Savremeni kapitalizam je kapitalizam generalizovanih monopola. Pod tim mislim da monopoli više ne formiraju ostrva u okeanu korporacija koje nisu monopoli – i samim tim su relativno autonomne – već integrisani sistem, i posledično sada strogo kontrolišu sve proizvodne sisteme. Mala i srednja preduzeća, pa čak i velika koja formalno nisu u vlasništvu oligopola, zagrađena su u mreže nadzora uspostavljene od strane monopola uzvodno i nizvodno. Shodno tome, njihova razina autonomije znatno se smanjila. Ove proizvodne jedinice postale su podizvođači monopola. Ovaj sistem generalizovanih monopola rezultat je nove faze centralizacije kapitala u zemljama centara koja se razvila u 1980-im i 90-ima. Istovremeno, ovi generalizovani monopoli dominiraju svetskom ekonomijom. Globalizacija je naziv koji su oni sami dali imperativima preko kojih vrše svoju kontrolu nad proizvodnim sistemima periferija svetskog kapitalizma (ceo svet izvan partnera Trijade). Ovo nije ništa drugo nego nova faza imperijalizma.
Kao sistem, generalizovani i globalizovani monopolni kapitalizam osigurava da ovi monopoli izvlače monopolnu rentu koja se obračunava na masu viška vrednosti (transformisanu u profit) koju kapital izvlači iz eksploatacije radne snage. U meri u kojoj ovi monopoli deluju na periferijama globalizovanog sistema, ova monopolska renta postaje imperijalistička renta. Procesom akumulacije kapitala – koji definiše kapitalizam u svim njegovim uzastopnim istorijskim formama – upravlja se maksimizovanjem monopolističke/imperijalističke rente.
To premeštanje težišta akumulacije kapitala stoji iza stalne potrage za koncentracijom dohodaka i bogatstva, povećanja monopolskih renti, a zaplenjen uglavnom od strane oligarhija (plutokratija) koje kontrolišu oligopolističke grupe, na štetu radnih dohodaka, pa čak i prihoda nemonopolističkog kapitala. Zauzvrat, ta neprestano rastuća neravnoteža sama je izvor finansijalizacije ekonomskog sistema. Ono što mislim je da se sve veći deo viška više ne može ulagati u širenje i jačanje proizvodnih sistema i da je „finansijska investicija“ ovog rastućeg viška jedina moguća alternativa za nastavak akumulacije koju kontrolišu monopoli. Ova finansijalizacija, koja naglašava rast nejednake raspodele dohodaka (i bogatstva), stvara rastući višak kojim se hrani. Finansijske investicije (ili tačnije, investicije finansijskih špekulacija) i dalje rastu zapanjujućim stopama, nesrazmerno sa stopama rasta bruto nacionalnog proizvoda (koji tada postaje uglavnom lažan) ili stopama ulaganja u proizvodni sistem. Zapanjujući rast finansijskih investicija zahteva – i održava – između ostalog, rast duga u svim njegovim oblicima, posebno državni dug. Kada današnje vlade tvrde da teže cilju „smanjenja duga“, one namerno lažu. Strategiji finansijalizovanih monopola potreban je rast duga (kojem se ne protive i za kojim tragaju) – finansijski atraktivan način za apsorpciju viška iz monopolskih renti. Mere štednje nametnute da bi se „smanjio dug“, kako tvrde, zapravo dovode do povećanja njegovog obima, što je i posledica koja se zahteva.
Plutokrate: Nova vladajuća klasa zastarelog kapitalizma
Logika akumulacije leži u rastućoj koncentraciji i centralizaciji kontrole nad kapitalom. Formalno vlasništvo se može raširiti (kao kod „vlasnika“ akcija u penzionim fondovima), dok je upravljanje ovom imovinom kontrolisano finansijskim kapitalom.
