„Made in USA“: 16 godina korupcije. Ko su članovi iračke vlade?

Dok su u četvrtak Amerikanci proslavljali Dan zahvalnosti, Iračani su oplakivali preko 60 ubijenih demonstranata u Bagdadu, Nedžafu i Nasiriji. Skoro 400 demonstranata je ubijeno u protestima od početka oktobra. Grupe za ljudska prava opisale su krizu u Iraku kao “krvoproliće”, premijer Abdul-Mahdi najavio je da će podneti ostavku, a Švedska je otvorila istragu protiv iračkog ministra odbrane Nadžaha Al-Šamarija (ujedno i švedskog državljanina), zbog zločina protiv čovečnosti. Demonstranti zahtevaju svrgavanje celokupne političke klase koju smatraju korumpiranom i marionetom stranih sila, dok mnogi Iračani propadaju u siromaštvu bez posla, zdravstva i obrazovanja. Samo 36% odraslog stanovništva Iraka ima posao, i uprkos razaranju javnog sektora pod američkom okupacijom, njegovi dronjci još uvek zapošljavaju više ljudi od privatnog sektora, koji je slično prošao pod nasiljem i haosom američke militarizovane šok terapije.

Zapadni mediji forsiraju ulogu Irana kao dominantnog stranog igrača u Iraku danas. Ali, iako je Iran stekao ogroman uticaj i jedan je od meta protesta, većina ljudi koji vladaju Irakom danas su bivši prognanici koje su SAD dopremile 2003. godine, da „ napune svoje prazne džepove“ (kako je tadašnji taksista u Bagdadu opisao zapadnom novinaru). Pravi uzroci neprekidne političke i ekonomske krize u Iraku su izdaja zemlje od strane bivših egzilaca, njihova endemska korupcija i nelegitimna uloga SAD u njihovom održavanju na vlasti 16 godina.

Korupcija američkih i iračkih zvaničnika tokom američke okupacije dobro je dokumentovana. Rezolucijom 1483 Saveta bezbednosti UN-a uspostavljen je Razvojni fond od 20 milijardi dolara za Irak, koristeći prethodno zaplenjenu iračku imovinu, novac iz UN-ovog programa „Nafta za hranu“ i nove iračke prihode od nafte. Revizijom generalnog inspektora KPMG-a utvrđeno je da su ogroman deo tog novca ukrali ili proneverili američki i irački zvaničnici. Libanski carinici pronašli su gotovinu u iznosu od 13 miliona dolara u iračko-američkom avionu ministra unutrašnjih poslova Falaha Nađiba. Tadašnji šef Privremene vlade koalicije Pol Bremer upravljao je crnim fondom od 600 miliona dolara bez papirologije. Jedno od iračkih Ministarstava vlade sa 602 zaposlena primalo je plate za 8.206 lica. Oficir američke vojske udvostručio je cenu ugovora za obnovu bolnice i rekao direktoru bolnice da je dodatni novac njegov “penzioni paket”. Američki preduzimač naplatio je 60 miliona dolara na ugovor od 20 miliona dolara za obnovu cementare i rekao iračkim zvaničnicima da bi trebali biti zahvalni što su ih SAD spasile od Sadama Huseina. Drugi preduzimač obnove naftovoda naplatio je 3,4 miliona dolara za nepostojeće radnike i “druge troškove”. Od 198 ugovora koje je generalni inspektor pregledao, samo 44 je imalo dokumentaciju sa potvrdom da je posao obavljen.

Američki „agenti za plaćanje“ koji su distribuirali novac za projekte širom Iraka stavili su milione dolara u džep. Generalni inspektor istražio je samo jedno područje, oko grada Hila, gde je pronašao da čak 96,6 miliona američkih dolara nije evidentirano. Jedan američki agent nije mogao da opravda 25 miliona dolara, dok je drugi mogao da opravda samo 6,3 od 23 miliona dolara. Privremena vlada koalicije koristila je agente poput ovih širom Iraka i jednostavno “počistila” svoje račune kada je napustila zemlju. Američki Kongres je odobrio 18,4 milijarde dolara za obnovu Iraka 2003. godine, ali osim 3,4 milijarde dolara preusmerenih za “bezbednost”, manje od jedne milijarde je sveukupno potrošeno.

