Istorija latinoameričke nerazvijenosti jeste u stvari istorija razvoja svetskog kapitalističkog sistema. Njeno izučavanje je nužno za svakoga ko želi da razume stanje sa kojim se sada suočava ovaj sistem i perspektive koje se pred njim otvaraju. I obrnuto, jedino razumevanje evolucije i mehanizama koji odlikuju svetsku kapitalističku privredu pruža podesan okvir za analizu problema Latinske Amerike.

Pojednostavljenja kojima se pribegavalo u ovom radu ne smeju uticati da čitalac smetne s uma ovu osnovnu premisu.

Povezanost sa svetskom privredom

Latinska Amerika se javlja kao takva u trenutku kad se uključuje u početnu fazu kapitalističkog sistema, tj. u vreme evropske trgovačke ekspanzije do koje je došlo u XVI veku. Slabljenje iberijskih zemalja, koje su prve zaposele američke teritorije, izaziva u ovima konfliktne situacije, proistekle iz prodora koji pokušavaju da ostvare druge evropske sile. Najzad, Engleska, nametnuvši svoju prevlast u Portugaliji i Španiji, uspeva da uspostavi premoć u kontroli i eskploataciji Latinske Amerike.

U toku tri četvrtine XIX veka i naporedo sa konačnim učvršćenjem industrijskog kapitalizma u Evropi, a naročito u Engleskoj, latinoamerički region je počeo aktivnije da učestvuje u svetskom tržištu, bilo kao proizvođač sirovina, bilo kao potrošač jednog dela proizvoda evropske lake industrije. Tada se raskid sa iberijskim kolonijalnim monopolom nametnuo kao nužnost, izazivajući proces sticanja političke nezavisnosti, čiji se ciklus praktično završava krajem prve četvrtine ovoga veka. Rezultat tog procesa bilo je formiranje nacionalnih granica koje uglavnom važe i danas. Od tada se odvija dinamično uključivanje novih zemalja u svetsko tržište, na dva osnovna načina, koji odgovaraju stvarnim mogućnostima svake zemlje za to uključivanje, a promene koje one trpe zavise od razvoja industrializacije u centralnim zemljama.¹

Tako, u prvom trenutku, one zemlje koje su imale izvesnu ekonomsku infrastrukturu razvijenu u kolonijalnoj fazi i koje su se pokazale sposobnima da stvore relativno stabilne političke uslove, najbrže reaguju na zahteve koje pred njih stavljua međunarodna tražnja. Čile, Brazil i, nešto kasnije, Argentina osetno povećavaju u tom periodu svoju razmenu sa evropskim metropolama, zasnovanu na izvozu prehrambenih artikala i sirovina kao što su žitarice, bakar, šećer, kafa, meso, kože i vuna. Paralelno s tim, one povećavaju svoj uvoz potrošnih dobara i počinju izgradnju sistema transporta sastavljenog od lučkih i železničkih objekata, čime se otvara dopunsko tržište za proizvode evropske teške industrije.

Počev od 1875. godine, počinju se osećati izvesne promene u međunarodnom kapitalizmu. Nove sile, okreću se inostranstvu i počinju da razvijaju osobenu politiku na latinoameričkom kontinentu, koja se često sudara sa britanskim interesima. Na samom polju trgovine, severnoamerički uticaj je znatan pa se u nekim zemljama, u prvom redu u Brazilu, zapaža tendencija pomeranja izvoza u pravcu nove sile sa severa.

U centralnim zemljama takođe dolazi do sve većeg razvoja teške industrije i odgovarajuće tehnologije, tako da se privreda orijentiše u pravcu sve veće koncentracije proizvodnih jedinica, što dovodi do pojave monopola. Te crte, nastale akumulacijom kapitala do koje je došlo u toku prethodnih etapa, ubrzavaju ovaj proces i primoravaju kapital da potraži svoj plasman i izvan nacionalnih granica, putem javnih i privatnih zajmova, finansiranja, portafolio-investicija i, u manjoj meri, direktnih investicija. Dakle, za razliku od ranije korišćenih spoljnih kredita namenjenih kompenzacionim trgovinskim operacijama, uloga koju sada dobija strani kapital u Latinskoj Americi jeste da otvoreni izvlači deo viška vrednosti nastao u svakoj nacionalnoj privredi, čime se uvećava koncentracija kapitala u centralnim privredama i pothranjuje proces imperijalističke ekspanzije.

Delom zbog multiplikatorskog efekta infrastrukture transporta i priliva inostranog kapitala, ali naročito zbog ubrzanja procesa industrijalizacije u centralnim zemljama, koja veoma povećava svetsku potražnju sirovina i prehrambenih artikala, latinoamerička izvozna privreda doživljava procvat bez presedana. Ovaj procvat je, međutim, obeležen naglašavanjem njene zavisnosti od industrijalizovanih zemalja do te mere da nove zemlje koje se u tom trenutku povezuju na dinamičan način sa svetskim tržištem, razvijaju jedan poseban modalitet integracije.

U stvari, razvoj glavnog izvoznog sektora u tim zemljama teži da se obezbedi stranim kapitalom, putem neposrednih ulaganja, prepuštajući domaćim vladajućim klasama kontrolu sekundarnih aktivnosti izvoza ili eksploatacije unutrašnjeg tržišta. Čak i zemlje koje su se, kao Čile, dinamično uključile u kapitalističku privredu u prethodnoj fazi, doživljavaju da njihov glavni izvozni proizvod (prvo šalitra, zatim bakar) pređe u ruke stranog kapitala, koji u Argentini drži u svojim rukama hladnjače, a u Brazilu kontroliše izvoz kafe.

