Zemlja je bila u izolaciji. Političke neprilike pratile su i vremenske – zemlju je zahvatila velika suša koja umalo Jugoslaviju nije dovela na ivicu gladi. Po pisanju lista New York Times „kaiševi ljudi su zategnuti do poslednje rupe“.¹ U takvoj situaciji nazirao se još gori scenario: pošto je „plan Višinski“ propao nazirala se invazija Crvene armije koja bi zasigurno „zdrave snage“ dovela na vlast. U takvoj situaciji Zapad je bio slamka koja se nije dala ispustiti. S druge strane, Zapad, u ovom slučaju SAD, uvideo je priliku da svoju „strategiju klina“ sprovede u delo. Jugoslavija je imala sve izglede da bude početna tačka za razbijanje Istočnog bloka.² Iz ugla Britanije konačno se javila prilika da se njen uticaj na Jugoslaviju povrati. Od Titovog „bega“ sa Visa Britanija je čekala svoju priliku. Sada je taj zadatak – uvlačenja Jugoslavije u zapadnu sferu, konačno mogla sprovesti vlada Klementa Atlija.

***

Dobijanje ekonomske i vojne pomoći imalo je svoju cenu. Ključna briga je bila da li će kapitalističke zemlje Zapada tu pomoć uslovljavati promenama u samoj Jugoslaviji, tj. njenom režimu. Zapad je usled geostrateškog značaja Jugoslavije za momenat bio spreman da održava komunistički režim „na površini vode“. Sa druge strane, za Tita ustupaka nije bilo: činom priznavanja Ho Ši Minove vlade SAD su reagovale pretnjom umanjivanja ili pak uskraćivanja pomoći. Tito je bio jasan: njegov narod će „radije ići go“ nego činiti ustupke. Takođe, izvojevana samostalnost 1948. nije smela biti ugrožena od strane drugog bloka: „Jugoslavija se nije klanjala Sovjetima… pa kako se onda možemo klanjati Zapadu“.³

O dimenzijama buduće saradnje ilustrativno je pismo ambasadora Čarlsa Pika ministru inostranih poslova Ernestu Bevinu od 25. januara 1951, u kome navodi da je jedini način da se Jugoslavija vrati pod okrilje SSSR-a svrgavanje samog Tita. Time je hteo da odagna sve eventualne sumnje laburista u domete 1948. Ekonomska pomoć Britanije i SAD bila je ključna za prevazilaženje posledica suše 1950. godine i ostavila je pozitivan utisak i na narod i na vlast. Sad je došao trenutak da „ministre i narod jednako“ treba bližim povezivanje sa Zapadom uveriti da je Jugoslavija deo tog sveta, a ne samo protivteža SSSR-u, navodi Pik u pismu. Potrebno je bliže političko udruživanje, a taj zadatak bi trebalo da preduzme laburistička vlada.⁴ Time je, pored očiglednih geostrateških interesa, proces približavanja evropskoj levici bio pokrenut i na partijskom nivou. Taj proces pokrenuli su britanski laburisti i oni će, uz samu KPJ, na njega najviše i uticati.

***

Uzmemo li u obzir navedeno može se zaključiti da je Socijalistička internacionala, između ostalog, bila organ laburističke hegemonije koja je za cilj imala ujedinjenje evropskih socijalista, preko njih i čitave Zapadne Evrope, koja bi time postala značajan faktor Hladnog rata… Kritici su se pridružili i azijski socijalisti: „Evropski socijalisti su socijalisti u svojoj kući a imperijalisti van nje“. Najčešće, laburistima je zamerano anahrono razmišljanje metropole prema kolonijama, sada nezavisnim državama, kao i da su dominantno zaokupljeni evropskim problemima.⁵ Na osnivačkom kongresu Filips je pokušao da opovrgne ove navode: „Oslobodili smo se „naduvenog imperijalizma“ i pozivamo narode Azije i Afrike da nam se pridruže i spremni smo da sa njima delimo materijalne koristi demokratije“.⁶ Krajnji cilj laburista nije promakao ni jugoslovenskom rukovodstvu. Još pri povratku iz Britanije, Đilas je primetio: „Kod laburista postoji tendencija, bar kod nekih, da igraju neku vodeću ulogu u socijalističkom svetu – nasuprot Moskvi. U tom pogledu oni se u metodama razlikuju od Rusa, razume se, ali ipak su to po suštini iste tendencije: za nekom hegemonijom u radničkom svetu“.⁷ Podsećanja radi još 1949. obrisi laburističkog plana o izgradnji bloka socijalističkih država, u kojem bi se našla „možda Jugoslavija“, bili su poznati KPJ.⁸

Trećeg dana zasedanja tema je bila Jugoslavija, odnosno njen prijem u Socijalističku internacionalu… U diskusiju se uključio i Topalović koji je igrao kompleksnu dvostruku ulogu: podržao je slanje pomoći i oružja Jugoslaviji, ali je istovremeno napao njen unutrašnji poredak… Značajno je napomenuti da bi eventualno primanje KPJ svakako poljuljalo tek uspostavljen kredibilitet Internacionale. U situaciji kada je tek bio donet proglas Internacionale o „demokratskom socijalizmu“, primanjem Jugoslavije sam statut tela bio bi obesmišljen. Jugoslovensko rukovodstvo je prihvatilo ovu odluku bez značajnih zamerki, što Internacionali, što njenim članicama. Sama KPJ se izjasnila da ne nastoji da odmah uđe u Internacionalu već da razvija odnose sa partijama, tako da bi vremenom i sam ulazak „došao kao prirodan“.⁹ Ipak, svaka od navedenih partija imala je svoje specifične razloge da glasa protiv ulaska Jugoslavije u Internacionalu.

