Stav socijalista prema ratovima

Socijalisti su uvek osuđivali ratove među narodima kao varvarsku i zversku stvar. Ali je naš stav prema ratu principijelno drugačiji od stava buržoaskih pacifista (pristalica i propovednika mira) i anarhista. Od prvih mi se razlikujemo time što shvatamo neizbežnu vezu ratova sa borbom klasa u samoj zemlji, što shvatamo nemogućnost da se ratovi unište, a pritom ne ukinu klase i ne stvori socijalizam, kao i time što mi potpuno priznajemo zakonitost, progresivnost i nužnost građanskih ratova, tj. ratova ugnjetene klase, protiv klase-ugnjetača, ratove robova protiv robovlasnika, kmetova protiv spahija, najamnih radnika protiv buržoazije. I od pacifista, i od anarhista mi se, marksisti, razlikujemo time što priznajemo nužnost istorijskog (sa gledišta Marksovog dijalektičkog materijalizma) proučavanja svakog rata ponaosob. U istoriji je često bivalo ratova koji su, uprkos svim strahotama, zverstvima, mukama i nevoljama, neizbežno vezanih za svaki rat, ipak bili progresivni, tj. donosili korist razvoju čovečanstva, pomažući da se unište naročito štetne i reakcionarne ustanove (apsolutizam ili feudalizam), najvarvarskije despotije u Evropi (turska i ruska). Zato treba razmotriti istorijske specifičnosti upravo sadašnjeg rata.

Istorijski tipovi ratova novog veka

Novi vek u istoriji čovječanstva otvorila je velika Francuska revolucija. Otada pa do Pariske komune, od 1789 do 1871 g, jedan od tipova ratova bili su ratovi buržoasko-progresivnog, nacionalno-oslobodilačkog karaktera. Drugim rečima, glavni sadržaj i istorijski značaj tih ratova sastojao se u svrgavanju apsolutizma i feudalizma, u njihovom podrivanju, u zbacivanju jarma tuđe nacije. Zato su to bili progresivni ratovi, i svi pošteni, revolucionarni demokrati, kao god i svi socijalisti, kod takvih ratova uvek su gajili simpatije prema onoj zemlji (tj. onoj buržoaziji) koja je doprinosila svrgavanju ili podrivanju najopasnijih oslonaca feudalizma, apsolutizma i ugnjetavanja tuđih naroda. Na primer, u revolucionarnim ratovima Francuske postojao je elemenat pljačke i osvajanja tuđih zemalja od strane Francuza, ali to nipošto ne menja osnovni istorijski značaj tih ratova, koji su rušili i potresali feudalizam i apsolutizam svekolike stare, feudalne Evrope. U francusko-pruskom ratu Nemačka je opljačkala Francusku, ali to ne menja osnovni istorijski značaj tog rata, koji je oslobodio desetine miliona nemačkog naroda od feudalne rascepkanosti i od njegovog ugnjetavanja od strane dvaju despota, ruskog cara i Napoleona III.

Razlika između ofanzivnog i odbrambenog rata

Epoha od 1789 do 1971 g. ostavila je duboke tragove i revolucionarne uspomene. Pre obaranja feudalizma, apsolutizma i tuđinskog jarma nije moglo biti ni reči o razvitku proleterske borbe za socijalizam. Govoreći o zakonitosti „odbrambenog’’ rata, primenjenog na ratove jedne takve epohe, socijalisti su uvek imali u vidu upravo te ciljeve, koji se svode na revoluciju protiv srednjeg veka i feudalizma. Socijalisti su pod „odbrambenim’’ ratom uvek podrazumevali „pravedan’’ rat u tom smislu (V. Libkneht se jednom tako i izrazio). Samo u tom smislu socijalisti su priznavali i sada prizanju zakonitost, progresivnost, opravdanost „odbrane otadžbine’’ ili „odbrambenog’’ rata. Na primer, ako bi sutra Maroko objavio rat Francuskoj, Indija – Engleskoj, Persija ili Kina – Rusiji, itd, to bi bili „pravedni’’, „odbrambeni’’ ratovi, bez obzira na to ko je prvi napao, i svaki socijalist želeo bi pobedu ugnjetenim, zavisnim, nepunopravnim državama nad ugnjetačkim, robovlasničkim, pljačkaškim „velikim’’ silama.

