Stara afrička poslovica glasi: “Kada gori kuća, nije korisno udarati bubnjeve.” Prevedeno na realno tle političkog momenta u kojem egzistira i Srbija, ništa se progresivno ne doprinosi bavljenjem površnim pitanjima koja su samo posledica mnogo dubljih i ozbiljnijih procesa čiji se značaj kontinuirano zanemaruje. Bubnjevi u Srbiji podstaknuti iz različitih fondova zapadnih institucija udaraju nikad jače i u javnom prostoru bar dve decenije unazad kreiraju svojevrsnu “biti ili ne biti” situaciju promovišući se brzopletim prakticizmom i bučnim parolaštvom.¹ Dok se Srbija zajedno sa ostalim državama koje dele njenu neokolonijalnu poziciju davi u vašingtonskoj zamisli sveta obavijena pentagonskim kracima, ljudskopravaški borci ažuriraju domaću listu za odstrel mizoginih, krezubih, genocidnih, diktatorski, populistički i tsl. nastrojenih. Naime, u krug nam se panično predviđa potop ukoliko: skrenemo sa evropskog puta, ne glasamo za određenu opciju, glasamo za određenu opciju, ne glasamo uopšte, ne priznamo nezavisno Kosovo, pomislimo na srpske žrtve, pozdravimo Rusiju itd. Ovakva pregrejanost u kombinaciji sa siromaštvom i sistemskim ukidanjem obrazovanja prilično zamućuje vidik i trezvenost u sagledavanju argumenata i činjenica o tome koji bi put u ovom trenutku bio najbolji ili najmanje loš po Srbiju to jeste kako ne raditi protiv sopstvenih interesa.

Kao što sve ima svoje uzroke, tako se i geneza prihvatljivog spiska delovanja i mišljenja može pratiti godinama unazad. Zabrinjavajuća slika neoliberalnog nasrtaja vidljiva je još od 1974. godine, mada nam sadašnja država na krajnji bezalternativni ultimatum nailazi bombardovanjem iz 1999. i potom smene Slobodana Miloševića. Otada prestaju ozbiljnije rasprave a zapadno viđenje demokratije se snishodljivo prihvata kao jedina opcija bez bilo kakvih procena štete iste. Mi još uvek ne znamo koliko nas tačno košta dvodecenijski put evropskih integracija i ključno je pitanje da li je ova politika “bez alternative” zapravo zaustavila razvoj naše države. Prevladavanjem stava da su evropske integracije najviša vrednost za Srbiju, privatizacijom i prepuštanjem ključnih državnih resursa nadzoru Zapadnih institucija, za političke stranke u našoj državi je opstanak na vlasti po svaku cenu postao najvažniji cilj i jedini smisao politike koji im je preostao. Aktuelni politički akteri u Srbiji su pretvoreni u napredne kameleone koji menjanju boje u zavisnosti od toga da li su deo vlasti ili opozicije.

Ako još niste primetili da se njihovi programi kada su u pitanju osnovne stavke poput ekonomskih, socijalnih ili međunarodnih pitanja ne razlikuju puno, njihova impotentnost se poslednjih meseci posebno može uočiti. Već nekoliko nedelja unazad se održavaju protesti na dva fronta. Dok opozicione stranke protestuju u Beogradu protiv Aleksandra Vučića kao trenutnog predstavnika vlasti, u Šapcu kao gradu gde je na vlasti demokratska koalicija članovi Srpske napredne stranke protestuju protiv gradonačelnika Nebojše Zelenovića (člana Saveza za Srbiju). Oba protesta, iako dolaze sa naizgled različitih strana, zapravo iznose iste uopštene zahteve: za slobodu medija, protiv diktature, protiv nekulture i protiv određenih imena čije će ostavke navodno doneti neku bitniju promenu. Oba protesta naime jasno pokazuju da se radi o dve struje koje jednako učestvuju u utvrđivanju našeg neokolonijalnog položaja. Neke razlike naime postoje ali to nije samo razlika u stepenu (ne)kulture jednih ili drugih. Možemo uočiti da stranke na vlasti predvođene od strane SNS-a mnogo bolje razumeju istorijski i kulturni momenat države i naroda kojim vladaju. Priča o političkoj neutralnosti koju često i sada već dugo serviraju je zapravo priča koja podilazi opravdanom patriotskom sentimentu većine stanovnika, što je podilaženje koje u mnogim slučajevima prati i ekonomska prinuda. Lažna politička dilema Srbije između Istoka i Zapada  je dakle u ovim okolnostima laž jer mi smo sistemski uveliko okrenuti ka Zapadu dok se sa istočnim prijateljima samo po potrebi rukujemo i slikamo. Činjenica da predstavnici EU ignorišu i uopšte ne reaguju na Vučićevo hvalisanje “saradnjom” sa Rusijom dovoljno govori. Pored priče o političkoj neutralnosti, često čujemo i zaricanje na vojnu neutralnost naše države iako smo nažalost više vojno propali nego vojno neutralni. Neutralnost bi, između ostalog, značila ne samo da nećemo učestvovati u sukobima po svetu zarad imperijalističkih interesa nego i da smo sposobni da se samostalno branimo. Da li smo za to zaista sposobni dovoljno govori nedavna izjava Vučića koji prilikom susreta sa komandantom NATO snaga za Evropu generalom Todom Voltersom navodi da “su mirovne snage na Kosovu i Metohiji pod vođstvom NATO garant bezbednosti srpskog naroda na Kosovu.”² Nedavna istraživanja takođe pokazuju da je saradnja Vojske Srbije sa NATO sve češća iako se u medijima zajedničke vežbe sa Rusijom i sličnim prijateljskim državama radije prikazuju s obzirom na to da se prema anketama 84% građana naše države protivi članstvu u NATO paktu. Istraživanje takođe navodi: “Odnosi Srbije i NATO pakta međutim ni malo ne prate raspoloženje javnosti, već su naprotiv, svake godine sve jači i snažniji. Saradnja Srbije i NATO započela je vrlo brzo nakon pada Slobodana Miloševića u oktobru 2000. godine. Odnos je unapređen 2006. kada je Srbija postala članica Partnerstva za mir, a potpisivanjem IPAP sporazuma došlo se do krajnjeg stepena saradnje koja sa NATO savezom ima zemlja nečlanica. Korak iza toga je učlanjenje u taj savez.”³

