksploatisanjem radne snage. U drugim slučajevima se izvesne grane dalje razvijaju kao zavisne. Društvena tražnja nije dovoljno velika da angažovanim kapitalima omogući takvo oplođavanje vrednosti uz prosečnu profitnu stopu koja se određuje sistemom onih grana u kojima se nameću internacionalne norme proizvodnje i razmene. Zavisno od mesta tih zavisnih grana u ekonomskoj podeli rada, angažovani kapitali su se mogli ili oplođavati s nižom profitnom stopom u okviru jednog novog sistema internacionalne dobave, ili — takođe nižom profitnom stopom — posredstvom toga što su proizvodili za nacionalna ili lokalna tržišta i pri tom se većinom oslanjali na mere državne zaštite i subvencije. Tako je činjenica da su evropski kapitalizmi (pa i japanski kapitalizam) preživeli kao centri akumulacije s kontrolom nad uslovima oplođavanja vrednosti kapitala — bila rezultat obuhvatnog industrijskog prestrukturiranja, čiji je cilj bio da se omogući internacionalno oplođavanje vrednosti i, prema tome, da se sudeluje u određivanju proizvodnje internacionalno dominantnih uslova proizvodnje.

I. Tendencija ka internacionalizovanju normi proizvodnje i karakteristike robe

1) Transformacija društveno dominantnih uslova proizvodnje i formiranje internacionalnih cena robe

Internacionalna promena uslova proizvodnje nije harmoničan proces prelaza različitih granskih sistema u pojedinim zemljama u jedan integralni sistem svetske proizvodnje. Ta transformacija je kako proizvod modifikacije neposrednih uslova proizvodnje (tj. procesa rada) u nekim granama, koji se protežu na nacionalno područje ekonomije, tako i proizvod promene egzistencijalnih uslova osoba zavisnih od najamnine, saobrazno američkom modelu. Ali, videli smo da tendencija ka izjednačavanju uslova proizvodnje ima samo parcijalno dejstvo. Uz to se nikako ne može očekivati neki paralelan razvitak neposrednih i opštih uslova proizvodnje. Štaviše, mogu nastati znatne vremenske razlike u razvitiku, pa se i održati u toku dužih razdoblja. Do pretvaranja procesa rada u jedinstveni proces može u nekim granama doći vrlo brzo, pošto tehnološke osobenosti procesa proizvodnje dopuštaju da ih kapitali, koji ih kontrolišu, rascepkaju tako da izvlače profit od različitih proizvodnih troškova, budući da proizvodnju na međustupnjevima, ili konačnu montažu prenose na drugo mesto. U daljem tekstu ćemo pokušati da izložimo glavne tendencije internacionalizovanja procesa proizvodnje. Na ovom mestu je dovoljno prisetiti se da je formiranje internacionalnog prometa, čije smo neke aspekte ispitali u prethodnom tekstu, nužan sastavni deo internacionalizovanja granskog ekonomskog područja. Pri tom je važno to da u jednoj grani, u kojoj su podeljeni procesi proizvodnje organski povezani radi proizvođenja jedne robe ili više vrsta robe koja se prodaje na svetskom tržištu, postoji tendencija da se jedna internacionalna cena, izražena u dolarima, direktno nameće u raznim zemljama učesnicama na svetskom tržištu. To je značajna posledica izjednačavanja procesa rada, čijim se dejstvom sad treba preciznije pozabaviti.

U slučaju da se internacionalna trgovina reguliše zakonom komparativnih troškova, zato što internacionalna akumulacija kapitala pogađa komplementarne proizvodnje u zemljama s različitim društvenim uslovima proizvodnje, određujuće cene robe u internacionalnoj trgovini su, u suštini, cene proizvodnje zemalja-proizvođača, izražene u svetskoj valuti. A pod uslovom da više zemalja prodaje istu robu, internacionalna cena koja se nameće određuje se prosečnom svetskom tražnjom. Toj društvenoj tražnji odgovara internacionalna cena, koja je rezultat različitih nacionalnith uslova. Ona je internacionalno odmereno sredstvo prosečnih društvenih uslova zemalja ponuđača, adekvatno proporcijama u kojima one doprinose formiranju ponude koja odgovara svetskoj tražnji.

Očigledno, u tom sistemu internacionalnih razmenskih vrednosti, industrijski dominantna zemlja nameće svoje norme proizvodnje ili direktno posredstvom svojih robnih izvoza, ili indirektno, posredstvom svog izvoza novčanog kapitala u obliku investicija u zavisne zemlje. Internacionalna trgovina utiče na vlastite društvene uslove proizvodnje posredstvom internacionalnog robnog prometa. Uvoz reaguje na formiranje nacionalnog sistema cena proizvodnje snižavanjem izvesnih proizvodnih troškova, naročito troškova kupovine radne snage (pošto se uvoze sredstva za izdržavanje, koja su jeftinija od onih kakva bi se mogla proizvesti na tom mestu). Izvoz se odražava, posredstvom uticaja društvene tražnje u inostranstvu, na cene proizvodnje. Dolazi, dakle, do internacionalnog prenošenja zakona nacionalnog regulisanja hegemonijske zemlje na formiranje internacionalnih cena robe, kao i do asimilacije podsticaja koje hegemonijska zemlja dobija od internacionalne trgovine, u njenim uslovima proizvodnje.

