Može li pogrdan jezik imati politički značaj? – čitalac će se zapitati.

Bez sumnje. Evo primera uzetog iz polja za koje su svi klasno svesni radnici zainteresovani.

Nas, pravdiste, pogrdno zovu “uzurpatorima”, ljudima koji nezakonito uzimaju vlast. U martu 1912. godine, plehanovci, vperjodisti, trockisti, likvidatori i mnoštvo drugih grupa “ujedinili” su se kako bi nas vređali na ovaj način. Sada, u junu 1914. godine, dve godine kasnije, pristalice Jedinstva, likvidatora, vperjodista, trockista i verovatno desetak drugih grupa ponovo se “ujedinjuju” da nas vređaju.

Da bismo pomogli čitaocu da shvati politički značaj ove sklonosti, tražimo od njega da se seti nekih osnovnih stvari koje pristalice ovih grupa pokušavaju da isteraju svojom galamom i uvredama. Oni su, svi redom, proglasili Konferenciju iz januara 1912. godine aktom uzurpacije, nezakonitim zauzimanjem vlasti. Konferencija, kako tvrde, nije imala pravo da sebe naziva vrhovnim organom celog marksističkog tela.

Divno, gospodo! Ali pogledajte kako političke činjenice otkrivaju ispraznost i lažnost vaših fraza.

Pretpostavimo da ste u pravu i da je Konferencija iz januara 1912. bila “nezakonito zauzimanje vlasti”. Šta sledi iz toga? Sledi da su sve grupe, trendovi i krugovi i svi socijaldemokrati koji osporavaju ovo “nezakonito zauzimanje vlasti”, trebali da odbrane “zakon”. Zar nije tako? Trebali su se udružiti, ne samo da bi vređali uzurpatore, nego i da ih obore.

To je neosporno, zar ne?

Dakle, hrabri Plehanov, neustrašivi Trocki, smeli vperjodisti i plemeniti likvidatori nisu mogli da se ujedine zarad vređanja uzurpatora, a da se istovremeno ne udruže u cilju rušenja uzurpatora. Ako naši heroji to ne bi uradili, pokazalo bi se da su samo brbljivci, zar ne?

I šta je trebalo da učine da se sruše “uzurpatori”?

Sve što su plemeniti demonstranti protiv uzurpacije morali učiniti je da se udruže bez uzurpatora, osude ih i daju radnicima praktičan primer – činjenice, a ne obećanja, dela, a ne fraze – kako legitimna tela funkcionišu, u odnosu na ona uzurpirana.

Samo se osoba koja sve klasno svesne radnike u Rusiji smatra idiotima ne bi složila sa tim da bi ovi radnici, kada bi videli ujedinjene aktivnosti plemenitih demonstranata protiv “uzurpatora”, podržali demonstrante, a potom izbacili uzurpatore, ismejali ih i prezreli!

Ovo je sasvim jasno, zar ne?

Moglo bi se reći i da je nesporno da bi bila obaveza, ne samo svakog marksiste, već i svakog cenjenog demokrate, da se ujedini sa svim protivnicima “uzurpacije”, sa ciljem rušenja uzurpatora.

Ali, šta se zapravo dogodilo? Šta se dogodilo dve godine nakon što su naši plemeniti protivnici “uzurpacije” zauzeli poziciju protiv uzurpatora? Ono što se desilo je da su “uzurpatori” ujedinili 4/5 (četiri petine) svih klasno svesnih radnika u Rusiji oko svojih odluka.

Za dve i po godine, od 1. januara 1912. do 13. maja 1914. godine, novine pravdista su dobile finansijsku podršku od 5.674 radničkih grupa, dok su plemeniti protivnici “uzurpacije” dobili podršku 1.421 radničke grupe.

“Uzurpatori” su doveli do jedinstva četiri petine radnika Rusije, ne samo u rečima, nego i delima. Plemeniti neprijatelji “uzurpacije”, međutim, nestali su u dimu, jer je njihov Avgustovski blok propao; Trocki, Leti, kavkaski lideri, itd., raspali su se u odvojene male grupice, koje su se u stvarnom pokretu pokazale kao bezvredne, pojedinačno i kolektivno.

Kako se ovo čudo objašnjava? Kako je četiri petine radnika moglo da podlegne “uzurpaciji” protiv brojnih, mnogostrukih, plemenitih neprijatelja uzurpacije koji su predstavljali “mnoštvo pravaca”?

Čitaoče, to se moglo i moralo dogoditi iz sledećeg razloga: u politici pogrdan jezik često služi kao zastor za potpun nedostatak principa i sterilnost i impotenciju onih koji takav jezik koriste.

To je sva mudrost.

Ali, uprkos svim uvredama uperenim ka pravdistima, “uzurpatorima”, lenjinistima itd., klasno svesni radnici se ujedinjuju i nastaviće da se ujedinjuju oko taktike i principa konzistentnog marksizma. Uprkos takvom rečniku, oni prepoznaju jedinstvo samo odozdo, jedinstvo radnika zasnovano na prihvatanju svih odluka “celog marksističkog tela”.

Podređivanje manjine većini, a ne kompromis sa intelektualističkim grupicama – samo to može poslužiti kao princip pokreta radničke klase.

 

V.I. Lenin – Trudovaya Pravda No. 23, Jun 24, 1914. Collected Works, Progress Publishers, 1972, Moscow
Prevod: Princip.info