Ali zamislite da jedan robovlasnik koji ima 100 robova ratuje sa drugim robovlasnikom koji ima 200 robova – oko „pravednije’’ podele robova. Jasno je da bi primena pojma „odbrambeni’’ rat ili „odbrana otadžbine’’ na takav slučaj bila istorijska laž i, praktično uzevši, prosto obmana prostog naroda, sitnih građana, neprosvećenih ljudi – od strane veštih robovlasnika. Upravo tako i obmanjuje narode – pomoću „nacionalne’’ ideologije i pojma odbrane otadžbine – sadašnja, imperijalistička buržoazija, u sadašnjem ratu između robovlasnika za učvršćenje i jačanje ropstva.

Sadašnji rat je imperijalistički rat

Gotovo svi priznaju sadašnji rat za imperijalistički, ali mahom izopačuju taj pojam, i primenjuju ga samo na jednu stranu, ili pak podmeću mogućnost za to da taj rat ima buržoasko-progresivan, nacionalno-oslobodilački značaj. Imperijalizam je najviši stepen razvoja kapitalizma, stepen dostignut tek u XX veku. Kapitalizmu je postalo tesno u starim nacionalnim državama, bez čijeg obrazovanja on nije mogao zbaciti feudalizam. Kapitalizam je toliko razvio kocentraciju da su čitave grane industrije obuhvaćene sindikatima, trustovima, savezima kapitalista-milijardera, i da je gotovo cela zemljina kugla podeljena između tih „gospodara kapitala’’ – bilo u obliku kolonija, bilo putem uplitanja tuđih zemalja u hiljade niti finansijske eksploatacije. Slobodnu trgovinu i konkurenciju zamenile su težnje ka monopolu, ka osvajanju teritorija radi ulaganja kapitala, izvoza sirovina itd. Od oslobodioca nacija, kakav je kapitalizam bio u borbi sa feudalizmom, imperijalistički se kapitalizam pretvorio u najvećeg ugnjetača nacija. Kapitalizam je od progresivnog postao reakcionaran, on je toliko razvio proizvodne snage da čovečanstvu preostaje – ili da pređe u socijalizam, ili da godinama ili čak decenijama doživljava oružanu borbu „velikih’’ sila za veštačko održanje kapitalizma pomoću kolonija, monopola, privilegija i nacionalnog ugnjetavanja svake vrste.

Rat između najkrupnijih robovlasnika za održanje i ućvršćivanje ropstva

Da bismo objasnili značaj imperijalizma, navodićem tačne podatke o podeli sveta između takozvanih „velikih’’ sila (tj. sila koje imaju uspeha u velikoj pljački):

Podela sveta između „velikih’’ robovlasničkih sila: 