Ovoj šemi je odgovarala hegemonija Sjedinjenih Država neposredno posle drugog svetskog rata. Nasuprot tome, priroda američkog izvoza kapitala u druge kapitalističke zemlje bila je drukčija, jer je cilj tih izvoza bio proširivanje sfere oplođavana vrednosti, pretvaranjem američkih uslova proizvodnje u opšte. Za vreme prilično dugog vremenskog razdoblja (negde od 1950. do 1957) širenje odnosa najamnog rada u Zapadnoj Evropi i brza promena njenih egzistencijalnih uslova su brzi razvitak nacionalnih tržišta, od kojeg je američki kapital profitirao. Internacionalni opticaj dolara, koji je pretvorio dolar u univerzalnu valutu, bio je izraz internacionalnog regulisanja proizašlog iz američke hegemonije. U ovoj fazi, u kojoj su se kapitalistički odnosi proizvodnje u zapadnoj Evropi brzo proširili na nova područja proizvodnje, stabilnost dolara bila je spojiva sa znatnim nejednakostima u ritmu akumulacije između Sjedinjenih Država i Kanade, s jedne strane, i drugih kapitalističkih zemalja, s druge strane. Te su nejednakosti pojačane protekcionističkim politikama, ulogom državnog finansiranja u okviru svake pojedine zemlje, kao i mogučnošću da se kursevi valuta menjaju u odnosu na dolar. Tako je u svakoj zemlji različita intenzivna društvena tražnja za robom kojom se trguje u internacionalnim razmenama omogućila takvo formiranje cena koje se orijentiše prema zemljama kupcima, ali, u suštini, izražava američke uslove proizvodnje. Recesija u svetskim razmerama u 1957/1958. dovela je do iznenadnog pogoršanja američkog trgovinskog bilansa, pa je tako pokazala osetljivost američke ekonomije na promene inostranih proizvodnih cena.

U sledećoj fazi se ta tendencija vidno pojačala čak iako najpre (izmedu 1960. i 1965) zavisnost internacionalnih uslova proizvodnje, koje američki kapital više nije mogao potpuno da kontroliše, nije dovela do opšteg slabljenja konkurentnosti američke industrije, već do dalekosežnog industrijskog prestrukturiranja. To prestrukturiranje se, kad je posredi internacionalna trgovina, potvrđuje sledećom tabelom, koja izražava razvitak američkih trgovinskih salda po granskim kategorijama koje se izvode iz indikatora neposrednih uslova proizvodnje. Došlo je do masovnog prestrukturiranja američkog kapitala na grane koje proizvode specijalizovana sredstva za proizvodnju i daju materijalne osnove za nove oblike društvenih odnosa (telekomunikacija, prerada podataka i management), ili za kontrolu čovekove sredine (instrumenti i procesi za kontrolu zagađivanja čovekove sredine). Uz to idu i sfere tehničkih usluga koje daju nove tehnološki vodeće procese, pa time i nove norme proizvodnje kakve se nameću u internacionalnim razmerama. Ta transformacija američke industrije bila je povezana s istaknutom pozicijom američkog finansijskog kapitala u internacionalnom oplođavanju vrednosti proizvodnih procesa, koji su nove društvene uslove proizvodnje izneli izvan Amerike, kao i s odgovarajućim ekonomsko-tehničkim uslugama. Ta aktivnost finansijskog kapitala odrazila se u okviru jednog pokreta za pretvaranje nacionalnih ekonomskih područja Zapadne Evrope u jedinstvene.

Spoljna trgovina Sjedinjenih Država gotovom robom po obliku proizvodnje — izvozna salda (u milionima dolara)

Godišnje povećanje izvoza (u %)

godine	ukupno	razvijene zemlje	nerazvijene zemlje	sirovine	prerađena dobra	god. rast svetske ind. proizv.
1960-1970	9,4	10,1	7,1	6,5	11,6	5,8
1960-1965	7,8	8,4	6,0	5,3	9,9	6,2
1965-1970	11,2	11,8	8,3	7,8	13,3	5,4

Kao posledica ovoga nastao je veliki procvat internacionalizovanja proizvodnje, koji je iz osnova preobličio internacionalne trgovinske odnose. Direktno usmeravanje rastućeg broja grana na plurinacionalna ekonomska područja izmenilo je odgovarajuće norme proizvodnje i razmene. Tako su razlike u pogledu elemenata proizvodnih troškova (troškova za kupovinu radne snage, sirovina i transporta) direktno ušle u organizaciju procesa proizvodnje, pa i u formiranje cena proizvodnje. Pošto dominantni kapitali, koji su u raznim zemljama proistekli iz ubrzane koncentracije, više nisu odgovarali veličini svojih nacionalnih tržišta, te su se morali oplođavati u većim ekonomskim područjima, iz konkurencije kapitala je rezultiralo važenje internacionalnih normi proizvodnje i razmene za sve kapitale. To je imalo niz značajnih posledica.