Dostigli smo takav nivo centralizacije u moći dominacije kapitala, da su buržoaski oblici postojanja i organizacije kakvi su bili poznati do sada potpuno transformisani. Buržoazija je u početku nastajala iz stabilnih buržoaskih porodica. Iz generacije u generaciju naslednici su nastavljali sa specijalizovanim aktivnostima svojih kompanija. Buržoazija je izgrađivana i dugoročno se gradila. Ova stabilnost podstakla je poverenje u „buržoaske vrednosti“ i promovisala njihov uticaj u celom društvu. Buržoazija je, kao dominantna klasa, u velikoj meri bila prihvaćena kao takva. Njen pristup privilegijama komfora i bogatstva činio se zasluženim u zamenu za usluge koje su pružali. Takođe se činilo da je bila uglavnom nacionalno orijentisana, osetljiva na nacionalne interese, ma kakve bile nejasnoće i ograničenja ovog manipulisanog koncepta. Nova vladajuća klasa naglo prekida s tom tradicijom. Neki opisuju spornu transformaciju kao razvoj aktivnih akcionara (ponekad okarakterisanih i kao populistički akcionari) koji u potpunosti iznova uspostavljaju imovinska prava. Ova pohvalna i zabludna karakterizacija legitimizuje promene i ne prepoznaje da glavni aspekt transformacije uključuje stepen koncentracije u kontroli kapitala i prateću centralizaciju moći. Nova vladajuća klasa više ne broji desetine hiljada ili čak miliona, kao što je to bio slučaj sa starijom buržoazijom. Štaviše, veliki deo nove buržoazije sačinjavaju skorojevići, čiji je uspon više vezan za uspeh finansijskih operacija (posebno na berzi) nego za doprinos tehnološkim inovacijama naše ere. Njihov rapidan uspon je u izrazitom kontrastu naspram uspona njihovih prethodnika, za koji je bilo potrebno više decenija.
Centralizacija moći, čak više označena od koncentracije kapitala, pojačava međusobnu penetraciju ekonomske i političke moći. „Tradicionalna“ ideologija kapitalizma stavljala je akcenat na svojstva vlasništva uopšte, posebno sitnu imovinu – u stvarnosti srednju ili srednje veliku – za koju se smatralo da obezbeđuje tehnološki i društveni napredak svojom stabilnošću. Nasuprot tome, nova ideologija hvali „pobednike“ i prezire „gubitnike“ bez uzimanja u obzir bilo čega. Ovde je „pobednik“ skoro uvek u pravu, čak i kada su korišćena sredstva granično ilegalna i zanemaruju opšte prihvaćene moralne vrednosti.
Savremeni kapitalizam postao je burazerski kapitalizam silom logike akumulacije. Engleski termin „burazerski kapitalizam“ ne treba biti rezervisan samo za „nerazvijene i korumpirane“ oblike jugoistočne Azije i Latinske Amerike koje su „ekonomisti“ (iskreni i ubeđeni u vrline liberalizma) ranije denuncirali. Sada se odnosi i na kapitalizam u savremenim Sjedinjenim Državama i Evropi. Trenutno ponašanje ove vladajuće klase prilično je slično mafijaškom, čak i ako se poređenje čini uvredljivim i ekstremnim.
Politički sistem savremenog kapitalizma je sada plutokratski. Ova plutokratija prilagođava se praksi reprezentativne demokratije, koja je postala “demokratija niskog intenziteta”. Slobodni ste da glasate za koga god želite, ali je to nevažno jer tržište odlučuje o svemu, a ne Kongres ili Parlament. Plutokratija se takođe na drugim mestima prilagođava autokratskim oblicima upravljanja ili izbornim snagama.
Ove promene su izmenile status srednjih klasa i njihov način integrisanja u globalni sistem. Ove se klase uglavnom sada formiraju od nadničara, a ne više od sitnih proizvođača robe kao ranije. Ova transformacija se manifestuje krizom srednjih klasa, koja je obeležena sve većom diferencijacijom: privilegovani (visoko plaćeni) postale su direktni agenti dominantne oligopolističke klase, dok su ostali pauperizovani.
Profiteri: Nova dominirajuća klasa na periferijama
Kontrast centar – periferija nije nov. On je deo globalizovane ekspanzije kapitalizma od samog početka, pre pet vekova. Shodno tome, lokalne vladajuće klase perifernih kapitalističkih zemalja, bilo nezavisnih ili kolonija, uvek su bile podređene vladajuće klase, iako su, i dalje povezane sa sopstvenim zemljama, izvlačile profit od svog učešća u globalizovanom kapitalizmu.