Iz toga se vidi kako su se narodi koji su se u razdoblju 1789-1871 g. borili mahom na čelu drugih naroda za slobodu – pretvorili sada, posle 1876 g, na bazi visokog razvijenog i „prezrelog’’ kapitalizma, u ugnjetače i porobljivače većine stanovništva i nacija čitave zemaljske kugle. Od 1876 do 1914 g. šest „velikih’’ sila napljačkalo je 25 miliona km2, tj. prostor koji je 2,5 puta veći od cele Evrope. Šest država porobljava preko pola milijarde (523 miliona) stanovnika u kolonijama. Na svaka 4 stanovnika „velikih’’ sila dolazi po 5 stanovnika u „njihovim’’ kolonijama. A svima je poznato da su kolonije izvojevane ognjem i mačem, da se u kolonijama zverski postupa sa stanovništvom, da se ono eksploatiše na hiljade raznih načina (putem izvoza kapitala, koncesija itd, varanja pri prodaji robe, potčinjavanja vlastima „vladajuće’’ nacije i tako dalje i tome slično). Anglo-francuska buržoazija obmanjuje narod govoreći da vodi rat za slobodu naroda i Belgije: ustvari ona vodi rat za očuvanje kolonija, kojih se neverovatno napljačkala. Nemački imperijalisti smesta bi oslobodili Belgiju i dr, kada bi Englezi i Francuzi „pravedno’’ podelili sa njima svoje kolonije. Specifičnost situacije sastoji se u tome što se u ovome ratu sudbina kolonija rešava jednim ratom na kontinentu. Sa gledišta buržoaske pravde i nacionalne slobode (ili prava nacija na opstanak), Nemačka bi bezuslovno bila u pravu u odnosu na Englesku i Francusku, jer njeni neprijatelji ugnjetavaju neuporedivo više nacija negoli ona, a kod njenog saveznika, Austrije, ugnjeteni Sloveni uživaju, nesumnjivo, veću slobodu negoli u carskoj Rusiji, toj pravoj „tamnici naroda’’. Ali Nemačka ni sama ne ratuje za oslobođenje već za ugnjetavanje nacija. Nije stvar socijalista da pomažu mlađem i jačem razbojniku (Nemačkoj) da pljačka starije i preždrane razbojnike. Socijalisti moraju iskoristiti borbu između razbojnika da svrgnu sve njih. Zato socijalisti moraju pre svega govoriti narodu istinu, naime, da je ovaj rat utrojakom smislu rat robovlasnika za učvršćenje ropstva. To je rat, prvo, za učvrščenje ropstva kolonija pomoću „pravednije’’ podele i, kasnije, „složenije’’ njihove eksploatacije; drugo, za učvršćenje jarma nad tuđim nacijama u samim „velikim’’ silama, jer se Austrija i Rusija (Rusija daleko više i mnogo gore nego Austrija) drže jedino zahvaljujući takvom jarmu, pojačavajući ga ratom; treće, za učvršćenje i produženje najamnog ropstva, jer je proleterijat pocepan i pritisnut, dok su kapitalisti u dobitku, bogateći se u ratu, raspisujući nacionalne predrasude i pojačavajući reakciju, koja je digla glavu u svima, pa čak i najslobodnijim i republikanskim zemljama.

„Rat je nastavak politike drugim’’ (naime: nasilnim) „sredstvima’’

Ova čuvena izreka pripada jednom od najdubljih pisaca o vojnim pitanjima, Klauzevicu. Marksisti su s pravom tu postavku uviek smatrali teorijskom osnovom pogleda na značaj svakog datog rata. Marks i Engels uvek su upravo sa tog gledišta gledali na ratove.

Primenite taj pogled na sadašnji rat. Videćete da su tokom decenija, gotovo u toku pola veka, vlade i vladajuće klase i Engleske, i Francuske, i Nemačke, i Italije, i Austrije, i Rusije vodile politiku pljačke kolonija, ugnjetavanja tuđih nacija, ugušivanja radničkog pokreta. Upravo takva politika, i samo takva, nastavlja se i u sadašnjem ratu. Napose, i u Austriji, i u Rusiji politika kao mirnodopskog, tako i ratnog vremena sastoji se u porobljavanju nacija, a ne u njihovom oslobađanju. Naprotiv, u Kini, Persiji, Indiji i drugim zavisnim zemljama mi vidimo tokom zadnjih decenija politiku buđenja u nacionalni život desetina i stotina miliona ljudi, njihovog oslobađanja ispod jarma reakcionarnih „velikih’’ sila. Rat na takvoj istorijskoj podlozi može biti i sada buržoako-progresivan, nacionalno-oslobodilački.

Dovoljno je pogledati na sadašnji rat s gledišta nastavljanja u njemu politike „velikih’’ sila i osnovnih klasa u njima, pa da odmah zapazimo vapijuću antiistoričnost, neistinitost i licemernost onog mišljenja da se u ovom ratu tobože brani ideja „odbrane otadžbine’’.