Prvo, do protezanja internacionalizovanja kapitala na najvažnije evropske kapitalističke zemlje došlo je na početku procvata internacionalne trgovine (koji je, u okviru ekonomskih područja što su težila ka spajanju, bio veći nego igde) i ubrzanog porasta produktivnosti rada u zemljama čiji su kapitali najviše profitirali od tog širenja prostora opticaja kapitala. Zapravo, to širenje omogućilo je da porast stopa viška vrednosti pređe one granice koje rezultiraju iz neelastičnosti društvenih uslova proizvodnje, ograničenih na nacionalni okvir. To je za zapadnu Evropu značilo prelaz s ekstenzivne akumulacije, povezane s razvojem najamnog odnosa i pretvaranjem kapitalističke proizvodnje u opštu, na intenzivnu akumulaciju, spojenu s transformacijom normi proizvodnje i razmene, nastalom internacionalizovanjem proizvodnje. Prilagođavanje raznih zemalja internacionalnim normama znatno remeti nacionalna ekonomska regulisanja i ostavlja zavisne grane, u kojima investirani kapital mora prihvatiti oplođavanje vrednosti uz nižu profitnu stopu, bez izgleda na poboljšanje uslova i bez neke veće mogućnosti da te grane sudeluju u internacionalnom oplođavanju vrednosti.

Posledice internacionalizovanja proizvodnje za same Sjedinjene Države su znatne. Sve dok se uslovi egzistencije osoba zavisnih od najamnine u Zapadnoj Evropi i u Japanu sasvim ne izjednače s američkim uslovima (što gotovo već važi za SRN i Švedsku), i dalje će postojati razlike u troškovima pri kupovini radne snage za identične procese rada. Internacionalne cene su takve da u širokom spektru standandizovane robe postoji tendencija potiskivanja američke proizvodnje uvozom. Kao što smo već videli, da bi sačuvao dominantno mesto u internacionalnoj konkurenciji (koje se utoliko više pomera u pravcu kontrole grana kadrih da revolucionišu društvene uslove proizvodnje ukoliko se više iscrpljuju direktni uticaji širenja tržišta), američki kapital mora ne samo da iz temelja prestrukturira američki industrijski sistem, već i da sprovede radikalnu reformu internacionalnog valutnog sistema i da se, uz to, suprotstavi formiranju rivalskih trgovinskih blokova.

Najzad, tendencija ka internacionalnom izjednačavanju uslova proizvodnje i razmene izaziva duboku promernu veličina uticaja koji određuju konjukturu. Istovremena zavisnost kapitalističkih centara od svetskog tržišta i njihova podjednako jaka potreba da sve više izvoze, a da, pri tom, održe mali uvoz, narušava stabilnost ritmova nacionalnog rasta industrijske proizvodnje. Internacionalni karakter akumulacije, zasnovan na internacionalnom povezivanju kružnih tokova kapitala, prouzrokovan internacionalizovanjem proizvodnje, prvi put posle drugog svetskog rata povlači za sobom svetsku konjunkturu. Dolazi do uzajamne zavisnosti ritmova akumulacije raznih kapitalističkih zemalja. Ta povezanost je uzrok internacionalnog širenja porasta cena i opasnosti recesije svetskih razmera.

2) Integracija grana u svetskim razmerama i promena proizvoda važnih za oplođavanje vrednosti kapitala

Prilagođavanje upotrebnih karakteristika robe važna je veza između internacionalizovanja opticaja i internacionalizovanja proizvodnje. Ono obuhvata, s jedne strane, stvaranje složenih, specijalizovanih i driverzifikovanih sredstava za proizvodnju, koja postaju odlučujući sastavni delovi procesa proizvodnje u koje će ući i, s druge strane, razvitak dobara masovne potrošnje kao nosilaca jedinstvenog potrošačkog ponašanja.

