Prisustvo pripadnika različitih klasa među članstvom, biračima i rukovodiocima svih partija jeste činjenica koju je moguće empirijski verifikovati; danas ne postoji u klasnom pogledu potpuno homogena partija. Pripadnici različitih klasa i slojeva zastupljeni su i u strukturi komunističkih partija (na vlasti i u opoziciji) koje posebno vode računa o klasnoj homogenosti i insistiraju na dominantnom učešću pripadnika radničke klase u svom sastavu. Instistiranje na klasnoj homogenosti nije ipak osobenost samo komunističkih partija . Isto važi i za neke partije u ekonomski nerazvijenim zemljama. Na primer, Tanganjikanska nacionalna unija (TANU) istakla je u Aruškoj deklaraciji (1967) da njeni članovi mogu biti samo radnici i seljaci, a ne oni koji žive od tuđeg rada. Demopratska partija Gvineje usvojila je u svom Statutu 1969. godine stav da lica koja se bave trgovinom, industrijskom delatnošću ili nekom drugom aktivnošću kojom se eksploatiše rad drugih ne mogu biti birana u rukovodstvo.

Iako u stvarnosti nema klasno »čistih« partija , to ne znači da su one u pogledu svog sastava jednake. Naprotiv, između partija postoje krupne razlike što ima uticaja i na ostvarivanje njihove uloge. Za koje će se interese partija opredeljivati i sa kojim intenzitetom zavisi u velikoj meri od njenog socijalnog sastava, tj. od interesne strukture ljudi koji su u njoj. Zato socijalni sastav partije ima veliki ideološko-politički značaj. Ukazaćemo samo na neke razlike između političkih partija u pogledu zastupljenosti pripadnika različitih socijalnih grupa u njihovom sastavu i to (1) u članstvu i biračima i (2) u rukovodstvima. U analizi ćemo posebno obratiti pažnju na zastupljenost radnika i seljaka u sastavu partija .

Članstvo i birači

a. Struktura članstva

Pre nego što iznesemo neke podatke o učešću radnika u sastavu savremcnih političkih partija, treba naglasiti da se komparativno istraživanje ove problematike suočava sa krupnim teškoćama. Najpre, veoma je teško doći do relevantnih podataka o socijalnoj strukturi političkih partija, kako onih na vlasti tako i onih u opoziciji. Sa druge strane, podaci često nisu uporedivi jer oko definicije radničke klase (teorijske i empirijske) postoje velike razlike koje se kreću u širokom rasponu od identifikovanja radnika sa obavljanjem fizičkog rada, do ubrajanja u radničku klasu svih onih skupina koje u društvu omogućuju obavljanje materijalne proizvodnje. U ovom drugom pristupu ponekad se ide u krajnost pa se u radničku klasu ubrajaju i pripadnici partijskog aparata, jer je partija »nužna za odvijanje društvene reprodukcije« (slučaj u (DR Nemačkoj). Ali i kad se pomenute teškoće nekako otklone i prikupe odgovarajući podaci o učešću radnika u sastavu partije, ostaje još krupan problem značenja tih podataka. Ti podaci nemaju uvek isto značenje ni sa gledišta programskih opredeljenja pojedinih partija, niti objektivno, s obzirom na socijalni kontekst u kome te partije deluju. Kad je reč o programskim opredeljenjima, komunističke partije, na primer, ocenjuju učešće pripadnika radničke klase polazeći od svog ključnog programskog stava o radničkoj klasi kao o nosiocu socijalističke transformacije. Odatle i potiče njihova težnja da u svom sastavu obezbede dominaciju radnika. Podatak o dominaciji radnika u ovom slučaju znači realizaciju jednog od programskih ciljeva partije. Pri tom treba reći da neke komunističke partije, ali ne sve, shvataju danas pojam radničke klase šire nego ranije i da u nju ubrajaju sve učesnike u neposrednoj proizvodnji (inženjere, tehničare, radnike).

Neke druge radničke partije ne sagledavaju ulogu radničke klase u istom svetlu kao komunističke. Na primer, socijalističke partije i partije »nove socijalističke levice« percipiraju radničku klasu kao samo jedan deo socijalnog bloka koji čini subjekt socijalističkog preobražaja, dok se kod najvećeg broja socijaldemokratskih partija radnička klasa danas izričito ne pominje već se govori o »posloprimcima«, »zaposlenim« ili »narodu«. U ovom potonjem slučaju podatak o zastupljenosti radnika u strukturi nema za partiju nikakav ideološko-programski značaj. Građanske partije naglašavaju svoj natklasni (»narodni«) karakter i teže da sastav njihovih pristalica i glasača odgovara strukturi društva.

Bez obzira na različite ocene o poželjnosti prisustva radnika u partiji, podatak o učešću radničke klase u partiji ima, objektivno posmatrano, različito značenje u zavisnosti od zastupljenosti radničke klase u strukturi društva. Tamo gde radnička klasa čini više od polovine stanovništva, učešće iste od 40% u partiji može se oceniti kao malo, dok u društvu u kome radnička klasa čini samo jednu desetinu populacije isti postotak učešća radnika u partiji može biti ocenjen kao veliki.

Iznećemo sada neke podatke o učešću radnika u sastavu nekih političkih partija u svetu. Tabela 110 pokazuje da u pogledu zastupljenosti radnika u pojedinim komunističkim partijama na vlasti situacija nije jedinstvena. Različiti su i trendovi. Posle izvesnog smanjivanja učešća radnika u sastavu KPSS (1971—1973) na 26. kongresu KPSS 1981. godine zvanično je izneto da radnici čine 43% sastava ove partije. Inače, u razdoblju između 25. kongresa i 26. kongresa KPSS (1976—1981) radnici su činili 59% novoprimljenih članova u ovoj partiji. U KP čehoslovačke došlo jc posle razdoblja opadanja udela radnika (1959—1971), do brzog povećanja njihove zastupljenosti u strukturi. U Poljskoj ujedinjenoj radničkoj partiji nakon skoro tridesetogodišnjeg trenda opadanja učešća radnika u sastavu članstva (1953—1981), došla je do izražaja obrnuta tendencija: za samo šest meseci (juli 1981. — januar 1982) učešće radnika u strukturi povećano je za 4,6 procentnih poena. Treba međutim istaći da do ovog nije došlo većim prijemom radnika nego napuštanjem PURP od strane pripadnika drugih socio-profesionalnih grupa. U Jedinstvenoj socijalističkoj partiji Nemačke uočljiva je stagnacija zastupljenosti radnika, istina na veoma visokom nivou. Sudeći prema podacima u tabeli, tendencija smanjivanja zastupljenosti radnika na delu je u KP Bugarske i KP Albanije.

Udeo radnika u članstvu nekih zapadnoevropskih komunističkih partija, generalno gledano, je nešto viši nego u istočnoevropskim. U KP Italije radnici su (zajedno sa radnicima u poljoprivredi) činili 47,5% članova partije 1971. godine a 1981. godine samo 40%, što predstavlja značajno smanjenje u odnosu na 1946. godinu kada je postotak radnika među članovima bio 64,5%. Ista se tendencija zapaža i u drugim komunističkim partijama. U KP Fracnuske radnici su 1966. godine činili 55,8% članova, a deset godina kasnije (1976) udeo radnika u sastavu ove partije opao je na 50%. Nešto viši procenat radnika u sastavu komunističkih partija u kapitalističkim nego u socijalističkim zemljama uslovljen je, između ostalog, i okolnošću da se u prvim zemljama ne-radničke socijalne grupe pretežno angažuju u građanskim partijama, dok u socijalističkim zemljama one ispoljavaju svoj politički aktivizam u okviru vladajuće (radničke) partije . U sastavu Socijalističke partije Italije uočljiv je trend (od početka pedesetih godina) opadanja učešća radnika. U dvadesetogodišnjem razdoblju (1953—1973) zastupljenost radnika u sastavu ove partije je smanjena sa 45,396 na 32,19o. U Socijalističkoj partiji Japana, koja ima visok postotak radnika u svojim redovima, primetna je ipak tendencija smanjivanja njihove zastupljenosti. Od 1966. godine do 1976. godine procenat radnika jc smanjen sa 70% na 64%.