Primer Belgije

Socijal-šovinisti trojnog (sada četvornog) pakta (u Rusiji Plehanov i Ko) najviše vole da se pozivaju na primer Belgije. Ali taj primer govori protiv njih. Nemački imperijalisti su narušili neutralnost Belgije, kao što su to uvek i svuda činile ratujuće države, koje su u slučaju potrebe gazile sve ugovore i obaveze. Pretpostavljamo da sve države, zainteresovane za očuvanje međunarodnih ugovora, objave rat Nemačkoj sa zahtevom da oslobodi Belgiju i da joj da rekompenzacije. U tom slučaju simpatije socijalista bile bi, razume se, na strani neprijatelja Nemačke. Ali stvar upravo u tome i jeste što su „trojni (i četvorni) pakt’’ ne vodi rat zbog Belgije: to je vrlo dobro poznato, i samo licemeri mogu to kriti. Engleska pljačka kolonije Nemačke i Tursku, Rusija – Galiciju i Tursku, Francuska se bori za Alzas-Loren i čak za levu obalu Rajne; sa Italijom je sklopljen ugovor o podeli plena (Albanije, Male Azije); sa Bugarskom i Rumunijom takođe se pogađaju oko podele plena. Na bazi sadašnjeg rata sadašnjih vlada Belgiji se ne može pomoći drugačije nego time što će se pomoći tome da se ugnjetavaju Austrija ili Turska itd! Kakva posla sa tim ima „odbrana otadžbine’’?? U tome se upravo i sastoji specifičnost imperijalističkog rata, rata između reakcionarno-buržoaskih vlada, koje su se istorijski već iživele, rata vođenog radi ugnjetavanja drugih nacija. Ko propoveda iskorišćavanje sadašnjih teškoća vlada za borbu za socijalnu revoluciju, taj brani istinsku slobodu doista svih nacija, koja je ostvariva samo u socijalizmu.

Za šta ratuje Rusija?

U Rusiji se kapitalistički imperijalizam najnovijeg tipa potpuno pokazao u politici carizma prema Persiji, Mandžuriji, Mongoliji, ali, opšte uzevši, u Rusiji preovlađuje vojni i feudalni imperijalizam. Nigde na svetu nema takvog ugnjetavanja većine stanovništva zemlje, kao u Rusiji: Velikorusi čine samo 43% stanovništva, tj. manje od polovine, a svi ostali su bespravni, kao inoroci. Od 170 miliona stanovnika Rusije oko 100 miliona stanovnika je ugnjeteno i bespravno. Carizam vodi rat za osvajanje Galicije i konačno ugušenje slobode Ukrajinaca, za osvajanje Jermenije, Carigrada itd. Carizam u ratu vidi sredstvo za to da skrene pažnju s porasta nezadovoljstva u zemlji i da uguši rastući revolucionarni pokret. Sada na dva Velikorusa dolazi u Rusiji od dva do tri bespravna „inoroca’’. Pomoću rata carizam traži da poveća broj nacija koje Rusija ugnjetava, da učvrsti njihovo ugnjetavanje i time potkopa borbu za slobodu i samih Velikorusa. Mogućnost ugnjetavanja i pljačkanja tuđih naroda jača ekonomski zastoj, jer umesto razvijanja proizvodnih snaga izvor prihoda predstavlja često polufeudalna eksploatacija „inorodaca’’. Prema tome, u pogledu Rusije rat se odlikuje dvostrukom reakcionarnošću i protivoslobodilačkim karakterom.

Šta je to socijal-šovinizam?

Socijal-šovinizam je zaštita ideje „odbrane otadžbine’’ u datome ratu. Iz te ideje, dalje, proističe odricanje od klasne borbe za vreme rata, glasanje za ratne kredite itd. Ustvari socijal-šovinisti sprovode antiproletersku, buržoasku politiku, jer oni ustvari ne zastupaju „odbranu otadžbine’’ u smislu borbe protiv tuđinskog jarma, nego „pravo’’ ovih ili onih „velikih’’ sila da pljačkaju kolonije i ugnjetavaju tuđe narode. Socijal-šovinisti ponavljaju buržoasku obmanu naroda – da se rat vodi tobože za odbranu slobode i opstanka nacija, i time prelaze na stranu buržoazije protiv proleterijata. Među socijal-šoviniste spadaju kako oni koji pravdavaju i ulepšavaju vlade i buržoaziju jedne od zaraćenih grupa država, tako i oni koji, slično Kauckom, priznaju podjednako pravo socijalistima svih zaraćenih država „da brane otadžbinu’’. Budući, ustvari, zaštita privilegija, preimućstva, pljački i nasilja „svoje’’ (ili uopšte svake) imperijalističke buržoazije, socijal-šovinizam predstavlja potpunu izdaju svih socijalističkih ubeđenja i odluke Međunarodnog socijalističkog kongresa u Bazelu.