Što se tiče tih materijalnih procesa čija analiza pretpostavlja sakupljanje i, pre svega, precizno kvalitativno obuhvatanje mnoštva empirijskih zapažanja, ograničićemo se na neka ukazivanja. Ipak, valja postaviti neke opšte hipoteze o glavnim tendencijama koje određuju razvitak proizvoda.

a) Utvrđivanje strogih i jedinstvenih tehničkih normi i normi kvaliteta

Ove norme odnose se na detaljne specifikacije osnovnih sastavnih delova složenih proizvoda, kao i na fizičko-hemijsku prirodu proizvoda koji proizlaze iz tekućih procesa preinačavanja materija. Zatim, posredi je normiranje merenja da bi se smanjili troškovi transporta, koji čine znatan deo proizvodnih troškova u brojnim granama; te norme doprinose tome da se uvedu jedinstveni transporteri da bi se skratili periodi zastoja u proizvodnji koji usporavaju oplođavanje vrednosti proizvodnog kapitala. Naravno, to normiranje ulazi u određenje društvenih uslova proizvodnje i razmene. Internacionalizovanje tih uslova ima tendenciju da ostvari opšte normiranje za sve dotične grane. Zato to normiranje predstavlja važno oružje u konkurentskoj borbi kapitala u svetskim razmerama. Ono se uvodi radi zaštite tržišta, tako što države, u ime bezbednosti i zaštite stanovništva, donose odgovarajuće propise. Pri tom je posredi fiksiranje takvih normi koje nacionalna preduzeća dovode u povoljniju poziciju u odnosu na inostranu konkurenciju, zato što se u tim preduzećima koriste metode proizvodnje koje su već uobičajene u dotičnoj ili zato što iziskuju određene tehničke ili prirodne pretpostavke u čijem ostvarenju preduzeća dotične zemlje imaju prednosti. Tako, vlada Sjedinjenih Država u raznim granama, naročito automobilske i farmaceutske industrije, kao i industrije prehrambenih sredstava, fiksira upravo norme koje odgovaraju američkim preduzećima.

To normiranje može biti ofanzivno ako neke grupacije kapitala, oslonjene na političku moć jedne države, pokušavaju da sprovedu univerzalno i za jedno ekonomsko područje važeće normiranje. Pri tom rezultati zavise od odnosa snaga između grupacija kapitala koje kontrolišu promet tih proizvoda ili proizvoda nekog daljeg stupnja prerade. Ovaj oblik borbe između kapitala — zaoštren problemima zagađivanja čovekove sredine i problemima prerade sirovina — kad vlade koriste političke presije, izaziva pojavu dosta spornih slučajeva koji zadaju mnogo posla raznim internacionalnim birokratijama u okviru GATT i ZET.

b) Tendencija ka razvoju kompleksne robe s visokom razmenskom vrednošću

S aspekta internacionalizovanja proizvodnje, ta tendencija je posledica sve tešnjeg povezivanja tehničke i ekonomske podele rada za upotrebnu vrednost robe. Ta povezanost izražava se u vertikalnoj integraciji grana, nužnoj za proizvodnju kompleksne, složene robe sa specifičnim funkcijama za društvenu potrošnju. Međustupnjevi proizvodnje organski su uključeni u vertikalnu integraciju i postaju tehničko-ekonomske grane koje kasnijim granama daju razmensku vrednost što samo neznatno odstupa od njihovih proizvodnih troškova. S aspekta oplođavanja vrednosti kapitala, to znači da te grane rade s manje ili više sasvim obezvređenim kapitalom, oplođavanje vrednosti kapitala odlaže se za kasnije stupnjeve, gde se proizvodi spajaju u kompleksnu robu. Pretpostavka za ovo je da se ta roba realizuje u internacionalnom prometu tako što postaje nosilac internacionalizovanja normi proizvodnje i razmene. Višak vrednosti, proizveden na svim stupnjima proizvodnog lanca, prenosi se, posredstvom određenja cena transfera pripremnih proizvoda, na realizovanje razmenske vrednosti te robe. Kao što je poznato, širenje prometa iziskuje takvo komercijalizovanje proizvoda u plurinacionalnom okviru kakvo pretpostavlja intervenciju frakcija kapitala koje raspolažu velikom masom novčanog kapitala i koje podležu kontroli finansijskih grupa.