Tendencija smanjivanja proporcije radnika u sastavu mnogo je izraženija u socijaldemokratskim partijama. Kao ilustracija za to može da posluži SDP Nemačke u kojoj se zastupljenost radnika smanjuje brzim tempom: 1952 . 45 96; 1970. 34,596; 1975. 27,696; Do nešto sporijeg opadanja udela radnika došlo je kod drugih socijaldemokratskih partija : Socijalističke partije Austrije (1954. 39,796; 1972. 37,396), Socijalističke partije Belgije (1953 . 45,396; 1973 . 32,196), Socijalističke partije Francuske (1970. 24%; 1980. 22%), Socijaldemokratske partije Finske (1966. 50,89o; 1976. 48 96) i Laburističke partije Velike Britanije (1969. 79%; 1976. 7696). U ovom potonjem slučaju izneti su podaci za ukupno članstvo (individualno i kolektivno). U individualnom članstvu Laburističke partije radnici čine takođe ubedljivu većinu (68%). Iz prezentiranih podataka može se zaključiti da od svih radničkih partija najveću proporciju radnika u sastavu, najradničkiju socijalnu strukturu ima danas Laburistička partija Velike Britanije. Postepeno smanjivanje postotka radnika u članstvu, koje se kod većine socijaldemokratskih partija očituje od sredine pedesetih godina, nije rezultat samo njihovog ideološkog zaokreta, već i krupnih strukturalnih promena zapadnoevropskog društva koje se, pre svega, ogledaju u enormnom povećanju procenta zaposlenih u tercijarnom sektoru i smanjivanju procenta zaposlenih u primarnom i sekundarnom sektoru.

Zastupljenost radnika u sastavu građanskih partija po pravilu je upadljivo manja nego u socijaldemokratskim, socijalističkim i komunističkim partijama. Od građanskih partija najveći procenat radnika u svom sastavu imaju demohrišćanske partije. Na primer Hrišćansko-demokratska unija (CDU) u SR Nemačkoj imala je 1970. godine u svom sastavu 13,19o radnika, dok je Liberalno-demokratska partija (LDP) iste zemlje imala samo 4%. U članstvu Demohrišćanske partije u Italiji bilo je 1955. 25,4% radnika i radnika u poljoprivredi, šest godina kasnije (1961) taj procenat je povećan na 26,1%. Ali je u sledećoj deceniji (1961—1971) učešće radnika smanjeno za 6 procentualnih poena.

S obzirom na trajnost i snagu sa kojom se ispoljava proces smanjivanja učešća seljaštva u SK, verujemo da zaustavljanje tog procesa ne može doći kao trenutni rezultat neke organizacione promene ili političke akcije. Zaustavljanje tog procesa može nastupiti samo kao rezultat delovanja na one činioce koji danas u najvećoj meri utiču na proces: položaj poljoprivrede u ekonomskom sistemu, rasprostranjenje kolektivne svesti o nesocijalističkoj prirodi seljaka i metod rada mesnih organizacija SK na selu. Učešće zemljoradnika u sastavu komunističkih partija na vlasti, kako pokazuje Tabela 111, je malo, sa tendencijom daljeg smanjivanja. Uzrok tome leži u dva reda činilaca. Prvi se tiču vrlo široko rasprostranjenog stereotipa u komunističkim partijama o seljacima kao o izvorno nesocijalističkom elementu. U nekim od ovih partija i danas vlada skoro opsesivni strah od kulaka, premda je u svim istočnoevropskim socijalističkim zemljama ekonomska moć seljaka bitno ograničena agrarnim reformama i nacionalizacijama. Drugi red činilaca treba tražiti u dinamičnom industrijskom razvoju i njime uslovljenom procesu deagrarizacije.

Udeo seljaka u radničkim partijama zapadnoevropskih zemalja takođe je simboličan. U KP Italije seljaci i napoličari su 1973 godine predstavljali 7% članstva, što označava veliko smanjenje u odnosu na situaciju nakon drugog svetskog rata (1946 —15,8%). Učešće poljoprivrednika još je manje u nekim socijaldemokratskim partijama zapadnoevropskih zemalja. U SDP Finske ono iznosi 4%, a u SDP Nemačke i u SP Austrije je sasvim zanemarljivo (0,4%, odnosno 0,7%). Za razumevanje takve situacije treba imati u vidu nekoliko okolnosti. Prvo, u većini zapadnoevropskih zemalja (izuzev Austrije, Finske, Francuske, Italije, Portugalije i Španije) poljoprivrednici su činili 1980. godine manje od 10% stanovništva. Drugo, politička orijentacija poljoprivrednika je u velikoj meri konzervativna što se izražava kroz njihovo pretežno angažovanje (kao birači ili članovi) u građanskim partijama. Evo i treće okolnosti. Komunističke partije zapadnoevropskih zemalja imaju poput komunističkih partija istočnoevropskih zemalja, duboke ideološke rezerve prema seljacima, što je rezultiralo u manjoj zastupljenosti pripadnika ove društvene grupe u sastavu komunističkih partija.

Zastupljenost zemljoradnika u građanskim partijama veća je nego u radničkim, premda se ta zastupljenost smanjuje i u građanskim partijama. Na primer, seljaci su činili 1955. godine 17% sastava Demohrišćanske partije Italije, a šest godina kasnije (1961) 15,9%.

b. Struktura birača

Kao što ni u jednoj partiji sastav članstva nije potpuno homogen u socijalnom pogledu, isto tako nije homogena ni struktura partijskih birača. Iz razloga koje ne treba obrazlagati pozabavićemo se izbornim opredeljenjima birača u zemljama u kojima postoji kompetitivni sistem, tj. u onima u kojima birači mogu da se opredeljuju između više političkih partija. Inače, glasanje na izborima, o kome će u daljem tekstu biti reći, ne shvatamo kao sitan tehnički akt, nego kao plod i rezultat bavljenja politikom, političkog razmišljanja i angažovanja pojedinaca. Neosporno je, na primer, da danas vrlo značajan procenat birača građanskih partija u kapitalističkim zemljama čine radnici. Ukoliko to ne bi bio slučaj, ukoliko bi za buržoaske stranke glasali samo pripadnici buržoaske klase, one bi bile osuđene na beznadežnu manjinsku poziciju. Empirijska istraživanja pokazuju, na primer, da u Velikoj Britaniji otprilike jedna trećina radnika glasa, daje glas, za kandidate Konzervativne partije i da, od svih glasova koje na izborima prikupi Konzervativna partija, skoro polovinu čine radnički glasovi.¹ I Laburistička partija dobija glasove od pojedinaca koji ne pripadaju radničkoj klasi; procenjuje se da za nju glasa 25% pripadnika srednje klase. Izborna opredeljenja koja protivreče klasnom položaju ipak nisu dominantna, jer u istoj zemlji većina radnika (oko 65%) glasa za Laburističku partiju, a većina pripadnika srednje više klase (85%) i srednje niže klase (70%) daje svoj glas konzervativcima.²

U SR Nemačkoj za leve partije (Socijaldemokratsku i Komunističku) glasalo je 1953. godine 50% radnika, dok je 32% dalo svoj glas kandidatima Hrišćansko-demokratskc unije. N0 u Finskoj se je 1958. godine 80% radnika opredelilo za jednu od dve socijalističke partije, 64% farmera za Agrarnu partiju, dok je 76% pripadnika »belih okovratnika« dalo svoj glas buržoaskim strankama.³ U Italiji se procenjuje da oko 40% radnika glasa za kandidate KP Italije, 30% za kandidate socijaldemokrata i socijalista i 25% za kandidate demohrišćana.⁴ U celini gledano, u zapadnoevropskim zemljama izuzev SR Nemačke i Holandije, za leve partije u posleratnom periodu glasalo je otprilike 2/3 radnika što je više nego za vreme velike ekonomske krize tridesetih godina. U pomenule dve zemlje radnici se u većoj meri opredeljuju za konfesionalne partije što je rezultat dubokog verskog raskola između katolika i protestanata.

