S obzirom da su mere štednje danas aktuelna tema u Srbiji u svetlu novih neoliberalnih ekonomskih reformi, treba se osvrnuti na iskustva drugih zemalja i njihova ekonomska čuda. U junu 2012 godine, održao se sastanak EU u Briselu na kojem je Angela Merkel predstavila plan za povećanje konkurentnosti na svetskom tržištu. Konkretno, radi se o olakšavanju i pojeftinjenju otpuštanja; mini-poslovima sa nižim poreskim stopama i doprinosima; reformu školstva zarad uvođenja šegrtovanja koje bi smanjilo nezaposlenost među omladinom; privatizacija državnih preduzeća po istočnonemačkom modelu; uvođenje posebnih ekonomskih zona po primeru Kine, kao i smanjenje poreskih stopa, stimulisanje geografske mobilnosti radnika i sličnim merama koje bi povećale kompetitivnost Evrope.1 Ako na prvi pogled nije očigledno da se radi o pritiscima na radničku klasu radi obaranja cene njene radne snage, pogledajmo izbliza šta je zapravo nemački model.
Treuhand
Tadicionalno rešenje neoliberalnih konzervativaca za smanjenje državnog deficita je privatizacija državne imovine. Nemački plan privatizacije za mediternaske zemlje predviđa uvođenje agencije koja bi je sprovodila po modelu privatizacije državnih preduzeća bivše Istočne Nemačke. Iako Angela Merkel ovaj plan smatra uspešnim, stanovnici Istočne Nemačke se ne bi sa njom složili.
Za svrhu upravljanja privatizacijom istočnonemačke industrije, Savezna republika Nemačka je stvorila agenciju Treuhandanstalt koja je raspolagala sa preko 12000 preduzeća i 4.500.000 radnika. Pripajanje Istočne Nemačke Zapadnoj je otpočelo uvođenjem jedinstvene valute, pri čemu je kurs bio potpuno proizvoljan, po rečima tadašnjeg guvernera istočnonemačke banke,2 što je tu regiju dovelo do potpunog sloma. Preduzeća su se prodavala ispod vrednosti i masovno zatvarana, da bi na kraju procesa ostalo svega oko 500.000 radnih mesta.3 Čak i danas, dve decenije kasnije, nezaposlenost je preko 20% u istočnim krajevima. Teret obnove Istoka, opustošenog što zatvarenjem industrije, što masovnom emigracijom, snose poreski obveznici zapadnog dela države. Gde je, dakle, taj uspeh o kojem govore konzervativci? Svakako ga treba tažiti u činjenici da se nakon privatizacionog procesa broj milionera povećao za 40%.4
Relativno je lako pretpostaviti da bi ovakav scenario dalje potčinio ekonomije juga Evrope krupnom (nemačkom?) kapitalu rasprodajući mu ključne industrije.
Hartz IV
Ključ nemačkog ekonomskog “čuda” je u reformi radnih odnosa čiji je cilj povećanje konkurentnosti. Suština radnih odnosa se ogelda u zakonu poznatom pod nazivom Hartz IV koji reguliše pomoć nezaposlenima. Po ovom zakonu nakon godinu dana bez posla, gubi se pravo na naknadu za nezaposlenost i prelazi u nižu kategoriju – nezaposlenost II, koja se svodi na socijalnu pomoć u visini od 364€ mesečno, ali tek nakon što se potroši sva ušteđevina. Ova pomoć važi samo za starije od 25 godine i za porodice u kojima niko ne radi. Ako se ne ispuni ni jedan od ovih uslova, osim što se ne dobija nikakva pomoć, takođe se briše iz spiska nezaposlenih.
Nezaposlene država detaljno prati: od stanja na bankovnom računu, pa do neočekivanih kućnih poseta. Ako državni službenik posumnja da postoji alternativni izvor zarade, sva prava na državnu pomoć se gube. Takođe se gubi ako se ne prihvati svaki posao koji država ponudi, potpuno u skladu sa izjavom kancelara Schrödera tokom čijeg mandata je ovaj zakon donet, da se “neće dozvoliti život na račun društva”.