Ova kompleksna roba je materijalna sinteza, u cilju ispunjenja društvenih funkcija. Kapitali koji kontrolišu proizvodnju kompleksne robe time ujedno kontrolišu ceo skup grana koje se bave izradom pripremnih i delimičnth proizvoda i imaju ključnu poziciju u preobličavanjiu mreža prometa. Kompleksna roba može biti kako sredstvo za potrošnju, tako i sredstvo za proizvodnju. U prvom slučaju, to su društvena sredstva, koja su stvorena zahvaljujući razvoju gradova i time nastalih tržišta za dobra masovne potrošnje, koja obavljaju razne funkcije društvene potrošnje. Tu bi trebalo navesti: tržišta za stambenu izgradnju, opremanje stanova, transport, zatim tržišta za koriščenje slobodnog vremena, postojane životne namirnice i informisanje. Multinacionalna preduzeća teže da diverzifikuju svoje aktivnosti da bi za izradu kompleksne robe proizvodila delimične proizvode koji odgovaraju pojedinim društvenim funkcijama. Na tački preseka sredstava za potrošnju i sredstava za proizvodnju nalaze se tržišta koja se tiču ponude proizvoda (tržište materijala za pakovanje). Postojanost proizvoda postaje, u stvari, tako kompleksno pitanje da dovodi do izgrađivanja jedne posebne grane koja obuhvata sve oblike pakovanja i prilagođavanja proizvoda tržištima. Dotična preduzeća često za svoje mušterije preuzimaju i posao unapređenja prodaje tih proizvoda. Najzad, kod sredstava za proizvodnju treba navesti funkcije transporta i tehnike informisanja koje spadaju u obe grane. Postoji i proizvodnja kompleksne robe u sferi sredstava za proizvodnju: sasvim izgrađene fabrike, po sistemu ,,ključ bravu”, hemijska i petrohemijska postrojenja, centrale, sistemi za automatsku kontrolu proizvodnih procesa, kompletna postrojenja za transport.

II. Internacionalizovanje obeležja proizvodnih procesa

1) Integracija grana u plurinacionalnim područjima, cepanje proizvodnih procesa, koncerninterni promet međuproizvoda

Rezultati našeg istraživanja internacionalizovanja proizvodnje dovode do preciznog formulisanja opštih zakona kretanja proizvodnih procesa. Internacionalizovanje proizvodnje izražava da sami prozvodni procesi dobijaju internacionalan karakter, a ne samo da se odgovarajuće proizvodne jedinice raspodeljuju na velika geografska područja. Ova druga pojava podređena je onoj prvoj. Pokazano je da ovo uključuje opšte normiranje proizvodnje kao i njenu tehničku ili — za potrošnju osoba zavisnih od najamnine — funkcionalnu integraciju u kompleksnu robu, kao uslov za generalizovan internacionalan robni promet. Ta transformacija proizvoda ide uporedo s njihovim diverzifikovanjem, a izazvana je promenom sadržaja grana i njihovih međusobnih odnosa.

Tako se internacionalizovanje grana izražava kao cepanje, diverzifikovanje i segmentiranje proizvodnih procesa, pri čemu internacionalno povezivanje lanaca tehničke proizvodnje u jednoj grani (u ekonomskom smislu) dovodi do koncerninternog prometa. Ti procesi radikalno menjaju mesta proizvodnje i njihovo snabdevanje, a time i strukturu regionalnih ekonomija.

Internacionalna specijalizacija proizvodnje u sadašnjoj fazi istorije kapitalističkog načina proizvodnje, u suštini, nije određen polarizovanjem grupa zemalja u pravcu komplementarne i internacionalnom trgovinom povezane proizvodnje. Naprotiv, ta specijalizacija je posledica prestrukturiranja grana, podstaknutog pretvaranjem društveno dominantnih uslova proizvodnje u opšte uslove. Ona napreduje samo utoliko ukoliko dopušta ubrzavanje akumulacije kapitala. Ta akumulacija menja društvene uslove proizvodnje i modifikuje de facto „pravila” specijalizacije, koja mogu biti samo prelazni mehanizimi, prilagođeni fazama internacionalizacije kapitala. U pogledu te protivrečnosti specijalizacije javljaju se posebno oštre protivrečnosti ako se, kao u sadašnjoj fazi, očito ispoljavaju strukturne teškoće u akumulaciji kapitala u svetskim razmerama. Kapitalizam će srednjoročno moći da prebrodi tu krizu novim potpunim preinačenjem društvenih uslova proizvodnje i time i uslova egzistencije najamnog rada. To potpuno preinačenje će tada dovesti i do temeljne promene sadašnjih mehanizarna internacionalne specijalizacije. Ali, zasad, zaoštravanje konkurencije usled krize preti da masovno obezvredi centralizovane kapitale, koji su dosad sebi mogli obezbedivati pozicije moći s vrlo unosnim internacionalnim oslobađanjem vrednosti. Stoga se iznova u najugroženijim granama javlja tendencija obrazovanja kartela, kojima bi se zaštitili pojedinačni kapitali. Ta tendencija sprečava razvitak internacionalne specijalizacije. Tako, vlada Sjedinjenih Država u Nixonovo doba vrši znatan pritisak da bi američkom kapitalu obezbedila tržišta, zaključivanjem trgovinskih ugovora i odgovarajućih međudržavnih sporazuma.

