Moj  dobri otac Bruno Zetler

• Kad generacija heroja partizanskog rata i revolucije laganim hodom odlazi u neku drugu dimenziju, na scenu stupaju hijene;
• Novi misionari “pomiritelji”- povampireni ljotićevci, nedićevci, Čičini sinovi i kćeri prostiru crveni tepih okupatoru;
• Beata Niman je pod uticajem propagande i sama poverovala da je njen otac “samo vršio svoju patriotsku dužnost”, a onda se suočila sa dokumentima pohranjenim u beogradskim arhivima;
• Za razliku od Beate, koja je imala hrabrosti da zločin nazove pravim imenom, Nedićevo potomstvo vređa osećanja potomaka žrtava njegove mašine smrti, perući krvave ruke “srpske majke”;

Raspad Jugoslavije, praćen tragedijom naroda što su njoj živeli, nije bio prouzrokovan spontanom reakcijom nezadovoljnih masa, već predstavlja samo deo globalnog plana “velikog spremanja” Planete. Hirurški preciznim rezom izvedena je operacija tranžiranja zdravog organizma – po nacionalnim i verskim šavovima – u cilju prekida protoka zdrave energije što je jugoslovenske narode držala na okupu. Frankenštajnske kreature “nezavisnih” državica, što funkcionišu zahvaljujući brisanju sećanja na zajednički život i antifašističku tradiciju, nastavljaju da egzistiraju uz pomoć infuzije šovinizma, rasizma i antikomunizma.

Razvaline Jugoslavije predstavljaju “trijumf volje” globalnih predatora, a njihove kreature opstaju zahvaljujući permanentnom propagandnom ratu protiv tekovina NOB-a, uz nasilnu kulturološku modifikaciju. U Srbiji je počelo promenom imena ulica i institucija, da bi se relativizovanjem pojmova žrtva-zločinac otvorio prostor za igre bez granica. Tako je bilo moguće da kult NOB-ea zameni kult Ravne Gore, što je samo korak do kulta izdaje, bez kog nijedna okupacija ne može opstati.

U temelj “nove” Srbije ugrađuju se frustracije poraženih snaga, što su opsluživale Nedićevu mašinu za mlevenje kostiju patriota i antifašista, služeći kultu smrti kroz rituale pročišćenja u logorima i na stratištima. Pod njegovim šinjelom ispileli su se izdajnici svih fela, angažovani u misiji  “spasavanja” Srbije od zabludelih sunarodnika što krenuše u partizane s uzvikom: smrt fašizmu, sloboda narodu.

Na pitanje: zašto baš sada potomci zločinaca pokreću proces za rehabilitaciju svojih očeva, dedova, pradedova…odgovor se nalazi u prirodi: kad onaj najbolji, najjači, najverniji primerak vrste posustane, klone, izgubi snagu – na teren izlazi junoša spreman da ga zubima rastrgne. Danas, kad generacija heroja partizanskog rata i revolucije laganim hodom odlazi u neku drugu dimenziju, na scenu stupaju hijene. “Istoričari”, zaposleni u odeljenju za prekrajanje istorije, osokoljeni društvenom klimom pothranjuju apetite naslednika da “rehabilitacijom” skinu porodičnu ljagu i dokopaju se oduzete imovine.

Čekalo se na trenutak kad više neće biti svedoka, kako bi neometano seli za krojački sto i po zadatom šnitu sašili Srbiji novo odelo, a deci podarili nove udžbenike i slikovnice kako bi se – kroz medije i obrazovanje – formirao budući politički korektan građanin. Ukidanjem značajnih datuma vezanih za NOB uspešno se izvodi lobotomija, praćena poremećajem svih vrednosti.

Koliko će potrajati proces ponižavanja žrtava Nedićeve fabrike smrti zavisi samo od potomaka i njihove sposobnosti da se snađu u ideološkom haosu. Prirodni zakoni će i u tom procesu imati svoju  reč, pa će na smetlištu retrogradnih ideologija izrasti neki novi Tucović, Princip, Ribar… budućnost pripada mladima, a osećaj za pravdu i socijalna inteligencija neće mimoići ni generaciju njihovih potomaka.