Ova činjenica, premda ne menja bitno princip na kojem se zasniva latinoamerička zavisna privreda, sadrži implikacije od izvesnog slučaja. U stvari, za razliku od onoga što se zbiva u centralnim kapitalističkim zemljama, gde privredna aktivnost zavisi od postojećeg odnosa između internih stopa viška vrednosti i investicija, u zavisnim zemljama osnovni ekonomski mehanizam proizlazi iz odnosa izvoz-uvoz: iako se dobija unutar privrede, višak vrednosti se ostvaruje u sferi spoljnog tržišta putem izvozne aktivnosti, da bi se onda preveo u prihode koji se, najvećim delom, koriste za uvoz. Razlika između vrednosti izvoza i uvoza, odnosno višak za investiranje, trpi, dakle, neposredno dejstvo činilaca koji su izvan nacionalne privrede.

Ipak, u zemljama gde je glavna izvozna aktivnost pod kontrolom domaćih vladajućih klasa, postoji izvesna samostalnost – očito uslovljena zavisnošću privrede svetskog tržišta – u pogledu odluka o investiranju. Višak se uglavnom koristi za najrentabilniji sektor privrede, što je upravo izvozna aktivnost kroz koju se on najviše i stvarao (to objašnjava afirmaciju težnje ka monoproizvodnji), ali bilo radi zadovoljavanja potrošnje slojeva stanovništva kojima su nepristupačna uvozna dobra, bilo radi odbrane od cikličnih kriza koje redovno pogađaju centralne privrede, ova se privreda orijentiše i na aktivnosti povezane sa unutrašnjim tržištem. Tako se onda u nekim zemljama, kao što su Argentina, Brazila, Urugvaj, pored industrije, u suštini povezane sa izvozom (hladnjače, mlinovi i dr.), razvija i laka industrija koja proizvodi za unutrašnje tržište i, prevazilazeći zanatski nivo, progresivno otvara put za stvaranje relativno važnih fabričkih centara.

Drukčiji je položaj zemalja čija se glavna izvozna aktivnost nalazi u rukama stranih kapitalista. Višak vrednosti dobijen u oblasti svetske trgovine pripada stranim kapitalistima, a samo jedan njegov deo – čija vrednost varira zavisno od pregovaračke sposobnosti sagovornika – dospeva u nacionalnu privredu kroz plaćanje carinskih dažbina i poreza državi.² Iz ovoga proizlaze dve posledice: preraspodelom dodeljen domaćim vladajućim klasama – koje zato nastoje da se domognu kontrole nad državom – ovaj deo viška vrednosti pretvara se u potražnju uvoznih dobara, te se znatno smanjuje ostatak namenjen investiranju; isto tako onaj deo viška vrednosti koji ostaje u rukama stranog kapitaliste, investira se u zemlji jedino ako to iziskuju uslovi centralne privrede; ona se ne samo redovno iznosi iz zemlje, putem odliva najvećeg dela dobiti, već za vreme ciklusa depresije u metropoli, tamo u potpunosti otiče.

Na ovaj način, privreda koja se stvara u latinoameričkim zemljama tokom XIX veka i u prvim decenijama sadašnjeg veka, sa manjim ili većim stepenom zavisnosti, jeste izvozna privreda, specijalizovana za proizvodnju nekoliko sirovina. Jedan varijabilni deo viška vrednosti koji se tu stvara otiče u pravcu centralnih privreda, bilo kroz strukturu cena koja važi na svetskom tržištu i finansijsku praksu nametnutu od strane tih privreda, bilo putem neposredne intervencije stranih investitora u proizvodnji.

Domaće vladajuće klase nastoje da taj gubitak nadoknade povećanjem apsolutnog iznosa viška vrednosti koji stvaraju poljoprivredni ili rudarski radnici, tj. podvrgavajući ove procesu krajnje eksploatacije. Krajnja eksploatacija rada tako predstavlja osnovni princip nerazvijene privrede, sa svim onim što ona podrazumeva u oblasti niskih nadnica, nemogućnosti za zapošljavanje, nepismenosti, pothranjenosti i policijske represije.

Imperijalistička integracija proizvodnih sistema

Učvršćivanje imperijalizma kao vladajućeg oblika međunarodnog kapitalizma ne odvija se mirno. Tok njegove evolucije moraće da prođe kroz jedan krajnje težak period, koji započinje ratom za podelu kolonija 1914. godine, razvija se dezorganizacijom, nametnutom svetskoj privredi krizom u 1929, da bi dostigao svoj vrhunac u vreme rata za svetsku hegemoniju 1939. godine. Privreda nastala iz ovog procesa ponovo teži ka integraciji imperijalizma na jednom višem nivou od prethodnog, u meri u kojoj se konačno afirmiše integracija tržišta i podstiče etapa integrisanja proizvodnih sistema koji su bili obuhvaćeni njegovim radijusom dejstva.

Šire gledano, ovaj proces izaziva protivrečne tendencije. S jedne strane, on jača imperijalistički sistem, stvarajući hegemonijski centar moći – Sjedinjenje Američke Države – koji podstiče i koordinira integraciju, pridružujući joj istovremeno svoju vojnu moć. S druge strane, on dovodi do nastanka protivničkog tabora snaga: socijalističkog tabora, koji se rađa i razvija u vatri sukoba izazvanih imperijalističkom integracijom.

Čak i kad se, zbog zahteva ovog eseja, ograničimo na analizu zbivanja u imperijalističkom sistemu, ne možemo se dublje pozabaviti pojavama koje se ispoljavaju u centralnim privredama. Ukažimo samo na činjenicu da je proces integracije praćen ubrzanim povećanjem sektora kapitalnih dobara, posebno u industrijama koje su povezane sa ratnom industrijom. Paralelno s tim, javlja se hipertrofija državnog aparata, koji se pretvara u glavnog pokretača proizvodnje i potrošnje u privredi, posebno što se tiče ratne industrije.

Premda je tačno da se imperijalistička etatizacija i militarizacija odvijaju u funkciji socijalističkog tabora, istina je takođe i to da one podležu sopstvenoj dinamici sistema i da odražavaju osnovne mehanizme koji tim sistemom upravljaju. Konačno, ova dinamika i mehanizmi povezani su sa akumulacijom kapitala unutar sistema, koja teži da koncentriše – putem krajnje eksploatacije rada u perifernim privredama – sve veće delove viška vrednosti u centrima integracije. Povećanje viška namenjenog investicijama, kojim ovi raspolažu, koliko god se on rasipao na neproizvodne aktivnosti kao što su ratna industrija i publicitet, povlači za sobom i stalno povećanje direktnih ulaganja u periferne privrede, preko kojih se progresivno integrišu njihovi proizvodni sistemi u sistem centra integracije.

