Džejson Hikel: Pravi razlog zašto Kina predstavlja opasnost za Zapad
Foto: Sydney Herald
Tokom protekle dve decenije, odnos SAD prema Kini evoluirao je od ekonomske saradnje do otvorenog neprijateljstva. Američki mediji i političari forsiraju otvorenu antikinesku retoriku, dok američka vlada uvodi Kini trgovinska ograničenja i sankcije Kini, dok nastavlja gomilanje vojske u blizini kineske teritorije. Vašington želi da uveri ljude kako Kina predstavlja pretnju.
Uspon Kine zaista ugrožava interese SAD, ali ne na način na koji američka politička elita pokušava to da predstavi.
Odnos SAD sa Kinom treba shvatiti u kontekstu kapitalističkog svet-sistema. Akumulacija kapitala u centralnim državama svet-sistema, koji često nazivamo „Globalnim severom“, zavisi od jeftine radne snage i jeftinih resursa sa periferije i poluperiferije svet-sistema, takozvanog „Globalnog juga“. Ovaj aranžman je ključan da bi se obezbedio visok profit za multinacionalne kompanije koje dominiraju globalnim lancima snabdevanja. Sistemska razlika u cenama između centra i periferije takođe omogućava centru da postigne veliko neto prisvajanje vrednosti iz periferije kroz nejednaku razmenu u međunarodnoj trgovini.
Još od 1980-ih, kada se Kina otvorila prema zapadnim investicijama i trgovini, ona je postala ključni deo tog aranžmana, obezbeđujući glavni izvor radne snage za zapadne firme – radnu snagu koja je jeftina, ali i visokokvalifikovana i visoko produktivna. Na primer, veliki deo proizvodnje kompanije Epl (Apple) oslanja se na kinesku radnu snagu. Prema istraživanju ekonomiste Donalda Klilenda, ako bi kompanija Epl morala da plaća kineske i istočnoazijske radnike po istoj stopi kao i američke radnike, to bi je koštalo dodatnih 572 dolara po ajpedu 2011. godine.
Međutim, tokom poslednje dve decenije, plate u Kini su se dramatično povećale. Oko 2005. godine, troškovi proizvodnog rada po satu u Kini bili su niži nego u Indiji, manje od 1 dolara po satu. U godinama koje su usledile, troškovi rada po satu u Kini porasli su na više od 8 dolara po satu, dok su u Indiji sada samo oko 2 dolara po satu. Zaista, plate u Kini su sada veće nego u svakoj drugoj zemlji u razvoju u Aziji. Ovo je veliki, istorijski razvoj dešavanja, iza kojeg je nekoliko ključnih razloga.
Prvo, višak radne snage u Kini je sve više apsorbovan u formalni sektor rada, što je pojačalo pregovaračku moć radnika. Istovremeno, sadašnje rukovodstvo predsednika Si Đinpinga proširilo je ulogu države u kineskoj ekonomiji, jačajući sisteme javnog snabdevanja – uključujući javno zdravstvo i javno stanovanje – što je dodatno poboljšalo položaj radnika. To su pozitivne promene za Kinu – a posebno za kineske radnike – ali predstavljaju ozbiljan problem za zapadni kapital. Veće plate u Kini ograničavaju profit zapadnih firmi koje tamo posluju ili koje zavise od kineske proizvodnje za poluproizvode i druge ključne uvoze.
Drugi problem, za države centra svet-sistema, jeste to što povećanje plata i cena u Kini smanjuje njenu izloženost nejednakoj razmeni. Tokom ere niskih plata 1990-ih, razmer izvoza i uvoza Kine sa državama centra bio je izuzetno visok. Drugim rečima, Kina je morala da izvozi veoma velike količine robe kako bi obezbedila neophodan uvoz. Danas je taj odnos mnogo niži, što predstavlja dramatično poboljšanje kineskih uslova trgovine, značajno smanjujući sposobnost država centra da prisvoje vrednost iz Kine.
Imajući to u vidu, kapitalisti u državama centra svet-sistema sada očajnički žele nešto da urade kako bi povratili pristup jeftinoj radnoj snazi i resursima. Jedna opcija – koju sve više promoviše zapadna štampa – jeste preseljenje industrijske proizvodnje iz Kine u druge delove Azije gde su plate jeftinije. Ali to je skupo u smislu izgubljene proizvodnje, potrebe za pronalaženjem novog osoblja i drugih remetilačkih faktora u lancu snabdevanja. Druga opcija je da se kineske plate smanje. Otuda pokušaji SAD da potkopaju kinesku vladu i destabilizuju kinesku ekonomiju – uključujući ekonomski rat i stalnu pretnju vojnom eskalacijom.