U Japanu činioci koji determinišu izborna opredeljenja su u izvesnoj meri osobeni u odnosu na činioce koji deluju u zemljama predstavničke demokratije u Zapadnoj Evropi. Na osnovu istraživanja opredeljenja japanskih birača na parlamentarnim izborima 1960, J. Watanuki ovako rezimira svoje nalaze: za razliku od zapadnoevropskih zemalja u kojima je uočljiva tendencija da se grupe sa manjim dohocima opredeljuju za leve partije u Japanu to nije slučaj; grupa »belih okovratnika« se izrazito opredeljuje za Socijalističku partiju Japana, koja se ubraja u socijalističke partije, za razliku od Zapadne Evrope u kojoj pripadnici grupe »belih okovratnika« u najvećem procentu glasaju za socijaldemokratske partije sa naglašenom reformističkom orijentacijom; između obrazovnog nivoa japanskih birača i opredeljenja za neku od partija postoji veoma slaba korelacija što u Zapadnoj Evropi nije slučaj; univerzalna tendencija da mladi glasaju više levo a stariji više desno, uočava se i u Japanu.⁵

Sekundarna analiza izbornih rezultata u Velikoj Britaniji, SAD, Austriji i Kanadi pokazuje da samo u prve tri zemlje postoji čvrsta veza između socio-ekonomskog položaja birača i njihovog izbornog opredeljenja. Ta veza postoji bez obzira na ostala obeležja: starost, religioznu pripadnost, region i veličinu mesta u kome birač živi.⁶ Nasuprot tome, u Kanadi je znatno jači uticaj religije.

Iako je uticaj klasnog položaja na izborno opredeljenje nesumnjiv, nemoguće je prenebregnuti činjenicu da se značajan postotak glasača ne opredeljuju na onaj način na koji bi implicirao njihov klasni položaj. Postavlja se pitan je šta uslovljava taj nesklad? Jedan broj autora traži objašnjenje u pogrešnoj klasnoj identifikaciji birača, u njihovoj neadekvatnoj percepciji svog klasnog položaja. G. Michelal i M. Simon o tome pišu, imajući u vidu situaciju u Francuskoj: »Verovatnost levog glasanja raste polazeći od onih koji uopšte nemaju osećanje klasne pripadnosti, do onih koji imaju osećanje pripadnosti nekoj klasi izvan radničke i ka onima koji pripadaju radničkoj klasi«.⁷ Do sličnog nalaza došao je i E. Nordlinger koji je utvrdio da britanski radnici, koji se smatraju pripadnicima srednje klase, glasaju za konzervativce u znatno većem procentu od onih koji realno percipiraju svoju klasnu situaciju. Isti je slučaj sa Švedskom gde 55% radnika koji se smatraju srednjom klasom glasa za Socijaldemokratsku partiju, dok to čini 72% radnika koji istinito percipiraju svoju klasnu poziciju.

Ali, neodgovarajuće percipiranje klasne pripadnosti birača ne može per se da objasni problem raskoraka između klasnog položaja i političkih opredeljenja jer je i sama prouzrokovana dubljim činiocima. Pozivanjem na pogrešnu identifikaciju pravi problem je samo odložen, jer ostaje dilema: zbog čega do nje dolazi? Mislimo da se odgovoru na ovo pitanje možemo približiti samo polazeći od Marksove teze da su vladajuće ideje u klasnom društvu ideje vladajuće klase, drugim rečima, da klasa koja vlada materijalnom proizvodnjom u velikoj meri vlada i mislima jednog društva. Vladajuća ideologija u buržoaskom društvu teži da potisne sve one ideje koje ukazuju na klasni, antagonistički karakter društva, na to da nejednakosti što u njemu postoje nije moguće ukinuti bez suštinske promene samog društva. Ta ideologija teži i često uspeva da zamagli vezu između (klasnih) interesa birača i njihovih izbornih opredeljenja. Nepostojanje simetrije između klasnog položaja i izbornih opredeljenja birača uslovljeno je i okolnošću da savremeno građansko društvo nije sastavljeno iz dve kompaktne klase koje se u političkoj borbi sudaraju kao monolitni blokovi, nego iz klasa čiji uži delovi imaju ponekad protivrečne interese. Zato sukobi između pojedinih delova iste klase nisu nikakav izuzetak nego pre pravilo; u stvari, sam tok kapitalističke reprodukcije zakonito dovodi pojedine slojeve radničke klase u povlašćeni položaj, usled čega pripadnici tih slojeva u većoj meri podržavaju postojeći poredak i nerealno percipiraju svoju klasnu situaciju.

Do raskoraka između objektivne klasne situacije i izbornih opredeljenja birača dolazi i zbog nejednake izborne apstinencije pripadnika različitih socijalnih klasa. Ta apstinencija je znatno veća kod pripadnika radničke klase, nego kod pripadnika viših klasa. Osim uopšte manjeg političkog aktivizma radnika, uslovljenog nižim stepenom obrazovanja i poznavanja političkih institucija, mislimo da kao element objašnjenja može poslužiti Lipselova hipoteza o »unakrsnim pritiscima« po kojoj će birači utoliko pre propustiti da uzmu učešće u izborima ukoliko na njih deluju protivrečni uticaji. Pritisci kojima je, na primer, izložen radnik od svoje okoline koja ga podstiče da glasa za partije koje zagovaraju društvene promene i od vladajuće ideologije koja ga, nasuprot tome, orijentiše da glasa za partije što brane status quo, uslovljavaju često njegovu apstinenciju. Manja izborna apstinencija viših klasa rezultat je, prema istoj hipotezi, podudarnosti podsticaja koje njihovi pripadnici dobijaju od svoje okoline i od vladajuće ideologije.

Prema rezultatima naučnih istraživanja značajan uticaj na izborno opredeljenje ima i religiozni činilac. To se naročito oscča u Holandiji, Kanadi i SR Nemačkoj. U prvoj od pomenutih zemalja za Hrišćansko-demokratsku partiju glasaju pre svega intenzivni vernici (indikator: najmanje jednom nedeljno posećivanje crkve) svih veroispovesti: katolici 75%, holandski reformisti 64%, ortodoksni kalvinisti 78%. Sa opadanjem intenziteta religioznog ubeđenja opada i procenat glasanja za Hrišćansko-demokratsku partiju . Pripadnici pojedinih veroispovesti koji manje od jednom nedeljno posećuju crkvu daju glas za kandidate Hrišćansko-demokratske partije u sledećem procentu: katolici 40%, holandski reformisti 21%, ortodoksni kalvinisti 50%. Za istu partiju glasa samo 8 % religiozno neopredeljenih građana. Uticaj religije na izborna opredeljenja postoji u zemljama u kojima je tradicionalno jak uticaj klasnog momenta. Takav je, na primer, slučaj sa Velikom Britanijom, kako ubedljivo pokazuje R. Rose.⁸ Ovaj pisac, zajedno sa D. Urvinom, misli da je u zemljama predstavničke demokratije religija, a ne klasni položaj, najvažniji činilac političkog ponašanja. U dilemi o tome da li je klasni ili religiozni momenat ključni činilac izbornog opredeljenja birača, A. Lijphart zauzima srednju poziciju jer ne daje prednost ni klasi ni religiji nego ih — na osnovu uporedne analize izbornih rezultata u deset zemalja predstavničke demokratije (SAD, V. Britanija, Italija, SR Nemačka, Holandija, Belgija, Francuska, Austrija, Švedska, Norveška) — ističe zajedno. »Klasa i religija su – beleži A. Lijphart – ubedljivo najznačajnije varijable«.⁹

Na izborno opredeljenje i političko ponašanje utiču, pored objektivnog položaja pojedinca, subjektivna percepcija tog položaja (koja često odstupa od stvarne situacije), religiozni momenat i predstava koju pojedinac ima o partiji. Predstava o partiji ne mora odgovarati stvarnoj situaciji, ali je ona važna jer utiče na izborno ponašanje pojedinca. Na primer, u jednoj sondaži izvršenoj u Detroitu više od 60% ispitanika je identifikovalo Demokratsku partiju kao zaštitnika »običnog čoveka«, a isti procenat ispitanika je ocenio da je Republikanska partija »prijatelj bogatih« na osnovu čega je istraživač zaključio da ispitanici percipiraju odnose između klasa u američkom društvu kao klasni sukob u kome demokrate izražavaju interese radničke klase, a republikanci interese kapitala. Važnost predstave o partiji naglašava i I. Jennings: »Većina birača ne glasa za partijsku politiku nego za predstavu o partiji (but for a party image)«.¹⁰ To znači, tumači ovaj pisac, da je prosečan birač formirao predstavu o određenoj partiji i da ta predstava ne mora biti u vezi sa politikom koju partija neposredno vodi. Ovde treba primetiti da raskorak između stvarne partijske politike i predstave birača o partiji ipak ne može biti veliki i dugotrajan. Jer ako do takvog raskoraka dođe, verovatno je da će birač korigovati svoju raniju predstavu o partiji.