Apel za “pomirenje” Srba dolazi iz iste kuhinje iz koje su Nedićeve zločinačke horde “mirile” Srbe šaljući ih u logore i na stratišta, sa ciljem da ih zaštite od “samoubilačke antifašističke propagande”. Novi misionari “pomiritelji”: povampireni ljotićevci, nedićevci, Čičini sinovi i kćeri – izmileli su kao gamad na svetlo dana, ne bi li odigrali poslednji čin drame – preuzimanje vlasti i prostiranje crvenog tepiha okupatoru. Hrvatski misionari već slobodno urlaju: “za dom spremnih”, dok se na zidu gradske kuće u Beogradu šepuri portret Draga Jovanovića, kvislinškog kadra postavljenog na mesto šefa policije i upravnika grada Beograda za vreme nemačke okupacije.

“Perači biografija” nastoje da rehabilituju sve koji su ikada bili izvedeni pred sud naroda, uz jedan jedini argument: oslobodioci  nisu imali pravo da sude protuvama okrvavljenih ruku. Pri tom ne daju odgovor: kom sudu su mogle da se obrate žrtve Nedićevih hordi ubica, ako posleratni narodni sud nije imao legitimitet da im sudi?

Odgovorom na pitanje: dokle će trajati ovo ludilo poricanja krivice, dala nam je jedna izuzetna žena – Beata Niman, koja je došla u Srbiju da pred potomcima žrtava nacističkog režima progovori o zločinima svog oca Bruna Zetlera, nemačkog oficira na radnom mestu šefa Antikomunističke sekcije Gestapoa.

Beata Niman je pod uticajem propagande i sama poverovala da je njen otac “samo vršio svoju patriotsku dužnost” u Beogradu, kao i većina nacističkih glavešina, što ju je navelo da provede  godine u potrazi za dokazima o očevoj nevinosti.  Izložena pritiscima majke i “mreže zaštitnika” Brunove oficirske časti i nevinosti, kćer je obišla sve dostupne evropske arhive, ne bi li našla dokaz da je izvršenje likvidacija Bruno prepuštao nižim kadrovima, što bi mogla biti kakva takva olakšavajuća okolnost. I tako je “nevino optuženi otac čistih ruku i savesti“ čamio u zatvoru očekujući da će ga kćer  – uverena u njegovu tehničku nevinost – izbaviti.

Bolno otrežnjenje nastupilo je kad se Beata suočila sa dokumentima pohranjenim u beogradskim arhivima, iz kojih se vidi da je Bruno bio odgovoran za sistematski teror, masovno ubijanje, streljanje talaca, mučenje civila, deportacije i pljačkanje tokom vojnih akcija.

U periodu od 9.7. 1941 – 3. 10. 1944. u beogradske logore deportovano je preko 23 000 ljudi. Među njima preko 10.000 žena i dece  a njihova imovina je opljačkana. Nacisti ovo ne bi mogli da izvedu bez pomoći lokalnih profesionalaca sa Nedićevog platnog spiska: policajaca pod komandom Dragog Jovanovića, njuškala-volontera, logorskih stražara, islednika, batinaša i egzekutora koje danas pokušavaju da prevedu u tabor nevinih žrtava “crvenog terora”.

Devet kilometara dokumentacije vezane za kolaboraciju širokih slojeva nemačkog naroda još uvek čeka da bude proučeno. Da li će ikada biti? Beati je jednom prilikom zamereno da je “preistražila” slučaj, a ona zna da nikada neće biti u stanju da osvetli sve rupe u njegovoj biografiji. “Moj otac nije morao biti na  na tom mestu, mogao je u najmanju ruku da zabušava… a on je – kažu istoričari – bio izuzetno efikasan.” Da li bi Bruno bio tako efikasan bez saradnje sa domaćim izdajnicima – pitanje ja za generacije koje dolaze, koje će biti u stanju da priznaju da je samo saučesništvo širom zemlje omogućilo nacističkom režimu da počini nedela.

Može li se zamisliti kako bi izgledala okupacija zemlje da su svi Nedićevi kadrovi – na čelu sa “dobrim ocem Milanom” 1941. uzeli oružje i otišli u partizane? Koliko bi dodatnog kadra morao izdvojiti okupator, i kako bi funkcionisao u gradu bez lokalnih egzekutora i denuncijanata. Bruno Zelter je tokom saslušanja rekao da je sve radio u koordinaciji sa srpskim vlastima, naglasivši da se to odnosilo i na streljanje talaca. Preko 4000 zatvorenika iz logora Banjica streljano je ili vešano, a Nedićevu logistiku je dobio i za operaciju “Viking”, poslavši preko 4000 srpskih patriota u norveške logore (preživelo je 1700).