Koncerninterni promet proizvoda rezultira, s jedne strane, iz internacionalne specijalizacije proizvodnih procesa, iz kojih izlazi roba čija se vrednost realizuje samo na svetskom tržištu i, s druge strane, iz nužnosti da se kontrolišu putevi internacionalnog prometa da bi se ta roba tako mogla prodati u plurinacionalnim ekonomskim područjima. Ti tokovi dobara ne predstavljaju promet u ekonomskom značenju ovog pojma, već su to transferi proizvoda s jednog mesta na drugo u okviru sfere proizvodnje, izmedu jedinica koje pripadaju istom kapitalističkom centru. Ovi proizvodi se preračunavaju u cene transfera. Pošto se kreću unutar sfere proizvodnje, oni ostaju pre i posle transfera elementi proizvodnog kapitala. Ali, to ne znači da visinu cena transfera kapitalisti mogu proizvoljno određlivati, iako je to argument koji često čujemo. U stvari, društvena norma proizvodnje i razmene u nekoj celini vertikalno integrisanih industrija, koje čine jedan ekonomski proizvodni lanac, odnosi se i na celinu proizvodnog procesa. Ta norma se izražava u prinudi na konkurenciju u kasnijoj sferi, gde svaki kapitalist pokušava da realizuje maksimum viška vrednosti u razmenskoj vrednosti robe, da bi mogao da amortizuje celokupnu investiranu masu kapitala. Konfrontacija robe s konkretnom društvenom tražnjom određuje svima podjednako cenu i tako ograničava višak vrednosti koji valja realizovati. Borbom za najvišu profitnu stopu ostvaruje se tendencija pretvaranja uslova proizvodnje raznih kapitala u jedinstvene uslove i stvara se prosečna društvena vrednost koja se, kao norma, nameće svima. U slučaju vertikalne granske integracije, težnja za najvećim mogućim viškom vrednosti, ostvarivim u razmenskoj vrednosti robe, nameće svim kapitalima snižavanje proizvodnih troškova na svim međustupnjevima proizvodnje. Tako, društvena norma proizvodnje i razmene izaziva formiranje tehničko-ekonomskih normi za međustupnjeve proizvodnje. Te norme ulaze pri koncerninternom prometu proizvoda, u cene transfera. To ne znači da su cene transfera uvek niže od proizvodnih cena autonomnih kapitala koji te proizvode prodaju kao robu. U slučaju da je eksploatacija tla, odnosno rudnih bogatstava u privatnom posedu, odnosno u posedu države (na primer, nafta) i da proizvodi ekonomsku kategoriju rente, formiranje jednog internacionalnog, vertikaino integrisanog kartela, koji reguliše tokove proizvoda na raznim stupnjevima proizvodnje, može očuvati visoke cene transfera sirovina koje predstavljaju izvor neizmenjenih renti za sopstvenike.

Najzad, činjenica da za vreme kriznih perioda, s nestabilnostima valute, koncerninterni tokovi robe mogu narušiti ravnotežu trgovinskih bilansa tih zemalja proizlazi iz okolnosti da kapitalisti utvrđuju cene lista, koje odstupaju od cena transfera, da bi izbegli gubitke u kapitalu ili da bi anticipiranjem promena kurseva postigli dobitke u valuti. Ali, time ne mogu da utiču na razliku koja postoji između proizvodne cene i tržišne cene i koja može biti predmet žestokih kolebanja na bazi iznenadnih i prolaznih kolebanja tražnje.

2) Uloga funkcije inženjeringa u fleksibilnosti normi proizvodnje i razmene koje se ostvaruju u internacionalnim okvirima

Internacionalno preobličavanje vertikalnih struktura tiče se onih grana koje imaju veliki udeo stalnog kapitala i podležu rigidnim tehničkim prinudama. Kod njih svaki znatan napredak produktivnosti iziskuje nove investicije, koje je moguće uzeti u obzir samo pri dugoročnom planiranju. To zahteva društveno-političku stabilnost i finansijske garancije kakve se mogu postići samo posredstvom međudržavnih odnosa, uključujći tesnu vojnu saradnju. U sistemu nacionalnih država, koji udara pečat sadašnjem izgledu zapadnog sveta, jačanje država, ugovori koji se zaključuju prenošenje njihovih oblika intervencije, kod kojih postoji tendencija ka uzajamnom izjednačavanju — predstavljaju sredstva protiv opšteg porasta klasnih borbi.

Kapitalistička konkurencija se odvija u tim okvirima. Određujući procesi nejednakog razvitka, koji izazivaju internacionalnu ekspanziju nekih grupacija kapitala adekvatno tendencijama koje smo proučili, u odlučujućoj meri zavise od koncentracije naučnih i finansijskih sredstava koje država stavlja na raspolaganje. Zato svi procesi internacionalizovanja (koji nikako ne osporavaju premoćnu poziciju države) počivaju na tehnološko-naučnom mobilisanju, kojim rukovode ukupni kapitalisti u državnim aparatima. Razlog za to leži u činjenici da, s obzirom na fazu intenzivne akumulacije, mogućnost da se konkurencijom izvojuje premoćna pozicija iziskuje sposobnost da se usmerava transformacija društvenih uslova proizvodnje i da se ona nameće drugim nacijama proširivanjem i ujedinjavanjem područja stvaranja relativnog viška vrednosti.