Nekonsistentnost između klasnog položaja i izbornog opredeljenja u nekim zemljama uslovljena je i time što izvestan procenat birača ne sagledava partiju kao organizaciju kroz koju izražava svoje egzistencijalne interese; ti interesi dolaze do izražaja preko drugih kanala. Ovde mislimo pre svega na interesne grupe koje danas u pojedinim razvijenim kapitalističkim zemljama u nejednakoj meri izražavaju ekonomsko-socijalne interese različitih slojeva. Zato bi se mogla formulisati pretpostavka da je stepen »klasnog« glasanja u jednoj zemlji utoliko manji ukoliko se više ekonomsko-socijalni interesi izražavaju i ostvaruju posredstvom interesnih grupa.

Na izborno opredeljenje birača utiču porodica i političko opredeljenje roditelja. Istraživanje izbornih opredeljenja sprovedeno u SR Nemačkoj 1953. godine pokazalo je, na primer, da za socijaldemokrate glasa 7596 radnika čiji su dedovi bili radnici, dok je to slučaj samo sa 2496 onih kojima su dedovi pripadali srednjoj klasi. Slični su rezultati empirijskog istraživanja sprovedenog 1948. godine u Finskoj i 1963. godine u Velikoj Britaniji.  S obzirom na visoku korelaciju izbornih opredeljenja birača sa opredeljenjima njihovih roditelja, posebno očeva, neki pisci govore o »naslednom glasanju« (hereditary vote). Uočene korelacije ukazuju zapravo da se uticaj građanske porodice snažno oseća na političkom terenu. Ali porodica ipak nije činilac koji potpuno samostalno oblikuje politička opredeljenja, nego velikim delom i posrednik preko koga deluje klasni položaj. Tu ulogu građanska porodica vrši zato što je ona i ekonomska jedinica, deo klasno strukturisanog društva, pa zato stabilnost »porodičnog glasanja« nije samo, niti pre svega, rezultat neke nasledne sklonosti, poštovanja tradicije, niti pak solidarnosti sa »glavom porodice«, već rezultat stabilnosti društveno-ekonomskog položaja porodice u uspostavljenom klasnom poretku. Pored pomenutih činilaca na političko opredeljenje radnika i uopšte birača utiču i mnogi drugi socijalni i kontekstualni uslovi i okolnosti.

Sistem partijskih rukovodstava

U istraživanju prirode i usmerenosli političkih partija od velikog značaja je poznavanje sastava njihovih rukovodstava. Struktura rukovodstava je, kako jedan autor ističe, »tajni kovčežić«, sakristija koja čuva tajnu partije. Premda je ta tvrdnja preterana, ona ipak sadrži jedan deo istine, bar utoliko ukoliko se može pretpostaviti da socio-profesionalna i druga obeležja rukovodilaca korespondiraju sa politikom partije na koju rukovodioci vrše izvanredno veliki uticaj. Ali tu pretpostavku treba primati cum grano salis bar iz dva razloga. Prvo, socio-profesionalni položaj pojedinca, u našem slučaju partijskog rukovodioca, nije apsolutna determinanta njegovog ideološko-političkog opredeljenja i zalaganja; između socijalnog položaja i političke orijentacije nema apsolutne simetrije. Ilustracija za to je angažovanje velikog broja pripadnika buržoazije u proleterskom pokretu, posebno u njegovim rukovodećim jezgrima. Drugo, kad pojedinac postane partijski rukovodilac, on samim tim stiče osoben društveni položaj, njegova egzistencijalna situacija se menja u odnosu na raniju. Zato i kada se govori o vezi između društvenog položaja pojedinca i njegovog političkog delovanja, nije uvek jasno o kome je položaju reč, prošlom ili novom? Ne sporeći da raniji društveni položaj utiče na smer političkog delovanja, ukazujemo da na to utiče i novi položaj, bitno opredeljen profesionalnim obavljanjem rukovodeće funkcije. Taj je uticaj još veći ako pojedinac-radnik ulaskom u krug partijskih rukovodilaca trajno menja svoj ekonomski status i gubi vezu sa ranijom profesijom. U tom slučaju, bez obzira na to što ga statistika i dalje iskazuje kao radnika (u što on ponekad i sam intimno veruje), tu je reč o profesionalnom političaru, a ne o pripadniku socio-profesionalne kategorije kojoj je ranije pripadao.

Već smo napred naveli da su podaci o socijalnom sastavu članstva partija po pravilu nepotpuni, da zvanične statistike ne prate uvek sistematski kretanja u socijalnoj strukturi članstva, ili, i ako to čine, podaci nisu dostupni javnosti i da je, povrh toga, metodologija praćenja različita, što otežava komparacije. No, i pored navedenih prepreka, pokušaćemo da na osnovu raspoloživih podataka osvetlimo, koliko je to moguće, strukturu rukovodstava savremenih partija, pre svega radničkih, a među njima i Saveza komunista. Posebno ćemo se zadržati na četiri aspekta (dimenzije) strukture partijskih rukovodstava: klasnom, obrazovnom, starosnom i polnom. Pri tome ćemo pokušati da odgovorimo na sledeća dva krupna pitanja: 1 . da li rukovodioci predstavljaju u odnosu na članstvo distinktivnu grupu u pogledu posmatranih obeležja? i 2 . da li su između sebe slični rukovodioci različitih partija?

a. Klasna pripadnost

Problemom klasnog sastava svog rukovodstva (kao i članstva i birača) zaokupljene su pre svega komunističke i neke druge radničke partije koje su programski orijentisane na unapređenje interesa radničke klase. Osim toga, klasna struktura vlastitog rukovodstva predstavlja ideološko-političko pitanje i za neke partije u ekonomski nerazvijenim zemljama. Navešćemo najpre nekoliko podataka o klasnoj strukturi rukovodstva Saveza komunista Jugoslavije. Učešće radnika u sastavu Centralnog komiteta SKJ izabranog na Desetom kongresu 1974. iznosilo je 20% — poljoprivrednika 0 ,6 % i »ostalih zaposlenih« 79,4%.

Nešto više radnika izabrano je iste, 1974. godine, kako pokazuje Tabela 112, u članstvo centralnih komiteta Saveza komunista republika i pokrajina (29,1%), što otprilike odgovara njihovom tadašnjem učešću u strukturi Saveza komunista. U sastav centralnih komiteta republika i pokrajinskih komiteta izabran je 1974. četvorostruko veći procenat poljoprivrednika nego u sastav Centralnog komiteta SKJ (2,7 : 0,6 % ), premda su oba procenta manja nego što je iznosio udeo poljoprivrednika u sastavu Saveza komunista Jugoslavije 1974. godine (796). U strukturi Centralnog komiteta SKJ izabranog na XI kongresu 1978, učešće radnika je opalo sa 20% na 9,7 %, dok se zastupljenost radnika u svim centralnim komitetima SK republika i pokrajinskim komitetima SK smanjila 1978 . godine u odnosu na 1974  sa 29, 7 % na 26, 8 %. Još je nepovoljnije učešće radnika u izvršno-političkim organima Centralnog komiteta SKJ, republičkih centralnih komiteta i pokrajinskih komiteta jer je u te organe izabran 1978 . godine samo jedan radnik. Proporcija radnika u sastavu CKSKJ izabranog na XII kongresu SKJ 1982. neznatno je smanjena u odnosu na prethodno stanje (8 % : 9 %).