Ma koliko se trudili da stanovništvo u okupiranoj Srbiji predstavimo isključivo kao žrtvu okupacionih vlasti, činjenice svedoče o dubokoj podeljenosti – etičkoj i ideološkoj – među ljudima kojima je jedino zajedničko to što se deklarišu kao  Srbi. Srbin je Srbina denuncirao Specijalnoj policiji zbog sumnje da ima veze s komunistima, Srbin je Srbina lovio za račun Gestapoa, privodio u logor, batinao, stražario da nijedna na smrt osuđena duša ne pobegne. Srbin je Srbinu lomio kosti u banjičkom kazamatu, iznuđujući priznanje ko radi protiv okupatora. Pojedini sveštenici su „u ime srpstva“ ubijali nedužan srpski narod zbog delikta „ podržavanje partizanskog pokreta otpora“, a među njima je poseban entuzijazam pokazao četnički vojvoda Pop Momčilo Đujić, osuđen za zločine zbog kojih nikad nije odgovarao. Mnogi su pacovskim i ostalim kanalima bežali tamo gde zločinci skončavaju nekažnjeno.

A moglo se i drugačije: srpski sveštenik Pop Vlada Zečević 1941. prevodi  preko 500 četnika u partizane, da bi pod znakom krsta na kapi 1942. postao član Komunističke partije Jugoslavije i kasnije član Vrhovnog štaba i poverenik verskog odreda – čime je potvrđen svenarodni karakter NOB-a.

Za razliku od Beate, koja je imala hrabrosti da se suoči sa istinom i zločin nazove pravim imenom, Nedićevo potomstvo –  koristeći se pravničkim kalamburima – vređa osećanja potomaka žrtava njegove mašine smrti, perući krvave ruke “srpske majke”. Ono što se danas iznosi kao nezvanični argument u korist “rehabilitacije” domaćih kooperanata u izvođenju radova nacističkom projektu čišćenja Srbije od Jevreja i komunista, podseća na presudu komandantu logora na Starom sajmištu, Andorfernu, koji je u NDR  osuđen na dve godine i šest meseci zbog pomaganja u ubijanju gasom oko 6000 srpskih Jevreja. U obrazloženju tako mlake presude stoji da “nije reč o brutalnom tipu SS oficira… Merodavni razlozi njegovih delatnosti bili su njegova marljivost i težnja da napreduje … Ne treba isključiti da je verovao da treba da bude poslušan.”

I “naš dobri otac”, deda, pradeda… Milan Nedić mogao bi po tom principu da bude “rehabilitovan”, s obzirom na to da nema dokaza da je bio “izrazito brutalan”, a o marljivosti i želji za napredovanjem u karijeri da ne govorimo. Ako antifašisti – oslobodioci – nisu imali pravo da mu sude 1945. da li je trebalo čekati nekoliko decenija da se pojave “legitimni branioci” – potomci i naslednici nekretnina  (a ovde je, očigledno, i o tome reč).

Beata se na kraju puta pita “zbog čega se otac nije ubio umesto da godinama laže o svojoj nevinosti”. Nedićevo potomstvo ne dozvoljava čak ni mogućnost da je “njihov dobri deda” – svestan svoje uloge u ovom teatru smrti – odlučio da sam sebi presudi. Ubila se i pomoćnica upravnika logora Sajmište, koja je – prema rečima svedoka – u jednom trenutku pukla i istrčala napolje. Upravnik je nakon uviđaja samo hladno izjavio: “Glupača se ubila”.

Beata je skinula “masku nevinosti” svoga oca zbog svoje dece i dece svoje dece, postavljajući pitanje – “Kada će nemačke porodice biti spremne da se suoče sa svojom prošlošću? Kada će shvatiti da je samo saučesništvo širom zemlje omogućilo nacističkom režimu da počini svoja nedela.”

Prošlost, ako je ne upoznaš, može te stajati budućnosti, a budućnost naš dece zavisi od spremnosti potomaka zločinaca da prekinu sramni lanac “abolicija”.

 

Mara Knežević Kern