Vladimir Dvorniković (1888-1956) u svom magnumopusu– Karakterologija Jugoslovena (1939)navodi da se narodi, prema svojoj ulozi u istoriji, mogu podeliti na narode prostora i narode vremena. Oni prostorni, u pogledu svoje biti, kulturnog lika, društveno-političkih institucija, kao i delovanja, gotovo su u celini oblikovani prirodnim, kulturnim i geopolitičkim okruženjem. Narodi vremena, međutim, oslobođeni sunadređenosti sredine, potvrđuju se u istoriji kao svesni subjekat kroz samostalno oblikovanje ideja, institucija i načinadelovanja. Narodi koji čine Jugoslaviju, pojedinačno posmatrano, svi su narodi prostora, ali samo zajedno kao Jugoslavija postaju narod vremena, koji je od sada aktivno lice svetske istorije! Pojednostavljeno, ako zamislimo istoriju kao rečenicu, Jugoslavija je njen subjekat, koji sam piše dalji sadržaj. S druge strane, odvojene – Makedonija, Srbija, Hrvatska, Slovenija itd. su predmet rečenice čiji je sadržaj napisao neko drugi.

Na poklonjenje u Beograd

Jasno, u Dvornikovićevoj misli ste prepoznali Hegela presađenog na naše tlo. Ostavimo hegelijansku filozofiju istorije po strani, ali se sa distance koju pruža vremensko razdoblje odnekih tridesetak godina, videlo da je Dvornikovićeva teza bila tačna. Retko bi ko sporio sa činjenicom da je Jugoslavija bila subjekat svetske istorije, država koja je unutar sebe umela da stvori i sprovede originalnu ideju – radničko samoupravljanje u kontekstu ravnoteže između tržišta i socijalne pravde, isto kao i na spoljnom planu – princip nesvrstanosti. Nemojmo se podsmevati navodnoj „zastarelosti“ ovih ideja. Što se tiče samoupravljanja, ne znam za humaniji pokušaj da se razreši protivrečnost između rada i kapitala. Još nešto, da li ste upoznati sa činjenicom da danas preko 70% Singapuraca živi u društvenim stanovima, što je ideja čiji je pionir Jugoslavija? Nisam siguran da li je Li Kuan Ju (1923-2015) bio direktno inspirisan Jugoslavijom u ovome, što me ne bi iznenadilo, kao što me ne bi iznenadilo ni to da je Deng Šjaoping (1904-1997) osmislio svoje reforme u pravcu izgradnje tržišne socijalističke privrede, koje su od Kine stvorile ekonomsku velesilu, upravo gledajući primer Jugoslavije.

Na spoljnom planu, da li je uslovni refleks klečanja pred „jačim“ moralno održljiviji od principa nesvrstanosti? Setite se, Jugoslavija je bila jedan od najžešćih osuđivača američke vojne intervencije u Vijetnamu, ali u isto vreme i najglasniji kritičar sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj 1968. godine. Upravo zbog ovakve principijelnosti Jugoslaviju su poštovale i SAD i SSSR! Niko ne poštuje ulizice, a najmanje onajkome se ulizavaju. Američki predsednik poput Džimija Kartera nije oklevao da 1978. pošalje svog geopolitičkog stratega Zbignjeva Bžežinskog (1928-2017) u Beograd da traži savet od Jugoslavije u vezi sa regulisanjem arapsko-izraelskog sukoba…, a danas „lideri“ iz „nezavisnih“ republika bivše jugoslovenske države, imaš utisak da se plaše da obave (oprostite na naturalizmu) i malu nuždu, a da prethodno ne zatraže dozvolu od nekog „evroatlantskog autoriteta“.

Jugoslovenski su narodi kao zajednica disali punih pluća i bili svesni da i sami daju oblik vremenu u kome žive. Odraz toga nalazimo u Titovom govoru u Splitu 1962. godine, kada je rekao: „Nijedna naša republika ne bi bila niko i ništa da nismo svi zajedno, a mi moramo stvarati svoju istoriju“. U srž! Isto ono što piše i Dvorniković, ali „narodskije” sročeno. Artikulaciju ovakvog samoosećaja nalazimo takođe i u popularnoj kulturi. Rok grupa ne baš originalnog imena–Jugosloveni peva samoironično u svojoj istoimenoj pesmi:

„Ko u radno vreme stane,

Skoči malo do kafane ?