***

Konačno, u Zagrebu je novembra 1952. zasedao VI kongres. Predstavljao je trijumf nezavisnosti i samouverenosti Partije. Uz dva ključna teorijska referata, Titov i Kardeljev, nova platforma partije, nova forma demokratije u Jugoslaviji bila je iscrtana. Naizgled prevazilazeći jednopartijski sistem, formulisan je „višegrupni sistem“: nekadašnji Narodni front postao je SSRNJ – Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije, koji je okupljao više „grupa“…¹⁰ Dozvoljena su različita strujanja u području ideja. Ipak, značajno je napraviti ogradu koju je sam Kongres, donekle i sam Đilas, napravio. U predlogu programa koji je i usvojen, Đilas navodi: „Ali, stvarna pozitivna osnova našeg programa treba da bude Marksovo učenje, kao i analiza na osnovu tog učenja, međunarodnog i našeg razvitka i puteva naše zemlje i čovječanstva u socijalizam i komunizam“. U kasnijem sukobu sa Partijom, Đilas je tvrdio da su njegova „jeretična“ istupanja, čiji je koren ležao u fabijanizmu, bila u duhu Kongresa. Sam Kongres, međutim, oslanjao se isključivo na marksizam, njegovo shvatanje demokratije i dozvoljavao je ideje unutar marksističke platforme. O pitanju „buržoaske demokratije“ oštro je istupio i Tito: „Višepartijski sistem znači više partija i programa u društvenom životu i razvitku. To znači da nosioci revolucije i društvenog preobražaja dopuste organizovano rušenje tekovina revolucije za koje je već prolivena krv, za koje je već riješena oružana bitka između starih preživjelih i novih revolucionarnih snaga, koje u društvenom razvoju donose progres“.¹¹

***

Iz dalekog Trećeg sveta Jugoslaviji je stigao poziv za učešće na Azijskoj socijalističkoj konferenciji, poziv sa dalekosežnim posledicama. Osećajući potrebu za koordinisanom izgradnjom socijalizma, države Azije ujedinjuju svoje snage u posleratnom svetu. Niz socijalističkih partija, od Indije i Burme do Japana, osnovao je specifično telo – Azijsku socijalističku konferenciju, radi zajedničke konsultacije ali i organizacije. Prva konferencija održana je u Rangunu, januara 1953. godine. Učestvovale su isključivo azijske socijalističke partije. Od partija evropskih socijalista nijedna nije pozvana. U svojstvu bratskih delegata (Fraternal delegates) na konferenciju su bili pozvani: Socijalistička internacionala; Internacionalna unija socijalističke omladine i Komunistička partija Jugoslavije. U ime Internacionale u Rangun su doputovali Klement Atli, Gi Mole i Kaj Bjork. Sa jugoslovenske strane bili su prisutni Đilas, Dedijer i Bebler.¹² Uzmemo li u obzir pretenzije laburista, spoljnu politiku Britanije po pitanju Azije, naročito po pitanju Indije i Burme, tendencije širenja Socijalističke internacionale van Evrope – učešće Jugoslavije predstavljalo je veliki udarac. Kao jedina evropska partija, uz to i jedina komunistička, učešće Jugoslavije ostavilo je dubok trag.

Pred Atlijem se našao težak zadatak. Pre svega, on je prevashodno posmatran, opravdano ili ne, kao vođa britanskih laburista, a tek onda kao predstavnik Socijalističke internacionale. Bivše kolonije su bile nepoverljive prema imperiji na zalasku. Neposredno pred Rangun u Biltenu Konferencije o spoljnoj politici evropskih sila, dominantno Velike Britanije, azijski socijalisti prepoznali su „mamurluk od istorije“ („The hangover from history“). Pod navedenim karakterisana je politika umiruće imperije koja se i dalje ne miri sa svojom daleko manjom ulogom u svetu.¹³ Atli je, praktično, dolio ulje na vatru. U svome istupanju istrajavao je na uskim okvirima demokratije: parlamentarizam je jedini sistem dostojan ljudskog bića, navodio je.¹⁴ Upravo insistiranje na uniformnosti razvitka ostavilo je negativan utisak na azijske socijaliste, ali i na Đilasa i Beblera.

Daleko više takta imala je jugoslovenska delegacija. Insistirajući na sopstvenom razvitku, specifičnosti svake države, nepostojanju jednog recepta za čovečanstvo – delegacija je navodila upravo ono što su azijski socijalisti hteli da čuju. Naravno, ni sam poziv Jugoslaviji nije slučajno usledio. Biltenu Konferencije poslat je i Đilasov članak, za koji urednik navodi da je objavljen, od izuzetnog značaja. Naime, dominantno kritikujući SSSR Đilas se osvrnuo i na evropske socijaliste navodeći da se iza njih takođe krije, u znatno manjoj meri, uniforman pogled na socijalizam oličen u parlamentarizmu zapadnog tipa i reformizmu. Ističe se, što je svakako naišlo na dobar prijem kod domaćina, da je Đilas korene ove ideologije video u fenomenu kolonijalnog superprofita.¹⁵ O jugoslovenskoj ulozi ilustrativna je bila konstatacija britanskog ambasadora u Burmi koji je delegaciju Jugoslavije upitao: „Šta Vi izvozite u Burmu, kakvi su Vaši interesi ovde?“. Na odgovor Beblera da su oni tu zbog idejne saradnje, ambasador je ironično zaključio: „Vi, znači, izvozite ideje“.¹⁶.