Iako ovo može delovati primamljivo onima koji smatraju da su većina zaposlenih lenjivci koji žive na grbači ostatka društva, treba pogledati ovaj sistem izbliza kao i društvene posledice koje je doneo sa sobom. Naime, poslovi koji se nudi onima koji žive od nezaposlenosti-II se plaćaju najviše 1.5€ na sat i dopušta se privatnim preduzećima da koriste ovaj sistem. Na taj način, osim što preduzeće dobija radnika po izuzetno niskoj ceni, ne mora da otvara nova stalna radna mesta. Država ovim zakonom problem i teret nezaposlenosti prebacuje na nezaposlene, istovremeno šminkajući statistike (procenjuje se da bi bez Harta IV nezaposlenost iznosila oko 15%5 ), dok hartzeri, kako se pogrdno nazivaju radnici na ovoj vrsti pomoći, gotovo da gube mogućnost da se ponovo integrišu u sistem normalnih radnih odnosa6 i bivaju osuđeni na tavorenje u siromaštvu. U prilog tome govori i zaključak do kojeg je došla Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OCDE): “Od 2000. godine, nejednakost u primanjima i siromaštvo su se povećale u Nemačkoj mnogo brže nego u bilo kojoj drugoj zemlji OCDE-a. Respektivni indikatori u petogodišnjem periodu od 2000 do 2005 su se uvećali brže nego u proteklih petnaest godina”.7
Mini poslovi
Nemačka je jedna od zemalja koja nema zakonski regulisan minimalac, što je omogućilo uspostavljanje takozvanih mini poslova koji se svode na skraćeno radno vreme i plate do 400€. Poslodavcima je ovaj modalitet naročito privlačan jer ne moraju da uplaćuju socijalnu sigurnost.
Posledica ove mere je slična kao i u slučaju privatnih firmi koje se koriste o Hartz IV sistem: jeftina radna snaga, manja davanja i veći profit. Prema Eurostatu, Nemačka je izgubila preko 180.000 stalnih radnih mesta, a istovremeno stvorila preko 2.700.000 privremenih radnih mesta. S obzirom da se u Nemačkoj računa kao zaposlen bilo ko ko radi makar 1 sat dnevno, zvanično gledano nezaposlenost je veoma niska. Kvalitet poslova je sa druge strane nešto o čemu se ne govori. O kvalitetu svedoči činjenica da je sve više ljudi primorano da pored stalnog zaposlenja traži i dopunski mini posao da bi preživeo.8 Po izveštaju Ujedinjenih Nacija, 13% nemačkog stanovništva živi ispod granice siromaštva.9 Konfederacija nemačkih sindikata upozorava da je verovatnoća padanja u siromaštvo za privremene radnike od 4 do 5 puta veća nego za radnike sa stalnim radim mestom, kao i da im je plata upola niža od prosečne plate u zemlji.10 Pred ovakvim nezadovoljstvom sindikalnih organizacija, ne iznenađuju izjave Wolfganga Franza, predsednika ekonomskih savetnika Merkelove vlade, da treba ograničiti pravo na štrajk ukidanjem štrajkova solidarnosti i štrajkova upozorenja.11
Zaključak
Kada se priča o nemačkom ekonomskom čudu i šampionu izvoza, priča se o kapitalu i privrednom rastu, a da se pri tome vešto prećuti činjenica da se ne radi o društvenom sistemu koji pravilno raspoređuje svoja bogatstva. Uslov privrednog rasta baziranog na izvozu je konkurentnost koju je Nemačka postigla obaranjem cena radne snage, vrednosti monete i niskih kamatnih stopa.12 Žrtva ovakvog privrednog rasta je pre svega nemački radnik, a potom i ostatak zemalja EU čiju je industriju i radna mesta Nemačka znatno ugrozila svojim agresivnim planom sa jedne strane, a sa druge predstavlja tržište za 65% nemačkog izvoza.13 Svakako, nemogućnost zaduženih zemalja da isplate kredite bi u velikoj meri uticalo da tih 65% drastično opadne. Zato i ovaj nemački plan treba gledati kao spas nemačke ekonomije i dalji rast nemačkog kapitala preko leđa, ovog puta, radnika drugih zemalja.
http://www.spiegel.de/international/europe/merkel-preparing-to-strike-back-against-hollande-with-six-point-plan-a-835295.html ↩
http://jaimelago.org/node/28 ↩
http://www.zdf.de/ZDFmediathek/beitrag/video/1137852/Frontal21-Dokumentation-Beutezug-Os ↩
“East German Revolution of 1989”, Gareth Dale, Manchester University Press, 2006 ↩
“Informe coliflor”, Fernando Herráiz Sánchez, ↩
Werklozen betalen het gelag », Vacature Magazine, 13 novembar 2010. ↩
OCDE, « Croissance et inégalités : distribution des revenus et pauvreté dans les pays de l’oCde », oktobar 2008. www.oecd.org ↩
«Der trend geht zum Zweitjob », Junge Welt, 19 septembar 2011, p. 2. ↩
Un Committee on economic, social and Cultural Rights, Conclusions on Germany, 20 maj 2011. ↩
http://www.humanite-en-espanol.com/spip.php?article862 ↩
http://www.bloomberg.com/news/2012-05-02/merkel-adviser-calls-for-changes-in-german-strike-rights.html ↩
Pierre Huylenbroeck, « duitse pot verwijt Griekse ketel », De Tijd, 2 julio 2011, p. 13. ↩
Andreas Wehr, Griechenland, die Krise und der Euro, Papyrossa, Köln, 2010, p. 15. ↩
Leave a Reply