Ovaj proces povezuje rast i diverzifikaciju perifernog sistema. U stvari, najvažnija posledica krize imperijalističkog tržišta, koja se rasplamsava u drugoj deceniji ovog veka, jeste to što ona onemogućava stari način povezivanja sa tržištem, koji je bio nametnut Latinskoj Americi, tj. oblik privrede izvoznika sirovina. Ovo će se ispoljiti kao stalna tendencija, koja se ne ograničava jedino na periode zatvaranja svetskog tržišta. Naprotiv, kako zbog pojave novih oblasti proizvodnje (podstaknute imperijalističkom ekspanzijom), tako i usled razvoja slične proizvodnje ili proizvodnje veštačkih supstituta u samim centralnim privredama, stalno se ograničavaju mogućnosti trgovine Latinske Amerike, uz istovremeno pogoršanje uslova razmene.

Kriza spoljnog sektora, izražena kroz ograničenja izvoza i poteškoće u vezi sa zadovoljenjem unutrašnje potrošnje iz uvoza, zahtevala je da se privredna aktivnost ovog regiona promeni. U glavnim crtama, dakle, u svim latinoameričkim zemljama nametnula se industrijalizacija radi zamene uvoza, zavisno od stvarnih mogućnosti njihovog unutrašnjeg tržišta i, sledstveno tome, od stepena razvoja dostignutog u prethodnom periodu. Od 1920. do početka pedesetih godina, mnoge zemlje su se zaputile u tom pravcu, i neke od njih, kao Argentina, Brazila i Meksiko, uspevaju da stvore laku industriju sposobnu da uglavnom zadovolji unutrašnju potražnju potrošnih dobara.

Činjenica koja najviše privlači pažnju jeste relativno mirni karakter prelaza sa poljoprivrede na industrijsku privredu u Latinskoj Americi, nasuprot onome što se dogodilo u Evropi. Rezultat ovoga je bio da mnogi naučnici pogrešno zastupaju tezu da latinoamerička buržoaska revolucija tek predstoji. Premda je tačno da buržoaska revolucija u Latinskoj Americi nije sprovedena prema evropskim kanonima, ovakav stav je varljiv, pošto ne uzima u obzir da je to zavisno od objektivnih uslova u kojima se razvijala latinoamerička industrijalizacija.

Podsetimo se u vezi s tim da je uloga industrije, koja se ovde razvija u XIX veku, bila da dopunjava sektor izvoza. Samo u nekim zemljama, podstaknuta cikličnim krizama svetskog tržišta i povećanjem broja gradskog stanovništva, koje se najvećim delom sastojalo od masa čija je kupovna moć bila niska, razvija se industrija potrošnih dobara sa naglašeno zanatskom osnovom.

U prvom slučaju, interesi industrije strogo se poklapaju sa interesima poljoprivredno-trgovinskog sektora i njihov razvoj ne dovodi do stvarne diferencijacije vladajućih klasa. U drugom slučaju, industrijska klasa, koja ulazi u sastav srednje gradske klase, stvara se uglavnom od doseljenika, koji, ne uspevši da se sasvim uključe u društvo, ne uspevaju ni da aktivno uzmu učešća u sukobljavanju interesa do kojeg tu dolazi. Oni će ipak pružiti stvarnu podršku ideologiji srednje klase koja se tada razvija – protekcionističkoj u pogledu ekonomije, i liberalnoj u političkim pitanjima. Ona će se afirmisati samo tamo gde joj se budu odazvali i neki vladajući krugovi koji su došli u konflikt sa najpovlašćenijim grupama ili bili prinuđeni da se suoče sa stranom konkurencijom.³

U svakom slučaju, postojanje industrijskog sektora posvećenog unutrašnjem tržištu pruža objektivnu osnovu za promenu ekonomske aktivnosti u momentu kada se pojavi kriza svetskog tržišta. Ograničavanje uvoza pruža mu nove mogućnosti rasta, u cilju prikrivanja nezadovoljene domaće potražnje. S druge strane, ovaj sektor će se koristiti privrednim viškom u izvoznoj delatnosti, putem smanjenja mogućnosti ulaganja i tendencijom koju taj višak ima da se odliva preko bankarskog sistema ka industriji.

Okosnica problema nalazi se upravo u ovoj tački. Izvozni sektor znao je da se odbrani od uslova koji su podsticali postojeću depresiju na svetskom tržištu, bilo usvajajući politiku zaštite zaposlenosti, izraženu kupovinom i stvaranjem zaliha od strane države (kao što je slučaj sa kafom u Brazilu), bilo sklapajući nepovoljne trgovinske sporazume koji su ipak obezbeđivali izvoz proizvodnje (sporazum Roka-Ransiman, potpisan između Argentine i Engleske). U ovakvim uslovima pomenuti sektor održavao je svoju aktivnost i, sledstveno tome, usled poteškoća nastalih u vezi sa uvozom, vršio je stimulativan pritisak na unutrašnju ponudu, izazivajući stvarnu potražnju, koju će industrija nastojati da zadovolji.

Ovaj mehanizam objašnjava kako su, uprkos nekim eventualnim nesuglasicama u odnosima, poljoprivredno-trgovinska buržoazija i novonastala industrijska buržoazija mogle da se sporazumeju o zajedničkim interesima. Ovako nastala država jeste država kompromisa u kojoj dolazi do izražaja objektivna komplementarnost koja učvršćuje njihove odnose. Samo u onim državama u kojima izvozni sektor, kojeg je neposredno kontrolisao strani kapital, nije raspolagao potrebnim uslovima za promenu svoje orijentacije, tenzije su postale ozbiljnije, izazivajući radikalne sukobe. Ovi sukobi se ipak završavaju tako što dovode do represije koju su nametnule stare vladajuće klase. Te represije su se, opet, odrazile u relativnoj ekonomskoj stagnaciji.