Jugosloveni, Jugosloveni!“

 

Da bi posle nekoliko strofa u sličnom duhu konačno došli do suštine:

 

„Ko je krvlju steko sve,

48-me reko – ,ne!‘, 

Politiku svoju tera,

Bez Rusa i Amera?“

Odgovor je u refrenu:

„Jugosloveni, Jugosloveni!“

Da vas vidim sada da terate politiku bez ovih drugih… A da li nam je danas ostala neka ideja vodilja koju smo sami sebi isklesali, nekakav zajednički smisao, bilo kakvo„-umlje “, „logos“..? Pobogu, šta god bilo, samo neka bude dublje, šire i žizneradosnije od uspavljujućeg ritma totalizirajuće (neka mi oprosti vaišnavska zajednica) mahamantre: „Hare NATO, Hare EU; NATO, EU, Hare, Hare!“ Čovek, ipak, ne živi samo od evra, već i od smisla. Jugoslavija je umela da stvara smisao, u čijem oblikovanju je učestvovala i Makedonija kao njen sastavni deo. Kad bolje razmislim, umesto „njenog sastavnog dela“, mislim da je prikladnije reći da je Makedonija u stvari bila Jugoslavija, i cela Jugoslavija – Makedonija, onako kako je Srbija bila Jugoslavija, i cela Jugoslavija–Srbija, ili je Hrvatska bila Jugoslavija, ali i cela Jugoslavija – Hrvatska, a isto važi iza Bosnu i Hercegovinu, Sloveniju, Crnu Goru. Članstvo u federaciji ne samo da nije dovelo do toga da Makedonac bude manje Makedonac, Slovenac manje Slovenac itd., već je, naprotiv, omogućio svim narodima da rascvetaju svoj nacionalni potencijal na svakom polju. Miroslav Krleža ne greši kada za jugoslovensku federaciju kaže da je ona „nešto što se podudara maksimalnim mogućnostima od političkih ostvarenja svih naših naroda…“ Izraženo sa malo peripatetike, Jugoslavija je entelehija naroda koji su je činili.

Ovde ću se usuditi da dopunim Dvornikovića, koji ostaje nedorečen u pogledu toga zašto samo u zajednici naši narodi postaju subjekat istorije. Reč je o etnografski i lingvistički veoma bliskim ili gotovo istovetnim populacijama, ali između kojih deluju različiti kulturni vektori. Makedonija i veliki deo Srbije imaju snažan vizantijski kulturni pečat, primorje sa Dalmacijom obeleženo je latinsko-mediteranskom kulturom, Vojvodina i Slavonija imaju upadljivo srednjoevropsko-mađarsko kulturno obeležje, a Slovenija i severozapadna Hrvatska srednjoevropsko-nemačko, pojas od Crne Gore preko Hercegovine do Like se karakteriše jednom patrijarhalnom „homerskom“ kulturom, dok je na potezu od Bosne do Makedonije prisutna i klasična islamska kultura sa izraženom sufijskom obojenošću. Upravo je dijalektika (etnografsko-jezičkog) jedinstva u (kulturnoj) različitosti izvor energije koji nas zajedno čini subjektom istorije, kao što je razlika u naponu preduslov da struja teče, ili kada različite hemijske supstance, koje su pojedinačno inertne, spojene zajedno postaju aktivne. Moram ovde da naglasim da moj pojam Jugoslavije uključuje i Bugarsku. Takva eventualna Bugarska, koja je i Jugoslavija, i telom i duhom, bila bi šira od svake sanstefanske fantazmagorije, pronalazeći izlaz iz geopolitičkog lutanja kroz „bespuća povijesne zbiljnosti“ (koristan izraz pozajmljen od jedne ne tako simpatične osobe), koje traje vek i po, a koje ju je vodilo iz krila jednog pokrovitelja u krilo drugog, bilo da je to Berlin, Moskva ili Brisel…