Još jedna zaostavština američke okupacije je zamršeni izborni sistem Iraka i nedemokratsko trgovanje putem kojeg se bira izvršna vlast iračke vlade. Na izborima 2018. godine učestvovale su 143 stranke grupisane u 27 koalicija ili „lista“, plus 61 drugih nezavisnih stranaka. Ironično je da je ovo slično zamišljenom, višeslojnom političkom sistemu koji su Britanci stvorili da bi kontrolisali Irak i isključili šiite iz vlasti nakon iračke pobune 1920. godine. Danas ovaj korumpirani sistem održava vlast u rukama korumpiranih šiitskih i kurdskih političara koji su proveli mnogo godina u egzilu na Zapadu, sarađujući sa Iračkim nacionalnim kongresom (INC) Ahmeda Đalabija iz SAD, Iračkom nacionalnom slogom (INA) Ejada Alavija iz Velike Britanije, i šiitskom islamističkom strankom „Dawa“. Odziv birača je opao sa 70% u 2005. na 44,5% u 2018. godini.

Ejad Alavi i INA bili su instrument neuspelog vojnog udara u Iraku, koji je organizovala CIA 1996. godine. Iračka vlada pratila je sve detalje zavere na radiju zatvorenog kruga koji je predao jedan od zaverenika i uhapsila sve agente CIA-e unutar Iraka uoči državnog udara. Pogubila je trideset vojnih oficira i zatvorila još stotinu, ostavivši CIA-u bez ikakvog obaveštajnog kadra u Iraku. Ahmed Đalabi i INC popunili su taj vakum mrežom laži koje su zagrejani američki zvaničnici plasirali putem američkih korporativnih medija kako bi opravdali invaziju na Irak. 26. juna 2002. godine, INC je poslao pismo Senatskom odboru za odobrenja za više američke finansijske podrške. Njegov „Program za prikupljanje informacija“ bio je primarni izvor medija za 108 priča o izmišljenom „oružju za masovno uništenje“ i navodnim vezama vlade Iraka sa Al-Kaidom. Nakon invazije, Alavi i Đalabi postali su vodeći članovi Upravnog saveta američke okupacije Iraka. Alavi je imenovan za premijera Iračke prelazne vlade 2004. godine, a Đalabi je postavljen za potpredsednika vlade i ministra nafte u prelaznoj vladi 2005.

Ovo su najznačajniji članovi nove iračke vlade formirane nakon izbora 2018. godine i njihova pozadina:

Adel Abdul-Mahdi – premijer (Francuska). Rođen je u Bagdadu 1942. Njegov otac bio je ministar vlade pod monarhijom koju su podržavali Britanci. Živeo u Francuskoj od 1969. do 2003. godine. Posle invazije postao je ministar finansija u privremenoj vladi Alavija 2004. godine; Potpredsednik od 2005-11; Ministar za naftu od 2014-16.

Barham Salih – predsednik (Velika Britanija i Sjedinjene Države). Rođen 1960. godine u Sulejmaniji. Pridružio se Patriotskoj uniji Kurdistana (PUK) 1976. Zatvoren je na 6 nedelja 1979. i napustio je Irak. Bio je predstavnika PUK-a u Londonu od 1979-91; šef kancelarije PUK-a u Vašingtonu od 1991-2001. Predsednik Kurdske regionalne vlade (KRG) od 2001-4; Zamenik premijera u privremenoj iračkoj vladi 2004. godine; Ministar za planiranje u prelaznoj vladi u 2005. godini; Zamenik premijera od 2006-9; Premijer KRG od 2009-12.

Mohamed Ali Al-Hakim – ministar spoljnih poslova (Velika Britanija i Sjedinjene Države). Rođen 1952. godine u Nedžafu. Doktorirao na telekom inženjeringu (Južna Kalifornija), profesor na „Northeastern“ univerzitetu u Bostonu, 1995-2003. Nakon invazije, postao je zamenik generalnog sekretara i koordinator planiranja u Upravnom savetu Iraka; Ministar komunikacija u privremenoj vladi 2004. godine; Direktor za planiranje u Ministarstvu spoljnih poslova od 2005-10; i ambasador UN-a od 2010-18.