Borba za samostalni kapitalistički razvoj

Savez između poljoprivredno-trgovačke i industrijske buržoazije predstavljao je antagonističku saradnju i nije isključivao, dakle, sukobljavanje interesa u okviru vladajuće koalicije. Razmimoilaženja u pogledu politike razmene i kreditiranja, stalni pokušaji industrijske buržoazije da kanališe prema sebi višak stvoren u izvoznom sektoru, njena namera da preko države obezbedi razvitak bazičnih sektora, bili su uzroci stalnih međusobnih konflikata izraženih u vidu površne političke nestabilnosti, koja nikada nije ugrozila same temelje vlasti. Takve zategnutosti proizlazile su, u krajnjoj liniji, iz pomeranja ekonomskog centra povezanog sa unutrašnjim tržištem, u njegovom napredovanju u pravcu oslobođenja od zavisnosti od spoljašnjeg centra, sa ciljem da se ovome nametne prevlast.

Ubrzanje procesa latinsoameričke industrijalizacije do kojeg dolazi u toku drugog svetskog rata a koje nove zemlje, kao što je Venecuela, upućuje stazom kojom su počev od tridesetih godina pošli Argentina, Brazil i Meksiko, znatno jača unutrašnji centar i stvara uslove za otvoreniju borbu za prevlast u samoj vladajućoj koaliciji. U ovoj borbi industrijska buržoazija će pribeći pritisku gradskih masa, koje su se znatno uvećale tokom prethodnog perioda, u okviru političke igre opštepoznate kao „popularizam“. Plod te igre biće uvođenje režima bonapartističkog tipa, čiji je najirazitiji primer Peronova vladavina.

Istorijski uzeviši, sa tačke gledišta razvoja proizvodnih snaga, ova situacija odgovara završetku prve etape industrijalizacije, koja dovodi do zamene uvoza kratkotrajnih potrošnih dobara i do potrebe stvaranja teške industrije za proizvodnju repromaterijala, trajnih potrošnih dobara i kapitalnih dobara. Industrijska buržoazija postaje svesna ove situacije, u principu, usled relativnog iscrpljivanja sa kojim se na unutrašnjem tržištu suočava ekspanzija lake industrije. Ovo je primorava da pokušava da proširi razmere tržišta, bilo otvaranjem spoljašnjih frontova (politika koju je u početku sledio Peron), bilo unošenjem dinamičnosti u samo unutrašnje tržište, putem politike preraspodele dohotka, koja ide od povećanja nadnica do sprovođenja agrarne reforme (što se, donekle, dogodilo za vreme Perona, i još više za vreme Vargasa, u drugom periodu njegove vladavine, od 1950. do 1954. godine). Međutim, blokada sa kojom se susreće ekspanzija lake industrije, skopčana sa poteškoćama oko uvoza repromaterijala i potrebne opreme, navodi buržoaziju da se okrene drugoj etapi procesa industrijalizacije, tj. stvaranju teške industrije.

U meri u kojoj se ovo kombinuje sa zahtevom da se tržište proširi za laku industriju i sa potrebom većeg viška kapitala za investiranje, javlja se i potreba za povećanim transferom kapitala iz sektora izvoza i uvođenja zaštitnih carina koje će štititi domaće tržište. Zbog ovoga buržoazija ulazi istovremeno i u sukob sa veleposledničko-trgovačkom klasom i sa međunarodnim trustovima sa kojima je privreda povezana preko svojih izvoznih i uvoznih aktivnosti.

Bonapartizam se, u ovakvoj perspektivi, javlja kao političko sredstvo kojim se buržoazija služi da bi se oduprla svojim protivnicima. Oslanjajući se na gradske narodne mase, koje zavodi svojom populističkom nacionalističkom frazeologijom, ona pokušava da sprovede novu shemu vlasti, u kojoj bi joj, uz podršku srednjih klasa i proleterijata, a bez raskidanja postojeće sheme saradnje, bilo moguće da se nametne staroj zemljoposedničkoj i trgovačkoj klasi. Zbog implikacija koje ovo ima u ekonomskim odnosima sa hegemonističkim imperijalističkim centrom, istovremeno se ide za tim da se nađu formule koje bi mogle da pokrenu samostalni kapitalistički razvitak zemlje.

Sada treba naglasiti da ove promene u Latinskoj Americi postaju uočljive upravo u trenutku kada imperijalizam učvršćuje svoju tendenciju u pravcu integrisanja sistema proizvodnje, pošto je svetsko tržište bilo reorganizovano pod hegemonijom Sjedinjenih Američkih Država. Ova tendencija je usledila iz dva osnovna razloga, od kojih je prvi povezan sa napredovanjem koncentracije kapitala u svetskim razmerama, što dovodi do gomilanja ogromnih sredstava za investiranje u rukama velikih međunarodnih kompanija, koje moraju da u inostranstvu pronalaze nove prostore za primenu. Tendencija opadanja tržišta sirovina i činjenica da se u perifernim privredama, tokom faze dezorganizacije svetske privrede, razvijao industrijski sektor povezan sa unutrašnjim tržištem, čine da ovaj sektor postane taj preko koga će se ukoreniti strani kapital koji traži mogućnosti investiranja.

Drugi razlog integracije proizvodnog sistema javio se usled velikog razvoja sektora kapitalnih dobara u centralnim privredama, koji je propraćen znatnim ubrzanjem tehnološkog progresa. To je imalo za posledicu da se proizvedena sve savršenija oprema mora primeniti u najsloženijim aktivnostima industrije u perifernim zemljama, ukoliko bi u centralnim privredama postojao interes da se tamo pokrene proces industrijalizacije. S druge strane, u meri u kojoj je ritam tehničkog napretka smanjio u centralnim zemljama rok vraćanja fiksnog kapitala sa proseka od osam godina na četiri godine,⁴ javljaju se u tim zemljama potreba da izvoze u periferiju opremu i mašine koje su prerano zastarele, iako nisu bile u potpunosti amortizovane.