U produžetkuneću ni da govorim, kako se to često radi, o tome sa kojim je ekonomskim potencijalima raspolagala moja Makedonija, kao Jugoslavija, da smo takoreći proizvodili gotovo sve, od autobusa preko bele tehnike do kompjutera. Ne bih nabrajao niti institucije, sve nastale tada, ni socijalne garancije itd… Baciću pogled samo na ono što me sada boli – jezik i poeziju. Uporedite, da li je bilo više lektorata makedonskog jezika u inostranstvu u to vreme, ili danas, u ovome „nezavisnom“, „suverenom“? Da li su Struške večeri poezije dočekivale više pesnika tada ili sada?

Dovoljno mi je da samo jedno sećanje stavim na vagu, da bi ona prevagnula u korist tog vremena. Naime, sećam se kao dete, kada bi me majka vodila sa sobom u prodavnicu ili slično, često bi ostavljala vrata stana otključana, iako nikoga nije bilo kod kuće. Pa sad, recite sami sebi u kom bi društvu više voleli da živite, u onome gde se ne bojiš da ostaviš svoj dom otključan ili u ovome, u kome svako svakome pripisuje zadnje namere?

Nije li čudno to što se i danas u skoro svim oblastima Jugoslavija uzima kao reper? Kaže se – Jugoslavija bi se drugačije nosila sa epidemijom, a ne ovako kao sada mi, ili, ovo je tada bila bolje organizovano, za razliku od danas itd… Nikako da izađemo iz senke te Jugoslavije. Iz nečije senke možete izaći samo ako nadvišite onog koji baca senku. Za sve nas, a i za Jugoslaviju, dovoljno govori to što ni posle tri decenije nismo uspeli da je nadrastemo gotovo ni u jednoj sferi.

Ekspedicija na Mars

Da, reći će – „jugonostalgija“. Oprostite, ali čovek oseća nostalgiju za nečim što mu je ostalo u dobrom sećanju. A nostalgiju za Jugoslavijom ste stvorili vi – decenijski uzurpatori naše stvarnosti! Vaša nesposobnost, lopovluk i bezobrazluk čine da jugoslovensko doba izgleda kao zlatno hesiodovsko doba u odnosu na ovo „vaše“. Svestan sam da je to donekle optička iluzija, ali za iluziju nisam odgovoran ja, već vi. I bez trikova molim, onim da je nostalgija tobože za mladošću, a ne za državom i društvom u kome se ta mladost odigrala. Oprostite, ali ja sam bio mlad i u slavnim danima tranzicije devedestih i volim uspomene vezane za moju mladost, ali ne žalim za realnošću u kojoj je ta mladost bila prinuđena da živi, kao što neću žaliti ni za ovu sada.

Ima onih koji neće poricati tekovine Jugoslavije, ali će cinično primetiti da one nisu bile posledica volje i kreativnosti njenih naroda, već mitskih „inostranih kredita“. Ovo se zove svojim kamenompo sopstvenoj glavi! Da li ste svesni da je u ovom trenutku ukupan spoljni dug zemalja naslednica federacije nekih osam puta veći od duga Jugoslavije? Ako je sve što je postigla Jugoslavija plod zaduživanja, onda ispada da su sadašnje republike sa toliko puta većim kreditiranjem do sada već trebale da pošalju svemirske ekspedicije na Mars.

Jugoslaviju optužuju i to da je bila „veštačka tvorevina“. Čekajte, šta je prirodno, a šta veštačko? Prirodno je sve što nije stvorio čovek, a veštačko je ono što je izašlo kao plod ljudskih ruku. Sazvežđe Orion, kanjon Matke i sibirski tigar su prirodni, a sve države i nacije su nužno „veštačke“, jer su ih stvorili ljudi. Nismo mi mislili na to, reći će oni, Jugoslaviju su činile veštačkom tvorevinom različitosti među njenim narodima. Izvinite, ako gledate objektivno, sa etnografske i lingvističke tačke gledišta, veće su razlike između konstitutivnih zajednica onoga što prepoznajemo kao Francuska, Nemačka ili Italija. Pa nije reč o takvim razlikama, – opet će prigovoriti –, mogu li ljudi različitih vera da žive zajedno? Tokom Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648) između katolika i protestanata, Nemačka je izvršila svojevrsni samogenocid, u kome je stradalo preko trećine njenog stanovništva. A sada je Nemačka jedna država. A znate li da je do sada u Švajcarskoj vođeno pet građanskih ratova na verskoj osnovi (opet između gorepomenutih), od kojih je poslednji bio 1847. godine? Albanija je jedna nacija uprkos činjenici da su njeni sastavni delovi muslimani, katolici i pravoslavci. Dakle, može se kad se hoće!

