Od 5. aprila do 5. maja ove godine na javnom uvidu našao se nacrt Prostornog plana Republike Srbije (PPRS, PP)¹, čiji je kvalitet doveden u pitanje, kako od strane ekoloških grupa², tako i od strane šire javnosti³. Prvi prostorni plan donet je 1996. godine za period do 2010, a njegova priprema počela je još 1967. godine, dok je drugi PP važio u periodu 2010-2020.

Prostorni plan je osnovni planski dokument za Republiku Srbiju, kojim se određuje okvir i način korišćenja i razvoja prostora države u narednih 15 godina (ovaj, treći po redu PP donosi se za period 2021-2035), što konceptualno obuhvata poljoprivredu, korišćenje reka, ribarstvo, šumarstvo, saobraćaj, regionalni razvoj, demografiju, energetiku, industriju, rudarstvo i tako dalje. Ostali planski dokumenti (regionalni, PP jedinica lokalne samouprave i područja posebne namene) moraju biti u skladu sa PPRS.

Ekološka udruženja su u poslednjim danima pred istek roka podnele detaljne primedbe na nacrt PPRS⁴, koje ističu njegove generalne nedostatke, kao i nedostatke u oblastima urbanizma i zakonitosti procesa, rudarstva i industrije, energetike, klime, kvaliteta vazduha, zaštite prirode i turizma, kao i vode i vodne infrastrukture.

Naročitu pažnju ekoloških grupa izazvale su planirane eksploatacije mineralnih sirovina, izgradnja nove termoelektrane kod Kovina, ugrožavanje Deliblatske peščare, i sveukupno plan za rudnu eksploataciju Republike Srbije za koju ističu da će ugroziti kako prirodna bogatstva, tako i kvalitet života ljudi.

Ono što je simptomatično u svim navedenim – izvesno iz stručnog ugla legitimnim – kritikama Prostornog plana, je potpuni izostanak kritike samog osnova koncepta razvoja Republike Srbije, kao i glavnih finansijera planirane eksploatacije Republike Srbije.

Već na samom početku PP, konstatovano je da se „nastavlja intenzivna priprema za pristupanje EU i korišćenje raspoloživih evropskih i međunarodnih fondova, i jača prekogranična i transnacionalna saradnja“, kao i da „je poslednjih godina ostvaren osetan napredak u pogledu prilagođavanja osnovnim principima i mehanizmima veoma složenog modela Zajedničke poljoprivredne politike EU.“ (strane 10, 19)

Nakon toga nam se na strani 26 saopštava da će „implementacija PPRS u planskom sistemu omogućiti efikasnije korišćenje raspoloživih tržišnih sredstava i javnih fondova, fondova EU i međunarodnih fondova u ostvarivanju integrisanog i održivog prostornog razvoja Republike“, a na strani 33 da Srbija, „prema tradicionalnim EBRD (European Bank for Reconstruction and Development) indikatorima najviše zaostaje u oblasti privatizacije velikih sistema, upravljanja i restrukturiranja preduzeća i sprovođenja politike konkurentnosti“.

Naročito interesantne su stranice 34-37 koje se bave izvorima finansiranja, gde su nacionalni izvori navedeni i objašnjeni u svega 4 vrlo opšta pasusa – kratko i nejasno, dok su međunarodni izvori detaljno i jasno navedeni u 10 pasusa.

Objašnjeno nam je da „međunarodni izvori uključuju fondove i programe EU, kredite međunarodnih finansijskih institucija i pojedinih država, razvojne i druge fondove zemalja izvan EU, projekte i ulaganja stranih investitora i novčane doznake građanima iz inostranstva“, da su „započeta prilagođavanja nacionalnog zakonodavnog okvira u skladu sa kohezionom politikom EU kao preduslov za efikasnu implementaciju evropskih strukturnih i investicionih fondova“, kao i da su „sredstva fondova EU prioritetizovana preko Nacionalnog komiteta za investicije uz obezbeđeno nacionalno sufinansiranje za programe EU na nivou projekta.“ (strana 35)

Dalje su kao glavni finansijeri Prostornog plana koji budi gnev ekoloških grupa navedeni, pored fondova i programa EU, Banka za razvoj Saveta Evrope (Council of Europe Development Bank), Evropska investiciona banka (European Investment Bank/EIB), Evropska banka za obnovu i razvoj (European Bank for Reconstruction and Development/EBRD), Svetska banka (World Bank/WB), Tim Ujedinjenih nacija u Srbiji i Međunarodna finansijska korporacija (International Financial Corporation). (strana 37)

Čitav PPRS prožet je, vidljivo čak i oku laika, razvojnom bezidejnošću, uz skoro potpuno faktičko oslanjanje na strane direktne investicije (SDI) i Evropsku Uniju kao početak i kraj naših civilnih snova. Prožet je, takođe, krajnje problematičnim konstatacijama koje ćemo navesti na kraju teksta, za one koje zanima detaljniji pregled nacrta Prostornog plana.