Delegacija, naročito sam Đilas, privukla je veliku pažnju domaćina. U svojim memoarima Đilas navodi: „Ali na mene je, rekao bih, to azijsko putovanje ostavilo dublji, neprolazniji utisak“.¹⁷ Po povratku izneo je novu platformu saradnje sa socijalistima: 1. Nepodržavanje nikakvih frakcija u socijalističkim partijama već sa svima imati dobre odnose; 2. Održavanje najužih kontakata sa azijskim pokretima koji su nam „idejno bliži“.¹⁸ Posledice su bile dalekosežne. Činjenica da je u društvo azijskih socijalista Jugoslavija primljena kao takva, tj. komunistička, dok je Socijalistička internacionala insistirala na promeni režima, naročito je značajna. Takođe, poseta je bila svojevrsna uvertira za Titov put u Indiju i Burmu, ali se u isto vreme u odnosima sa evropskim socijalistima, dominantno britanskim laburistima, formirala nova prepreka.

***

U odnosu Jugoslavije i Zapada, a time i evropskih socijalista, 1954. godina je prekretnica. Ne samo da tad počinje slučaj Đilas već, što je važnije, Tito odlazi na azijsko putovanje i time definitivno pokreće proces formiranja politike nesvrstanosti, koji na samom Zapadu nije prošao neopaženo. Most izgrađen 1950. srušio se 1958. godine. Upravo „slučaj Đilas“ bio je jedan od razloga, ili povod, za rušenje. S druge strane, taman kad su i najskeptičniji na Zapadu bili uvereni u istinitost i domet 1948. godine, dolazi do novog udara na interese Zapada – posete Hruščova Beogradu i izmirenja Jugoslavije i SSSR-a. Takođe, 1954. godine počela je tajna prepiska Hruščova i Tita koja je tom posetom i rezultirala.¹⁹ Iako svojom žovijalnošću, neformalnim držanjem i uopšte dobroćudnim izgledom, Hruščov je za vreme svoje administracije doveo Hladni rat na ivicu otvorenog nuklearnog sukoba. Stoga, obnavljanje odnosa zemlje koja je pregršt pomoći od Zapada dobila upravo radi odvajanja od SSSR-a, predstavljalo je praktično strateški poraz Zapada.

U pogledu Velike Britanije, stalnog predvodnika zapadnog sveta u odnosima sa Jugoslavijom, prekretnica je 2. jul 1954. kada ambasador Malet izveštava o prijemu sovjetskog ambasadora Valjkova kod Tita. Ambasador se o poseti informisao kod Veljka Mićunovića, pomoćnika ministra inostranih poslova, koji je bio „veoma uzdržan“. Zaključak depeše je da je cilj posete remećenje odnosa Jugoslavije i Zapada.²⁰ Đilasovo disidentstvo se formiralo u ovim burnim godinama, gde su se drastične promene dešavale iz dana u dan. Bivajući u vrhu vlasti njegova lična sudbina zavisila je od globalnih geostrateških dinamika, te je za razumevanje potreban širi kontekst. Oslonac u svojoj pobuni Đilas je nalazio izvan Jugoslavije, u kontaktima ostvarenim među evropskim socijalistima, pre svega britanskim laburistima…

***

Sagledavanjem članaka može se ocrtati njihova svrha. Iskazuje se tendencija ka socijaldemokratiji: zadovoljavanje dnevnih potreba i razbijanje ideološkog monopola jednopartijskog sistema. U razgovoru sa Kardeljom Đilas je čak direktno predložio stvaranje laburističke partije u Jugoslaviji.²¹ Kao što smo videli, same ideje su bile mimo linije VI kongresa. Đilas u člancima i dalje „veruje“ u neizbežan dolazak komunizma, ali u praksi zagovara novu partiju, mimo ideološke osnove marksizma. Ipak, polemika u člancima u duhu je Kongresa, odnosno principa slobodne diskusije, dok je diskutabilno samo pitanje dometa te diskusije – može li ona ili ne prevazilaziti platformu marksizma i predlagati novu partiju. Uočava se da su članci praktično prolazili neprimetno. Navedeno je verovatno usled uticaja samog Đilasa, tj. da je preovladavalo mišljenje da su to ideje samog vrha vlasti, sam Đilas upravo je tada izabran za predsednika Savezne skupštine. Naravno, za kritiku članu Politbiroa sigurno je bilo potrebno hrabrosti, osim toga, Đilas je u odgovoru na, uistinu marginalne, kritike odgovorio da iza novih ideja stoji sam on ali i da smatra da se oslanjaju na liniju VI kongresa.²² Ističe se da je primedba došla od strane otpravnika poslova sovjetske ambasade koji je naveo, konkretno za članak „Početak kraja i početka“, da ne doprinosi normalizaciji odnosa.²³