U organizovanju naučnog rada, koji dopušta stimulisanje i kontrolu fleksibilnosti normi proizvodnje i razmene, odlučujuću ulogu igra funkcija inženjeringa, koja zahteva ogromno ulaganje kapitala. Ova funkcija, nužna za ovladavanje dominantnim uslovima proizvodnje njihovim širenjem u svetskim razmerama, sve više postaje stožer u internacionalnoj konkurentskoj borbi kapitala. Odatle sledi da je naučni rad sve podređeniji ciljevima oplođavanja vrednosti kapitala, pa ga u svakoj naciji politički kontrolišu hegemonijske frakcije buržoazije, uglavnom zaobilaznim putem: potčinjavanjem imperativu „nacionalne bezbednosti”.

Iz ovog prethodno izloženog proizlazi da se ovde funkcija inženjeringa shvata u širem smislu, kao totalitet delatnosti čiji je cilj planiranje proizvodnih jedinica, određivanje ulaganja radne snage, razvijanje kompleksnih proizvoda i podela proizvodnih procesa, kao i njihovo organsko povezivanje. Ta funkcija sadrži — osim organizacije procesa rada — ono što se obično naziva razvojem i delom primenjenog istraživanja koji se koristi za stvaranje novih metoda proizvodnje u područjima u kojima su naučna saznanja već osigurana i kod kojih su opšte osobine proučenih procesa već eksperimentalno preispitane. Dok je ta funkcija najpre bila prosto prirepak proizvodnje, za koji je korišćen samo mali deo proizvodnog kapitala, sad se ona toliko proširila da se odvojila od prave proizvodnje i postala mesto fiksiranja funkcije autonomnog kapitala, koji se samo tu oplođava i tu funkciju pri tom koristi za mnoge različite elemente proizvodnog kapitala. Dakle, nastaje sledeća šema:

G₁—inženjering— G₁

Pm ↓ ↓

G —A … P … R— G’

sfera
proizvodnje

Funkcija inženjeringa operiše na obema stranama akta proizvodnje P u užem smislu. Ukoliko dejstvuje na robni proizvod, utoliko učestvuje u povezivanju sfere proizvodnje druge sfere, prometa. Cilj te delatnosti je da poveća mogućnost oplođavanja vrednosti industrijskog kapitala, prilagođavajući proizvod određen da se prodaje kao roba samom prometu, proširenom u pogledu dimenzija i stepena diverzifikacije. To se postiže već navedenim transformacijama proizvoda. Ta funkcija ujedno dejstvuje na sferu prometa, pošto transformacija proizvoda — u smislu normiranja i diverzifikovanja njihovih sastavnih delova i integracije tih delova u kompleksnu robu — izaziva cepanje i preinačenje strukture proizvodnih procesa. To, u vidu lančane reakcije, menja odnose između većeg broja grana, izaziva promene u specifikovanju sredstava za proizvodnju (naročito razvitak specijalizovanih dobara opreme) i modifikuje odnos radne snage i materijalnih sredstava za proizvodnju.

Odatle sledi da ta funkcija inženjeringa kontroliše proizvodnju, pa time i oplođavanje vrednosti industrijskog kapitala. Tako nije nimalo čudno što se ona strahovito brzo razvila paralelno s internacionalizovanjem proizvodnje. Posredstvom te funkcije jedan pojedinačan kapital može uticati na oplođavanje vrednosti proizvodnih kapitala koji dejstvuju međusobno nezavisno i proizvode sasvim različite upotrebne vrednosti. Izuzetno centralizovani kapital inženjeringa može izazvati preinačenje strukture industrije u plurinacionalnim ekonomskim područjima i usmeravati njihov rad. Princip tog proširenog uticaja počiva prividno na egzistenciji tehničko-naučnih vodilja. Tehnička osnova spajanja prolzvoda u kompleksnu robu nastaje, po ovom shvatanju, zahvaljujući sistemima koji međusobno povezuju proste proizvodne procese. Ovi sistemi – kao rezultat funkcije inženjeringa – omogućavaju da se povežu proizvodni procesi, zavisni od jedne zajedničke vodilje. Zato kažemo da je za sve veći broj grana „tehnologija” postala „poseban faktor proizvodnje”.