Fuad Husein – ministar finansija i zamenik premijera (Holandija i Francuska). Rođen je u Kanakinu 1946. Pridružio se kurdskom Studentskom savezu i Kurdskoj demokratskoj stranci (KDP) kao student u Bagdadu. Živeo u Holandiji od 1975-87; oženjen Holanđankom. Postavljen za zamenika šefa Kurdskog instituta u Parizu 1987. Nakon invazije, postao je savetnik u Ministarstvu prosvete 2003-5; i šef Generalštaba Masuda Barzanija, predsednika KRG, od 2005-17.

Samir Gadhaban – ministar za naftu i zamenik premijera (Velika Britanija). Rođen je u Karbali 1945. Diplomirao naftno inženjerstvo na „Imperial College“ u Londonu. Radio u iračkom Ministarstvu nafte od 1989. do 92. godine. Zatvoren na 3 meseca i otpušten 1992. godine, ali nije napustio Irak. Nakon invazije, unapređen je u izvršnog direktora Ministarstva nafte; Ministar nafte u privremenoj vladi 2004. godine; izabran u Narodnu skupštinu 2005. i bio je član 3-članog odbora koji je sastavio neuspeli zakon o nafti; Član Odbora savetnika premijera od 2006-16.

General Nadžah Al-Šamari – ministar odbrane (Švedska). Rođen je u Bagdadu 1967. Jedini sunit među visokim ministrima. Stariji oficir iračkih specijalnih snaga, uz podršku SAD regrutovanih iz INC-a, INA-e i kurdskih Pešmergi u periodu 2003-7. Zamenik komandanta snaga za borbu protiv terorizma 2007-9. Švedski državljanin od 2015. Pod istragom zbog prevare u Švedskoj, a sada i zbog zločina protiv čovečnosti nakon ubistava više od 300 demonstranata u oktobru-novembru 2019. godine.

SAD i njihovi saveznici pokrenuli su 2003. godine divljačko i sistematsko nasilje nad iračkim narodom. Stručnjaci za javno zdravlje pouzdano su procenili da su prve tri godine rata i vojne okupacije uzele oko 650.000 iračkih života. SAD su uspele da u utvrđenu Zelenu zonu u Bagdadu instaliraju marionetsku vladu šiitskih i kurdskih političara sa Zapada, sa kontrolom nad prihodima od nafte u Iraku.

Kao što vidimo, mnogi ministri u privremenoj vladi koju je imenovala SAD 2004. godine Irak još uvek vladaju. Vladu protiv koje Iračani danas protestuju još uvek vodi ista banda iračkih izgnanika koje podržavaju SAD i koji su tkali mrežu laži da bi potpomogli invaziju na sopstvenu zemlju 2003. godine, a zatim se sakrili iza zidova Zelene zone dok američke snage i irački odredi smrti koje su obučili ubijaju ljude da bi zaštitili korumpiranu vladu. U skorije vreme izigravali su navijače dok su američke bombe, rakete i artiljerija sravnile sa zemljom Mosul, zato što su nakon dvanaest godina okupacije, korupcije i divljačke represije, stanovnici bili gurnuti u naručje Islamske države. Izveštaji kurdskih obaveštajnih službi otkrili su da je više od 40 000 civila ubijeno tokom razaranja Mosula.

Troškovi obnove Mosula, Faludže i drugih gradova konzervativno se procenjuju na 88 milijardi dolara. Ali uprkos godišnjem izvozu nafte od 80 milijardi dolara i saveznom budžetu od preko 100 milijardi dolara, iračka vlada uopšte nije izdvojila novac za obnovu ovih gradova. Strane, uglavnom bogate arapske zemlje, obećale su 30 milijardi dolara, uključujući i 3 milijarde dolara iz Sjedinjenih Država, ali skoro ništa od toga nije isporučeno, niti će ikada biti isporučeno. Pod izgovorom da se bore protiv Islamske države, SAD su ponovo uspostavile ogromnu vojnu bazu za preko 5.000 američkih u provinciji Anbar.

Istorija Iraka od 2003. godine je neprestana katastrofa za irački narod. Mnogi od ove nove generacije Iračana, koji su odrasli usred ruševina i haosa koje je američka okupacija ostavila iza sebe, veruju da nemaju šta da izgube dok izlaze na ulice da povrate svoje dostojanstvo i suverenitet svoje zemlje.

Nicolas J S Davies/Common Dreams¹
Prevod: Princip.info