Svaki put kada čujem o navodno nepremostivim „razlikama“, pomislim na svog omiljenog latinoameričkog pisca Ernesta Sabata (1911-2011), koji u svom romanu Abadon, anđeo uništenja(1974) iz hodajuće perspektive opisuje svoj rodni Buenos Ajres, sredinom prošlog veka, navodeći kako u nekom uličnom bistrou sede i razgovaraju Srbi, pored njih piju Hrvati, a njegov zaključak je: „Bog zna zašto se u staroj domovini kolju, a eto ovde, ko da ih razlikuje?” Ne vidi neku posebnu razliku ni Igor Mandić, za koga su Hrvati i Srbi „dva plemena istog naroda“ ili kako to Miroslav Krleža živopisnije ume da sroči: „Srbi i Hrvati su jedan te isti komad kravlje balege koji je kotač zaprežnih kola povijesti slučajno prerezao na pola“. Čak i na simboličkom nivou, nema bežanja od isprepletenosti. Pa uzmite, dakle, Beograd, čiji je estetski lik u velikoj meri nastao vajarstvom dvojice Hrvata: Ivana Meštrovića – „proroka jugoslovenstva“ (1883-1962) i Tome Rosandića (1878-1958). S druge strane, kompozitor hrvatske himne Lijepa naša je Srbin – Josif Runjanin (1821-1878). Doduše, među jednima danas ima i takvih koji u Meštrovićevom delu nalaze neku vrstu „okultne“ antisrpske simbolike, a među drugima onakvih koji tvrde da Runjanin nije bio srpske nacionalnosti, već da je bio Vlah (naravno, neka je i Hotentot, samo da nije Srbin).

Očekivana je i primedba – da, Jugoslavija je bila dobra ideja, ali sada treba da se fokusiramo na EU, jer ona počiva na sličnim principima. Da se ne varate, Evropska Unija je samo parodija Jugoslavije, patetični simulakrum jugoslovenske federacije. Jugoslavija je bila oličenje Ideje, imala je srce koje kuca, a u EU više nema ni sablasti bilo kakve ideje ili srca, barem ne od smrti Šarla de Gola (†1970). Od tada se kosti mrtvih ideja koriste kao postament za Zlatno tele, oko kojeg sijaset satira, umornih od života, igraju bahanalijski ples, dok im se noć konačno ne smiluje da kaže – fajront! A famoznu evropsku „solidarnost” dobro poznajemo. „Solidarnost“ se videla kada je Italija, suočena sa prvim udarcem pandemije kovida 19, bila ostavljena na cedilu. Jugoslavija im može držati lekcije o solidarnosti, kao što je to bila na primer, munjevita solidarna reakcija koja se manifestovala nakon zemljotresa u Skoplju 1963. godine, ili tokom epidemije variole vere 1972. Sa naše makedonske tačke gledišta, jedina solidarnost koju smo mi do sada videli od Evropske unije je njeno redovnosolidarizovanje sa ucenjivačem.

