Ova je tema kasnije dopunjavana i razvijana od strane mnogih marksističkih mislilaca i revolucionara, naročito tokom procvata antikolonijalnih pokreta u svetu, 1960-ih i 1970-ih godina. Važnost Konolijevog teksta ogleda se u tome što je prvi o tome pisao kao pripadnik nacije pod kolonijalnim ropstvom, otvarajući mnoga pitanja kojima će se kasnije, u specifičnim istorijskim okolnostima, pristupati na različite načine.

***

U Irskoj trenutno postoje različite agencije koje žele da sačuvaju nacionalno osećanje u srcima naroda. Ove agencije, bilo da se radi o društvima za očuvanje irskog jezika, književnim društvima ili komemoracijskim odborima, nesumnjivo čine delo od trajne koristi ovoj zemlji, pomažući da se spasi od izumiranja dragocena nacionalna istorija, jezik i karakteristike našeg naroda.

Ipak, postoji opasnost da previše strogim pridržavanjem svojih sadašnjih metoda propagande i posledičnim zanemarivanjem vitalnih životnih pitanja, mogu uspeti samo da stereotipišu naše istorijske studije u obožavanje prošlosti ili da kristalizuju nacionalizam u tradiciju – slavnu i herojsku, ali ipak samo tradiciju.

Tradicije mogu, a često to i čine, da pruže materijal za slavno mučeništvo, ali nikada ne mogu biti dovoljno jake da upravljaju olujom uspešne revolucije. Ako svrha današnjeg nacionalnog pokreta nije samo da podseti na tužne tragedije naše prošlosti, on se mora pokazati sposobnim da se uzdigne do nužnosti trenutka. On mora pokazati narodu Irske da naš nacionalizam nije samo morbidna idealizacija prošlosti, nego da je sposoban da formuliše jasan i definitivan odgovor na probleme sadašnjosti, i političku i ekonomsku veru sposobnu da se prilagodi zahtevima budućnosti.

Ovaj konkretni politički i društveni ideal najbolje će se utemeljiti iskrenim prihvatanjem republike kao cilja, od strane svih ozbiljnih nacionalista. Ne republike kao u Francuskoj, gde kapitalistička monarhija kroz izborni aparat parodira ustavne pobačaje Engleske, i u otvorenom savezu sa ruskim despotizmom bestidno paradira svoju nedoslednost tradicijama revolucije. Ne republike kao u Sjedinjenim Državama, gde je moć novčanika uspostavila novu tiraniju pod formama slobode; gde britanski zemljoposednici i finansijeri nameću Amerikancima podređenost, u poređenju sa kojom je porez predrevolucionarnih dana bio puka sitnica.

Ne! Republika koju bih želeo da naši sunarodnici postave pred sebe kao svoj ideal, treba da bude takvog karaktera da bi samo spominjanje njenog imena u svakom trenutku služilo kao svetionik potlačenima svake zemlje, ispunjavajući obećanu slobodu i blagostanje kao nagradu za njihovu borbu – polazište socijalista i entuzijasta po pitanju ljudske slobode.

Ovo povezivanje naših nacionalnih stremljenja sa nadama muškaraca i žena koji su podigli standard pobune protiv sistema kapitalizma i veleposedništva, ne bi trebalo ni u kojem smislu da unese element razdora u redove ozbiljnih nacionalista, i poslužiće nam da dođemo u kontakt sa svežim rezervoarima moralne i fizičke snage, neophodne da bi se unapredio nezavidni položaj Irske još od Bitke kod Benburba.

Moglo bi se tvrditi da bi ideal Socijalističke Republike, koji podrazumeva potpunu političku i ekonomsku revoluciju, sigurno otuđio sve pristalice srednje i aristokratske klase, koji se plaše gubitka imovine i privilegija. Da možemo otkloniti njihovo neprijateljstvo samo ako ih uverimo da u slobodnoj Irskoj njihove „privilegije“ neće biti oduzete. To znači, da moramo garantovati da će, jednom kada Irska bude oslobođena strane dominacije, irski vojnici čuvati kapitaliste i gazde od ruku siromašnih, kao što to čine britanski vojnici danas.

Da li očekujemo da će se mase boriti za ovaj ideal? Kada govorimo o oslobađanju Irske, mislimo li samo na rude u irskom tlu ili mislimo i na Irce? Svi sistemi političke uprave ili vladine mašinerije su refleksija ekonomskih oblika ispod njih. Engleska vladavina u Irskoj je simbol činjenice da su engleski osvajači u prošlosti nametnuli ovoj zemlji imovinski sistem zasnovan na pljački, prevarama i ubistvima – kao što je današnje ostvarivanje prava na imovinu kontinuirana praksa legalizovane pljačke i prevare. Tako je engleska vladavina smatrana najprikladnijim oblikom vladavine kojim se pljačka može zaštititi, a engleska vojska najpouzdaniji alat za izvršenje sudskih ubistava kada je to zahtevano.

Socijalistu koji bi uništio, iskorenio i zatro čitav brutalni materijalistički sistem civilizacije, poput engleskog jezika koji smo prihvatili, smatram, daleko opasnijim neprijateljem engleske vladavine, nego površnog mislioca koji smatra da je moguće irsku slobodu pomiriti sa onim podmuklim, pogubnim oblicima ekonomskog podvrgavanja…  Ako sutradan uklonimo englesku vojsku i podignemo zelenu zastavu nad Dablinskim dvorcem, a ne odlučimo se za organizaciju Socijalističke republike, naši napori biće uzaludni. Engleska bi i dalje vladala nama. Vladala bi nama preko svojih kapitalista, gazda, finansijera, preko čitavog niza komercijalnih i drugih institucija koje je zasadila u ovoj zemlji i zalivala suzama naših majki i krvlju naših mučenika.

Nacionalizam bez socijalizma – bez reorganizacije društva na osnovu šireg i razvijenijeg oblika onog zajedničkog vlasništva koje je podupiralo društvenu strukturu drevne Irske – samo je nacionalna izdaja. Bilo bi to ravno javnom priznanju da su naši tlačitelji uspeli da nam nametnu svoje izopačene koncepcije pravde i morala, i da smo konačno odlučili da prihvatimo te koncepte kao svoje, pa nam više nije potrebna ni prisila od strane njihove vojske.

Kao socijalista spreman sam da učinim sve što jedan čovek može da učini za našu domovinu, i njenu nezavisnost; ali ako tražite od mene da uklonim makar jednu tačku ili sitnicu u zahtevima za socijalnom pravdom, to moram odbiti. Takva akcija ne bi bila ni časna ni izvodiva. Ne zaboravimo da se nikada ne stiže do raja marširajući u društvu Đavola. Otkrijmo svoju veru: logika događaja je s nama.

 

Džejms Konoli, objavljeno u Shan Van Vocht, januara 1897.
Prevod: Princip.info