Kad je reč o klasnoj strukturi rukovodstva SKJ, treba izneti jednu ogradu koja se odnosi na to što se statistički iskazuju kao radnici oni rukovodioci koji imaju radničko obrazovanje i koji su eventualno počeli da se bave radničkim zanimanjem, bez obzira što se više godina nalaze na plaćenim političkim funkcijama. To ne važi samo za Savez komunista nego i za sve komunističke partije, na vlasti i u opoziciji. Ilustrativna je u tom smislu ocena jednog istraživača, koji, analizirajući klasnu strukturu rukovodstva KP Francuske, piše: »Najzad, opšte je poznato da jedan profesionalac u KPF (misli na generalnog sekretara — V.G.) nastavlja da se iskazuje po svojoj staroj profesiji, mada je ne vrši više od dvadeset godina«.¹¹ Iako procenat učešća radnika u sastavu rukovodećih organa SKJ nije zadovoljavajući, treba reći da su radnici ipak više zastupljeni u istim, nego u ostalim organima i institucijama našeg društva. Navedimo, na primer, podatak da nosioci radničkih zanimanja čine 15% među delegatima republičkih i pokrajinskih skupština (izabranih 1974), što je gotovo čelvorostruko povećanje (4%) u odnosu na ranije razdoblje. U Skupštini SFRJ učešće radnika 1974. godine bilo je 14%, što je dvostruko više nego u prethodnom periodu.

Iznećemo neke podatke o proporciji radnika u sastavu rukovodstava nekih radničkih partija. U pogledu udela radnika u rukovodstvima socijaldemokratskih partija , situacija se u proteklih pola stoleća promenila. Pokazaćemo to sledećim primerom. Između dva svetska rata radnici su dominirali u sastavu rukovodstva i medu poslanicima Socijaldemokratske partije Nemačke. Na prvim izborima posle drugog svetskog rata (1949) radnici su činili 33% socijaldemokratskih poslanika. Na sledećim izborima 1952. godine 44% socijaldemokratskih poslanika bili su radničkog porekla, ili su se makar kratko bavili radničkim zanimanjem. Posle izbora 1956. godine među poslanicima nemačkih socijaldemokrata i u sastavu rukovodstava ove partije konstantno je opadalo učešće radnika. U rukovodstvima nekih socijaldemokratskih partija udeo radnika je sve do sredine pedesetih godina bio izuzetno veliki. Na primer, među rukovodiocima Radničke partije Norveške (svih nivoa) bilo je 1957. godine 52% radnika, 41% »belih okovratnika« i 7% pripadnika slobodnih profesija. Većinu poslanika SP Austrije (60,8%) činili su 1956. radnici. Ali, u skoro svim ostalim socijaldemokratskim partijama u tom razdoblju učešće radnika u strukturi rukovodstava bilo je znatno manje, sa tendencijom opadanja.

Medu rukovodiocima (svih nivoa) Socijalističke partije Francuske (u kojoj radnici čine 20% članstva) bilo je 1973. godine 14,4°o radnika. Zastupljenost radnika među rukovodiocima ove partije opadalo je idući ka višim nivoima partijske hijerarhije, što dobro ilustruje podatak da se među rukovodiocima federacija Socijalističke partije nalazi 10% radnika (ili onih koji su nekada obavljali radnička zanimanja), a da u Upravnom komitetu Partije, izabranom 1974. godine, nije bilo nijednog radnika. Na osnovu toga P. Bacaul ispravno zaključuje: »Radnici su progresivno eliminisani kako se penje u hijerarhiji«. U Socijalističkoj partiji Belgije situacija je slična kao i u Socijalističkoj partiji Francuske. U Nacionalnom izvršnom komitetu (NEC) Laburističke partije Velike Britanije (u čijem sastavu radnička klasa čini ogromnu većinu) uočljiv je trend smanjivanja proporcije radnika. Dok su početkom ovog veka radnici činili 9/10 sastava ovog organa, sredinom sedamdesetih godina oni su činili samo l/2.  Još je izraženije opadanje učešća radnika među poslanicima Laburističke partije Velike Britanije u Parlamentu. Svih 29 poslanika ove Partije, izabranih 1906. godine bilo je radničkog porekla, 1918. godine oko 90% laburističkih poslanika bilo je iz redova radnika (na što upućuje podatak da su završili samo osnovnu školu), a 1930. godine radnici su činili oko 70% poslanika. Danas je taj procenat trostruko manji. Među članovima laburističke vlade takođe je uočljivo opadanje zastupljenosti radnika. Od 20 članova kabineta 1924. godine jedanaestorici je otac bio radnik i počeli su karijeru kao radnici sa samo osnovnim obrazovanjem. Udeo radnika u laburističkim kabinetima kretao se ovako: 1929. godine 8 (od 19); 1935. 7 (od 14); 1945. 10 (od 20); 1950. 9 (od 18); 1951. 3 (od 14); 1955. 4 (od 14); 1959 4 (od 114); 1964. 5 (od 23).¹²

Među poslanicima, članovima Socijalističke partije Austrije bilo je 1971. godine 21,5% radnika, što je ogromno smanjenje u odnosu na 1965. godinu kada je 60,8% poslanika ove Partije bilo iz redova radnika. U Komunističkoj partiji Italije među rukovodiocima svih nivoa bilo je 1954. godine 45,5% radnika. Komparacije radi, navodimo da je među rukovodiocima demohrišćana u istom razdoblju bilo samo 1,7% radnika. Petnaest godina kasnije (1969) zastupljenost radnika u rukovodstvima KP Italije je smanjena na 34%. Na višim nivoima partijske hijerarhije (nacionalni, regionalni) učešće radnika bilo je osetno manje (12,596) nego na lokalnom nivou (40,6%). Inače, u posmatranom razdoblju (1954— 1969) došlo je do izvesnog povećanja zastupljenosti radnika u rukovodstvu Demohrišćanske partije Italije (sa 1,7% na 3,4%). Tendencija smanjivanja procenta radnika uočena u sastavu rukovodilaca KP Italije došla je do izražaja i u strukturi poslanika izabranih na listi iste partije. O tome govori podatak da su radnici 1953. godine činili 14,5% poslanika KP Italije a da je taj procenat smanjen 1976. godine na 8.7%.

U Komunističkoj partiji Francuske (pariška federacija) postepeno opada učešće radnika u sastavu rukovodstava ćelija, sekcija i okruga. Dok su radnici 1974. godine činili 17% sekretara ćelija, 19% članova komiteta sekcija i 16% članova komiteta okruga pariške federacije, tri godine kasnije odgovarajući procenti bili su znatno niži: 13, 14, 14.¹³ Radnici čine relativno mali deo sastava rukovodstava građanskih partija. Od norveških građanskih partija radnici su najviše zastupljeni u rukovodstvu Narodne hrišćanske partije (19%), dok je njihovo učešće u rukovodstvima ostale tri građanske partije samo simbolično.