Krvava košulja palanke

Pa ako je Jugoslavija bila tako dobra, zašto se raspala? Najkraći odgovor bi bio naslov one knjige Eriha Froma –Bekstvo od slobode. Kao da smo se u jednom trenutku svi uplašili slobode koju smo imali, tačnije, odgovornosti koja sa njom dolazi, pa nam je bilo lakše da poverujemo u bajku da smo jednostavno morali da se odreknemo sopstvene subjektnosti kao Jugoslavija, pa da nam sa one strane zalaska sunca odmah dođe neki Deda Mraz, koji će misliti umesto nas, govoriti šta da radimo, a zauzvrat će nas darivati svim onimo kojem smo maštali ali nas je bilo strah da kažemo. Kao Isav, prodali smo svoje prvorodstvo za kašudembelskih fantazija! I dok smo maštali o sebi, nismo primetili kako smo se smežuralido stanja larve, čija je tesna kruta ljuštura ono što zovemo nacionalizmom. Te larve imaju tendenciju da se ukopaju u zemlju, gde se međusobno glođu, opijene ukusom svoje i tuđe krvi. A tebe od svega toga iznenada uhvati jeza i dođe ti da zajedno sa Tinom Ujevićem (1891-1955) krikneš:

„…žudim samo plavet, Vasiona Njedra,

i ja vičem: Krila! – Krila, krila!“

Zanimljivu ocenu tipa nacionalizma koji je prisutan na ovim prostorima nam daje Krleža: „Svi ovi oblici naše nacionalne svesti koji su se razvili u 19. stoljeću su zaostali rudimenti jedne palanačke sredine, kada su naši gradovi bili gradovi od dvanaest hiljada stanovnika.“ Išao bih dalje, pa bih se zapitao da li se uopšte radi o nacionalizmu. Koje vrste govora najlakše rasplamsavaju mase na ovim prostorima? – „Ustaše, četnici… (dodajte koga hoćete) su nam tada poklali toliko ljudi, i zato smo mi danas… oslobođeni moralne odgovornosti ako onim drugima učinimo zauzvrat ovo ili ono.“ Večiti krug krvne osvete, pri čemu je istoriji dodeljena nezahvalna uloga da bude „krvava košulja“. Ne nacijama, već rodovo-plemenskom uređenju je svojstvena krvna osveta kao pojava. Odnosno, „nacionalizam“ koji je ubijao, čerečio i silovao Jugoslaviju je, u stvari, tribalizam (od latinskog –tribus: „pleme“). I stoga ne čudi što konačni rezultati tog procesa toliko podsećaju na plemenske rezervate.

Štaviše, u našem delu sveta vlada kult onoga što ću, u nedostatku uobičajenijeg pojma, nazvati – kartografskom soteriologijom. Šta ovo znači? Verujemo da je jedini razlog zašto smo nesrećni to što živimo između „nepravilnih“ granica. Treba samo da nam se državice steknu sa „tačnim” granicama, i gle, političari će za tili čas postati pošteni, predusretljivi i plemenito naočiti, kao glumci iz reklama za muške parfeme, a nas će ispred vrata čekati rodni mercedes ili be-em-ve,  a novine koje se prodaju u Moskvi, Pekingu i Vašingtonu biće pune članaka o našoj izuzetnosti i veličini, u kojima će se tvrditi da nam ceo svet treba biti zahvalan za ovo ili ono civilizacijsko dostignuće. Onda, izvolite Makedonci, Bugari, Hrvati, Srbi, Albanci, Slovenci, Bosanci itd…! Otvorite geografski atlas na stranici na kojoj se nalazi naš zajednički deo sveta. Nacrtajte sada jednu po jednu „pravilne“ granice vaših „velikih“, „golemih“, „povijesnih“, „integralnih“, „autohtonih“ država na mapi. Šta ste dobili? – Klanicu, u kojoj su oštrice kama koje kolju tanke linije sanjanih granica, isprepletene u nerazrešivi čvor!

Uvek stojimo pred istim raskršćem čiji jedankrak vodi u psihopatiju, a drugi vodi ka… Jugoslaviji (ili Balkanskoj federaciji, što da ne). To je uvideo Dimitrije Tucović (1881-1914) usred euforije Balkanskih ratova (1912-1913), kada je rekao: „Hoće svi pristaništa, svi dovoljno teritorija, svi Solun, svi Vardarsku dolinu, jer je sve to tako važno – a ne vide da to svi mogu imati samo u zajednici.!“ I umesto zajednice izabrali smo psihopatiju. Evo koji psihopata najbolje ilustruje našu sudbinu. Njegovo ime je Džang ‘Šjèndžōng (1606-1647), poznatiji kao „Žuti tigar“. U haosu propasti dinastije Ming (1368-1644), ovaj razbojnički arambaša preuzeo je kontrolu nad područjem u jugozapadnoj Kini. Prema legendi, toliko je uživao u ubijanju da je masakrirao čitavo stanovništvo tog kraja, a kada više nije bilo ljudi za klanje, naredio je svojim vojnicima da se bore do smrti, sve dok poslednja dva njegova podanika nisu ubili jedan drugog. I zamislite, svi su mu bili poslušni do kraja.., isto kao i mi.

