Većina ljudi pretpostavlja da nejednakost između globalnog Juga i globalnog Severa (Sjedinjene Države, Zapadna Evropa, Japan, Kanada i Australija) opada tokom poslednjih nekoliko decenija. Uostalom, kolonijalizam je iza nas i siromašnije zemlje sigurno postepeno “sustižu” bogatije. Međutim, čudno je da se sve vreme događa upravo suprotno. Jaz u prihodu po stanovniku između Juga i Severa učetverostručio se od 1960. godine, što se može opisati samo kao upečatljiv obrazac divergencije.

 

Ovaj trend je velikim delom posledica neravnoteže snaga u svetskoj ekonomiji. Pojednostavljeno rečeno, bogate zemlje imaju nesrazmeran uticaj kada je reč o postavljanju pravila međunarodne trgovine i finansija – i one to čine na način koji služi njihovim vlastitim ekonomskim interesima, često na štetu svih ostalih.

 

Nigde ovaj problem nije očitiji nego kada je reč o raspodeli moći u Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu (MMF), unutar dve ključne institucije koje upravljaju globalnom ekonomskom politikom. Mogli bismo očekivati da će reprezentativnost u tim institucijama biti modelovana po uzoru na Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija ili možda proračunata prema broju stanovnika. U stvarnosti, ove institucije su duboko nedemokratske.

 

Problem počinje od vrha. Čelnici Svetske banke i MMF-a se ne biraju, već ih nominuju SAD i Evropa. Prema nepisanom pravilu, predsednik Svetske banke je uvek iz SAD-a, dok je predsednik MMF-a uvek Evropljanin.

 

Štaviše, glasačka moć u ovim institucijama u velikoj meri naginje u korist bogatih zemalja. SAD imaju faktički veto na sve značajne odluke, a zajedno sa ostatkom G7 i Evropskom unijom kontrolišu znatno više od polovine glasova u obe institucije. Zemlje sa srednjim i niskim prihodima, koje zajedno čine 85 procenata svetske populacije, imaju manjinski udeo.

 

Ako raspodelu glasova posmatramo prema glavi stanovnika, otkrivamo da su nejednakosti zaista ekstremne. Za svaki glas koji ima prosečna osoba na globalnom Severu, prosečna osoba na globalnom Jugu ima samo jednu osminu glasa (a prosečna osoba iz Južne Azije ima samo dvadesetinu glasa).

 

Ne samo da postoji manjinska kontrola nad kreiranjem globalne ekonomske politike, već je i očigledna rasna neravnoteža: u proseku, glasovi “obojenih” ljudi vrede samo delić glasa njihovih kolega. Da je to slučaj u bilo kojoj zemlji, bili bismo ogorčeni. Mi bismo to nazvali aparthejdom. Ipak, oblik aparthejda danas deluje u samom središtu međunarodnog ekonomskog upravljanja i prihvaćen je kao “normalan”.

 

U nekim slučajevima razlike između zemalja su posebno upečatljive. Uzmimo Bangladeš i Nigeriju, obe bivše britanske kolonije. U MMF-u današnji glas Britanaca vredi 41 puta više od glasa Bangladežana i 23 puta više od glasa Nigerijaca. A ovo je 21. vek; mnogo decenija nakon završetka kolonijalne vladavine.

 

Nejednakosti koje karakterišu glasačku moć u Svetskoj banci i MMF-u vuku korene iz kolonijalnog perioda. Uostalom, ove institucije su osnovane 1944. godine. Zemlje koje su u to vreme bile kolonije (poput Indije) integrisane su u sistem pod nejednakim uslovima, podređene svojim kolonizatorima. Drugim kolonijama je bilo dozvoljeno da se pridruže tek nakon sticanja nezavisnosti, u nekim slučajevima i tokom 1970-ih i 80-ih. Ove institucije su dizajnirane u kolonijalizmu i ostaju kolonijalnog karaktera u ključnim aspektima.

 

Moć glasa u Svetskoj banci dodeljuje se prema finansijskim udelima svake zemlje. U MMF-u je to pre svega prema bruto domaćem proizvodu (BDP), s tim što se takođe uzima u obzir “otvorenost tržišta“ u zemlji. Kao rezultat, zemlje koje su se obogatile tokom kolonijalnog perioda sada uživaju nesrazmernu moć kada je reč o određivanju pravila globalne ekonomije. Nejednakost rađa nejednakost.

 

Branitelji ovog sistema tvrde da je ovo legitiman pristup: kažu da ima smisla da veće ekonomije imaju veću moć nad odlukama vezanim za globalnu ekonomiju.

 

Ali razmislite o implikacijama ove tvrdnje. U bilo kom nacionalnom političkom sistemu odbacili bismo ideju da bogati ljudi trebaju imati veću glasačku moć od siromašnih i veći uticaj na odluke ekonomske politike. Ovo bismo videli kao korumpirano i moralno odbojno. Pa ipak, takva plutokratija je normalizovana u Svetskoj banci i MMF-u.

 

Ova neravnoteža glasačke moći pomaže da se objasni zašto su Svetska banka i MMF uspeli da nametnu programe neoliberalnog strukturnog prilagođavanja širom globalnog Juga tokom poslednjih 40 godina. Ovi programi – usredsređeni na privatizaciju, štednju i prinudnu liberalizaciju tržišta – stvorili su unosne profitne mogućnosti za multinacionalne kompanije, ali su imali razarajući efekat na Jugu: tokom 1980-ih i 90-ih doveli su do pada prihoda i rasta siromaštva i u nekim slučajevima pokrenule su recesije i stagnacije koje traju decenijama. Do danas one i dalje imaju negativan uticaj na zdravstvene ishode, uključujući smrtnost novorođenčadi i majki. Takva rušilačka politika nikada ne bi bila prihvatljiva pod demokratskim principima.

 

Civilno društvo i politički lideri na globalnom Jugu već dugo pozivaju na demokratizaciju Svetske banke i MMF-a. Kritičari tvrde da bi lideri ovih institucija trebalo da se biraju u transparentnom procesu. Oni su pozvali na sistem “dvostruke većine” takav da bi za važne odluke bila potrebna ne samo većina onih koji imaju najveće akcionarske udele, već i većina svih država članica. Ovo bi osiguralo da globalne države Juga imaju pošteniju reč u odlukama koje se na njih odnose i moć blokiranja štetnih politika.

 

Decenijama se na te zahteve oglušuju. Ali ove godine su dobili  podstrek od generalnog sekretara UN-a, Antonija Gjuteresa, koji je, dok je držao predavanje za fondaciju Nelsona Mandele, pozvao na demokratsku reformu glasačke moći u Svetskoj banci i MMF-u. Ovo predstavlja istorijski korak i kampanjci bi ga trebalo iskoristiti. Ako želimo da pucamo na pravedniju globalnu ekonomiju, moramo da započnemo dekolonizacijom institucija ekonomskog upravljanja.