Sudeći prem a oskudnim podacima može se reći da je udeo radnika u rukovodstvima ekonomski nerazvijenih zemalja veoma mali. Izuzetak su u tom pogledu rukovodstva komunističkih partija. U nekim od ekonomski nerazvijenih zemalja činilac koji u velikoj meri uslovljava zauzimanje rukovodećeg položaja u partiji je kastinska pripadnost (npr., Cejlon, Indija), srodstvo sa verskim liderima i plemenskim poglavicama (npr., Nigerija, Sijera Leone, Obala Slonovače).

b. Nivo obrazovanja

Među liderima radničkih i građanskih partija u zapadnoevropskim zemljama naročito su zastupljeni nastavnici (svih nivoa), advokati i novinari. Zbog naglašenog prisustva u rukovodstvu tih skupina i uopšte pripadnika bolje stojećih slojeva društva, može se reći da su rukovodstva građanskih partija po klasnom sastavu sličnija svojoj članskoj i izbornoj bazi nego rukovodstva radničkih partija. Kao primer naglašenog udela nastavnika u strukturi rukovodstva navešćemo Socijalističku partiju Francuske. U Upravnom komitetu ove Partije učešće nastavnika ovako se kretalo: 1953. — 43%; 1960. — 46%; 1970. — 31%; 1974. — 45%. S obzirom na iznete procente nije daleko od istine zaključak jednog istraživača da »nastavnici rukovode Partijom«.¹⁴

Među poslanicima Laburističke partije Velike Britanije 1970. godine jednu trećinu su činili nastavnici i advokati. Rukovodioci su najčešće obrazovaniji od članova. O tome rečito govori podatak da je 1970. godine 58,7% poslanika Laburističke partije Velike Britanije imalo visoko obrazovanje (od čega 25% u Oksfordu i Kembridžu). Kod konzervativnih poslanika u istoj zemlji zastupljenost visokoobrazovanih bila je (1969) još veća: 63% (od čega 51,1% u Oksfordu i Kembridžu).¹⁵

U Socijaldemokratskoj partiji Nemačke učešće visokoobrazovanih među poslanicima 1969. iznosilo je 40,5%, a kod poslanika Hrišćansko demokratske unije 64%. (Isto, str. 642 ))

Razlika u školskoj spremi između rukovodilaca i članova uočava se i u komunističkim partijama na vlasti. O tome govori sledeća tabela:

Gornja tabela pokazuje čvrstu pozitivnu korelaciju između stepena obrazovanja članova i hijerarhijskog nivoa organa kao i trend brzog porasta nivoa obrazovanja partijskih funkcionera. O razlici u obrazovanju između rukovodstva i članstva KPSS govori podatak da je 1977. godine visoku spremu imalo 26,1% članova KPSS i skoro 100% sekretara komiteta od rejonskog do centralnog.

U Savezu komunista Jugoslavije rukovodioci su, takođe, znatno obrazovaniji od članova. Navedimo, kao ilustraciju, podatak da je 74,6% članova CKSKJ izabranih na Desetom kongresu 1974. godine imalo visoku ili višu stručnu spremu. U sastavu Centralnog komiteta SKJ izabranog na XI kongresu SKJ 1978. godine i u sastavu centralnih komiteta republika i pokrajinskih komiteta izabranih iste godine bilo je 61,5% članova sa visokom i višom spremom, što je trostruko više nego što je ta obrazovna skupina bila zastupljena u članstvu SKJ 1978. godine (21,1%). Do naglog povećanja proporcije članova sa visokom spremom došlo je na Dvanaestom kongresu SKJ 1982. godine. U sastavu CKSKJ izabranom na tom Kongresu bilo je 80,4% članova sa visokom spremom (članovi CKSKJ sa višom spremom ovde nisu uračunati).

Na osnovu iznetih podataka može se lormulisati hipoteza o dominaciji obrazovanih članova u svim partijama, radničkim i građanskim. Ti podaci ukazuju da je obrazovni nivo nacionalnih rukovodilaca znatno viši nego obrazovni nivo regionalnih i lokalnih rukovodilaca. To nije obeležje samo radničkih partija na vlasti, niti uopšte radničkih partija, nego svih političkih partija, što pokazuje primer italijanskih partija od krajnje levice do krajnje desnice. Oskudni podaci pokazuju da i u rukovodstvima afričkih partija dominiraju obrazovane skupine. Teško je reći šta uslovljava visoku pozitivnu korelaciju između nivoa obrazovanja i položaja u partijskoj hijerarhiji. Zašlo se ta pravilnost sve više uočava i u radničkim partijama koje su dugo godina gajile neskriveni prezir prema intelektualcima? Mislimo da bar deo odgovora na to pitanje treba tražiti u činjenici što se partije danas suočavaju sa sve složenijim problemima za čije rešavanje nije dovoljna samo odanost već i stručnost. No, deviza kineske kulturne revolucije »nije važno da je (rukovodilac — V.G.) stručan nego crven«, ipak ne pripada definitivno prošlosti nego je i aktuelni princip kadrovske politike mnogih partija.

c. Starost

Partijski rukovodioci se od ostalih članova razlikuju najčešće i po većoj starosti. Navodimo podatak da je 1971. godine 65,2% članova Socijalističke partije Austrije imalo iznad 40 godina, dok je iznad te starosne granice bilo 92,5% partijskih poslanika u Parlamentu. Delegati iste partije na Partijskoj konferenciji (Parteitag) 1974. godine — koja je najviši organ SP Austrije — bili su znatno stariji od članstva: 80% delegata imalo je više od 45 godina.¹⁶

E. Janosik je pokazao da rukovodioci organizacije (constituency) Laburističke partije Velike Britanije imaju u prošeku između 35— 55 godina, a da su predsednici tih organizacija i poslanici u Parlamentu u proseku deset godina stariji.¹⁷ Raspoloživi podaci govore da u pogledu prosečne starosti rukovodstva nema bitne razlike između levih i desnih partija.

Rukovodstva komunističkih partija na vlasti takođe su u proseku starija od članstva. Prosečna starost Politbiroa KPSS izabranog na 25. kongresu 1977. iznosila je 69 godina a više od polovine članova Politbiroa KP Kine izabranog na XI kongresu 1976. imalo je 1982. više od 72 godine. Prosečna starost članova Centralnog komiteta KP Kine izabranog na X kongresu 1973. godine iznosila je 63 godine, Politbiroa 66 , a Stalnog biroa 71 godinu.

U starosnoj strukturi Saveza komunista ispoljavaju se iste tendencije: rukovodioci su znatno stariji od članstva. Dok u članstvu SKJ dominiraju mladi — o čemu govore podaci da je prosečna starost članstva SKJ 1980. godine bila 36,6 godina i da članovi do 27 godina čine trećinu članstva (32,696) — u rukovodstvima SKJ su nesrazmerno zastupljeni stariji. No, između pojedinih nivoa rukovodstva SKJ postoje (kao što pokazuje Tabela 114) velike razlike. U sastavu opštinskih konferencija i komiteta dominira srednja generacije (36—45 godina), koja je u tim organima SKJ predstavljena trostruko više nego u članstvu (36,2% : 11,3%). Mlađa srednja generacija (28—35 godina) i starija srednja generacija (45—55) takođe su znatno zastupljenije u sastavu pomenutih organa nego u članstvu SKJ. Prva čini 28,9% sastava konferencija i komiteta, a 23,7% članstva, a kod druge je razlika još veća, jer u pomenutim organima učestvuje sa 18,4% a u članstvu samo 10.2%. Starosna piramida predsednika opštinskih konferencija i komiteta u odnosu na članove konferencija i komiteta, »nakrivljena« je na srednju i stariju srednju generaciju sa znatno manjim osloncem na mlade. Sudeći po podacima koje sadrži Tabela 113 vodeći članovi rukovodstva opštinskih organizacija SK su stariji nego članovi tih rukovodstava. Na republičkom i pokrajinskom nivou, u odnosu na opštinski, znatno je manje učešće mlađih generacija, a izraženije je učešće starijih. Ta se tendencija još jače izražava u Centralnom komitetu SKJ, u čijem sastavu učešće mladih komunista iznosi samo 1,2%, što je dvadeset sedam puta manje nego što je ta generacijska skupina zastupljena u članstvu SKJ. Učešće mladih u sastavu CK SKJ, izabranog na XI kongresu 1978. godine upoređeno sa republičkim i pokrajinskim nivoom, petostruko je manje, a upoređeno s opštinskim nivoom jc desetostruko manje. Zastupljenost mlađe-srcdnje i srednje generacije u CKSKJ takođe je manje nego na dva druga posmatrana nivoa organizovanja u SKJ.