S druge strane, opozicija otvoreno preuzima i ponosno predstavlja svoje evrocentrične stavove bez blama se pokoravajući inostranim zvaničnicima čim im se za to ukaže prilika. Tako da smo u poslednje vreme mogli pratiti njihove redovne posete Vašingtonu i Briselu, priče o strašnoj “srpskoj diktaturi” pred Savetom Evrope a nedavno i žal što nisu na vreme stigli da zakažu konsultacije kod Makrona i time nedvosmisleno daju legitimitet stranom mešanju u unutrašnja pitanja naše države.

Kreiranje “biti ili ne biti” situacije koincidira i sa onim što nam poručuju sa Zapada. Emanuel Makron je nedavno posetio Beograd i izjavio da Srbiju i Kosovo vidi u budućnosti kao dve evropske države. Mesec dana pre toga Bil Klinton, nakon dvadeset godina, dolazi u zvaničnu posetu Prištini zajedno sa Madlen Olbrajt. Pre toga je Kosovo posetio novembra 1999. godine kada je govorio o potrebi za izgradnjom demokratskih institucija, očigledno isto onoliko “demokratskih” koliko je bio i sam čin bombradovanja, okupiranje teritorije, podrška formiranju fiktivne vlade i ostalim kriminalnim aktivnostima poput trgovine ljudima ili narkoticima koje i danas ne prestaju. Ovaj put Klinton poručuje da mu je “drago što je dao doprinos da se sukobi na našim prostorima zaustave i da je Kosovo primer celom svetu i zaslužuje da bude deo EU i NATO”,⁴ što možemo čitati kao “zaslugu” da pod okriljem ove zapadne vojne alijanse ratuje po svetu za američke interese.

Niko ne treba da ima dilemu da će vodeće zapadne zemlje po svaku cenu, zarad svojih geostrateških interesa i nužnosti pravdanja bombardovanja ići na protivpravno proglašenje nezavisnosti Kosova. Međutim, da se ne bi baš sve završilo na goloj sili i pravnom nasilju, ove zapadne države teže da nas uvuku (i u tome za sada uspevaju) u kooperativnu igru oko Kosova ali i igru oko demokratije. U toj igri jednoj maloj Srbiji još manje fali da postane država po meri i time “spase” Evropu i doprinese čuvenom “miru na Balkanu”. Treba samo da ispuni sve stavke sa gore pomenutog spiska. To je naime igra koja kao da poručuje da momenat ispunjavanja evropskih želja (ako im bude kraja) treba da bude naša nulta godina i da od te godine počnemo da računamo neko novo vreme Srbije jer do tada izgleda ne postojimo.

