Radikalna levica u Sjedinjenim državama iznedrila je više masovnih, uglavnom studentski orijentisanih pokreta tokom 1960-ih. Glavni razlozi za procvat ovih organizacija bili su u američki rat u Vijetnamu i borba za civilna prava, a najmasovniji reprezent tzv. Nove Levice bio je pokret Studenata za demokratsko društvo (Students for a Democratic Society – SDS), koji je imao više frakcija poput Radničkog studentskog saveza (Worker Student Alliance – SWA) i Progresivne radničke partije (Progressive Labor Party – PLP). Najmilitatnija frakcija osnovana na Univerzitetu u Mičigenu bili je Vedermen (u doslovnom prevodu “meteorolog” prema stihu Boba Dilana „Ne treba vam meteorolog da biste znali odakle vetar duva“, iz pesme „Subterranean Homesick Blues“ (1965)).
SDS, kao i gotovo sve njihove frakcije, deklarativno su se izjašnjavale kao levičarske, a neretko i kao marksističko-lenjinističke i komunističke organizacije. Prezirali su kult ličnosti, hijerarhijske odnose i parlamentarnu praksu, a osnivači su zamislili pokret kao praktičnu vežbu za primenu „participativne“ i „direktne demokratije“. Od svog osnivanja 1960. godine, rasli su velikom brzinom, sa preko 300 kampusnih ogranaka i 100.000 pristalica širom SAD do njihove poslednje nacionalne konvencije 1969. godine, kada su se razišli usled konflikta između frakcija koje su želele da nametnu nacionalno vođstvo i ospore pozicije na kojima su delimično pokreti nastali, između ostalog, prema Vijetnamskom ratu i Crnoj moći. Recimo, upravo je Vedermen frakcija bila deklarativno najbliskija pozicijama Crnih pantera sa ciljem da integrišu u svoje redove i revolucinarno crnačko vođstvo i najpotlačenije slojeve američkog društva.
Nakon velikog uspeha SDS protesta na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji u avgustu 1968. i sve uspešnije mobilizacije i militantnih levičarskih frakcija, SDS/Vedermen pokušali su da „vrate rat kući“ tokom višednevne protestne manifestacije „Dani besa“ u Čikagu. Namera je bila da se izazove haos na ulicama i da se u široj američkoj javnosti probudi bes prema američkom imperijalističkom ratu u Vijetnamu. Predviđali su na više desetina hiljada ljudi, ali se pojavilo samo nekoliko stotina. Vođe grupe Vedermana su spektakularno pogrešno procenili revolucionarni potencijal u širim američkim masama, iako su njihovi drugovi iz SDS-a, oko 60.000 njih, bili više nego spremni da nose transparente, pa čak i rizikuju hapšenje, ali ne i da se militarizuju, jer su bili pre svega pacifisti. Uprkos tome, demonstracije su održane a demonstranti su nasumično razbijali izloge prodavnica i uništavali automobile. Posle manje od pola sata, tri stotine demonstranata su brojčano bili nadjačani sa 1.000 policajaca; šest „Meteorologa“ je upucano, a 68 uhapšeno.
Teško da je to bila Hasta la Viktorija Siempre koju su mladi prvosvetaški “revolucionari” zamišljali. U stvari, Kubanci su poslali poruku Meteorolozima da je ta akcija bila strašna greška – što je potvrdio i Fred Hampton, ambiciozni mladi vođa čikaškog ogranka Crnih pantera (koga će, manje od dva meseca kasnije, policija i FBI nasilno ubiti):
„Mi se držimo daleko od SDS-a i Meteorologa. Verujemo da je njihov aktivizam anarhistički, oportunistički, individualistički. On je šovinistički i kasteristički. I to je loša strana tog delovanja. Kasteristički je po tome što njeni lideri dovode narod u situacije gde ljudi mogu biti masakrirani i to nazivaju revolucijom. To nije ništa drugo do dečja igra. To je ludost. I kriminalno je jer ljudi mogu biti povređeni. Mi kažemo da oni rade tačno ono što svinje (policija) žele od njih da rade. Kada povedu mlade ljude na ulice da se klibere i izvode besne gliste, policija je spremna na to. To su astronomske situacije kojima ovi ljudi nisu dorasli, niti je realno da se suprotstave mehaničkim svinjama opremljenim magnumima 357, sačmaricama i ostalom mehaničkom artiljerijom. To nije revolucionarna borba, to je masakr, potencijalni masakr, eto šta je. Mislimo da su ovi ljudi možda iskreni, ali su pogrešno vođeni. Jedino što mi možemo da uradimo jeste da ih kritikujemo kao što radimo sada i da im pokažemo kako se sprovode disciplinovane i organizovane akcije, da ih edukujemo.“