U stvari, mesto funkcije inženjeringa je na tački preseka tehničke i ekonomske podele rada. Porast stope viška vrednosti zahteva dvojako cepanje proizvodnog procesa. S jedne strane, proizvodni proces rada, u užem smislu, deli se na proste akte koji su međusobno organski povezani; s druge strane, ekonomska podela rada dovodi do umnožavanja grana, među kojima postoji integracija u vidu ekonomskih proizvodnih lanaca oplođavanja vrednosti kapitala. Funkcija inženjeringa je jedna od najvažnijih autonomnih funkcija koje proizlaze iz rascepkanosti ekonomskih delatnosti da bi se uspostavila koordinacija ovih delatnosti.

Na kraju, treba još ispitati kako se oplođava sam kapital inženjeringa. Način njegovog povezivanja s kružnim tokom društvenog kapitala neobičan je. On ne sudeluje direktno u menjanju oblika kapitala, onako kako je to slučaj s trgovinskim kapitalom (koji kupuje robu) i s bankovnim kapitalom (koji skuplja novčani kapital za kupovinu delova proizvodnog kapitala). Te frakcije menjaju samo oblike vrednosti izvan proizvodnje. Nasuprot tome, kapital inženjeringa menja upotrebnu vrednost u sferi proizvodnje, i to kako upotrebu sredstava za proizvodnju, tako i upotrebnu vrednost proizvoda. Pri tom on povećava višak vrednosti u odnosu na uloženi proizvodni kapital. Kao takav, on stiče izvesno pravo na buduće tokove viška vrednosti, čiji porast omogućava njegova intervencija. Taksa za licencu G₁, koja predstavlja tok dohotka što pritiče kapitalu inženjeringa, jeste pravo koje se izvodi iz ponavljanja primene jedne metode ili postupka. Nema nikakvog ekonomskog zakona koji utvrđuje visinu tih prava kao određenog dela viška vrednosti u odnosu na industrijski kapital. Ta visina (odnosno taj procenat) određuje se privatnim ugovorom; zato licence podležu vrlo preciznom jurističkom regulisanju. Najzad, proizvod funkcije inženjeringa može da se kapitalizuje kao i svaki deo viška vrednosti, pošto stvara pravo na budući višak vrednosti. Tako on postaje razlog posedovanja koji se može kupiti i prodati, postaje patent.

Po tome je srodan s drugim razlozima posedovanja, kao što su akcije, koje se izvode iz novčanih ulaganja u ciklusu kapitala. Ako uđu u kružni tok kapitala, te novčane sume su određene za oplođavanje vrednosti. Njihov posednik ih je ustupio, ali je time ujedno stekao pravo da uzina budući višak vrednosti.

Međutim, kapital inženjeringa se u drugom pogledu razlikuje od tih razloga posedovanja. Mobilnost mu je manja, pošto mu je razmenska vrednost vezana za mogućnost njegove upotrebe. A kontrola, koju taj razlog posedovanja omogućava nad reprodukcijom niza tuđih kapitala, ne ulazeći sam u proizvodnju, veća je nego u slučaju prostog zajmovnog kapitala, pošto je primena ovog razloga odlučujući element za oplođavanje vrednosti proizvodnog kapitala.

Tako je funkcija inženjeringa moćna poluga pomoću koje se ovladava internacionalnim opticajem kapitala i prisvaja višak vrednosti, a to s postojanošću koju omogućava kontrola potencijalnih promena u proizvodnji. Ali tu funkciju u ovako shvaćenom širokom smislu moguće je vršiti i koristili samo ako se primenjuje na sfere proizvodnje i na tržišta koja se protežu na veoma velikom ekonomskom području. Naime, kapital koji se investira u tu funkciju izvanredno je veliki i, uz to, vrlo centralizovan, tako da postoje veliki rizici u pogledu njegove rentabilnosti. Praktično, samo najmoćniji centri finansijskog kapitala mogu obezbediti takve finansijske resurse koji u punoj meri omogućavaju vršenje ove funkcije. To je slučaj čak i kad postoji podela rada u okviru te funkcije, koja dovodi do toga da mnoštvo manjih firmi sprovodi deo primenjenog istraživanja. Finansijski kapital kontroliše njihove rezultate, odlučuje o oportunosti njihove primene u kapitalističkoj proizvodnji u svetskim razmerama i koordiniše tu primenu internacionalnim širenjem robnog prometa. Tako dolazi do velike koncentracije kapitala koja se ne zapaža nužno na raznim oblicima te funkcije, već na načinu njihovog povezivanja, koje ne mora biti jurističke prirode. A njemu uvek odgovara jedan određeni priliv profita.

(Michel Aglietta, „Die gegenwärtigen Grundzüge der Internationalisierung des Kapitals”, u: Die Internationalisterung des Kapitals — neue Theorien in der internationalen Diskussion, Frankfurt a. M. / New York 1979, str. 107-121)

Prevela Olga Kostrešević