 Šira evrocentrična slika

 Već je rečeno, ali ćemo opet naglasiti, da stranke oko vlasti i novorekonstruisane demokratske opozicije jedne drugima konkurišu i takmiče se u uspešnosti sprovođenja vladajućih vrednosti, koje se u osnovi svode na jedan evroatlanski sistem. Sve preko toga nije politički podobno odnosno nije politički korektno. Taj je sistem postavljen kao ideal, koji s obzirom da je nametnut kao nešto univerzalno neupitno, indirektno pretpostavlja da su u borbi za taj ideal sva sredstva dozvoljena. Samim tim su u borbi protiv remetilaca takvog sistema dozvoljene sve metode njihovog kažnjavanja. Dakle, dokle god smo na evropskom putu i samim tim egzistiramo kao obično nesuvereno polje, na tom polju će uvek biti apsolutno sekundarno da li ćete imati posao, kanalizaciju, hranu, krov nad glavom itd. Tu projektni protesti ne mogu pomoći. Pišući o evrocentrizmu, filozof Dragan Prole navodi “Kada je reč o evrocentrizmu, on se paradigmatično najbolje može prikazati na osnovu dva primera. Prvi ukazuje na uvreženi stav o evropskom poreklu svake nauke, dok drugi, veoma blizak etnocentrizmu, neupitne vrednosti izvodi iz sopstvenih kulturnih obrazaca, te one predstavljaju parametar za procenu svih ostalih kultura.”⁵

Iako je nekima teško da uoče, ali evrocentrizam u kojem nas dave se zapravo može lako izjednačiti sa teškim nacionalizmom, protiv kojeg se, paradoksalno, evropske institucije navodno bore. Liberali su se naime lepo dosetili kako da ispostave a potom brane ultimativni ideal Zapada od svake moguće opasnosti. Državama koje su okupirali ekonomski, kulturno i politički podmetnuli su kao primat, između mnogobrojnih identiteta, i borbu protiv fiktivnog nacionalizma (osim u slučaju kooperativnih prijatelja poput Albanije) što u praksi znači odstranjivanje svake pomisli na odbranu državnih interesa i samim tim mogućnosti za bolje uslove borbe radničke klase. Čini se da su naši preci čije borbe za nezavisnot rado slavimo fejsbuk postovima nekada umeli prepoznati obavezu da brane, dok se nama danas kapitulacija u svim oblicima nameće kao ekskluzivno individualističko pravo (što nažalost mnogi rado prihvataju). Da situacija bude gora, tutorske države centra koje u međuvremenu postaju sve jače nacionalne države nam kao nagradu za odustajanje od borbe nude učešće u vojnom savezu koji vodi imperijalističke ratove širom sveta eksploatišući periferiju i kažnjavajući svakoga ko odbija da veruje da su SAD i Evropa ceo svet (Somalija, Bosna, Srbija, Avganistan, Irak, Libija, Centralnoafrička Republika, Mali, Donbas, Sirija, Jemen, Venecuela… su neki od primera intervencija).

Ova priča je dodatno učvršćena formiranjem različitih nadnacionalnih institucija i nevladinih agencija koje imaju moć da sakriju sve nejednakosti koje proizvode i tako čuvaju na sigurnom i kapital i konkretne države koje od tih nejednakosti profitiraju. Objašnjavajući mehanizme neokolonijalizma Kvame Nkruma na ovom tragu piše o vladavini “nevidljive vlade” koja je zapravo grupacija delova vidljive vlade.⁶ Iz same tvrđave neokolonijalizma, opisuje nevidljivu vladu kao aparat koji usmerava sve druge Zapadne obaveštajne strukture, bilo ubeđivanjem ili silom. Glavni cilj je već pomenut: postizanje kolonijalizma, dok se u javnosti propoveda nezavisnost. Na ekonomskom planu, ova vlada je snažan faktor koji favorizuje zapadne monopole i deluje protiv sveta u razvoju punom kontrolom međunarodnog kapitala na svetskom tržištu. U prilog ovome podsetićemo da Afrika proizvodi 75% svetskog kakaa dok od te industrije vredne oko 100 milijardi dobija svega 2% zarade, što je samo jedan od mnogobrojnih primera.⁷ Ne samo da nam ovo potvrđuje princip favorizovanja određenih monopola i nejednake razmene nego potvrđuje i banalnost konstrukcije “zemalja u razvoju”. To su zapravo države kojima su svi uslovi za razvoj nasilno oduzeti i one samim tim nisu u nikakvom procesu razvoja.

Države poput Severne Koreje koje istrajavaju u nameri da ne dođu u neokolonijalni položaj su stoga neretko predstavljene kao “svetska pretnja” a taj diskurs kolonizatora putem medija ili obrazovnih institucija preuzimaju i mnogi kolonizovani. Ispod radara zato ostaju porazne činjenice koje ukazuju da periferiju možemo većinski podeliti na potpuno okupirane, delimično okupirane i države pod kontrolom Zapada.

Srbija za kraj

 Prema mišljenju pukovnika Petkovića što u svojoj knjizi prenosi M. Lopušina, Amerikanci su još početkom devedesetih pokazali svoje interesovanje za ulazak na Balkan. U CIA dokumentima o Srbiji se pokazuje da je glavna meta njihovog interesovanja politička vlast i status srpskih pokrajina. O geografskoj lokaciji CIA tvrdi da se Srbija nalazi na prostoru koji “kontroliše” prolaz između Zapadne Evrope, preko Turske do Bliskog Istoka. Dakle za njih jako bitno područje. Nema sumnje da se Balkan a samim tim i Srbija stoga nalazi u prilično neveselom NATO kontekstu.