Evoluciju ideja, teško dokazivu istorijskim izvorima, ipak je moguće barem ocrtati: u dva navrata Dedijer je Sulcbergeru poverio Đilasove impresije, prvo o američkim fabrikama 1949, a potom i britanskim sindikatima 1951.²⁴ Referišući na Partijskoj komisiji o putu u Britaniju Đilas je preneo utisak koji su na njega ostavili britanski sindikati, tj. da na 1500 rudara nema nijednog plaćenog funkcionera, ali isto tako zaključuje da „…u društveno-političkom pogledu ne bi imali tamo šta da naučimo, ili da koristimo kao neko iskustvo“.²⁵ Međutim, tri godine kasnije, 23. aprila 1953, prilikom diskusionog sastanka „O socijalističkim i radničkim pokretima u svetu“ na pitanje novinara o birokratiji zapadnih partija Đilas navodi: „Naprimer, ja mislim da je za Englesku – ne govorim o politici, ne govorim o svesnim elementima – organizaciona forma Laburističke partije izvanredno dobro nađena. Ustvari, ona nije nađena nego se razvila stihijno u jednom periodu od skoro sto godina“.²⁶ Zanimljiv razgovor Đilas je imao sa novopostavljenim američkim ambasadorom Ridelbergerom. U protokolarnoj poseti Đilasu zadržao se dva sata jer se Đilas interesovao za Ruzveltov „New Deal“, sistem minimalnih nadnica, uslove rada, socijalno osiguranje u SAD itd. Ridelberger je bio zbunjen, očekivao je dogmatskog marksistu. Njegove kolege u ambasadi, pošto im je prepričao razgovor, bili su zaprepašćeni: „Šta se to, zaboga, događa – pitali su“.²⁷ Dakle, u periodu od nekoliko godina, usled prisnijih kontakta sa evropskim socijalistima, ideološki Đilas se menjao, napuštajući revolucionarne postulate, gubeći „veru“ u diktaturu proleterijata i okrećući se „dnevnim ciljevima“.

Dedijer navodi i izjavu Kardelja da je Đilasov san bio da svrgne Tita.²⁸ Osim toga beleži i Đilasovu izjavu: „Treba ići postepeno. Kroz šest meseci bi trebalo da počnu prve demonstracije“.²⁹  Uočava se i potencijalno oslanjanje na crnogorske generale, sa kojima je Đilas imao intenzivniji odnos uoči  Plenuma 1954.³⁰ Na tim prostorima još je u toku rata među narodom postojala parola: „Crna Gora stalno pita kad će Đilas mesto Tita“.³¹ Ipak, na Plenumu upravo će sa crnogorske strane uslediti najžešći napadi, što, opet, može biti posledica postojanja planova o državnom udaru i potrebe da se od toga pojedinci ograde. Sovjetska služba je takođe primetila: tokom Đilasovog uklanjanja „mnogi su u Jugoslaviji očekivali puč“.³² Britanska ambasada bila je realnija: u izveštaju 15. januara 1954. navodi da je Đilas u člancima izneo socijaldemokratske ideje. Osim toga, najveću pažnju privukla je upravo Anatomija jednog morala.³³

Uprkos svemu tome „đilasovština“ nikada nije zaživela. Đilas se nije stavio na stranu bilo kakve opozicije, niti je neke direktnije mere preduzeo protiv vlasti. Uostalom, na liniji osude Đilasa ukupno je iz partije izbačena 21 osoba, a kažnjeno 6 lica. Ističu se lica iz Crne Gore: 4 izbačena i 3 kažnjena.³⁴ Najviše je bio pogođen Beogradski univerzitet gde je po „liniji Đilasa“ iz SKJ isključen 351 član, a kažnjeno njih 108. Povezano sa slučajem bilo je i smenjivanje urednika i saradnika liberalnog časopisa Naprijed.³⁵ Ako hronološki izađemo iz samog početka disidentstva, jasno je da ključni pritisci oko „slučaja Đilas“ nisu dolazili iz same zemlje već isključivo iz inostranstva. Sam slučaj je u Jugoslaviji izazvao minimalne potrese u unutrašnjem stanju zemlje: od samog početka spoljnopolitička komponenta bila je ključna.

***

Već u izlaganju Tita došao je do izražaja međunarodni kontekst čitavog slučaja i povezanost sa evropskim socijalistima: „… da i ne govorim o onoj reakciji na Zapadu koja smatra da on nosi zastavu naše partije“. O idejama demokratije Tito je bio jasan: „A propovedanje i pisanje o demokratiji radi demokratije, i to one zapadnog tipa, formalističke demokratije, razumije se da je to kretanje unazad a ne naprijed kao što kaže drug Đilas“. U svome poslednjem obraćanju na Plenumu Tito je poslao jasnu poruku o poziciji Jugoslavije i ideja u njoj: „Ja mogu ovdje izjaviti, to može cijeli svet da čuje, da na nas neće takav i sličan slučaj uticati da mijenjamo pravac našeg unutrašnjeg razvitka – pravac razvitka demokratskih metoda i ostvarenje istinske socijalističke demokratije kakvu smo uzeli – naš sopstveni put u socijalizam i razvitak socijalističke demokratije“.³⁶ Jedini koji je stao u odbranu Đilasa, ne toliko ideja koliko prava za slobodnu diskusiju, bio je Dedijer. Priliku da iskaže svoje mišljenje imao je i Đilas, koji je u starom komunističkom maniru „posuo sebe pepelom“, priznao grešku i naveo da se kaje za svoje postupke. Ipak, kazna je bila neminovna: Đilas je osuđen za anarholiberalizam i revizionizam, osuđeni su i članci, isključen je iz CK i smenjen sa svih partijskih i državnih funkcija, dobio je i poslednju opomenu.