Tada se, u trenutku kada domaće buržoazije latinoameričkih zemalja postavljaju pitanje potrebe razvoja sopstvenih kapitalnih dobara, one se sukobljavaju sa pritiskom inostranog kapitala, koji nastoji da prodre u privredu i tu sam razvije ovu granu. Prirodno je, prema tome, što je u nastojanju da odbrane svoj višak vrednosti polje njegovog investiranja (podsetimo se da je polje investicija koje predstavlja laka industrija već pokazivalo znake iscrpljenosti), prva reakcija ovih buržoazija bila je pružanje otpora pritisku, usled čega one formulišu nacionalističku ideologiju, koja se okreće u pravcu definisanja modela samostalnog kapitalističkog razvoja. Ali razumljivo je takođe što je, uz konflikt koji one već imaju sa nekadašnjim vladajućim klasama na unutrašnjem planu, otvaranje ovog drugog fronta borbe dovelo do kraha celokupnu politiku buržoazije.

Krah buržoazije

Osnovni razlog ovog neuspeha nalazi se, u krajnjoj liniji, u nemogućnosti industrije da prevaziđe uslovljenost koju joj je nametnuo spoljni sektor još pri njenim prvim koracima. Podmirujući potražnju koju su stvorile bogate klase i primenjujući tehnologiju uvezenu iz centralnih zemalja čija je glavna karakteristika štednja na radnoj snazi, latinskoamerička buržoazija je naišla na ograničeno tržište, koje je nastojala da kompenzira koristeći do zloupotrebe odnos cena-nadnice. Ovo je bilo moguće upravo zato što se primenjujući tehonologiju koja je štedela na radnoj snazi, industrija susretala sa ponudom rada u stalnoj ekspanziji, što joj je omogućavalo da se nadnice utvrde na najnižem nivou. Zauzvrat, rast tržišta bio je krajnje spor i njega je bilo moguće kompenzirati samo povećanjem cena, tj. inflacijom.

Kada se postavilo pitanje stvaranja teške industrije, industrijska buržoazija je u početku bila sklona, kao što smo već videli, da ponovo formuliše tu shemu. U tom smislu, ona nastoji da pokrene instrumente sposobne da prošire tržište, kao i da ubrza transfer viška koji je stvorio izvoz u pravcu industrijskog sektora. Međutim, njeno nastojanje da poveća svoj relativni višak vrednosti – koristeći svetsku ponudu opreme i mašina koja raste u posleratnom periodu – na kraju se okreće u pravcu neposrednijih mera, čija je tendencija da sposobnost za uvoz učini kratkoročno elastičnijim.

Dakle, videli smo da se počev od dvadesetih godina sposobnost uvoza neprekidno smanjivala. Da bi povećala iznos raspoloživih deviza za uvoz opreme i repromaterijala, industrijskoj buržoaziji ostaje jedino da se nagodi sa agrarno-izvoznim sektorom, pa i da mu čak pruži olakšice i stimulanse dok ovaj zahteva u cilju proširenja svojih aktivnosti. Da bi ovo učinila, ne ograničavajući akumulaciju kapitala potrebnog za suočavanje sa drugom etapom industrijalizacije, ona je prinuđena da na radničke mase grada i sela prebaci sav napor kapitalizacije, čime još jednom potvrđuje osnovni princip sistema nerazvijenosti, tj. prekomernu eksploataciju rada.

Ovaj fenomen, jasno izražen u ubrzanju inflacije i, zatim, u politikama „stabilizacije“, kao i u odustajanju od sprovođenja istinske agrarne reforme, ima za posledicu slom osnove na koju se oslanjala bonapartistička politika. Pošto se nagodila sa bivšim vladajućim klasama, industrijska buržoazija morala je da napusti svoju revolucionarnu frazeologiju, temu strukturnih reformi, politiku preraspodele dohotka. Time se ona napokon odvojila od težnji širokih masa i pogazila mogućnost da sa njima održi taktički savez.

Ovaj proces upotpunio se odustajanjem buržoazije od politike samostalnog razvoja. I zaista, pritisak stranog kapitala koji se pojačava tokom pedesetih godina, podudara se sa teškoćom latinoameričke privrede da postigne elastičnost uvoza putem ekspanzije tradicionalnog izvoza (poteškoće koje su se naročito osetile po završetku rata u Koreji). Strane kompanije su, kao što smo videli, raspolagale zastarelom i neamortizovanom opremom i mašinama u metropolama, koje su predstavljale istinski napredak u odnosu na postojeći tehnološki nivo u latinoameričkim zemljama. Prodor ovog kapitala u obliku neposrednih investicija, sve češće udruženog sa domaćim preduzećima, predstavljao je povoljno rešenje za obe strane: za stranog investitora, jer bi njegova zastarela oprema tu stvarala profite slične onima koje bi u svojoj zemlji mogao postići jedino modernijom opremom, s obzirom na nižu cenu domaće radne snage; i za domaće preduzeće, jer se otvarala mogućnost da se sa takvom opremom postigne vanredni višak vrednosti.

Tako latinoamerička industrijska buržoazija razvija ideju o samostalnom razvitku u pravcu stvarne integracije sa imperijalističkim kapitalom i omogućava novu vrstu zavisnosti, mnogo dublju od one kakva je ranije postojala. Mehanizam povezivanja kapitala jeste oblik koji određuje ovu integraciju, koja ne samo da konačno odnarođuje domaću buržoaziju, već i učvršćuje, usled naglašavanja uštede na radnoj snazi, karakteristične za sekundarni latinoamerički sektor, praksu zloupotrebe cena (koje se utvrđuju prema koštanju proizvodnje u tehnološki zaostalim preduzećima) kao sredstvo propratne kompenzacije tržišta. Integrisani kapitalistički razvoj pojačava, dakle, razlaz između buržoazije i narodnih masa, kao i preteranu eksploataciju kojoj su ove podvrgnute, i uskraćuje im ono što čini njihovo najelementarnije pravo: pravo na rad.