Među ovim klasama postoji velika raznovrsnost, koja u najvećoj meri potiče od onih koje su dominirale nad njihovim društvima pre pokoravanja kapitalizmu/imperijalizmu. Ponovno sticanje nezavisnosti često je dovodilo do smene onih starijih (kolaboracionističkih) podređenih klasa novim vladajućim klasama – birokratijama, državnim buržoazijama – koje su u očima naroda (u početku) bile legitimnije zbog povezanosti sa nacionalno-oslobodilačkim pokretima . Ali opet, na periferijama kojima je dominirao ili stariji imperijalizam (oblici pre 1950.) ili noviji imperijalizam (od ere Bandung do oko 1980. godine) lokalne klase su imale koristi od relativne stabilnosti. Poremećaji uzrokovani oligopolističkim kapitalizmom novog kolektivnog imperijalizma (trijade) istinski su iskorenili moć svih ovih starijih vladajućih klasa na periferijama i zamenili ih novom klasom koju ću nazvati profiterima. Dotični profiteri su poslovni ljudi, ne kreativni preduzetnici. Oni svoje bogatstvo crpe iz svojih veza sa uspostavljenom vladom i stranim gospodarima sistema, bilo da su u pitanju predstavnici imperijalističkih država (naročito CIA) ili oligopoli. Oni deluju kao dobro plaćeni posrednici, beneficirajući od postojeće političke rente. Odatle potiče većina bogatstva koje akumuliraju. Profiteri se više ne pretplaćuju ni na kakve moralne i nacionalne vrednosti. Karikature svojih alter-ega u centrima, ne zanima ih ništa drugo do „uspeha“ u taloženju novca, sa pohlepom koja viri iza navodne pohvale pojedinca. I opet, ne tako daleko od mafijaškog, čak i zločinačkog ponašanja.
Formiranje nove klase profitera neodvojivo je od nastajanja oblika lumpen-razvoja široko karakterističnih za savremeni Jug. Ali glavnu osovinu dominantnog bloka ova klasa formira samo u zemljama koje nisu „rastuće ekonomije“. U zemljama “rastuće ekonomije ” dominantni blok je drugačiji.
Dominirane klase: Generalizovani, ali segmentirani proletarijat
Karl Marks je strogo definisao proletera (čovek koji je prisiljen da prodaje svoju radnu snagu kapitalu) i primetio je da su uslovi te prodaje („formalni“ ili „stvarni“, da koristim Marksove izraze) uvek različiti. Segmentacija proletarijata nije nova pojava. Taj opis je bio tačniji za neke delove klase, poput radnika iz devetnaestog veka u novom manufakturnom sektoru ili, još bolji primer, fordističke fabrike u dvadesetom veku. Usredsređenost na radno mesto olakšala je solidarnost u zajedničkim borbama i sazrevanje političke svesti, ali je takođe podstakla vorkerizam1 u nekim istorijskim marksizmima. Fragmentacija proizvodnje, koja je rezultat strategije kapitala da implementira mogućnosti koje nude savremene tehnologije, a da pritom ne izgubi kontrolu nad podizvođačkom ili delokalizovanom proizvodnjom, slabi solidarnost i jača raznolikost u percepciji interesa.
Tako se čini da je proletarijat nestao baš u trenutku kada se proširio. Oblici sitne, autonomne proizvodnje i milioni sitnih seljaka, zanatlija i trgovaca nestaju i bivaju zamenjeni podizvođačkim radom, velikim trgovačkim lancima itd. Devedeset procenata radnika, kako u materijalnoj tako i u nematerijalnoj proizvodnji, postaju formalno nadničari. Izvukao sam određene zaključke iz diversifikacije plata. Daleko od toga da je proporcionalna troškovima obuke za potrebne kvalifikacije, ova diversifikacija je naglašena do krajnosti. Ipak, to nije sprečilo ponovno rađanje osećanja solidarnosti. “Mi, 99 procenata”, kažu iz pokreta Okupiraj. Ova dvojna stvarnost – eksploatacija svih od strane kapitala i različiti oblici i stepen ove eksploatacije – predstavlja izazov za levicu, koja ne može zanemariti „protivrečnosti među ljudima“, a opet ne može odustati od sjedinjavanja ciljeva. To zauzvrat podrazumeva diverzitet oblika organizacije i delovanja novog generalizovanog proletarijata. Ideologija „pokreta“ ignoriše ove izazove. Za prelazak u ofanzivu potrebna je neizbežna rekonstrukcija centara sposobnih da osmisle jedinstvo strateških ciljeva.