Duboko upleten u slučaj, ogradio se i Peko Dapčević. U Borbi je Đilasa i Dedijera optužio za izdajništvo, tj. za saradnju sa „inostranom stranom agenturom“, dok se njihovih postupaka „gnuša i koje prezire kao i svi građani ove zemlje“.³⁷

Posle sastanka Biroa Socijalističke internacionale, na neformalnom ručku koji je potom usledio, tema je bio Đilas. Sekretar Internacionale Brauntal prenosi da je stav većine neprijateljski prema Plenumu. Sam Brauntal navodi da ne podržava Đilasa a negativan stav svojih kolega pravda nepoznavanjem marksizma.³⁸

Posle Plenuma Đilas piše dramu Nordijski san u kojoj žali za neostvarenim putem u Norvešku i Švedsku, kao i za svojim pokajanjem na Plenumu, ali i direktno navodi spoljnopolitički kontekst svojih postupaka: „Htio sam da budemo parče Evrope, i to socijalističke. Ne više ni Balkan, ni Rusija“.³⁹ Posle neuspelog ponovnog političkog aktiviranja, Đilas vraća partijsku knjižicu sa rednim brojem 0004.⁴⁰

***

Ubrzo, decembra 1954. u listu New York Times, Đilas u intervjuu Rejmondu direktno kritikuje vrh partije i ukazuje na potrebu postojanja opozicije: „Trebalo bi stvoriti novu političku formaciju. Ona bi jedino mogla biti demokratska i socijalistička a nikako vraćanje starih diskreditovanih jugoslovenskih stranaka… Ja sam demokratski socijalista. Ime komunizma je dobro, ali je kompromitovano“. Osvrnuo se i na navode o eventualnom svrgavanju Tita: „Ja nisam organizovao frakciju… Ja sam osećao da bi kod nas jedino rešenje mogla da bude demokratija, a ne Đilasov program ili grupa protiv Tita. Ova je zemlja imala dosta revolucija“.⁴¹

Intervju je, ne slučajno, došao u specifičnom spoljnopolitičkom momentu u kome se tada Jugoslavija našla: u SSSR-u je i dalje trajala borba za poziciju generalnog sekretara, koja je svoj odraz imala i u Jugoslaviji. S druge strane, Zapad je svakako toga bio svestan i na Jugoslaviju je vršio pritiske. Prve naznake mogućnosti izmirenja date su tajnom prepiskom i imenovanjem ambasadora. U jeku te borbe Tito odlazi u Indiju i Burmu brodom „Galeb“, što je putovanje s namerom činilo dugačkim i svojevrsnim „kupovanjem vremena“. Poseta je označila definitivno povezivanje sa Trećim svetom i utrla put principu aktivne koegzistencije.⁴² Ističući principe ravnopravnosti Tito je srdačno dočekan: predsednik Azijske socijalističke konferencije, Vijono, naglasio je da je  Tito prvi šef jedne evropske države „koji dolazi u Aziju kao prijatelj a ne kao kolonijalni gospodar i osvajač“.⁴³ Podsećanja radi, Socijalističku internacionalu i naročito britanske laburiste među azijskim socijalistima percepirali su upravo kao „kolonijalne gospodare i osvajače“. Nije iznenađujuće da su britanski laburisti odmah stavili do znanja da Titovim putem u Indiju i Burmu „nisu oduševljeni“.⁴⁴

U tim momentima, čekanja signala iz Moskve i izgradnje odnosa sa Trećim svetom, podignuta je optužnica protiv Đilasa i iščekivao se sudski proces, pod budnim okom Zapada. Sudski proces je održan 24. januara 1955, zatvoren za javnost. Na procesu povezanost sa evropskim socijalistima nije prošla nezapaženo, Đilas se morao ograditi: „Ja sam svoje stanovište izgrađivao nezavisno od njih (evropskih socijalista – N. M.), i nezavisno od njih stojim na njima“.⁴⁵ Kazna je bila neminovna, ali njen karakter ilustrativan: Đilas je osuđen na kaznu zatvora od 18 meseci, uslovno na 3 godine. Dok je Dedijer, kao simpatizer Đilasove politike, dobio 6 meseci zatvora, uslovno 2 godine. Uslovna presuda u datom trenutku bila je savršen balans, praktično, između Istoka i Zapada. Posle suđenja Đilas je izjavio: „Ova presuda je sjajna i velika stvar. Ovim je podignut ugled Titu i celoj Vladi u zemlji i inostranstvu“. Dedijer prenosi i da je Đilas takođe rekao: „Ovom presudom zapušili su usta nama i inostranstvu“ i „Ovakvo rešenje mogao je naći samo dalekovidi Tito“.⁴⁶