U sastavu Centralnog komiteta SKJ relativno je najprisutnija (37%) stara generacija (56 i više godina), a za njom sledi starija-srednja generacija (36,4%). Obe ove starosne grupe znatno su više zastupljene u sastavu CKSKJ nego u članstvu SKJ: stara generacija je dvostruko zastupljenija u sastavu CKSKJ nego u članstvu (37% : 18,3%), a starija srednja generacija trostruko više (36,4% : 10,3%). U celini gledano, samo jedna četvrtina članova CKSKJ ima manje od 46 godina, a u strukturi članstva ta starosna skupina (do 46 godina) čini više od tri četvrtine.

Starosna struktue članova CKSKJ izabranih na XII kongresu 1982. godine u još većoj meri odstupa od starosnog sastava članstva. Stara generacija koja je u sastavu CKSKJ izabranom na XI kongresu bila relativno najbrojnija postala je posle XII kongresa SKJ i apsolutno dominantna: njeno učešće je povećano sa 37% na 53,4%. Starosna struktura članova SKJ može se, uz male korekcije, prikazati u obliku piramide, sa širokim dnom i uskim vrhom, a starosna struktura CKSKJ u obliku izvrnute piramide. Nije lako objasniti uzroke nesrazmernog udela starijih generacija koji se očituje u rukovodstvima svih političkih partija. Jedan deo objašnjenja valja svakako tražiti u činjenici da je politika (između ostalog) veština koja se postepeno uči i da zato rukovođenje partijom zahteva određeno iskustvo. Uz to, partijski lideri često nastoje da zadrže svoj položaj zbog socijalnih pogodnosti (moći, uticaja, ugleda) koje im on obezbeđuje. Oni u tome uspevaju koristeći se upravo ovlašćenjima koja proizlaze iz hijerarhijskog položaja na kome se nalaze. Drugim rečima, sami položaji u strukturi partijske organizacije (i organizacija uopšte) obezbeđuju njihovim nosiocima pretpostavke (instrumente) pomoću kojih mogu da se na njima dugo zadrže; stalnost rukovodstava proizlazi iz hijerarhijskog principa partijske organizacije. Mislimo da u tome treba pre tražiti ključ za objašnjenje naglašenih gerontokratskih tendencija, nego u psihološkim činiocima, kako to, na primer, čini M. Duverger u svojoj kapitalnoj studiji o političkim partijama. On piše: »Privrženost starim licima i duboki konzervativizam mase imaju ovde odlučujuću ulogu. Ali nisu samo oni u pitanju: možda izvesna ljubomora, duboka i mračna igra u tome ima odlučujuću ulogu. Superiornost u godinama je jedina koja ne prouzrokuje nikakve zavisti: jedina koja ne šokira osećanje jednakosti. Priznati superiornost starijeg ne implicira priznavanje vlastite inferiornosti, jer se može postati isti kao on stareći. Egalitarno osećanje i rivalitet generacija suprotstavljaju se da bi se suprotstavili podmlađivanju kadrova u demokratskim partijama«.¹⁸ Kod Duvergera je reč, kako pokazuje citirani fragment, o elitističkom pristupu, koji a priori negira članstvu mogućnost principijelnog i racionalnog opredeljenja. Misaono zaleđe njegovih shvatanja je teorija »demokratskog elitizma« o kojoj smo raspravljali na drugom mestu.

d. Pol

Medu rukovodiocima političkih partija dominiraju muškarci. Premda su žene manje zastupljene i u članstvu, ta nesrazmera je izraženija u sastavu rukovodstva. Lako se uočava čvrsta korelacija između pola članova i zastupljenosti u organima partija: što je viši nivo rukovodstva, zastupljenost žena je manja. Posebno je malo učešće žena u izvršno-političkim organima radničkih partija (politbiroima, sekretarijatima, nacionalnim savetima itd.). Na primer, u sastavu politbiroa izabranih na kongresima šest komunističkih partija na vlasti od 1971. do 1976. godine (KP Bugarske, KP Kube, Poljske ujedinjene radničke partije, KP Rumunijc, Mađarske socijalističke radničke partije i KPSS) učešće žena je iznosilo samo 4,4%. Udeo žena u istom razdoblju bio je znatno veći u politbiroima zapadnoevropskih komunističkih partija (11%), a još veći (23%) u izvršno-političkim organima pet zapadnoevropskih socijaldemokratskih partija (SP Austrije, SP Portugala, Radnička partija Norveške, Laburistička partija Velike Britanije, SDP Švedske).

Najnepovoljnija je situacija u tom pogledu u Savezu komunista Jugoslavije jer u sastavu Predsedništva CKSKJ izabranog na XII kongresu 1982. godine nema ni jedne žene. Nezadovoljavajuće je učešće žena i u sastavu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. U sastavu tog organa izabranog na Desetom kongresu 1974. godine žene su činile 11% što je dvostruko manje od zastupljenosti žena u sastavu Saveza komunista u istoj godini (22%). Taj raskorak je međutim, još više povećan jer je učešće žena u CKSKJ izabranom na Dvanaestom kongresu 1982. godine opalo na 9,3% što je trostruko manje od učešća žena u članstvu SKJ koje je u međuvremenu poraslo na 26,1%.

U celini uzev, izneti podaci pokazuju da u pogledu polne strukture nema bitn ih razlika između građanskih i radničkih partija. Kao argument u prilog toj hipotezi može da posluži podatak da ni u jednoj italijanskoj partiji, od krajnje levice do krajnje desnice, učešće žena u nacionalnom rukovodstvu 1967. godine nije premašivalo jednu desetinu. Isto je i sa učešćem žena u regionalnim rukovodstvima partija u to j zemlji.¹⁹ Da ovde nije reč samo o nepovoljnoj situaciji u jednoj godini koja se može pripisati dejstvu situacionih faktora već o dugogodišnjem trendu govori podatak da su žene u razdoblju 1945—1963. godine činile 8,7% rukovodilaca KP Italije i 2,7% demohrišćanskih rukovodilaca. Neke političke partije preduzimaju, međutim, mere da stanu na put potisnutosti žena iz sastava rukovodećih organa. Tako je, na primer, u Statutu SP Francuske (1974) usvojena odredba po kojoj u svim partijskim organima mora biti najmanje 10% žena. To nastojanje je dalo rezultate što se vidi po podatku da je 1975. godine u Izvršni komitet SP Francuske izabrano 11% žena, a dve godine kasnije 14%, dok ih ranije, pre stupanja na snagu Statuta, nije bilo, ili su bile samo simbolično zastupljene u sastavu tog organa.

U pogledu žena u rukovodstvima građanskih partija situacija je, takođe, nepovoljna. Navedimo, na primer, podatak da je tek svaki treći rukovodilac američkih partija (u Sietlu i Mineapolisu) i svaki šesti rukovodilac kanadskih partija (u Vankuveru i Vinipengu) žena. Nešto povoljnija situacija u američkim partijama nego u kanadskim rezultira iz činjenice da su one internim pravilima obezbedile minimalno prisustvo žena u sastavu rukovodstva. Ali iznete proporcije (1/3, odnosno 1/6) kriju još veću nejednakost u stvarnosti, jer, kako jedno istraživanje pokazuje, procenat učešća muškaraca je neuporedivo veći na gornjim (strateškim) nivoima partijske hijerarhije. Isto istraživanje pokazuje da žene koje su dostigle više nivoe hijerarhije u američkim i kanadskim partijama, posvećuju više vremena partijskom radu nego muškarci na istim nivoima hijerarhije. Pošto su podaci o potisnutosti žena uzeti iz različitih partija (radničkih, građanskih; na vlasti, u opoziciji), koje uz to deluju u osobenim društveno-ekonomskim i kulturnim uslovima (socijalističke zemlje, kapitalističke zemlje, ekonomski nerazvijene zemlje), uzroci nepovoljnog položaja žena o kome govore ti podaci ne mogu se tražiti u osobenostima ove ili one partije pojedinačno uzete, nego u dubljim činiocima. Tu pre svega mislimo na podređen položaj žena u ekonomskom i uopšte društvenom životu, snažno prisustvo u različitim političkim kulturama stava da je politika »muški posao«, diferenciranu socijalizaciju žena u pravcu vršenja isključivo uloge domaćice i majke, itd.