Slika generalizovanog proletarijata na periferijama, bilo u rastućim ekonomijama ili ne, razlikuje se na najmanje četiri načina: (1) napredak „radničke klase“, koji je vidljiv u rastućim ekonomijama; (2) opstajanje ogromnog seljaštva koje se ipak sve više integriše u kapitalističko tržište i usled toga podleže eksploataciji od strane kapitala, čak i ako je indirektna; (3) izuzetno brz rast aktivnosti „preživljavanja“ koje su rezultat lumpen-razvoja; i (4) reakcionarni položaj srednjih klasa kada su isključivi korisnici rasta.
Izazov radikalne levice u ovim okolnostima je „da ujedini seljake i radnike“ (da koristim izraz Treće internacionale), da ujedini radnike (uključujući i takozvane neformalne), kritičku inteligenciju i srednje klase u antikompradorski front.
Novi oblici političke dominacije
Transformacije u ekonomskoj bazi sistema i njegovim pratećim klasnim strukturama promenile su uslove vladanja. Politička dominacija sada se izražava kroz političku klasu „novog stila“ i medijsko sveštenstvo, oba posvećena isključivo služenju apstraktnom kapitalizmu generalizovanih monopola. Ideologija „pojedinca kao kralja“ i iluzije o „pokretu“ koji želi da transformiše svet, čak i da „promeni život“ (!) – a ne postavlja pitanje o preuzimanju vlasti od strane naroda i radnika – samo ojačavaju nove metode vladanja kapitala.
Na periferijama se postiže izuzetno karikaturna forma kada lumpen-razvoj ograničava vladanje na kompradorsku državu i klasu profitera. Suprotno tome, u rastućim ekonomijama, društveni blokovi različitog tipa imaju stvarnu moć vladanja, čija legitimnost proizilazi iz ekonomskog uspeha sprovedenih politika. Iluzija da će im rast „u globalizovanom kapitalizmu i kapitalističkim sredstvima“ omogućiti da dostignu centre, zajedno s ograničenjima ostalih mogućnosti u ovom kontekstu i pratećim društvenim i političkim sukobima, otvara vrata za različita moguća dešavanja koji bi mogla da krenu ili ka najboljem (u pravcu socijalizma) ili ka najgorem (neuspehu i ponovnoj kompradorizaciji).
Zastareli kapitalizam i kraj buržoaske civilizacije
Ovde opisane karakteristike novih dominantnih klasa ne prelaze konjunkturne pojave. One strogo odgovaraju operativnim zahtevima savremenog kapitalizma.
Buržoaska civilizacija – kao i svaka civilizacija – ne može se svesti na logiku reprodukcije ekonomskog sistema. Ona uključuje ideološku i moralnu komponentu: pohvalu za pojedinačnu inicijativu, svakako, ali i poštenje i poštovanje zakona, čak i solidarnost sa narodom, izraženu bar na nacionalnom nivou. Ovaj sistem vrednosti obezbedio je određenu stabilnost društvenoj reprodukciji u celini i obeležio svet političkih predstavništva u njenoj službi. Ovaj sistem vrednosti nestaje. Njegovo mesto zauzima sistem bez ikakvih vrednosti. Neznanje i vulgarnost karakterišu rastuću većinu u ovom svetu „dominanata“. Dramatična promena ove vrste najavljuje kraj civilizacije. Ona reprodukuje ono što se jasno uočava iz drugih doba dekadencije. Iz svih ovih razloga, smatram da se savremeni oligopolistički kapitalizam sada mora nedvosmisleno opisati kao zastareo, bez obzira na njegove očigledne neposredne uspehe, jer su oni potpuno apsorbirani u put koji jasno vodi ka novom varvarstvu.2
Sistem generalizovanog monopolskog kapitalizma, „globalizovan“ (imperijalistički) i finansijalizovan, urušava se pred našim očima. Ovaj sistem je vidno nesposoban da prevaziđe svoje rastuće unutrašnje protivrečnosti i osuđen je da nastavi da prati svoju ludu jurnjavu. Kriza sistema nije posledica ničeg drugog, osim njegovog sopstvenog „uspeha“. Strategija koju su koristili monopoli uvek je rezultirala traženim rezultatima do danas: mere štednje, takozvani socijalni (u stvari antisocijalni ) planovi za otpuštanje se i dalje nameću uprkos otporu. Inicijativa i dalje ostaje, čak i sada, u rukama monopola (tržišta) i njihovih političkih sluga (vlada koje prepuštaju svoje odluke takozvanim zahtevima tržišta).
