Kao što je poznato, pitanje osnovnih ekonomskih zakona kapitalizma i socijalizma stavljalo se nekoliko puta na diskusiju. Izricala su se različita mišljenja u tom pogledu, sve do najfantastičnijih. Doduše, večina učesnika diskusije slabo je reagovala na tu stvar i nikakva odluka povodom toga nije bila predviđena. Ipak, niko od učesnika u diskusiji nije negirao postojanje takvih zakona.

Postoji li osnovni ekonomski zakon kapitalizma? Da, postoji. Kakav je to zakon, u čemu se sastoje njegove karakteristične crte? Osnovni ekonomski zakon kapitalizma je takav zakon koji određuje ne neku pojedinu stranu ili neke pojedine procese razvitka kapitalističke proizvodnje, nego sve glavne strane i sve glavne procese tog razvitka — prema tome određuje biće kapitalističke proizvodnje, njenu suštinu.

Nije li zakon vrednosti osnovni ekonomski zakon kapitalizma? Ne, nije. Zakon vrednosti je pre svega zakon robne proizvodnje. On je postojao pre kapitalizma, a postoji i dalje, kao i robna proizvodnja, posle rušenja kapitalizma, na primer u našoj zemlji, doduše sa ograničenom sferom delovanja. Naravno, zakon vrednosti, koji ima široku sferu delovanja u uslovima kapitalizma, igra veliku ulogu u razvitku kapitalističke proizvodnje, ali on ne samo što ne određuje biće kapitalističke proizvodnje i osnove kapitalističkog profita, nego čak i ne postavlja takve probleme. Stoga on ne može biti osnovni ekonomski zakon savremenog kapitalizma. Iz istih razloga osnovni ekonomski zakon kapitalizma ne može biti zakon konkurencije i anarhije u proizvodnji ili zakon neravnomernog razvitka kapitalizma u različitim zemljama.

Kažu da je zakon prosečne profitne stope osnovni ekonomski zakon savremenog kapitalizma. To nije tačno. Savremeni kapitalizam, monopolistički kapitalizam, ne može se zadovoljavati prosečnim profitom, koji uz to ima još tendenciju opadanja zbog povećavanja organskog sastava kapitala. Savremeni monopolistički kapitalizam ne zahteva prosečni profit, nego maksimum profita, potrebnog zato da bi ostvarivao, manje ili više regularno, proširenu reprodukciju.

Najbliži je pojmu osnovnog ekonomskog zakona kapitalizma zakon viška vrednosti, zakon rađanja i rasta kapitalističkog profita. On stvarno predodređuje osnovne crte kapitalističke proizvodnje. Ali zakon viška vrednosti je odviše opšti zakon, koji ne zadire u probleme najviše profitne stope, čije obezbeđenje je uslov razvitka monopolističkog kapitalizma. Da bi se popunila ta rupa, potrebno je konkretizovati zakon viška vrednosti i razviti ga dalje u skladu sa uslovima monopolističkog kapitalizma, uzimajući pri tome u obzir da monopolistički kapitalizam ne zahteva svaki profit, nego baš maksimalni profit. To će i biti osnovni ekonomski zakon savremenog kapitalizma.

Glavne crte i zahtevi osnovnog ekonomskog zakona savremenog kapitalizma mogli bi se formulisati otprilike ovako: osiguravanje maksimalnog kapitalističkog profita putem eksploatacije, razaranja i osiromašavanje većine stanovništva date zemlje, putem porobljavanja i sistematskog pljačkanja naroda drugih zemalja, naročito zaostalih zemalja, najzad, putem ratova i militarizacije narodne privrede, koji se iskorišćavaju za obezbeđenje najviših profita.

Kažu da bi se prosečni profit ipak mogao smatrati potpuno dovoljnim za kapitalistički razvitak u savremenim uslovima. To nije tačno. Prosečni profit je najniža granica rentabilnosti, ispod koje kapitalistička proizvodnja postaje nemoguća. Ali, bilo bi smešno misliti da glavešine savremene monopolističkog kapitalizma, osvajajući kolonije, porobljavajući narode i pokrećući ratove, nastoje da obezbede sebi samo prosečni profit. Ne, nije prosečni profit i nije ekstraprofit, koji je, po pravilu samo neko prekoračenje prosečnog profita, nego je upravo maksimalni profit pokretač monopolističkog kapitalizma. Upravo nužnost da se postignu maksimalni profiti gura monopolistički kapitalizam na takve riskantne korake kao što su podjarmljivanje i sistematsko pljačkanje kolonija i drugih zaostalih zemalja, pretvaranje niza nezavisnih zemalja u zavisne zemlje, organizovanje novih ratova, koji za glavešine savremenog kapitalizma predstavljaju najbolji „biznis“ za izvlačenje maksimalnih profita i, najzad, pokušaji izvojevanja svetske ekonomske dominacije.