Podudaranje ove dve tendencije – napuštanje bonapartističke politike i nastojanja u pravcu samostalnog kapitalističkog razvoja – odvlači u propast liberalno-demokratske režime koji su pokušali da se učvrste u posleratnom periodu i dovodi do uvođenja tehnokratsko-vojnih diktatura. Ovo se odvija zajedno sa naglašavanjem vodeće uloge države i znatnim povećanjem vojnih izdataka koji u sve širim razmerama prelaze u potražnju za industrijskom ponudom, bez mogućnosti oslanjanja na ekspanziju narodne potrošnje. Tako, uz prirodne deformacije, imperijalizam u perifernim privredama Latinske Amerike reprodukuje ista osnovna svojstva koja je ispoljio u centralnim privredama, u svom prelazu ka integraciji proizvodnih sistema.

Integrisani kapitalistički razvoj

U okviru dijalektike svetskog kapitalističkog razvoja, latinoamerički kapitalizam je reprodukovao njegove opšte zakonitosti koje regulišu sistem u celini, ali ih je na svoj specifičan način naglasio do krajnjih granica. Nad-eksploatacija rada na kojoj se on zasniva uslovila je najzad situaciju koju karakteriše radikalno razilaženje – interesa klasa koje se njime koriste i osnovnih potreba širokih masa, koje se izražavaju u zahtevima za radom i potrošnjom. Opšti zakon akumulacije kapitala koji podrazumeva koncentraciju bogatstva na jednom polu društva i apsolutnu pauperizaciju velike većine naroda na drugom, ispoljava se ovde u svoj svojoj surovosti. On je postavio na dnevni red zahtev da se formuliše i sprovede revolucionarna politika borbe za socijalizam.

Bilo bi, međutim, naivno verovati da je uspeh takve politike zagarantovan prirodnim tokom stvari i da on nužno proističe iz sve očiglednije iracionalnosti ekonomske organizacije koju nameće kapitalizam. Ukoliko ne postanemo svesni situacije kroz koju prolazimo i ne suprotstavimo joj se sistematskom i radikalnom akcijom rizikujemo da kao narodi ovog kontinenta zapadnemo u mrak ropstva i divljaštva čije je trajanje nemoguće predvideti. Ovo je utoliko opasnije jer se sistem već mobiliše, bilo da izazove fizičko uništenje celokupnog stanovništva (putem, na primer, tehnika sterilizacije), bilo da se tako ekonomski i politički organizuje da postane efektivan instrument za suzbijanje narastajućih revolucionarnih snaga.

U pomenutom viđenju stvari glavnu ulogu igraju sadašnji projekti regionalne integracije i otvorena klasna diktatura koju zastupaju tehnokratsko-vojni režimi. Ekonomska integracija se, u stvari, nameće kao način da se u Latinskoj Americi dovede do vrhunca imperijalistička integracija proizvodnih sistema u ekonomskim okvirima karakterističnim po sve većim potencijalnim kapacitetima ponude i sistematskim ograničavanjem mogućnosti potrošnje. Ovakva situacija, neposredno povezana sa širenjem tehnologije koja štedi radnu snagu, u izrazito monopolističkoj proizvodnoj strukturi, dovela je do formiranja ostrva, karakterističnih po relativno razvijenoj industriji i gradovima, a koja su raspršena po velikom ruralnom moru. U meri u kojoj krajnja koncentracija vlasništva i dohotka koči razvoj seoskih područja, pa i samih ostrva industrije, nije se mislilo ni na šta bolje do da se ona međusobno povežu, okrećući leđa gladnim seoskim masama i da se integrišu u manje-više koherentni sistem.

Očigledno je da to nameće novu shemu međunarodne podele rada, koja pogađa ne samo odnose između latinoameričkih zemalja i centara imperijalističke dominacije, već i odnose između samih ovih zemalja. U prvom slučaju, u pomenute zemlje se prebacuju neke niže faze proizvodnog procesa, dok imperijalistički centri za sebe zadržavaju one više, složenije (kao što je proizvodnja kompjutera, automatizovanih sklopova, nuklearne energije) i kontrolu nad odgovarajućom tehnologijom. Svaki korak napred koji učini latinoamerička industrija sve će više potvrđivati, prema tome, njenu privrednu i tehnološku zavisnost od imperijalističkih centara. U drugom slučaju uspostavljaju se nivoi i hijerarhija između zemalja regiona prema granama proizvodnje koje su se razvile ili koje mogu da se razviju, dok se ostalima uskraćuje pristup pomenutim vrstama proizvodnje, čime se one pretvaraju u obična potrošačka tržišta. Karakteristike koje su svojstvene takvom sistemu utiču na to da pokušaj racionalizovanja podele rada dovede do formiranja subimperijalističkih centara, pridodatih metropoli, radi eksploatacije susednih zemalja. Najbolji izraz toga je politika koju je vodila vojna vlada Kastela Branka (Castelo Branco) u Brazilu, a koju danas nastoji da kopira argentinska vlada.

Preustrojstvo latinoameričkih proizvodnih sistema, u okvirima imperijalističke integracije, a nasuprot zaoštravanju klasnih borbi u regionu, dovelo je do uspostavljanja vojnih režima koji su u svojoj osnovi tehnokratski. Njihova je uloga dvostruka: da se, s jedne strane, sprovedu strukturalne promene, nužne za uspostavljanje novog ekonomskog poretka koji iziskuje imperijalistička integracija; i da, s druge strane, suzbiju kako težnje za materijalnim napretkom, tako i pokrete za nova politička rešenja, izazvana delovanjem masa. Reprodukujući u svetskim razmerama antagonističku saradnju kakva postoji u zemlji, takvi režimi uspostavljaju odnos tesne zavisnosti od svog hegemonističkog centra: Sjedinjenih Američkih Država, i istovremeno se s njim sukobljavaju, u želji da izvuku što veće prednosti iz procesa preustrojavanja u koji su se upustili.