Gandi još nije umro?

Uobičajeno, poslednje oružje za kojim posežu jugoslavofobi je, naravno, Titov „lik i delo“. Istorijski akter se ocenjuje u kontekstu vremena u kome je delovao, i upoređuje se sa svojim savremenicima. Josip Broz Tito deli istorijsku pozornicu sa ličnostima poput Čerčila, Ruzvelta, de Gola… Dali vam se moralizuje?

Uzmimo Čerčila. Njegov rasizam je poslovičan. Čujte šta kaže o najvećoj populaciji pod njegovom vlašću: „Mrzim Indijce, oni su skotski narod sa skotskom religijom!“ Logično, životi onih koje smatrate skotovima gube na značaju. Tako je 1943. godine Bengal, između ostalog, kao posledica britanske kolonijalne ekonomske politike, pogođen glađu, koja je ubila oko 4 miliona ljudi. Na vest o ovoj tragediji koja se odvija u Indiji, Čerčil bi primetio da su gladni „sami krivi” jer su se „kotili kao zečevi.” Međutim, ser Vinston je nadmašio samog sebe u svom cinizmu kada je, primajući izveštaje kolonijalnih zvaničnika o tome koliko je već ljudi umrlo od gladi u Bengalu, uzvratio pitanjem: „A kako to da Gandi još nije umro?“ Vickast je, nema šta… Za sve to vreme u Englesku se dovozilo žito iz Indije, a luka Kalkuta, glavni grad Bengala, služila je kao tranzitna stanica za morske pošiljke žita, koje su iz Australije slate u Britaniju da bi se tamo uskladištile kao državne rezerve. Kolonijalna administracija poslala je depeše Čerčilu sa zahtevom da se ova hrana preusmeri kako bi se spasili životi u Bengalu. Vinston Čerčil je elegantno odbio, smišljeno osudivši milione, za nas – ljude, a za njega „skotove“ i „zečeve“, na smrt u najnezamislivijim mukama.

Setite se i da jednu od arhetipskih institucija 20. veka – koncentracioni logor, uopšte nije izmislio onaj propali austrijski slikar sa idiotskim brkovima, već fini Englezi tokom Drugog burskog rata (1899-1902) u Južnoj Africi, da, baš oni koji su svakog popodneva tačno u pet sati pili šolju čaja sa mlekom, pazeći da mali prst viri pod pravim uglom u odnosu na dlan.

S druge strane Atlantika, Frenklin D. Ruzvelt je jednostavno, izvršnom naredbom i bez polaganja računa bilo kome, u februaru 1942. osudio sve Amerikance japanskog porekla (a definicija toga je bila – najmanje 1/16 „japanske krvi”) da budu lišeni slobode. Oni su zatim transportovani vagonima za stoku u kampove u pustinjskim predelima američkog Zapada. Neki se nikada nisu vratili kući. Baš kao i Jevreji u Nemačkoj. Proces je bio isti – sopstvenim građanima se samo na bazi etničkog/rasnog porekla prvo oduzimaju građanska prava, zatim pravo na raspolaganje sopstvenom imovinom, a na kraju i fizička sloboda. Jedina razlika je što u američkim logorima nije bilo gasnih komora.