Značaj osnovnog ekonomskog zakona kapitalizma sastoji se, između ostalog, u tome što on, određujući sve najvažnije pojave u oblasti razvoja kapitalističkog načina proizvodnje, njegove uspone i krize, njegove pobede i poraze, njegove dobre strane i nedostatke — čitav proces njegovog protivrečnog razvitka, omogućuje da se one shvate i objasne.

Evo jednog od mnogih „zapanjujućih“ primera. Svima su poznate činjenice iz istorije i prakse kapitalizma koje pokazuju buran razvitak tehnike u kapitalizmu, kada kapitalisti istupaju kao stegonoše napredne tehnike, kao revolucionari u oblasti razvitka tehnike proizvodnje. Ali poznate su i činjenice druge vrste, koje pokazuju zaustavljanje razvoja tehnike u kapitalizmu, kada kapitalisti istupaju kao reakcionari u oblasti razvoja nove tehnike i neretko prelaze na ručni rad.

Čime da se objasni ta nepodnošljiva protivrečnost? Ona se može objasniti samo osnovnim ekonomskim zakonom savremenog kapitalizma, to jest neophodnošću dobijanja maksimalnih profita. Kapitalizam je za novu tehniku kada mu ona obećava najveće profite. Kapitalizam je protiv nove tehnike i za prelaz na ručni rad kada nova tehnika više ne obećava najveće profite.

Tako stoji stvar s osnovnim ekonomskim zakonom savremenog kapitalizma.

Postoji li osnovni ekonomski zakon socijalizma? Da, postoji. U čemu se sastoje bitne crte i zahtevi tog zakona? Bitne crte i zahtevi osnovnog ekonomskog zakona socijalizma mogli bi se formulisati otprilike ovako: obezbeđenje maksimalnog zadovoljenja stalno rastućih materijalnih i kulturnih potreba celog društva putem neprekidnog rasta i usavršavanja socijalističke proizvodnje na bazi najviše tehnike.

Prema tome, umesto obezbeđenja maksimalnih profita — obezbeđenje maksimalnog zadovoljenja materijalnih i kulturnih potreba društva; umesto razvitka proizvodnje sa prekidima od poleta prema krizi i od krize prema poletu — neprekidan rast proizvodnje; umesto periodičkih prekida u razvoju tehnike, koje prate razaranja proizvodnih snaga društva — neprekidno usavršavanje proizvodnje na bazi najviše tehnike.

Govori se da je osnovni ekonomski zakon socijalizma zakon planskog, proporcionalnog razvitka narodne privrede. To nije tačno. Planski razvitak narodne privrede, a prema tome i planiranje narodne privrede koje je više ili manje veran odraz tog zakona, ne mogu sami po sebi ništa dati ako nije poznato u ime kakvog zadatka se vrši planski razvitak narodne privrede ili ako je zadatak nejasan. Zakon planskog razvitka narodne privrede može dati potreban efekt samo ako postoji zadatak u ime ostvarenja kojeg se vrši planski razvitak narodne privrede. Taj zadatak ne može dati sam zakon planskog razvitka narodne privrede. Taj zadatak je sadržan u osnovnom ekonomskom zakonu socijalizma u obliku njegovih gore izloženih zahteva. Zato dejstvo zakona planskog razvitka narodne privrede može dobiti široko polje samo u slučaju ako se oslanja na osnovni ekonomski zakon socijalizma.

Što se tiče planiranja narodne privrede, ono može postići pozitivne rezultate samo uz dva uslova: a) ako pravilno odražava zahteve zakona planskog razvitka narodne privrede, b) ako se ono u svemu prilagođava zahtevima osnovnog ekonomskog zakona socijalizma.

 

Stalin, I. V. (1952). Ekonomski problemi socializma u SSSR: (“Boljševik” br. 18. september 1952 god.). S.l.: S.n.
Priprema: Princip.info