Kako je došlo do vraćanja međunarodnih sankcija Iranu?

Nuklearni sporazum UN sa Iranom postignut je 2015. godine, a prema njemu se Iran obavezao da će ograničiti svoje nuklearne kapacitete u zamenu za ukidanje sankcija Ujedinjenih nacija.

Međutim, sporazum sadrži i „povratni mehanizam“, prema kojem određene države Zapada – SAD, Britanija, Nemačka i Francuska – mogu vratiti sankcije ukoliko se dokaže da Iran ne poštuje odredbe sporazuma. SAD su se jednostrano povukle iz sporazuma tokom prvog mandata Donalda Trampa 2018. godine, što je ostavilo evropske sile na čelu sporazuma.

U tadašnjem jednopolarnom svetu, Rusija i Kina nisu se suprotstavljale uvođenju međunarodnih sankcija Iranu i bile su potpisnice postignutog nuklearnog sporazuma. Danas, kada im se interesi ne poklapaju sa zemljama Zapada ostale su bez mehanizma da se suprotstave vraćanju sankcija Iranu. Zašto?

Naime, „povratni mehanizam“ koji su pokrenule evropske sile je prema tadašnjem sporazumu otporan na veto u SB UN. To znači da su Rusija i Kina u obavezi da se pridržavaju odluke UN.

Razlozi koje Evropa navodi kao ključne za povratak sankcija su „nuklearna eskalacija“ i „nedovoljna kooperacija“. Da bi stvar bila još komičnija, Evropa optužuje Iran za nedostatak progresa u razgovorima sa SAD – a koje su se povukle iz sporazuma još 2018.

SAD su pohvalile ovaj potez evropskih partnera i nazvale ga činom „odlučnog globalnog liderstva“, koji može dovesti do povratka Irana direktnim pregovorima sa SAD. Donald Tramp je zatražio Iran preda sve svoje zalihe obogaćenog uranijuma u zamenu za tromesečno izuzeće od sankcija.

Iranski predsednik Masud Pezeškijan odgovorio je: „Zašto bismo se upecali u takvu zamku i svakog meseca stavljali sebi omču oko vrata?“ Ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, nazvao je nuklearni sporazum sa „povratnim mehanizmom“ farsom. „To će zadati veliki udarac kredibilitetu i autoritetu“ Ujedinjenih nacija, dodao je on.

Nastupajuće sankcije su ekonomske i vojne, a njihove posledice na već ratom izmučenu ekonomiju mogu biti pogubne po iransku vlast. Vrednost iranske valute je najniža u istoriji – 1,074,000 prema dolaru; cene hrane su skočile za 80%, a cena benzina je u stalnom porastu.

U tom kontekstu nove sankcije deluju kao okidač za nove masovne proteste, kojima bi Evropa i SAD pokušale da ostvare ciljeve koji su vojnom akcijom teže ostvarivi. Iranski apeli na „moral“, ukazivanje na „duple aršine“ i u nedogled ponavljane tvrdnje da je nuklearni program civilni, nemaju realnog efekta.