Analize borbi i sukoba koje počinju sa idejom osporavanja imperijalističke dominacije omogućavaju nam da lociramo novi fenomen „uspona“ nekih zemalja na jugu.
Ipak, ova jesen kapitalizma ne poklapa se sa „prolećem naroda“, što implicira da su radnici i narodi u borbi tačno procenili ciljeve da ne „okončaju krizu kapitalizma“, nego da „okončaju kapitalizam“.3 To se, naravno, nije još desilo. Jaz koji razdvaja jesen kapitalizma od mogućeg proleća naroda daje aktuelnom momentu istorije opasno dramatičan karakter. Borba između branilaca kapitalističkog poretka i onih koji, svim silama otpora, mogu navesti čovečanstvo na dug put ka socijalizmu, koji se posmatra kao viši stadijum civilizacije, jedva da je započela. Sve su alternative – najbolje i najvarvarskije – time moguće.
Samo postojanje ovog jaza zahteva objašnjenje. Kapitalizam nije samo sistem zasnovan na iskoriščavanju rada od strane kapitala. On je takođe sistem zasnovan na polarizaciji u svom razvoju na svetskom nivou. Kapitalizam i imperijalizam su dva nerazdvojna lica iste stvarnosti, one istorijskog kapitalizma. Izazov ovom sistemu razvijao se tokom dvadesetog veka do 1980. godine, u dugom talasu pobedničkih borbi radnika i dominiranih naroda. Revolucije vođene pod zastavama marksizma i komunizma, reforme osvojene u kontekstu postepenog puta ka socijalizmu, pobede nacionalno-oslobodilačkih pokreta kolonizovanih i potlačenih naroda, zajedno su izgradile odnose snage manje nepovoljne za radnike i narode nego ranije. Ali ovom talasu je ponestalo snage, pre nego što je uspeo da stvori uslove za sopstveni nastavak i nove napretke. Ta iscrpljenost je potom omogućila monopolskom kapitalu da preuzme ofanzivu i da ponovo uspostavi svoju apsolutnu i jednostranu moć, dok se obrisi novog talasa izazova u sistemu teško mogu uočiti. U toj sumračnoj svetlosti noći koja se još nije završila i dana koji još nije započeo, čudovišta i duhovi se oblikuju. Dok je generalizovani monopolski kapitalizam zaista monstruozan, odgovori snaga otpora su i dalje magloviti.
Uspon i lumpen-razvoj
Izraz „ekonomija u usponu“ razni ljudi koriste u krajnje različitim kontekstima i najčešće bez jasnog definisanja njegovog značenja. Uspon se ne meri povišenom stopom rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) ili izvoza tokom dužeg vremenskog perioda (više od jedne decenije), niti činjenicom da je dotično društvo postiglo povišeni nivo BDP po glavi stanovnika, kako to vide Svetska banka i konvencionalni ekonomisti. On podrazumeva mnogo više: održivi rast industrijske proizvodnje u zemlji i povećanje sposobnosti tih industrija da budu konkurentne na svetskom nivou.
Štaviše, potrebno je razjasniti dva dodatna pitanja: koje su to industrije uključene i šta se podrazumeva pod konkurentnošću. Treba isključiti ekstraktivnu industriju (rudnike i goriva) koja sama može, u zemljama koje su njima prirodno bogate, proizvesti ubrzani rast bez buđenja svih proizvodnih aktivnosti zemlje o kojoj je reč. Ekstremni primeri ove „neuspinjuće“ situacije su zemlje Persijskog zaliva, Venecuela i Gabon. Takođe je potrebno uzeti u obzir konkurentnost proizvodnih aktivnosti u privredi kao i proizvodnog sistema u celini, a ne samo konkurentnost odabranog broja proizvodnih jedinica koje se uzimaju samostalno. Pomoću delokalizacije ili podizvođenja, multinacionalne kompanije koje posluju u zemljama Juga mogu stajati iza uspostavljanja lokalnih proizvodnih jedinica (podružnica multinacionalnih ili autonomnih jedinica) sposobnih za izvoz na svetsko tržište, što ih čini konkurentnim u pogledu konvencionalne ekonomije. Konkurentnost proizvodnog sistema zavisi od različitih ekonomskih i društvenih faktora, kao što su opšti nivoi obrazovanja i obuke radnika na svim nivoima, i efikasnost svih institucija koje upravljaju nacionalnom političkom ekonomijom (poreski sistem, korporativno pravo, radna prava , kredit, javna podrška itd.). Zauzvrat, dotični proizvodni sistem ne treba svoditi samo na prerađivačke industrije koje izrađuju robu za proizvodnju i potrošnju (mada nepostojanje ovih zaista znači da proizvodni sistem nije dostojan pažnje), nego treba uključiti i proizvodnju hranu i poljoprivrednu proizvodnju , kao i usluge potrebne za normalan rad sistema (posebno prevoz i kreditne usluge).