Bazelski manifest

Manifest o ratu koji je jednoglasno donesen 1912 g. u Bazelu ima u vidu upravo ovaj rat između Engleske i Nemačke, sa njihovim sadašnjim saveznicima, rat koji je izbio 1914 g. Manifest direktno izjavljuje da nikakav narodni interes ne može opravdati takav rat koji se vodi „radi profita kapitalista i koristi dinastija’’, na bazi imperijalističke, pljačkaške politike velikih sila. Manifest direktno izjavljuje da je rat opasan „za vlade’’ (sve bez izuzetka), ističe njihovu bojazan od „proleterske revolucije’’, ukazuje sa svom određenošču na primer Komune iz 1871 g. i oktobra-decembra 1905 g, tj. na primer revolucije i građanskog rata. Dakle, Bazelski manifest upravo za ovaj rat utvrđuje taktiku revolucionarne borbe radnika, u internacionalnim razmerama, protiv svojih vlada, taktiku proleterske revolucije. Bazelski manifest ponavlja reči Štutgartske rezolucije – da su socijalisti, u slučaju izbijanja rata, dužni da iskoriste ratom stvorenu „ekonomsku i političku krizu’’ za „ubrzanje pada kapitalizma’’, tj. da iskoriste ratom stvorene teškoće vlada i revolt masa za socijalističku revoluciju.

Politika socijal-šovinista, njihovo dopuštanje „odbrane otadžbine’’, glasanje za kredite, ulazak u kabinete i dr. i dr. – jeste direktna izdaja socijalizma, izdaja koja se, kao što ćemo niže videti može objasniti jedino pobedom oportunizma i nacional-liberalne radničke politike u većini evropskih partija.

Lažno pozivanje na Marksa i Engelsa

Ruski socijal-šovinisti (sa Plehanovom na čelu) pozivaju se na Marksovu taktiku u ratu iz 1870 g; nemački socijal-šovinisti (tipa Lenča, Davida i Ko) – na Engelsove izjave iz 1891 g. o obaveznosti za nemačke socijaliste da brane otadžbinu u slučaju rata sa Rusijom i Francuskom, skupa uzetim; najzad, socijal-šovinisti tipa Kauckog, koji žele da izmire i ozakone internacionalni šovinizam, pozivaju se na to da su Marks i Engels, iako su osuđivali ratove, ipak 1854-1855 pa do 1870-1971 i 1876-1877 g. stalno stajali na strani ove ili one zaraćene države, čim bi rat jednom ipak izbio.

Svako od tih pozivanja predstavlja neverovatno izopačavanje pogleda Marksa i Engelsa u korist buržoazije i opurtunista, isto onako kao što spisi anarhista Gijoma i Ko izopačavaju poglede Marksa i Engelsa radi opravdavanja anarhizma. Rat iz 1870-1871 g. bio je istorijski progresivan sa strane Nemačke, sve dok nije bio pobeđen Napoleon III, jer je ovaj, zajedno sa ruskim carem, dugo godina ugnjetavao Njemačku, podržavajući u njoj feudalnu rascepkanost. A čim se rat pretvorio u pljačku Francuske (aneksija Alzasa i Lorena), Marks i Engels su odlučno osudili Nemce. Čaki i na početku tog rata Marks i Engels su odobravali odbijanje Babela i Libknehta da glasaju za kredite i savetovali su Socijal-demokrate da se ne stapaju sa buržoazijom, već da brane samostalne klasne interese proleterijata. Prenošenje ocene tog rata, buržoasko-progresivnog i nacionalno-oslobodilačkog, na savremeni imperijalistički rat znači teranje šege sa istinom. Isto to, još u većoj meri, važi i za rat iz 1854-1855 g, i za sve ratove XIX veka, kada nije bilo ni savremnog imperijalizma, ni sazrelih objektivnih uslova za socijalizam, ni masovnih socijalističkih partija u svima zaraćenim zemljama, tj. kada nije billo upravo onih uslova iz kojih je Bazelski manifest izvodio taktiku „proleterske revolucije’’ u vezi sa ratom između velikih sila.