U Francuskoj se odmah nakon oslobođenja od nemačke okupacije u periodu između avgusta1944. godine i marta 1945. na desetine hiljada ljudi (prema proceni američkih vojnih vlasti u Francuskoj – oko 80 000, a prema izjavi Adriena Tiksijera, tadašnjeg francuskog minstra unutrašnjih poslova –  čak 105 000), optuživanih da su ovako ili onako sarađivali sa Nemcima, bez nikakvog suđenja bili su javno pogubljeni u takozvanim „divljim čistkama“ (épuration sauvage), bolje reči orgijama linča, kojima su se nadovezale „zakonite čistke“ (épuration légale) Šarla de Gola, koje su sa svoje strane odnele živote hiljada drugi Francuza, i tokom kojih na stotine hiljada građana su bili represovani i utamničeni. Bolje i da ne govorimo šta se dešavalo Francuskinjama osumnjičenih da su „okaljala tela“ u vezama sa Nemcima tokom okupacije.

Najveća „mrlja“ u jugoslovenskoj istoriji je tzv „period informbiroa“ od 1948-1953 sa Golim otokom. Ekscesi su za osudu! Međutim, svi koji su tada bili lišeni slobode su bili punoletni i kažnjeni po prethodno donetoj sudskoj odluci. Jasno je da su procedure bile ispolitizovane i ishitrene, a ponekad i nepravedne. Ali u SAD je čitava populacija, od staraca preko žena do beba, samo na osnovu „krvnog porekla“ lišena slobode i stavljena u logore, bez ikakve zakonske procedure! Pa onda, kojim merilom merite Jugoslaviju, merite i Ameriku, pa budite pošteni i recite šta je tu manje ili više moralno.

Inače, i SAD su doživele svoju „eru informbiroa“ od 1947. do 1954. godine. To je epoha takozvanog „makartizma“ (nazvanog po senatoru Džozefu Makartiju; 1908-1957), kada su nebrojeni životi i karijere, posebno u nauci i kulturi, uništeni u paranoičnoj hajci za „crvenima“, sa hiljadama i hiljadama političkih hapšenja, a i pogubljenja, poput onog bračnog para Julijusa i Etel Rozenberg 1953. za čije su se živote bezuspešno zalagali i Sartr i rimski papa. Tada su svuda vladali potkazivanje i međusobna sumnjičavost, a neke savezne države, poput Tenesija 1951. godine, su propisale čak i smrtnu kaznu za „pozivanje na rušenje ustavnog poretka“. Pazite – „pozivanje“, a ne fizičku akciju. Dakle, smrtna kazna za verbalni delikt!

Nema opravdanja za „informbirovštinu“ u Jugoslaviji, ali se donekle može razumeti stanje straha u to vreme. Zemlja je zaista imala čega da se plaši, kada je sovjetska armija prileglana jugoslovenske granice, kada su jugoslovenski graničari gotovo svakodnevno ubijani snajperskom vatrom, kada su se u Moskvi javno objavljivale liste imena jugoslovenskog rukovodstva predviđenih za otstranjivanje (a pogađate kako Staljin „otstranjuje“). Greške su se nesumnjivo pravile usred te psihoze. Ali kako da opravdamo paranoju u Americi? Godine 1947. ekonomija Sjedinjenih Država je veća od one ostatka sveta, sa najmoćnijom vojskom, koja jedina poseduje nuklearno oružje, plus geografsku zaštitu od dva okeana, i opet…

Sve u svemu, Čerčil i Ruzvelt lično, pa i De Gol, kao i Britanija, SAD, a i Francuska, istorijski imaju mnogo više „na duši“ nego Tito ili Jugoslavija kao država.

Malo je ljudi u istoriji za koje bi bez oklevanja rekli da su bili „ambasadori pakla“. Međutim, za bilo koju drugu osobu koja je obeležila određeno doba, pitanje da li je bio „samo dobar” ili „samo loš” je lišeno smisla, i čak šta više, odiše nekim infantilizmom. Tito, politički tvorac druge Jugoslavije, bio je protivrečna ličnost. On je bio kontroverzan kao što je bio i Aleksandar I Karađorđević, politički tvorac prve Jugoslavije, kao što su ne manje (ako ne i više) bili i Vašington, Bizmark, De Gol, Pilsudski, Nehru, Če Gevara i… ja i ti, ako nas nekada budu smatrali istorijskim ličnostima. To je nužno tako, jer je i sama logika istorijskog procesa kontradiktorna. Nekontroverzan je samo život malograđanina, čiji pejsmejker pulsira sa sistolama Tviter poruka i dijastolama Jutjub klipova. Hoćete u istoriju? U nju se neizbežno ulazi kroz kapije protivrečnosti.

