U manje od mesec dana dve afričke države priznale su nezavisnost Kosova. O slučaju Kenije smo prethodno pisali1 i objasnili da je na odluku o priznanju presudno uticala potreba za podilaženjem Trampovoj administraciji u cilju produženja sporazuma o slobodnoj trgovini dve zemlje. To naravno ne znači da prištinski kolonisti nisu aktivno vodili kampanju – što direktno, što preko imperijalističkih saveznika – ne bi li došli do takvog rezultata.
Međutim, slučaj Sudana značajno se razlikuje u više pogleda. Prvo, Sudan je tokom vladavine islamista (linija Muslimanskog bratstva) i svrgnutog predsednika Hasana al-Bašira odbijao da prizna nezavisnost Kosova, pošto je i sam bio pod kontinuiranim ekonomskim pritiscima od strane Zapada; Drugo, Srbija je do potpisivanja famoznog Vašingtonskog sporazuma aktivno vodila kampanju za nepriznavanje i otpriznavanje nezavisnosti Kosova u Trećem svetu, uglavnom igrajući na kartu istorije Pokreta nesvrstanih i ostavštine Josipa Broza Tita, kao i obnavljanja trgovinskih odnosa, liberalizacije viznog režima, studentskih stipendija, itd. (što se, naravno, domaćoj javnosti nije tako prezentovalo, nego se poturala bajka o poštovanju međunarodnog prava).
Kako je od tada ova slika promenjena? Što se samog Sudana tiče, nove vojne vlasti nisu ništa manje pod pritiskom Zapada, iako islamisti više nisu jedina snaga koja stoji iza njih (nacionalisti i liberali takođe su deo vlade iz senke). Naprotiv, Sudan je u međuvremenu postao izuzetno blizak saveznik Rusije, sa kojom održava najtešnje diplomatske i ekonomske veze (a što se da primetiti po glasanju u UN). Dakle, za razliku od Kenije u čijoj politici nema elemenata antiimperijalizma i koja je donedavno štitila naš teritorijalni integritet isključivo na bazi starih sentimenata, u sudanskoj spoljnoj politici nudila nam se baza za čvršću saradnju.
Sa druge strane, što se Srbije tiče, promene su očigledne. Od Vašingtonskog sporazuma naovamo jenjava aktivnost naše diplomatije na frontu proširenja zemalja koje bi otpriznale Kosovo, ali i na frontu političke saradnje sa Trećim svetom. Prihvatanje usklađivanja naše spoljne politike sa EU značilo je i ukidanje bezviznog režima sa afričkim državama sa kojima je do tada važio, zbog antimigracione politike EU. Potom je 2021. usvojen EU (Erasmus) program stipendiranje stranih studenata “Svet u Srbiji”, a afričke zemlje se više ne mogu naći ni u okviru liste zemalja sa bilateralnim sporazumima stipendiranja. Uprkos priznavanja nezavisnosti Kosova od strane Izraela, Srbija održava prijateljske veze sa zvaničnim Tel Avivom i poznato je da ga snabdeva oružjem tokom trajućeg genocida u Gazi, a što dodatno antagonizuje muslimanske zemlje koje ne priznaju nezavisnost Kosova. Naposletku, u konkretnom slučaju Sudana, srpske vlasti gaje izuzetno bliske odnose sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji su najveći saveznik i sponzor sudanskih paramilicija, u čijim rukama završava oružje iz Srbije (tako je sudanska vojska prošlo leto oborila dron Jugoimporta).
U slučaju države čija je politika principijelno antiimperijalistička poput npr. Belorusije (a takve su isključivo države sa udelom socijalističke ideologije u političkom životu), sve to ne bi bilo dovoljno da se prizna nezavisnost Kosova (uostalom ni to što se Srbija uskladila sa sankcijama EU protiv Minska nije uticalo na odluku da se Kosovo ne prizna); međutim, u slučaju država čija je antiimperijalistička politika neideološka i plod je predatorskih pritisaka Zapada, sve su to važni faktori i naivno je očekivati da ne utiču na bilateralne odnose.
Takođe, od velike je važnosti imati spoljnopolitički kadar koji razume savremene globalne procese i njihov uticaj na politiku raznih zemalja. Npr. ruski fijasko u Siriji (a kao što smo pisali u tadašnjoj analizi) uticao je na spoljnopolitički kurs mnogih malih i slabih država Trećeg sveta. Među njima je i Sudan, čije su vojne vlasti odmah potom ublažile antizapadnu retoriku i krenule putem balansiranja i razgovora sa više strana. To naravno ne znači da ruski uticaj na zvanični Kartum i dalje nije jak (da se Rusija angažovanije ponela prema ovom pitanju sumnjamo da bi Sudan smeo da prizna nezavisnost Kosova – a zašto nije, za sada ne možemo da spekulišemo), ali znači da su i drugi svetski i regionalni akteri dobili glas po pitanju sudanska spoljne politike (kako Zapad, tako i Turska i Saudijska Arabija).
Ono što je za nas trenutno najvažnije je da uvidimo de se spoljnopolitičkom kursom koji je Srbija usvojila ne može očuvati teritorijalni integritet u sada politički polarizovanom svetu. Ne može se voditi prozapadna politika i očekivati od Globalnog juga da nas tretira kao saveznika. Ne mogu se održavati prijateljski odnosi diplomatskom i ekonomskom neaktivnoću na tom frontu, a onda kad zagusti poslati Tamaru da glumi Jovanku za siromašne, otpleše im rumbu i pokloni kakvu knjigu o Titu (čije se ime kući ne spominje, sem kad se vodi polemika dal’ da se iseli Kuća cveća). Dok Osmanijeva, Erdogan i njihovi zapadni saveznici rade na političkim ucenama afričkih zemalja, na istom tom Forumu gde su saterali u ćošak sudanskog predsednika, naša nesposobna budaletina Marko Đurić vodio je abrove sa Britancima (prištinskim saveznicima), pa onda sa Kalaskom u Luksemburgu jeo lignje, a predsednik Vučić plakao od sreće što je dobio otvorenu podršku Viktora Orbana (gle čuda, još jednog EU/NATO lidera koji priznaje nezavisnost Kosova).
Ako mislite da su iz ovoga nešto naučili grdno se varate. Srbija je prosto strukturno uslovljena da vodi prozapadnu politiku. Malo će da skiče kako im je žao što je došlo do priznanja doseljeničke kolonije (neće je naravno tako osloviti jer ne znaju ni šta to znači), a onda će nastaviti po starom, između ostalog i sastaviti novu vladu koju je aminovala Marta Kos, akcentujući ko sme a ko ne sme u njoj da se nađe. Uostalom, gde ćete u svim njihovim medijima – uz sav kapital koji poseduju – naići na ovakvu analizu? To vam pokazuje da komunisti poseduju potencijal da prevaziđu njihove mediokritetske politike i nadamo se da ćete uskoro postati stvaralački, propagandni i glasački deo našeg pokreta.
Alternativa je ovo što nam se dešava: rasprodaja zemlje na ćirilici (uz “najveću srpsku zastavu ikada”) ili basna o “pravnoj državi” i pedaliranje do srca tame uz burito helapenjo.