Ko se sada poziva na Marksov stav prema ratovima epohe progresivne buržoazije, a zaboravlja na Marksove reči: „radnici nemaju otadžbine’’ – reči koje se odnose upravo na epohu reakcionarne, preživele buržoazije, na epohu socijalističke revolucije – taj bestidno izopačuje Marksa i zamenjuje socijalističko gledište buržoaskim.

Slom Druge Internacionale

Socijalisti celog sveta svečano su izjavili 1912 g. u Bazelu da oni smatraju budući evropski rat „zločinačkim’’ i najreakcionarnijim delom sih vlada, delom koje će ubrzati slom kapitalizma, neminovno rađajući revoluciju protiv njega. Izbio je rat, nastupila je kriza. Umesto revolucionarne taktike, većina socijal-demokratskih partija povela je reakcionarnu taktiku, stajući na stranu svojih vlada i svoje buržoazije. Ta izdaja socijalizma znači slom II internacionale (1889-1914), i mi se moramo zapitati – šta je izazvalo taj slom, šta je stvorilo socijal šovinizam, šta mu je dalo snagu.

Socijal-šovinizam je kruna oportunizma

U toku čitavog doba II internacionale svuda je vođena borba sa samim socijal-demokratskim partijama između revolucionarnog i oportunističkog krila. U nizu zemalja došlo je do rascepa po toj liniji (Engleska, Italija, Holandija, Bugarska). Nijedan marksista nije sumnjao u to da oportunizam izražava buržoasku politiku u radničkom pokretu, izražava interese sitne buržoazije i saveza neznatnog dela buržoaziranih radnika sa „svojom’’ buržoazijom – protiv interesa mase proleterijata, mase ugnjetenih.

Objektivni uslovi s kraja XIX veka naročito su jačali oportunizam, pretvarajući iskorišćavanje buržoaske legalnosti u puženje pred njom, stvarajući tanak sloj birokratije i aristokratije u radničkoj klasi, uvlačeći u redove socijal-demokratskih partija mnoštvo sitnoburžoaskih „prišipetlja’’.

Rat je ubrzao razvitak, pretvorivši oportunizam u socijal-šovinizam, pretvorivši tajni savez oportunista sa buržoazijom u javni. Pritom su vojne vlasti svuda zavele ratna stradanja i brnjice za radničke mase, čije su stare vođe gotovo odreda prišle buržoaziji.

Ekonomska baza oportunizma i socijal-šovinizma jedna je te ista: interesi naznatnog sloja privilegovanih radnika i sitne buržoazije, koji brane svoj privilegovani položaj, svoje „pravo’’ na mrvice profita koje je „njihova’’ nacionalna buržoazija stekla pljačkom tuđih nacija, prednostima svoga položaja velike sile itd.

Idejno-politička sadržina oportunizma i socijal-šovinizma jedna je te ista: saradnja klasa umesto njihove borbe, odricanje od revolucionarnih sredstava borbe, pomoć „svojoj’’ vladi kada je u teškom položaju, umesto iskorišćavanja njenih teškoća za revoluciju. Ako uzmemo sve evropske zemlje u celini, ako ne obratimo pažnju na pojedina lica (pa makar ona bila i od najvećeg autoriteta), pokazaće se da je upravo oportunistička struja postala glavni oslonac socijal-šovinizma, a da se iz tabora revolucionara gotovo svuda čuje više ili manje dosledan protest protiv njega. I ako uzmemo, na primer, grupu pravaca na Štutgartskom međunarodnom socijalističkom kongresu iz 1907 g, videćemo da je međunarodni marksizam bio protiv imperijalizma, a da je međunarodni oportunizam bio još tada za njega.

Primer bratimljenja po rovovima

Buržoaski listovi svih zaraćenih zemalja navodili su primere bratimljenja vojnika zaraćenih nacija čak i u rovovima. A izdavanje drakonskih ukaza protiv takvog bratimljenja od strane vojnih vlasti (Nemačke, Engleske) dokazalo je da mu vlade i buržoazija pridaju ozbiljan značaj. Ako su pri punoj vladavini oportunizma u gornjim slojevima socijal-demokratskih partija Zapadne Evrope i pri podršci socijal-šovinizma od strane čitave socijal-demokratske štampe, od strane svih autoriteta II internacionale, takvi slučajevi bratimljenja ipak bili mogući, onda nam to pokazuje koliko bi moguće bilo skratiti sadašnji zločinački, rakcionarni i robovlasnički rat, i organizovati revolucionarni internacionalni pokret – pri sistematskom radu u tom pravcu makar samo levih socijalista zaraćenih zemalja.