Ubrzo posle presude, 28. marta 1955. godine, dogodio se malo poznat incident koji je u direktnoj vezi sa slučajem Đilas. Dan pred Četvrti plenum CK SKJ zapadnim novinarima u Beogradu dostavljen je proglas „Pripremnog odbora za osnivanje Socijalističke partije Jugoslavije“. Reagovao je i Koča Popović koji je novinarima sugerisao da se radi o „anonimnom, nevažnom i beznačajnom pamfletu“.⁴⁷ Narednog jutra, međutim, vodeći listovi Zapada, opet senzacionalistički, pisali su o osnivanju prve opozicione partije u Jugoslaviji. Preneta je i „Platforma“ buduće partije koja, ako se uzme u obzir da se zalaže za socijaldemokratiju ali i da ne predstavlja kontinuitet sa predratnim partijama već da je navodno čine trenutno članovi SKJ, direktno se nastavlja na Đilasove ideje.⁴⁸ Dva dana kasnije, 39. marta, na Plenumu Tito je oštro istupio: „…nas protivnici sa svih strana pritiskaju. Sa Zapada hoće da mi svakako uspostavimo višepartijski sistem, pa čak i sami, bez nas, tj. onako, u fantaziji, stvaraju ovdje neke ilegalne partije i višepartijski sistem“.⁴⁹

***

Neposredno posle uslovne presude dogodile su se značajne promene koje su izazvale tektonske poremećaje u odnosima Jugoslavije i Zapada. Ključne determinante D. Bogetić vidi u: učestalim susretima Tita i Hruščova; ponovnom otvaranju slučaja Đilas; novom jugoslovenskom pristupu ujedinjenju Nemačke i priznavanju Demokratske Republike Nemačke; jugoslovenskoj podršci Egiptu po pitanju Sueckog kanala i okončanju arapsko-izraelskog sukoba; stavu Jugoslavije prema alžirskom pitanju i pitanju dekolonizacije uopšte.⁵⁰

Maja i juna 1955. Nikita Hruščov bio je u poseti Beogradu. Dogodilo se, naizgled, upravo ono od čega se Zapad pribojavao – Jugoslavija se vratila svojoj ideološkoj matici, sumnja u domet 1948. bila je, opet naizgled, opravdana. Zapad je bio šokiran. Naročito iz ugla britanskih konzervativaca poseta je delovala poražavajuće: Tito im je i pre toga „pobegao“ sa Visa, u međuvremenu učinili su velike napore da ga u svoje okrilje vrate, da bi novi beg doživeli 1955. sada dolaskom vođe SSSR-a u Beograd, što je takođe ilustrativno. Još od iscrtavanja drugačije politike (u odnosu na Zapad) prema Trećem svetu, Zapad je bio skeptičan i vršio odmerene ali i značajne pritiske na Jugoslaviju. Sada, situacija je dobila novu dimenziju – Jugoslavija je prevazišla ulogu u međunarodnoj politici koju joj je Zapad nastojao da odredi. Poseta je i započela proces obustave pomoći Jugoslaviji, proces koji će se pokazati ključnim za rast njene uloge u međunarodnim odnosima.⁵¹

Da bi do izmirenja Jugoslavije i SSSR-a došlo potreban je bio krivac, osoba na koju bi se svalilo sedam godina ideološkog rata i međusobnog optuživanja. Momenat je bio savršen, prirodno su odabrani Lavrentij Berija i Đilas. U toku same posete navodi se da je Hruščov Titu direktno poručio da je sada moguće dalje razvijanje prijateljstva jer „mi smo se oslobodili Berije a vi Đilasa“.⁵²

Potpisivanjem Beogradske deklaracije 2. juna 1955, priznavanjem ravnopravnosti država i različitih puteva u socijalizam, Jugoslavija je našla novo mesto u hladnoratovskom svetu. Iz ugla slučaja Đilas, ali i odnosa sa evropskim socijalistima, značajan je (barem načelno) i tekst deklaracije: „…podržavanje načela uzajamnog poštovanja i nemešanja u unutrašnje stvari ma iz kakvog razloga – ekonomske, političke ili ideološke prirode – pošto su pitanja unutrašnjeg uređenja, različitih društvenih sistema i različitih formi razvitka socijalizma stvar isključivo naroda pojedinih zemalja“.⁵³ Time je put Jugoslavije u socijalizam priznat i uvažen, što među evropskim socijalistima često nije bio slučaj.

***

Beogradska deklaracija je imala odjek u čitavom Istočnom bloku: nazirali su se pomirenje, obnova i razvoj odnosa sa komunističkim partijama tih zemalja, idejno daleko bližim. U odnosima sa evropskim socijalistima bila je potrebna nova paradigma. Hrabrim, ali i pretencioznim člankom „O formama saradnje socijalističkih snaga“, tu paradigmu pokušao je da formira Veljko Vlahović. Odmah u uvodu upozorio je na pojavu neokolonijalizma: „Za savremeni imperijalizam može se reći da je napustio klasične forme kolonijalizma i umjesto tih zastarelih formi pokušava da uvede i uvodi nove forme koje odgovaraju savremenoj situaciji“. Srž članka bila je teza o „neravnomernom socijalističkom razvitku“ koju je Vlahović formulisao u zakon: „Kao i dosad, razvitak socijalističkih snaga biće i ubuduće neravnomjeran. Ta neravnomjernost postala je zakon socijalističkog razvitka“. Samouvereno se oslanjajući na ovu zakonitost, Vlahović izvodi zaključke: „Saznanje o neravnomjernosti socijalističkog razvitka protivrječi teorijama o dva bloka: socijalističkom i kapitalističkom sa jasno određenim državnim granicama. Ono protivrječi i teoriji o jednom jedinom putu u socijalizam i, na kraju, suprotno svim pokušajima nametanja organizacionog i ideološkog monopola u radničkom pokretu, odnosno u čitavoj borbi za razvitak socijalizma“. Potrebno je, dakle, sagledati jedinstven svet socijalizma: „… jer forme socijalističkog razvitka, iako različite, ipak su sastavni dio jednog jedinstvenog procesa – kretanja društva ka socijalizmu“.