Na pitanje novinara da li su Meteorolozi pokušali da integrišu Crne pantere u svoje redove i zašto, Hampton je odgovorio:
„Sastali smo se nekoliko puta sa SDS-om i Meterolozima i rekli im, uprkos ideološkim razlikama, da se možemo složiti jedino sa onim frakcijama koje ne forsiraju učešće u neorganizovanim i nedisciplinovanim akcijama. Jasno smo im dali do znanja da ne želimo konfrontaciju sa policijom u ovakvim okolnostima, jer ljudi nisu pripremljeni niti spremni za takvu vrstu fizičke konfrontacije. To je nezrelo. Politički nezrelo. A, mi znamo da ih žuljamo jer smo mi politička organizacija. Mi kažemo ‘sva moć masama’, ali upravo zato nemamo privilegije da živote naših ljudi stavljamo svinjama na tacnu.”1
Interni raskol u SDS-u se dešava naredne godine (1969.) kada su pod uticajima Crnih Pantera proterali iz organizacije PLP – Progresivnu radničku partiju tj. predstavnike belog proleterijata koji su odbacili antikolonijalnu i antiimperijalističku borbu u kolonijama (napali su Ho Ši Mina, NLF, revolucionarnu vlade Kube, itd), ali i svaku revolucionarnu nacionalnu borbu crnih i latinoameričkih naroda unutar SAD. U istom periodu jača sve veća diplomatska saradnja Crnih Pantera i Kine, te će nekoliko lidera Pantera uskoro posetiti Kinu, a Kina će zauzvrat početi da uzdiže Pantere kao revolucionarnu grupu u Sjedinjenim Državama, što je PLP posebno zabolelo pa 1971. i zvanično raskidaju odnose sa tom zemljom. Međutim, uprkos tim uticajima Pantera na dešavanja unutar SDS, njihove međusobne pozicije se nisu zbližile, jer tokom konferencije Ujedinjenog fronta protiv fašizma (koju su Panteri organizovali u julu 1969. – samo mesec dana nakon proterivanja PLP-a) SDS odbacuje čuvenu rezoluciju Pantera o kontroli crnih, smeđih i belih zajednica nad policijom, a pod izgovorom da ne podržavaju deo rezolucije koji se odnosi na belce.2
Šef kabineta Pantera je video u potezu SDS-a nameru bele omladine da radi i vrši kontrolu unutar zajednica crnaca i smeđih, ali kao manjak želje da to čini u svojoj, beloj zajednici. Usledile su teške javne uvrede na račun SDS-a: Sil je nazvao SDS „gomilom bezobraznih buržuja, nacionalsocijalista i nacionalšovinista koji bi želeli da diktiraju šta će se raditi u crnačkim zajednicima“. Drugi lider Pantera, Hilijard je dodao: “Mi ne vidimo SDS kao revolucionarnu organizacuju. Mi vidimo SDS kao još jedan front pacifikacije kojem fašistički establišment daje podršku kako bi izazvao haos u nadi da će to oslabiti podršku Crnim panterima. SDS mora svoju politiku da dovede u red, jer mi Crni Panteri povlačimo veoma jasne granice između prijatelja i neprijatelja.“
Potom je dodao:
„Očigledno je da se sve ove male otcepljene organizacije, svi ovi mali izviđači i grupe braunija koje sebe nazivaju revolucionarima, suočavaju sa nečim što je očigledno previše revolucionarno da bi se s tim nosili. Kritikovali su širenje naše peticije/rezolucije ne zato što nisu dovoljno inteligentni da shvate njene revolucionarne implikacije, već zato što uvek pronalaze izgovore za preduzimanje najmanje linije otpora. Garant misle da je partija Crnih pantera puna budala, puna neznalica. Ali želimo da svim SDS-ovcima, svinjama i fašistima jasno stavimo do znanja da imamo svoj stav. Mi donosimo svoje odluke i podržavamo one koje želimo da podržimo i da smo ovde da napravimo revoluciju, a ako se ti gadovi suprotstavljaju revoluciji, to samo znači da ćemo morati da okupimo više oružja unutar naše sopstvene zajednice kako bismo se pokrenuli protiv svih rasista – bili oni mladi ili stari.“
Vođe Pantera su pozvali bele radikalne organizacije da rade u interesu crnih potlačenih masa u SAD i da ne napadaju avangardu. „Ako nas [SDS] ponovo napadnu“, rekao je Hilijard, „prebićemo ih.“