Kada se nacrt Prostornog plana, kojim je predviđena intenzivna eksploatacija prirodnih bogatstava naše zemlje, stavi u širi kontekst, odnosno kada se sagleda u svetlu toga da je prema istraživanju Demostat-a⁵ izvesno da će „zeleni talas“ zapljusnuti Evropu i da će „eko-pokreti imaju značajne šanse da artikulišu nezadovoljstvo dela građana Srbije, budući da je korona povećala ekološku svest kod velikog broja njih, što je dodatno “podgrejano” najavama investicija moćnih rudarskih kompanija, koje se smatraju problematičnim za očuvanje životne sredine, jer se doživljavaju kao veliki zagađivači“, kao i u svetlu skoro usvojene rezolucije Evropskog parlamenta⁶ kojom je odobreno investiranje EU od 5.6 milijardi evra u klimatske i programe zaštite životne sredine, postaje prilično jasno da će EU i zemlje Zapada i eksploatisati naša bogatstva i finansirati zelene pokrete u Republici Srbiji, čime će garantovati da nikada neće biti na udaru naših brižnih ekoloških grupa. Ono što je u svemu ovome dobro, je što znamo i ko pije i ko plaća. EU i pije i plaća.

A kad smo kod EU, ona je u nacrtu Prostornog plana pomenuta 109 puta. Samo „EU“, a karakteri „evrop“ pojavljuju se još 281 put. Kina, s druge strane – ista ona Kina koja nas stavlja u „neokolonijalni položaj“, zagađuje nas i od koje nam preti opasnost od preterane zavisnosti – pominje se 8 puta (u svim padežima).

Da je čitav osnov ekonomskog razvoja Srbije postavljen pogrešno i da nema razvoja i boljeg života dok se ne oslonimo prevashodno na sopstvenu industriju, monetarnu politiku i domaće banke, dok ne prestanemo da zavisimo od milosti EU, MMF-a i Svetske banke i dok ne prestanemo da ugrađujemo zeleni imperijalizam u prostorne i bilo koje druge planove naše države, teško je, kako kaže Apton Sinkler, tražiti od naših ekoloških grupa da razumeju, ako im plata zavisi od toga da ne razumeju.

Za čitaoce koji su zainteresovani za malo detaljniji prikaz nacrta PPRS, slede citati koji su svi do jednog problematični i koji zavređuju da budu naročito istaknuti:

• Tranziciona devastacija velikih industrijskih sistema glavni je uzrok visokih gubitaka privrede u Južnobanatskoj (-1,285 mlrd. EUR), Podunavskoj (-1,5 mlrd. EUR), Šumadinskoj (-1,3 mlrd. EUR), Mačvanskoj (-759 mil. EUR), Pomoravskoj (-627 mil. EUR), Pčinjskoj (-580 mil. EUR), Borskoj (-519 mil. EUR) i drugim oblastima. (strane 84-85)
• Prema podacima Ministarstva privrede, u periodu od 2015. do 17.03.2020. država je subvencionisala kroz podsticaje 93 industrijska projekta (uglavnom SDI) čija je ukupna vrednost investicija 1,39 milijardi evra. U ovim projektima predviđeno je otvaranje 42.339 novih radnih mesta. Za podsticanje novog zapošljavanja Vlada Republike Srbije se obavezala da izdvoji i uplati kompanijama skoro 315 miliona evra, odnosno 7.435 evra po radnom mestu. (strane 88-89)
• Industrija je 2017. dostigla 51% proizvodnje iz 1990. godine. (strana 89)
• Veći deo SDI odnosi se na radno-intenzivne industrije i kapitalno-intenzivna ulaganja u eksploataciju mineralnih resursa. (strana 89)
• Ključni problemi u ostvarivanju održivog prostornog razvoja Republike Srbije su sledeći: 4. socijalne nejednakosti i siromaštvo, povećanje rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti, naročito mladih i raznih osetljivih grupa; 6. neracionalno korišćenje i nedovoljna zaštita prirodnih resursa, resursna neefikasnost proizvodnje i potrošnje; 7. učestale pojave narušavanje kvaliteta i stepen zagađivanja životne sredine u odnosu na ekonomski rast i razvoj; neadekvatno korišćenje i nedovoljno efikasna zaštita prirodnih resursa, životne sredine, biološke raznovrsnosti, prirodnog i kulturnog nasleđa i predela; zapostavljen razvoj zelene infrastrukture; 10. nedostatak domaćeg privatnog kapitala za investiranje, visoka zavisnost od SDI, mali broj alternativnih izvora finansiranja, smanjivanje mogućnosti javnih intervencija za podršku i usmeravanje prostornog razvoja; (strana 138-139)
• U prvom koraku realizacije scenarija (do 2025. godine) u središtu aktivnosti bi i dalje bila država koja bi potpuno legitimno nastojala da u ime nacionalne solidarnosti, teritorijalne kohezije, zaštite životne sredine i drugog u kontekstu evropskih integracija ostvaruje svoju regulatornu i upravljačku ulogu i poziciju ključnog stejkholdera teritorijalnog razvoja. U drugom koraku, do 2030. godine, incijative za kreiranje ekonomskih i sociokulturnih vrednosti postepeno bi se multiplikovale na različitim teritorijalnim nivoima, formirajući brojne heterogene entitete koji međusobno sarađuju na tematskim projektima stvarajući novu i dodatnu vrednost. Država bi se našla u ulozi medijatora u konfliktima koji suprotstavljaju teritorije i aktere, kao i ključni stejkholder za realizaciju razvojnih aktivnosti i zaštitu životne sredine, prirodnih resursa i nasleđa, čime bi osnažila svoju ulogu u pogledu povezivanja i saradnje svih subjekata razvoja i prostornih činilaca. (strana 144)
• Ključan za budući razvoj sektora nemetaličnih mineralnih sirovina ali i sa velikim značajem za rudarski sektor u celini, u narednom planskom periodu do 2025. godine biće početak eksploatacije jadarita i ekstrakcija borata u Jadarskom basenu i početak eksploatacije borata u Jarandolskom basenu. (strana 165)
• Evropski model poljoprivredenog i ruralnog razvoja obeležava koncept multifunkcionalne poljoprivrede koja obezbeđuje prehrambenu sigurnost, raspoloživost hrane adekvatnog nivoa kvaliteta i zdravstvene bezbednosti, očuvanje prirodnih resursa, biodiverziteta i ruralnih predela, zaštitu životne sredine i niz drugih javnih koristi koje nemaju tržišnu cenu, a u čijem interesu društvo interveniše subvencijama, odnosno kompenzacijama za umanjene koristi usled poštovanja uspostavljenih režima zaštite prirode. Reč je o tzv. agroekološkim uslugama, koje moraju biti adekvatno plaćene iz zajedničkih (budžetskih) sredstava. (strana 172)
• U periodu do 2025. godine pokrenuće se za Republiku Srbiju ekonomski najznačajnija eksploatacija litijuma u Jadarskom basenu, koji je, sa količinom i sadržajem litijuma i bora u rudi, jedan od najznačajnijih potencijala u svetskim razmerama. (strana 200)
• Ključan za razvoj sektora nemetaličnih industrijskih MS, ali i od velikog značaja za rudarski sektor u celini, u periodu do 2025. godine periodu biće početak eksploatacije jadarita i ekstrakcija borata u Jadarskom basenu i početak eksploatacije borata u Jarandolskom basenu. Ovo je posebno značajno, jer danas, osim za građevinsku industriju, eksploatacije nemetaličnih MS za industrijsku preradu u Srbiji gotovo da i nema. Očekuje se da će i u budućnosti, u skladu sa zahtevima tržišta, ovaj sektor imati intenzivan razvoj i preduzimati razvojne korake i bez intervencije države. (strana 200)