Sagledana u široj istorijskoj perspektivi, Latinska Amerika, integrisana u imperijalizam, nije ništa vitalnija od samog imperijalističkog sistema. Nad-eksploatacija rada na kojoj se zasniva imperijalizam, na bazi koje se nastoji sprovesti integracija zemalja ovog regiona, unosi takav nesklad između razvoja proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa da to ne dopušta da se predvidi bilo šta drugo do rušenje sistema u celini, sa svim onim što on predstavlja u pogledu eksploatacije. S druge strane, svetska borba naroda protiv imperijalizma, kojoj se Latinska Amerika pobedonosno priključila preko kubanske revolucije, ne zavisi isključivo od onoga što žele ili što čine narodi ovog kontinenta. Na nju utiču i tako značajni događaji kao što je oslobodilački rat vijetnamskog naroda, kineska Kulturna revolucija, zaoštravanje unutrašnjih klasnih borbi u samim Sjedinjenim Američkim Državama.

Izgleda, međutim, očito da što se više bude razvijao proces imperijalističke integracije proizvodnih sistema u Latinskoj Americi, i što efektivnije bude nasilje koje se sprovodi protiv revolucionarnih pokreta, imperijalizam će imati više šansi da produži svoje postojanje, uprkos istorijskom toku. I obrnuto, širenje latinoameričke revolucije usmereno je na rušenje glavnih oslonaca imperijalizma i njena će pobeda biti smrtni udarac imperijalizmu. U tome je istorijska odgovornost latinoameričkih naroda, i za njega nema drugog izbora do revolucionarne prakse.

Budućnost latinoameričke revolucije

Što se tiče latinoameričke revolucije, mora se uočiti da je i prilikom prelaska na etapu imperijalističke integracije, međunarodni kapitalizam doveo do formiranja lagera suprotnih snaga, predstavljenog u socijalističkim zemljama; pri tom imperijalistička integracija proizvodnih sistema u Latinskoj Americi uobličava svoju sopstvenu negaciju. Ona se već manifestovala u pobedi socijalizma na Kubi, a dalje se odvija kroz klasne borbe u celom regionu. Najočitiji izraz ona ima u gerilskoj aktivnosti u Venecueli, Gvatemali, Kolumbiji i drugim zemljama. Nezadrživo napredovanje eksploatisanih masa neizbežno se orijentiše u pravcu zamene sadašnjeg proivodnog sistema drugim sistemom, koji će omogućavati punu ekspanziju proizvodnih snaga, i koji će se iskazati kroz istinsko podizanje nivoa rada i potrošnje, tj. kroz socijalistički sistem.

U osnovi, postoje dve glavne tendencije koje danas pokreću latinoamerički revolucionarni pokret i čiji uspesi predstavljaju izazov za sve one koji su zainteresovani za njihovu pobedu. Prva treba da uspostavi bolje odnose između eksploatisanih klasa i njihovih političkih avangardi, od kojih su se mnoge već uputile u najviši poduhvat – oružanu borbu. Druga se odnosi na veze koje se moraju uspostaviti između klasa u najširem međunarodnom kontekstu.

Proces industrijalizacije Latinske Amerike, usled karakteristika koje je poprimio, doveo je do pojačane eksploatacije radnih masa grada i sela. Tako su – u meri u kojoj je industrija uvek zavisila od viška stvorenog u izvoznom sektoru privrede i neprekidno težila da apsorbuje rastuće delove tog viška – klase, povašćene izvozom, nastojale da nadoknade gubitak koji je za njih predstavljao povećanje apsolutnog viška vrednosti a koji su oduzimale od seljačkih masa. Ovo je utoliko lakše što su, usled krajnje koncentracije vlasništva nad zemljom, seoski radnici bili lišeni čak i minimalnih mogućnosti zapošljavanja i primorani da tržištu nude svoju radnu snagu po niskoj ceni.

Do slične pojave došlo je i u gradovima. Dezorganizirajući nekadašnju zanatsku proizvodnju – i koristeći se velikim migracijama radnika u pravcu gradova, koje zaostala agrarna struktura nije apsorbovala – industrijski kapitalisti su naišli na stalnu ekspanziju ponude radne snage. Činjenica je da su se oni, tražeći povećanje relativnog viška vrednosti, okrenuli ka uvozu tehnologije iz centralnih zemalja, kojom se postižu uštede u radnoj snazi. To je još više povećalo relativnu ponudu rada, što se sukobilo sa sistematskim smanjenjem mogućnosti zapošljavanja u industriji.

Glavna posledica ovakvot stanja bila je da je (demantujući one koji u latinoameričkoj radničkoj klasi vide privilegovani sloj društva) eksploatacija gradskih radnika došla do granice podnošljivosti. Njima je, po najpovoljnijoj pretpostavci (koja odgovara fazi bonapartističke politike), bilo moguće tek da očuvaju svoj životni nivo bez postizanja stvarnog poboljšanja i da se zadovolje horizontalnim širenjem zapošljavanja koje je omogućavalo, radom većeg broja članova, povećanje ukupnog prihoda radničkih porodica. Tehnološki napredak u regionu izražen je, dakle, u povećanju aposlutnog i relativnog viška vrednosti u preduzećima koja su se time okoristila. On je bio premisa akumulacije kapitala koja je buržoaziji omogućila da krene u pravcu stvaranje teške industrije.

Najdramatičnija crta ove situacije bilo je strahovito povećanje marginalizovanog gradskog stanovništva, koncentrisanog u naseobinama bede, u favelama, u sirotinjskim kvartovima. Bez određenog položaja u proizvodnom sistemu, s obzirom na to da živi od privremenih poslova, taj poluproleterijat koji u nekim gradovima premašuje trećinu ukupnog stanovništva, nije mogao da se pridruži čak ni osnovnim zahtevima industrijskog proleterijata (horizontalno prostiranje zaposlenosti, ili, bolje rečeno, prava na rad) i ograničio se većinom na zahteve za potrošnjom. On se tako pretvorio u izvanredno sredstvo demagoških političkih manevara, i zbog objektivne sprečenosti da razvije klasnu svest odigrao je ulogu jednog od glavnih oslonaca populizma.