Značaj ilegalne organizacije

Najistaknutiji anarhisti celog sveta osramotili su sebe socijal-šovinizmom (u duhu Plehanova i Kauckog) u ovom ratu u podjednakoj meri kao i oportunisti. Jedan od korisnih rezultata ovog rata, biće nesumljivo, u tome što će on ubiti i oportunizam, i anarhizam.

Ne odričući se ni u kom slučaju ni pri kakvim okolnostima korišćenja ma i najmanje legalne mogućnosti za organizovanje masa i propovedanje socijalizma, socijal-demokratske partije moraju prekinuti sa lakejstvom pred legalnošču. „Pucajte vi prvi, gospodo buržuji!’’, pisao je Engels, ciljajući baš na građanski rat i na nužnost toga da i mi narušimo legalnost, pošto je jednom naruši buržoazija. Kriza je pokazala da je buržoazija narušava u svim, pa čak i najslobodnijim zemljama, i da se mase ne mogu sprovoditi ka revoluciji, ako se prethodno ne stvori ilegalna organizacija za propovedanje, pretresanje, ocenjivanje, pripremanje revolucionarnih sredstava borbe. U Nemačkoj, na primer, sve ono časno što socijalisti vrše, vrše oni protiv podlog oportunizma i licemernog „kauckijanstva’’, i to vrše ilegalno. U Engleskoj šalju na robiju za štampane pozive narodu da ne ide u vojsku.

Smatrati spojivim sa pripadnošću socijal-demokratskoj partiji odricanje od ilegalnih metoda propagande i njihovo ismevanje u legalnoj štampi – jeste izdaja socijalizma.

O porazu „svoje’’ vlade u imperijalističkom ratu

Branioci pobede svoje vlade u ovom ratu, kao i branioci parole „ni pobede, ni poraza’’, podjednako stoje na gledištu socijal-šovinizma. Revolucionarna klasa u reakcionarnom ratu ne moće ne želeti poraz svojoj vladi, ne može ne videti vezu između njenih vojnih neuspeha i olakšanja da se ona zbaci. Samo buržuj, koji veruje da će se rat započet od vlada neizostavno i završiti kao rat između vlada, i koji to želi, može nalaziti „smešnom’’ ili „besmislenom’’ ideju o tome da socijalisti svih zaraćenih zemalja treba da istupe sa željom za porazom svih „svojih’’ vlada. Naprotiv, upravo bi takvo istupanje odgovaralo tajnim mislima svakog svesnog radnika i bilo na liniji naše delatnosti, usmerene na pretvaranje imperijalističkog rata u građanski.

Nesumljivo je da je ozbiljna agitacija protiv rata jednog dela engleskih, nemačkih, ruskih socijalista „slabila vojnu moć’’ odgovarajući vlada, ali je takva agitacija bila zasluga socijalista. Socijalisti treba da razjašnjuju masama da za njih nema spasa izvan revolucionarnog obaranja „svojih’’ vlada i da teškoće tih vlada u sadašnjem ratu treba iskoristiti upravo za taj cilj.

O pacifizmu i paroli mira

Rasploženje masa u korist mira često izražava početak protesta, revolta i svesti o reakcionarnom karakteru rata. Dužnost je svih socijal-demokrata da iskoriste to raspoloženje. Oni moraju uzeti najživlje učešće u svakom pokretu i svakoj demonstraciji, nastalim na toj osnovi, ali oni ne smeju obmanjivati narod dopuštanjem misli o tome da je pri osudstvu revolucionarnog pokreta moguć mir bez aneksija, bez ugnjetavanja nacija, bez pljačke, bez klice novih ratova između sadašnjih vlada i njihovim kontrarevolucionarnim planovima. Ko želi trajan i demokratski mir, taj mora biti za građanski rat protiv vlada i buržoazije.

Izvodi iz Vladimir Iljić Lenjin “Socijalizam i rat”, 1915.
Priprema Princip.info

–