Liberalni mediji uživaju da optuže predsednika Venecuele Nikolasa Madura da je izdao socijalističke ideje, time što je dozvolio da se strani kapital nesmetano priliva u privatni sektor u zemlji, a kao rezultat toga privilegovana elita se bogati dok mase žive u siromaštvu. Maduro je, naime, dao poreske olakšice za privrednike čiji kapital potiče iz inostranstva, a zanemario je domaću privredu, kao i većinu stanovništva koja ne može da priušti uvezene proizvode.1 Čitanjem novinskih naslova, bez dublje analize ekonomske situacije Venecuele u kapitalističkom svetu, lako se da napraviti sud o Madurovom izdajništvu čavizma. Kako ne bismo napravili istu grešku, prostudirali smo trenutnu socio-ekonomsku sliku Venecuele.
Naime, Sjedinjene Američke Države nametnule su Venecueli embargo koji sprečava uvoz hrane, lekova, sredstava za proizvodnju i drugih neophodnih potrepština koje se nabavljaju putem državnih institucija poput Centralne banke Venecuele, državne naftne kompanije Petróleos de Venezuela, Bandes-a (Banco de Desarrollo Económico y Social de Venezuela) i drugih banaka koje vršu spoljašnju trgovinu. Istovremeno, ovaj embargo stimuliše uvoz koji obavljaju privatnici, pa se tako u većim venecuelanskim gradovima, poput Karakasa, Valensije i Marakaja, izrodio veliki broj marketa, takozvanih bodegones-a, koji sadrže proizvode koji dolaze iz velikih robnih lanaca u SAD poput Walmart-a i Costco-a. U ovim marketima transakcije se vrše u dolarima i drugim devizama, koji su počeli da se razmenjuju na ulicama umesto venecuelanskog bolivara, i došlo je do hiperinflacije bolivara.
Šta za Venecuelu predstavlja ovo „bujanje“ privatnog sektora? Bez preterivanja možemo svesti analizu na jednu reč: preživljavanje. Američke sankcije trenutno devastiraju venecuelansku ekonomiju, i Maduro prihvata sve moguće „povlastice“ koje mu SAD nude. Ovaj scenario je dobro poznat svima koji su pretrpeli period sankcija i znaju do koje mere one štete ekonomiji jedne zemlje.
Ekonomska blokada je, naravno, jedno preventivno oružje koje SAD upotrebljavaju kako ne bi morale da upotrebe vojsku, ili dok ne upotrebe vojsku.2 Pokušaji uništenja javnog sektora i investiranje u privatni sektor postoje i na Kubi. U određenim hotelskim lancima na Kubi mogu se kupiti cigarete, pivo i drugi proizvodi po međunarodnim cenama, međutim, kada Kuba pokuša da uveze pirinač za školske menze, sankcije to sprečavaju. Tako sada Venecuelanci mogu da kupe proizvode najrazličitije prirode: Nutella, Coca-cola, M&Ms i Jif su dostupni u marketima, ali potrepštine za lečenje rake za koje Ministarstvo zdravlja daje subvencije su pod embargom. Dolar je u Venecueli postao simbol nejednakosti.
Zbog ovakvog scenarija i Vijetnam se često nalazi na meti kritičara, pa zbog mera koje sprovodi kako bi ostao neokupirana država u kapitalističkom svet-sistemu, biva optužen da nije socijalistička zemlja. Kako bismo ukratko sumirali ono što se dešava u ovim zemljama, parafraziraćemo venecuelanske medije: „SAD primenom doktrine neoliberalnog šoka iznose sankcije i pooštravaju neravnotežu u zemlji.“3
Krajni cilj imperijalističkih snaga je poznat. Kako će se ova istorijska nužnost raspetljati, ostaje da se vidi.
Leave a Reply