Koncept uspona, dakle, podrazumeva politički i holistički pristup pitanju. Dakle, država je u usponu samo u onoj meri u kojoj politike koje sprovodi vlada imaju za cilj izgradnju i jačanje ekonomije koja gleda prema unutra (čak i ako je otvorena prema spolja) i, posledično, sposobna da utvrdi svoj nacionalni ekonomski suverenitet. Ovaj kompleksni cilj implicira da uspostavljanje ove suverenosti uključuje sve aspekte ekonomskog života. Ona naročito podrazumeva politiku koja omogućava državi da ojača svoj suverenitet u proizvodnji hrane, kao i onaj nad kontrolom prirodnih resursa i njihovom pristupačnošću izvan nacionalne teritorije. Ovi višestruki i komplementarni ciljevi su u velikoj suprotnosti s ciljevima kompradorske vlade koju zadovoljava model uspona primenjen u skladu sa zahtevima „liberalno-globalizovanog“ svetskog sistema i mogućnostima koje on nudi.
Do sada nismo rekli ništa o orijentaciji političke strategije koju sprovodi određena država i društvo: Da li je kapitalistička ili se kreće ka socijalizmu? Ipak, ovo pitanje se ne može isključiti iz rasprave, jer izbor orijentacije vladajuće klase ima ogromne pozitivne ili negativne efekte na sam uspeh uspona. Odnos između politika uspona, s jedne strane, i pratećih društvenih transformacija, s druge, ne zavisi isključivo od unutrašnje doslednosti prvih, već i od stepena njihovih komplementarnosti (ili sukoba) sa drugim. Društvene borbe – klasne borbe i politički sukobi – ne proističu iz „prilagođavanja“ logici državnog projekta uspona; oni su determinanta onoga što država čini. Trenutno iskustvo ilustruje raznolikost i fluktuacije u tim odnosima. Uspon često prati pogoršanje nejednakosti. Ipak treba precizno utvrditi prirodu ovih nejednakosti: Da li se ove nejednakosti dešavaju u kontekstu u kojem (srednja klasa) uživa koristi od politika koje se sprovode dok je većina radnika pauperizovana, ili u kontekstu u kojem se poboljšavaju uslovi života ove većine, čak i ako je stopa rasta njihovih prihoda niža od stope rasta uživalaca privilegija? Drugim rečima, primenjene politike mogu povezati uspon sa pauperizacijom ili ne. Uspon nije status koji zemlja postiže jednom zauvek. Sastoji se od uzastopnih koraka – raniji, ako su uspešni, utreće put za sledeće ili, ako su neuspešni, dovešće do zastoja.
Na isti način, odnos između ekonomije u usponu i svetske ekonomije je i sam u stalnoj transformaciji i deo različitih sveukupnih mogućnosti, koje bi mogle da podrže društvenu solidarnost u naciji ili da je oslabe. Uspon stoga nije sinonim za rast izvoza i sve veću snagu zemlje koja se meri na ovaj način. Rast izvoza zavisi od rasta unutrašnjeg tržišta koje treba precizirati (za radničke klase, srednju klase) i prvo može postati podrška ili prepreka drugom. Rast izvoza može na taj način oslabiti ili ojačati relativnu autonomiju ekonomije u usponu u njenim odnosima sa svetskim sistemom.