• I emigraciona istorija Srbije, i trenutni „pretpristupniˮ porast emigracije upućuju na zaključak da je intenzivan egzodus gotovo nemoguće izbeći u godinama neposredno nakon priključenja EU, pa ni u onim koje mu prethode, na šta ukazuju relaksiranja imigracione politike prema Srbiji u glavnim destinacijama, kao što je Nemačka. Drugim rečima, čak i u scenariju koji ne bi izvesno podrazumevao konačni prijem Srbije u EU, teško je izbeći hipotezu koja ne predviđa intenzivnu emigraciju sve dok postoji naglašen jaz u životnom standardu između Srbije i najrazvijenijih država Evrope, kao i rastuća potražnja za radnom snagom u ovim državama usled intenziviranja populacionog starenja. (strane 207-208)
• Već do 2030. godine, tj. do trenutka kada bi Srbija trebalo da se priključi EU, ukupan broj stanovnika prema ovom scenariju bio bi oko 6 miliona. Smanjenje bi se nastavilo i nakon 2030. godine, mada nešto sporijim tempom usled tranzicije od neto emigracije ka neto imigraciji i blagog porasta stopa rađanja, što bi za rezultat u 2035. imalo za 17,8% manji broj stanovnika u Srbiji nego što je danas (Tabela 27). (strana 208)
• Najdramatičniji gubitak stanovništva do 2035. predviđen je u zonama izrazitog iseljavanja, pri čemu bi se oblasti tradicionalne emigracije, kao što su Braničevska i Borska, smanjile gotovo za polovinu. (strana 208)
• Radni kontingent će se do 2035. najverovatnije smanjiti za oko trećinu u regionu Južne i Istočne Srbije (35,1%), odnosno regionu Šumadije i Zapadne Srbije (32,4%), a za petinu u regionu Vojvodine (22,1%), dok je najmanje smanjenje predviđeno u Beogradskom regionu (7,7%). Pritom, očekuje se da broj stanovnika u radnom uzrastu padne ispod 100 hiljada u čak 18 od 25 oblasti, od kojih u pet, na istoku i jugoistoku zemlje, i ispod 50 hiljada. (strana 210)
• Prema očekivanom scenariju, ukupna populacija Srbije će se smanjiti za 1,2 miliona do 2035, dok bi sprovođenje mera podsticanja rađanja, u skladu sa optimističkim scenarijem, ublažilo taj gubitak tek za 52 hiljade (Tabela 29). (strana 211)
• Povećanje dohodaka, kreiranjem neagrarne zaposlenosti u ruralnim oblastima, nužan je element održivog prostornog razvoja, jer siromaštvo predstavlja glavni faktor degradacije prirodnih resursa i životne sredine. Operacionalizacija tog koncepta zasnivaće se na modelu podrške ruralnom razvoju koji se realizuje u okvirima Zajedničke poljoprivredne politike Evropske unije, a kome se prilagođava i agrarna politika Republike Srbije. (strana 223)
• Ostvarivanje regionalnog razvoja Srbije do 2035. prevashodno će zavisiti od dva ključna faktora: (a) stope privrednog rasta i brzine strukturnih reformi u privredi, i (b) savladavanju rizika bržem procesu integracije Srbije u EU. (strana 252)
• Imajući u vidu, da je regionalni model Srbije visoko centralizovan, institucionalno neizgrađen, sa ogromnim negativnim efektima u prostoru, efekti priključenja u EU dobijaju posebnu pozitivnu dimenziju. Da bi se preokrenuo decenijski negativan trend regionalnih neravnomernosti, presudan je značaj indirektnih efekata integracionih procesa EU na regionalni razvoj Srbije. To se u prvom redu odnosi na izgradnju regionalne institucionalne infrastrukture, što predstavlja veoma dug i izazovan proces. (strana 253)
• Koristi od usklađivanja politike regionalnog razvoja Srbije sa kohezionom politikom EU mogu se sumirati na sledeći način: afirmacija strateškog regionalnog planiranja – najjači direktan uticaj strukturnih fondova EU koji se manifestuje kroz osmišljavanje razvojnih politika i investicionih programa na nacionalnom i regionalnom nivou, kao i izbor razvojnih prioriteta. (strana 253-254)
• Novi koncept podrazumeva prilagođavanje industrijskoj politici EU (kao deo uslova za prijem Srbije u EU – poglavlje 20. Industrijska politika i preduzetništvo), uz uvođenje onih rešenja koja su kompatibilna razvojnim prioritetima Srbije. (strana 258)
• Proces pridruživanja Srbije EU otvoriće mogućnosti znatnijeg korišćenja sredstava evropskih fondova i programa, kao i proširenje mogućnosti većeg korišćenja drugih međunarodnih izvora finansiranja. (strana 263)
• Od posebnog značaja za usaglašavanje rešenja planiranog industrijskog razvoja (uz projektovana manja budžetska sredstva podsticaja) jeste činjenica da industrijska politika EU i njene institucije imaju nadležnosti u kontroli i ograničavanju državnih subvencija i drugih oblika državne pomoći (industrijskim projektima) na nacionalnom i na nivou EU. (strana 378)
  
  
  

 

Ana Ružić

 

---

1. https://www.mgsi.gov.rs/sites/default/files/PPRS%20Nacrt.pdf?fbclid=IwAR0UuQOBRJbnV4cMhtgGt_K6PMRzQriAZlDzQ3CV-A5FFIZFLudy6C27fVg ↩

2. https://www.energetskiportal.rs/zasto-novi-prostorni-plan-nije-uskladen-sa-eu-standardima/ ↩

3. https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/pitanja-o-jadaritu-koja-unose-zebnju/ ↩

4. https://javniuvid.bos.rs/prostorni-plan/ ↩

5. https://demostat.rs/sr/vesti/ekskluziva/-zeleni–talas-zapljuskuje-evropu/1165?fbclid=IwAR1Ax-KpYVANeQvm5XvVJGIc3vUgHnC6Bcqvg1I9bqI6ExBB1ek5faUuqoE ↩

6. https://www.europarl.europa.eu/news/en/press-room/20210422IPR02614/meps-approve-deal-to-invest-EU5-4-billion-in-climate-and-environmental-projects ↩