Indirektno, ali i očigledno, kritikovao je i stav Socijalističke internacionale prema Jugoslaviji: „Mi smo u prošlosti često čuli: „Vidjećemo da li vas treba primiti u naše društvo“. Ne bore se naše političke i društvene organizacije da nas Marko ili Janko prihvati u svoje društvo, iz prostog razloga što mi, ovakvi kakvi smo, postojimo na ovom svijetu, pa dopadalo se to nekom ili ne“.

 

Izvod iz: Mijatov, N. (2019). Milovan Đilas i evropski socijalisti 1950–1958. Beograd: Institut za savremenu istoriju.
Za štampano izdanje knjige kliknite na link.

 

---

1. New York Times, 19. 9. 1950. Navedeno prema: L. Lis, Održavanje Tita na površini: Sjedinjene Države, Jugoslavija i Hladni rat, 132  ↩

2. L. Lis, Održavanje Tita na površini: Sjedinjene Države, Jugoslavija i Hladni rat, 9.  ↩

3. Allen Anhesonu, 19. februar 1950, FRUS, 1950, 4: 1370–71; M. S. Handler, „Tito Warns West Against Pressure“, New York Times, 19. februar 1950, 1.  ↩

4. PRO FO 371/95459 RY 1011/1. Navedeno prema: Č. Štrbac, Svedočanstva o 1948, 87.  ↩

5. AJ, fond 507, CK SKJ, Partijske komisije, Komisija za međunarodne odnose i veze: Međunarodne organizacije i skupovi 1948–1967, IX, 144/ XXXIV – 16.  ↩

6. AJ, fond 507, CK SKJ, Partijske komisije, Komisija za međunarodne odnose i veze: Međunarodne organizacije i skupovi 1948–1967, IX, 144/ XXXIV – 7.  ↩

7. AJ, fond 507, CK SKJ, Partijske komisije, Komisija za međunarodne odnose i veze: Sednice komisije 1950–1955, IX, S/a-1-38.  ↩

8. DA MSP RS, 1949, PA, Engleska – 24: Razgovori naše ambasade. f-32.  ↩

9. AJ, fond 142, SSRNJ, Materijali o saradnji SSRNJ sa socijalističkim partijama i progresivnim pokretima: Socijalistička internacionala, 42–150.  ↩

10. M. Đilas, Vlast, 230.  ↩

11. Шести конгрес КПЈ (Савеза комуниста Југославије). Стенографске биљешке, без места и године издања, 91–92. Navedeno prema: Dragutin Leković, Milovan Djilas i socijalizam: filozofsko istorijska razmatranja (Podgorica: Crnogorska akademija nauka i umjetnosti, 2010), 272  ↩

12. AJ, fond 507, CK SKJ, IX, 144/I-3, Međunarodne organizacije i skupovi: Azijska socijalistička konferencija. Socialist Asia: Fortniightly Bultetin issued by the Preparatory Committee for Asian Socialist Conference, volume 1 number 6.  ↩

13. AJ, fond 507, CK SKJ, IX, 144/I-3, Međunarodne organizacije i skupovi: Azijska socijalistička konferencija. Socialist Asia: Fortniightly Bultetin issued by the Preparatory Committee for Asian Socialist Conference, volume 1 number 7.  ↩

14. M. Đilas, Vlast, 243.  ↩

15. U članku Đilas dalje opisuje posleratni razvoj svake zemlje Zapadne Evrope. Ističe se da sve zasluge za razvoj Velike Britanije pripisuje Bevanu i bevanistima, koje isključuje iz kritike imperijalne politike navodeći da spoljna politika te frakcije počiva na drugačijim načelima. AJ, fond 507, CK SKJ, Međunarodne organizacije i skupovi: Azijska socijalistička konferencija, IX, 144/I-3.  ↩

16. M. Đilas, Vlast, 244  ↩

17. M. Đilas, Vlast, 243.  ↩

18. AJ, fond 507, CK SKJ, Partijske komisije, Komisija za međunarodne odnose i veze; Sednice komisije 1950–1955, IX, S/a-11.  ↩

19. Lj. Dimić, Jugoslavija i Hladni rat: Ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944–1974), 127–128.  ↩

20. PRO FO 371/113162 WY 1038/. Navedeno prema: Č. Štrbac, Svedočanstva o 1948, 106.  ↩

21. V. Dedijer, Veliki buntovnik Milovan Đilas: prilozi za biografiju, 377.  ↩

22. Borba, 29. decembar 1954.  ↩

23. M. Đilas, Druženje s Titom, 168.  ↩

24. C. L. Sulzberger, A Long Row of Candles (Toronto: Macmillan, 1969)  ↩

25. AJ, fond 507, CK SKJ, Partijske komisije, Komisija za međunarodne odnose i veze: Sednice komisije 1950–1955, IX, S/a-1-38.  ↩