Uspon je politički projekat, ne samo ekonomski. Procena njegovog uspeha se, dakle, zasniva na ispitivanju njegove sposobnosti da redukuje načine na koji dominantni kapitalistički centri nastavljaju svoju dominaciju, uprkos ekonomskim uspesima država u usponu, merenim u smislu konvencionalne ekonomije. Već sam definisao ta sredstva kao kontrolu dominantnih sila nad pristupom prirodnim resursima, tehnološkim razvojem, globalnim finansijskim i monetarnim sistemom, sredstvima informisanja i oružjem za masovno uništenje. Takođe ostajem pri tezi da zaista postoji kolektivni imperijalizam Trijade koji nastoji da na bilo koji način sačuva svoj privilegovani položaj u dominaciji svetom i spreči bilo koju zemlju u usponu da se suprotstavi toj dominaciji. Iz ovoga zaključujem da su ambicije država u usponu u sukobu sa strateškim ciljevima imperijalističke trijade, a stepen nasilja u ovom sukobu proporcionalan je stepenu radikalnosti u izazovima od država u usponu privilegijama centara.
Ekonomija u usponu se takođe ne može odvojiti od međunarodne politike zemalja o kojima je reč. Da li se svrstavaju sa političko-vojnom koalicijom trijade? Da li posledično prihvataju strategije koje sprovodi NATO? Ili pokušavaju da im se suprotstave?
Autentični projekat uspona je upravo suprotan onome koji uključuje jednostrano podvrgavanje zahtevima globalizovanog kapitalizma generalizovanih monopola, što može rezultirati samo onim što nazivam lumpen-razvojem. Ovde slobodno pozajmljujem izraz koji je pokojni Andre Gunder Frank koristio za analizu sličnog razvoja, ali u različitim prostornim i vremenskim uslovima. Danas je lumpen-razvoj rezultat ubrzane društvene dezintegracije povezane sa modelom „razvoja“ (koji ne zaslužuje to ime) koji su monopoli imperijalističkih centara nametnuli nad društvima periferije. To se ogleda u dramatičnom rastu aktivnosti preživljavanja (tzv. neformalna sfera), drugim rečima, pauperizacijom svojstvenoj jednostranoj logici akumulacije kapitala.
Među iskustvima uspona, neka u potpunosti zaslužuju taj naziv jer nisu deo procesa lumpen-razvoja. Drugim rečima, u ovim situacijama pauperizacija ne pogađa radničke klase. Umesto toga, dolazi do poboljšanja njihovih životnih uslova, skromnije ili znatno. Dva od ovih iskustava su očigledno kapitalistička: Južna Koreja i Tajvan (neću ovde govoriti o posebnim istorijskim uslovima koji su omogućili uspeh projekata uspona u ove dve zemlje). Dva druga nasleđuju legat socijalističkih revolucija: Kina i Vijetnam. Kuba bi mogla da se uključi u ovu grupu ako uspe da prevaziđe protivrečnosti sa kojima se trenutno suočava.
Postoje i drugi slučajevi uspona povezani sa očiglednim procesima lumpen-razvoja. Indija je najbolji primer. Delovi situacije u zemlji odgovaraju onome što uspon zahteva i proizvodi. Postoji državna politika koja ima za cilj jačanje značajnog industrijskog sistema, postoji prateće širenje srednjih klasa, postoji napredak u tehnološkim kapacitetima i obrazovanju, a postoji i spoljna politika donekle sposobna za autonomiju na svetskoj sceni. Ali tu je i ubrzana pauperizacija za veliku većinu – dve trećine društva. Ovo je primer hibridnog sistema koji kombinuje uspon i lumpen-razvoj. Čak možemo izvući komplementarnost ova dva lica stvarnosti. Verujem, bez namere da napravim prekomernu generalizaciju, da sve ostale države koje se smatraju državama u usponu pripadaju ovoj hibridnoj porodici, bilo da je to Brazil, Južna Afrika ili druge. Ali takođe postoje – a to važi za većinu drugih zemalja na Jugu – situacije u kojima su elementi uspona skoro nevidljivi, dok su procesi lumpen-razvoja očigledno dominantni.
Amin, S. (2019). The long revolution of the global south: toward a new anti-imperialist international. NY, NY: Monthly Review Press.
Prevod: Princip.info
Ideja da samo radničke organizacije mogu dovesti do revolucionarnih promena i da će one biti osnova budućeg društva (prim.prev.) ↩
Samir Amin, “Révolution ou Decadence? La Crise du Système Impérialiste Contemporain et Celle de l’Empire Romain,” Review: A Journal of the Fernand Braudel Center 4, no. 1 (1980): 155–67. ↩
Samir Amin, Ending Capitalism or Ending the Crisis of Capitalism?, trans. Victoria Bawtree (Oxford, UK: Pambazuka, 2011). ↩
Leave a Reply