Za kraj, prošetajte prestonicom naše kolektivne fantazije – Briselom, punim statua kralja Leopolda II (1865-1909), koji je na „evropski“ način početkom 20. veka „smanjio“ stanovništvo Kongaza desetak miliona ljudi, pri čemu nije bitan samo broj ubijenih, već i ono što su doživeli pre nego što su umrli.

Ipak, Zapadu sve opraštamo, jer je „demokratski“. Da li je iznenađujuće ako kažem da se Jugoslavija, gledano iz određene perspektive,pokazala demokratičnijom? Imam na umu… samoupravljanje. Za nas je „demokratija“ ako nam se jednom u četiri godine pruži zadovoljstvo (koje traje sekund) da zaokružimo nečije ime nakon što smo prethodno bili ošamućeni vatrometom debelo plaćenih laži (tj. „pi-ar“). Pri tome zaboravljamo da čovek svakog božijeg dana živi najmanje osam sati na poslu, gde je rob „nevidljive ruke“, koja mu svakog trenutka može uskratiti egzistenciju. Tako je kod nas, tako je i u „svetu“. Niko ne govori o demokratiji u radnim odnosima? Dostignuće Jugoslavije je i to što se ona latila posla da uspostavi demokratske odnose na radnom mestu, kako bi se zaposleni osećao slobodnim i stekao vlast nad sopstvenom materijalnom egzistencijom. Neko bi čak rekao da ovo predstavlja suštinskiju demokratiju od pomenute „sekundice zadovoljstva“.

Na Tomosu do Kumasija

Ne samo da imamo malo razloga da se stidimo naše jugoslovenske prošlosti, već naprotiv, Jugoslavija je ta koja je obelila obraz Evrope. U Jugoslaviji su se narodi onoga što se omalovažavajuće naziva „Trećim svetom“ prvi put u svojoj istoriji upoznali sa jednom drugom Evropom, Evropom koja ih ne gleda sa visine, koja nije ni grabljivac ni prevarant, jugoslovensku Evropu koja se prema njima konačno odnosi kao prema ljudskim bićima, koja zna da saoseća i pomogne bez zadnjih namera. I da znate, to se ceni… do dana današnjeg! Pre nekoliko godina učestvovao sam na sinološkoj konferenciji u Dizeldorfu, Nemačka. U povratku sam otišao taksijem do tamošnjeg aerodroma, a vozač je izgledao kao da dolazi iz neke od bratskih nesvrstanih zemalja. Razvezali smo razgovor. Saznao sam da je došao iz Gane, ali je on imao problema da shvati odakle sam. Za Makedoniju nije čuo, pa bila ona „severna“ ili ne znam kakva. U tim okolnostima, pribegavši poslednjem geografskom oružju koje mi je bilo na raspolaganju, ukazao sam mu: „Vidi, to je nekada bila Jugoslavija“. Čim je čuo tu reč, lice mu se ozarilo, a on je nastavio: „Jugoslavija je bila veliki prijatelj Gane i cele Afrike!“ Znate šta, ja sam rođen u Kumasiju (grad u centralnoj Gani) i tu nam je svojevremeno Jugoslavija izgradila fabriku motora Tomos. Kad sam bio mali otac me je svaki dan vodio u školu Tomosom…“ Samo da pojasnimo, ovaj taksista mi se činio da ima jedva tridesetak godina, ako ih je bilo i toliko, što znači da on lično nije mogao da pamti Jugoslaviju. Odnosno, Jugoslavija je za njega predanje, koje su mu preneli roditelji.

Rastužuje, a ujedno i raduje saznanje da, dok mi sami sebe zaboravljamo, negde između egzotičnim obrisima Afrike, nas još uvek pamte. U krajevima nekadašnjeg zlatnog kraljevstva Ašanti, legenda o Jugoslaviji živi… a ko zna, možda se ta legenda priča deci počevši od završnih reči Kusturičinog filma Podzemlje (1995): „Bila jednom jedna zemlja…”