26. AJ, fond 142, SSRNJ, Materijali o saradnji SSRNJ sa socijalističkim partijama i progresivnim pokretima, Međunarodni radnički pokret 42–157.  ↩

27. D. Doder, „The Yugoslavs“ (New York: Random House, 1978), 188–189. Navedeno prema: D. Bekić, Jugoslavija u Hladnom ratu: Odnosi sa velikim silama 1949–1955, 529.  ↩

28. V. Dedijer, Veliki buntovnik Milovan Đilas: prilozi za biografiju, 398  ↩

29. Isto, 331  ↩

30. Isto, 331-332  ↩

31. Milan Terzić, Titova vještina vladanja: Maršal i Maršalat: 1943–1953. (Podgorica: Pobjeda, 2005), 46. ↩

32. A. Edemskii, „The role of Milovan Đilas in Soviet-Yugoslav relations, 1944–1954“, The BALKANS in the Cold War: Balkan Federations, Cominform, Yugoslav-Soviet conflict, edited by V. G. Pavlović, 218.  ↩

33. Yugoslavia: Political Diaries 1918–1965, Vol. 4: 1949–1965, Edited by R. L. Jarman (Oxford: Archive Editions, 1997), 527–528.  ↩

34. AJ, fond 507, CK SKJ, Plenarne sednice CK КPJ 1948–1978, II/11, Pripreme za Četvrti plenum  ↩

35. Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. 3, Oblici otpora komunističkom režimu u Srbiji 1941–1991. (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2013), 220.  ↩

36. Beograd, fond 507, CK SKJ, Plenarne sednice CK КPJ 1948–1978, II/11, Izlaganje Tita na Trećem plenumu  ↩

37. Borba, 28–29. decembar 1954.  ↩

38. AJ, fond 837, KPR, II-4-a/116, Izveštaji, informacije, beleške, pisma i pisanje štampe o slučaju Milovana Đilasa: Razgovor sekretara Kneževića sa Julius Braunthal-om, sekretarom Socijalističke Internacionale, 13. 2. 1954.  ↩

39. Milovan Đilas, Nordijski san. Dostupno u: M. Đorgović, Đilas, vernik i jeretik, 347.  ↩

40. Milan Terzić, „Preservation of idelogical identity: The normalization of Soviet-Yugoslav relations after Stalin’s death“, The BALKANS in the Cold War: Balkan Federations, Cominform, Yugoslav-Soviet conflict, 240.  ↩

41. AJ, fond 513, Moše Pijade, Izgradnja nove Jugoslavije, 1944–1964, Slučaj Milovana Đilasa i Vladimira Dedijera, sa propratnim materijalom, 1950–1955 – k. 24, XXXIX MP, III-3/134. Članak preveo Aleksandar Rukavina.  ↩

42. Lj. Dimić, Jugoslavija i Hladni rat: Ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944–1974), 139; D. Bogetić, Koreni jugoslovenskog opredeljenja za nesvrstanost, 205.  ↩

43. AJ, fond 837, KPR, I-2/4-2, k-33, Komentari i informacije pred posetu predsednika FNRJ Burmi. Navedeno prema: Lj. Dimić, Jugoslavija i Hladni rat: Ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944–1974)  ↩

44. DA MSP RS, 1954, PA, Engleska – 122: Socijalističke partije. f-19. Razgovor sa Sam Watsonom, pretsednikom spoljno-političkog komiteta LP Velike Britanije.  ↩

45. K. Nikolić i S. Cvetković, Rađanje jeretika: suđenje Milovanu Đilasu i Vladimiru Dedijeru 1955, 158.  ↩

46. AJ, fond 837, KPR, II-4-a/116, Izveštaji, informacije, beleške, pisma i pisanje štampe o slučaju Milovana Đilasa.  ↩

47. Air Puch/768. 00/3–3054/GR 59/NA. Navedeno prema: D. Bekić, Jugoslavija u Hladnom ratu: Odnosi sa velikim silama 1949–1955, 602.  ↩

48. Аir Pouch/768. 00/3–3054/GR 59/NA; prilog: faksimil „Saopštenja“. Navedeno prema: D. Bekić, Jugoslavija u Hladnom ratu: Odnosi sa velikim silama 1949–1955, 603.  ↩

49. Josip Broz Тito, Deset godina narodne revolucije. Govori, IX (Beograd: Kultura, 1951), 106. Navedeno prema: D. Bekić, Jugoslavija u Hladnom ratu: Odnosi sa velikim silama 1949–1955, 604.  ↩

50. Dragan Bogetić, Nova strategija jugoslovenske spoljne politike: 1956–1961 (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2006), 90.  ↩

51. Ivan Laković, Zapadna vojna pomoć Jugoslaviji: 1951–1958, 222–223.  ↩

52. Dž. Ridli, Tito, 309. Navedeno prema: K. Nikolić i S. Cvetković, Rađanje jeretika: suđenje Milovanu Đilasu i Vladimiru Dedijeru 1955, 58; V. Dedijer, Veliki buntovnik Milovan Đilas: prilozi za biografiju, 421.  ↩

53. Deklaracija vlada FNRJ i SSSR od 2. juna 1955. u: Југославија и СССР, 159–163; Miodrag Marović, Sumrak staljinizma I (Beograd, 1978), 309–312. Navedeno prema: Lj. Dimić, Jugoslavija i Hladni rat: Ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944–1974), 202.  ↩