Populističke i nacionalističke iluzije koje je stvorila buržoazija, našle su odjeka i u srednjim klasama. Pošto su se i one suočavale sa teškoćama oko nalaženja svog mesta u proizvodnom sistemu, njihovi su zahtevi, u najboljem slučaju, težili da se podudare sa zahtevima za radom industrijskog proleterijata. Oni, međutim, nisu predstavljali ništa u smislu zasnivanja te težnje na naučnoj analizi uslova koji su je motivisali, tj. neizbežne tendencije sistema da iz proizvodnih aktivnosti isključi veće mase stanovništva. I više od toga: srednja klasa se, učestvujući objektivno u procesu marginalizacije koji je pogađao sub-proleterijat, često sa njim slagala u pogledu njegovih zahteva za potrošnjom, idući tako daleko da pobrka i sam pokret subproleterijata sa klasnom borbom industrijskih radnika, čime je sama postala drugim osnovnim osloncem populizma.

Diferencijacija unutar buržoaske klase, do koje dovodi razvoj industrijalizacije, unela je u srednje klase još više nedoumice. Koncentracija proizvodnih jedinica, razvoj teške industrije, podizanje tehnološkog nivoa industrije, udruživanje sa inostranim kapitalom – što predstavlja aspekte jednog istog procesa – one su opažale kao nezavisne realnosti, koje su se mogle suzbijati ili braniti ponaosob. U meri u kojoj je to predstavljalo uobilčavanje buržoaskih slojeva koji se nejednako koriste takvim procesom, srednje klase teže da ostvare savez sa onim slojevima koji su manje privilegovani i da razviju suprotnu političku akciju koja nikad nije izišla iz okvira međuburžoaskih sukoba.

Tako je nastao mit o nacionalnoj buržoaziji suprotstavljenih interesa, ili tačnije, tako je nađeno opravdanje da se ova kategorija – izmišljana u različitim istorijskim kontekstima – prihvati. Prihvatajući stanoviše ekonomski i tehnološki najzaostalije buržoazije, koja nije bila kadra ni da pomisli na mogućnost udruživanja sa stranim kapitalom i koja se i sama suočavala sa opasnošću da bude proleterizovana, srednje klase su delovale u pravcu podređivanja ovoj buržoaziji – koja je predstavljala najzaostaliji sektor društva – naprednog pokreta eksploatisanih masa grada i sela. Ove klase su istovremeno dopuštale da budu zavedene idejama o „desaroljizmu“ velikih ekonomskih grupa, koje uvode tehniku i stvaraju tešku industriju u savezu sa inostranim kapitalom, ne uviđajući da tako idu upravo protiv interesa navodne „nacionalne buržoazije“, za koju je ovaj put bio zatvoren.

Revolucionarne avangarde Latinske Amerike nose uglavnom pečat srednjih klasa. Nerazumevanje koje su one pokazale za ekonomski proces svojih zemalja i za klasne borbe koje su se na bazi tog procesa razvile, u velikoj meri je otežavalo efektivno povezivanje ovih avangardi sa stvarnim snagama revolucije, pre svega sa onim koje predstavljaju njenu okosnicu: sa industrijskim proleterijatom. Njen ambivalentan stav u odnosu na unutarburžoaske sukobe nije joj dopustio, sa retkim izuzecima, da se udruži sa proleterijatom i da sa njim definiše radničku politiku borbe za socijalizam, savez koji je pokrenuo front radnih ljudi grada i sela protiv sistema eksploatacije kojem su podređeni.

Međutim, samo takav savez može dati puni smisao antiimperijalističkoj borbi i dovesti je do njenih krajnjih konsekvenci. Definišući nacionalne okvire radničke politike, revolucionarne snage pokreću proces koji nužno vodi internacionalizaciji revolucije i neposrednom sukobu sa imperijalističkim hegemonističkom centrom. Njihovi domaći i strani ugnjetači već preduzimaju mere takve eventualnosti, nastojeći da uspostave mehanizme za njihovo suzbijanje, kao što su vojni režimi podređeni strategiji Pentagona, Interameričke policijske snage, sporazumi koji će, kada to bude bilo potrebno, ponoviti slučaj Dominikanske Republike.

Internacionalistička akcija Gevare, revolucionarna politika Kube, najavljuju odgovor koji će narodi kontinenta dati svojim ugnjetačima. I ne samo to. Oni utiču na to da se na horizontu ocrta ono što je, kako izgleda, najoriginalniji doprinos Latinske Amerike borbi svetskog proleterijata: njen međunarodni karakter. Sve to ukazuje da će proleterski internacionalizam ovde dostići novu etapu svog razvoja i postaviti osnove za jedno svetsko društvo oslobođeno eksploatacije čoveka po čoveku.

 

Izvod iz: Ruy Mauro Marini, Subdesarrollo y revolucion, Ed. Siglo XXI, Mexico, 5. izdanje, 1974, str. 3-25.
Prevod: Jasna Bunjevac Sotelo
Priprema: Princip.info

 

---

1. Glavne crte ovih modaliteta ili tipova definisiali su Celso Furtado i Anibal Pinto u različitim radovima, dok su ih sistematizovali Kardoso i Faljeto u Dependencia y desarrollo en America Latina, Ed. Siglo XXI, Mexico, 1973.  ↩

2. Veza između stranih investicija i složenije tehnologije koju one primenjuju, dovodi do toga da preduzeće apsorbuje malo radne snage, usled ćega nastaju relativno niske nadnice. Pomenute nadnice su upućene uglavnom na potrošnju uvezenih dobara i one ne utiču efektivno na unutrašnje tržište.  ↩

3. Primeri za ovo su batljizam u Urugvaju, argentinski radikalizam s početka veka, brazilski građanski pokret.  ↩

4. Videti: Ernest Mandel, Traite d’economie marxiste, Paris, 1962; špansko izdanje: Ed. Era, Mexico, 1969.  ↩