Ironično, zapadne vlade ponekad pravdaju neprijateljski odnos prema Kini na osnovu toga što je kineski izvoz previše jeftin. Često se tvrdi da Kina „vara“ u međunarodnoj trgovini, veštački suzbijajući devizni kurs svoje valute, juana. Problem sa tim argumentom je, međutim, što je Kina napustila tu politiku pre oko desetak godina. Kako je ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Hoze Antonio Okampo primetio 2017. godine: „Poslednjih godina, Kina ulaže napore da izbegne devalvaciju juana, žrtvujući veliku količinu rezervi. To može značiti da je, ako ništa drugo, ova valuta sada precenjena.“ Kina je privremeno dozvolila devalvaciju 2019. godine, kada su tarife koje je uvela administracija američkog predsednika Donalda Trampa povećale pritisak na juan. Ali to je bio normalan odgovor na promenu tržišnih uslova, a ne pokušaj da se juan potisne ispod tržišnog kursa.
SAD su zapravo podržavale kinesku vladu u periodu kada je njena valuta bila potcenjena, uključujući i putem kredita od strane MMF-a i Svetske banke. Zapad se odlučno okrenuo protiv Kine sredinom 2010-ih, upravo u trenutku kada je zemlja počela da podiže cene i dovodi u pitanje svoju poziciju perifernog dobavljača jeftinih proizvoda za lance snabdevanja kojima dominira Zapad.
Drugi element koji pokreće američko neprijateljstvo prema Kini je tehnologija. Peking je iskoristio industrijsku politiku da bi dao prioritet tehnološkom razvoju u strateškim sektorima tokom poslednje decenije i postigao je izuzetan napredak. Sada ima najveću svetsku mrežu brzih železnica, proizvodi sopstvene komercijalne avione, predvodi svet u tehnologiji obnovljivih izvora energije i električnih vozila, i uživa u naprednoj medicinskoj tehnologiji, tehnologiji pametnih telefona, proizvodnji mikročipova, veštačkoj inteligenciji itd. Tehnološke vesti koje dolaze iz Kine su zapanjujuće. To su dostignuća koja očekujemo samo od zemalja sa visokim prihodima, a Kina to radi sa skoro 80 procenata manjim BDP-om po glavi stanovnika od prosečne „napredne ekonomije“. To je bez presedana.
To predstavlja problem za države centra svet-sistema jer je jedan od glavnih stubova imperijalističkog aranžmana da moraju održati monopol nad neophodnim tehnologijama poput kapitalnih dobara, lekova, računara, aviona i tako dalje. To onda gura „Globalni jug“ u poziciju zavisnosti, pa su države periferije i poluperiferije primorane da izvoze velike količine svojih jeftinijih resursa kako bi stekle te neophodne tehnologije. To je ono što održava neto prisvajanje država centra svet-sistema kroz nejednaku razmenu.
Kineski tehnološki razvoj sada razbija zapadne monopole i može drugim zemljama u razvoju pružiti alternativne dobavljače neophodne robe po pristupačnijim cenama. Ovo predstavlja fundamentalni izazov imperijalističkom aranžmanu i nejednakoj razmeni.
SAD su odgovorile uvođenjem sankcija osmišljenih da osakate tehnološki razvoj Kine. Do sada, ovo nije funkcionisalo; ako ništa drugo, povećalo je podsticaj Kini da razvija suverene tehnološke kapacitete. Kako je to oružje uglavnom neutralisano, SAD pribegavaju ratno-huškačkom postupku, čiji bi glavni cilj bio uništavanje kineske industrijske baze i preusmeravanje kineskog investicionog kapitala i proizvodnih kapaciteta ka odbrani. SAD žele da ratuju sa Kinom ne zato što Kina predstavlja vojnu pretnju američkom narodu, već zato što kineski razvoj potkopava interese imperijalističkog kapitala.
Zapadne tvrdnje da Kina predstavlja vojnu pretnju su čista propaganda. Činjenice govore fundamentalno drugačiju priču. U stvari, kineska vojna potrošnja po glavi stanovnika je manja od globalnog proseka i čini svega 1/10 od one u SAD. Da, Kina ima brojnu populaciju, ali čak i u apsolutnom smislu, vojni blok povezan sa SAD troši preko sedam puta više na vojne kapacitete nego Kina. Za svako nuklearno oružje koje Kina poseduje, SAD poseduju osam.
Kina možda ima snagu da spreči SAD da joj nametnu svoju volju, ali nema snagu da je sama nameće ostatku sveta na način na koji to čine države centra svet-sistema. Narativ da Kina predstavlja vojnu pretnju je preteran. U stvari, suprotno je tačno. SAD imaju stotine vojnih baza i objekata širom sveta. Značajan broj njih je stacioniran u blizini Kine – u Japanu i Južnoj Koreji. Nasuprot tome, Kina ima samo jednu stranu vojnu bazu, u Džibutiju, i nijednu vojnu bazu u blizini SAD. Štaviše, Kina nije ispalila nijedan metak u međunarodnom ratu više od 40 godina, dok su tokom tog vremena SAD izvršile invaziju, bombardovale ili izvele operacije promene režima u desetinama zemalja Globalnog Juga. Ako postoji neka država koja predstavlja poznatu pretnju svetskom miru i bezbednosti, to su SAD.
Pravi razlog za zapadno ratno huškanje je taj što Kina postiže nezavisni razvoj, a to potkopava imperijalistički aranžman od kojeg zavisi akumulacija zapadnog kapitala. Zapad neće dozvoliti da mu globalna ekonomska moć tako lako isklizne iz ruku.1