Zaključne napomene

Izneti podaci su, nadamo se, dovoljno dokumentovali na početku poglavlja iznetu tvrdnju da su sve savremene političke partije nehomogene u pogledu sastava svojih članova, birača i rukovodilaca. Ali iz toga bi bilo pogrešno izvesti zaključak da su one nehomogene na isti način, tj. da su sve političke partije po svojoj socijalnoj strukturi identične. U tom pogledu, uočljive su razlike između strukture partijskog članstva i birača, s jedne strane, i rukovodilaca, s druge strane. Kad je reč o članstvu i biračima, prezentirani podaci sugerišu stav da se, i pored nehomogenosti socijalnog sastava, u većini partija, radničkih i građanskih, može identifikovati osnovno socijalno-klasno jezgro. Klasni sastav po pravilu može da posluži kao kriterijum demarkacije radničkih i građanskih partija. Istini za volju, uočili smo i tendenciju opadanja učešća ili barem stagnacije radničke klase u sastavu članstva i birača radničkih partija, ali ta tendencija nije dominantna, pa su hic et nunc radničke i građanske partije u pogledu svog socijalnog sastava distinktne organizacije.

Takva se ocena, međutim, ne bi mogla izreći u pogledu strukture partijskih rukovodilaca. Premda su izneti podaci o sastavu partijskih rukovodstava (s obzirom na posmatrana obeležja) parcijalni, oni ipak omogućavaju da se odgovori na pitanja postavljena na početku ovog odeljka. Odgovori i na prvo i drugo pitanje su afirmativni. Rukovodioci nesumnjivo čine distinktivnu grupu u odnosu na članstvo vlastitih partija, a rukovodioci različitih partija su između sebe veoma slični. Na osnovu prezentiranih podataka može se čak tvrditi da postoji veća sličnost između rukovodstava različitih partija, nego između rukovodstava i članova njihovih partija. Tu nije reč samo o strukturalnom preseku sastava partijskih rukovodstava već i o istosmernim tendencijama na osnovu kojih se može formulisati pretpostavka o još većoj strukturalnoj sličnosti partijskih rukovodstava u budućnosti.

Izneti podaci dopuštaju da se sasvim provizorno skicira »robot-portret« rukovodioca savremene političke partije. Njegove su karakteristike sledeće: obavezno je ne-radničkog zanimanja, visoko obrazovan, znatno je veće starosti od članova i muškog je pola. Prezentirani podaci pokazuju da je sličnost »robot-portreta« sa stvarnom situacijom utoliko veća ukoliko se više penjemo po vertikali partijske organizacije.

Podaci o socijalnoj strukturi političkih partija (radničkih i građanskih) daju o njima nadasve važne indikacije. Preko strukture moguće je rekonstruisati politiku ili (ako je reč o partiji u opoziciji) političku orijentaciju partije . Učešće pojedinih socijalnih grupa u partijskom članstvu odgovara grosse mode zalaganju partije za interese tih grupa. U strukturi partija moguće je »prepoznati« ne samo njihovu opštu orijentaciju, nego i način na koji deluju. To se može lako pokazati na primeru komunističkih partija u zemljama »realnog socijalizma« u kojima je za obavljanje velikog broja važnih društvenih poslova neophodno da pojedinac dobije saglasnost nadležnog partijskog organa. To ima direktan uticaj na socijalnu strukturu partije jer u nju ulaze (u većem procentu od ostalih) pripadnici onih socijalnih skupina koji zbog svojih stručnih i drugih kvalifikacija mogu da obavljaju poslove za koje je neophodna saglasnost partije .

Naglašavajući važnost empirijske datosti, toga što čini društveno biće partije uopšte, svesni smo da emirijska datost nije cela istina o partiji. Svođenje partije samo na ocijalnu strukturu — koja jeste jedna dimenzija partijskog bića — onemogućava da se sagledaju dublje istine o partiji. Do iste greške dovodi redukovanje partije na organizaciju (način delovanja) koja je takođe jedna od dimenzija empirijskog bića partije . U oba slučaja svođenje partije na to što u datom trenutku empirijski jeste (organizacija ili struktura ), gubi iz vida ciljeve kojima partija teži. Isticanje značaja i onoga čemu partija teži ne sme, naravno, da baci u zasenak to što partija jeste; kao što je neopravdano svesti partiju na empirijsku datost, neopravdano je isto tako partiju ocenjivati samo po dimenziji budućeg, onog što su njeni ciljevi.

Apsolutizovanje važnosti socijalnog sastava partije koje ostavlja van svog horizonta dimenziju budućeg ne daje potpun uvid ni u sve dimenzije aktuelnog, iskustveno datog bića partije. Jer podatak o socijalnoj strukturi ne govori, između ostalog, ništa o tome kakav je uticaj pojedinih socijalnih grupa u partiji. Dominantno statističko učešće radnika u strukturi ne znači ipso facto njihov dominantan uticaj na politiku partije. Protiv fetišiziranja partijske strukture govori, između ostalog, to što su procesi birokratizacije u komunističkim partijama na vlasti došli do punog izražaja u vreme kada je učešće radnika u sastavu tih partija bilo izuzetno visoko i da je do ideološkog zaokreta socijaldemokratskih partija u kojem su napušteni mnogi socijalistički ciljevi došlo krajem pedesetih godina, upravo u razdoblju velikog učešća radnika u njihovom članstvu i u rukovodstvima.

 

Izvod iz: V. Goati, (1984); Savremene političke partije – pokušaj komparativne analize. Beograd: Partizanska knjiga.
Priprema: Princip.info

 

---

1.  O tome podrobno raspravlja M. Abrams, »Social Class and British Politics«. Political Sociology, Harper Torch books, New York, 1966, str . 204.  ↩

2.  L. Dion, Societć et politique, la vie des groupes, Diuamique da la societć liberale. Les presses de universite Laval, Quebec, 1972, str. 38.  ↩

3.  E. Alard, P. Personen, »Cleavages in Finnish Politics«, Party Systems and voter Alignement, str . 342.  ↩

4.  R. Zariski. »Italy«, Western European Party Systems, Ed. P. Merkl, The Free Press, London, 1980, str. 144  ↩

5.  Patterns of Politics in Present-Day Japan « , Party Systems and Voter Alignments, Eds. S. M. Lipset, S. Rukkan , The Free Press, New York, 1967, str . 448—449.  ↩

6.  R. Alford, Party and Society , Rand McNally, Chicago, 1963, str . 101—102  ↩

7.  »Classe sociale objective, class e sociale subjective el comportement electorale«, Revue francais de sciences politiques , b r. 10-12/1971, str . 526.  ↩

8. »Social Cohesion , Political and Strains in Regimes«, European Politics: d. Reader, str . 220.  ↩

9.  Class Voting and Religious in the European Democracies. A Preliminary Report, Institute of the international studies, Berkeley, 1971. str. 7  ↩

10.  Party Politics. Cambridge University Press, Cambridge. 1966, str. 288.  ↩

11.  Bacaut, Les dirigeants du parti socialiste. Press universitaires de Lyon, Lyon. 1970. str. 195.  ↩

12. L. Epstein, Political parties in Western democracies. str. 172  ↩

13.  F. Subilieau , »Les Communistes parisien son 1977«, Revue Francaise de sciences politiques, br . 4—5, 1979, str . 810.  ↩

14.  P. Bacaut, Les dirigeants du Parti Socialiste. str. 126.  ↩

15.  Western European Party Systems, str . 64.  ↩

16.  »The Socialist Parly of Austria«, Social Democratic Parties in Western Europe, Eds. W. Paterson , A. Thomas, str . 219.  ↩

17. Cit. po: P. Merkl, »The Sociology of European Parties: Members, Voters and Social Groups« Western European Party Systems , str. 641—642.  ↩

18. Les pa rties politiques, str. 188—189.  ↩

19.  G. Sani, Politička sociologija, str 119.  ↩