Iako je lakše izmaštati da država ne postoji i da se nekakve internacionalne borbe mogu voditi preko reda u čini se vakumu, ipak u planiranju i proceni trenutka Srbije i njenog mesta u širem međunarodnom kontekstu moramo najpre krenuti od postojećeg da bismo stigli do mogućeg. Na globalnom planu se sučeljava mnoštvo država sa potpuno različitom ekonomskom, političkom i vojnom snagom, kao i sa različitim interesima. Između njih postoje različite veze savezništva ili zavisnosti kao i različiti već pomenuti antagonizmi. Samim tim je manevarski prostor svake pojedine države, a pogotovo okupirane države poput Srbije danas, ograničen delovanjem drugih država, onih ekonomski najjačih.⁸ U takvoj konkurenciji, Srbija (narod koji živi i preživljava u Srbiji) kao primat treba postaviti borbu za vlastitu mogućnost delovanja što znači borbu protiv imperijalizma i stranog, u ovom slučaju zapadnog uticaja na unutarpolitička pitanja. Iako NGO levičarski aktivisti ovo neretko opisuju kao licemernu i nemoguću borbu, zapravo nimalo nije licemerno pričati o potrebi za kakvom-takvom suverenošću ove države koja se možda nekima čini kao teško ostvariv san. Licemerno je naime zavoditi ljude u protestu a ne priznati im da je u državi koju kroje Brisel i Vašington bolji život koji traže neostvariv čak i u snu. Citiraćemo Lenjina: “Umesto što daju mogućnost licemernim oratorima da obmanjuju narod frazama i obećanjima o mogućnosti demokratskog mira, socijalisti treba da otkriju masama neostvarivost koliko-toliko demokratskog mira bez niza revolucija. Socijalisti treba da razjašnjavaju masama beznadežnost njihovog oslobođenja ako budu pomagale ugnjetavanju drugih nacija.”⁹

 

Katarina Antonić

 

---

1. Osim što su zapadne institucije i nevladini fondovi nakon bombardovanja počeli aktivno da ulažu u domaće političke aktere (kako trenutne tako i buduće) i time utiču na njihov rad. Postoje dokumenti koji govore i o ulozi CIA u Srbiji. Prema svedočenju Tima Maršala pokazalo se da su zapadne sile i tajne službe izvele i platile petooktobarsku “revoluciju” s obzirom na to da srpska opozicija tada nije bila spremna da sama smeni Slobodana Miloševića, kojeg su inače američki mediji ocenjivali kao balkanskog Sadama Huseina kojeg je trebalo smeniti po svaku cenu. Srbija je viđena kao “poslednja brana komunizma na Balkanu”. Takođe, Bil Klinton je ‘99 najavljivao da je njegova administracija izdvojila 10 miliona dolara u cilju uvođenja demokratije u Srbiji što je novac koji je obezbeđen iz raspoloživih fondova pomoći “Podrške istočnoevropskoj demokratiji” (Lopušina.M. (2010). CIA u Srbiji. Beograd: Knjiga komerc.)  ↩

2. http://rs.n1info.com/Vesti/a500417/Vucic-sa-komandantom-NATO-za-Evropu.html  ↩

3. Zanimljivo je pogledati uporedno istraživanje o vojnoj saradnji Srbije sa Rusijom i NATO gde se između ostalog navodi i da su SAD najveći donatori Vojske Srbije – http://www.nspm.rs/politicki-zivot/proizvodnja-straha-radi-predaje-kosova-nato-sad-i-rusija-na-naslovnim-stranama-srpske-stampe.html  ↩

4. http://rs.n1info.com/Vesti/a491036/Bil-Klinton-u-Pristini.html  ↩

5. Prole D. (2005). Filozofski evrocentrizam kao prepreka međukulturnim susretima. Novi Sad: Filozofski fakultet  ↩

6. http://www.princip.info/2018/10/18/kvame-nkruma-mehanizmi-neokolonijalizma/  ↩

7. https://weafriquenations.com/the-africa-continent-produces-75-of-worlds-cocoa-and-only-gets-2-of-the-100-billion-industrywhy/amp/?fbclid=IwAR1SIAoLr7W9qKrP1oM9twJhaEyewBj0VSeK4uJVSUKLqEmZMOmUEPGCXnA  ↩

8. Michael Heinrich. (2015). Uvod u Marksovu kritiku političke ekonomije  ↩

9. V.I.Lenjin. (1971). Neki problemi socijalističke demokratije. Beograd: Rad  ↩