Uskoro će se navršiti godišnjica od kada je u javnost dospela vest o optužbi, i potencijalnom izručenju “niških hakera” zbog prevare vredne 70 miliona dolara, a čija je žrtva i građanin savezne države SAD, Teksasa.¹ Ovaj je slučaj i dalje tekuć, te je obavijen velom misterije i manjkom detalja i činjenica, no ono zbog čega je posebno postao zanimljiv javnosti u Srbiji je upravo pretnja izručenjem sa kojom se suočavaju optuženi. Naime ugovor o ekstradiciji između Srbije i SAD je izglasan na sednici Narodne Skupštine Republike Srbije 14. februara 2019.² godine i ovo bi bio prvi slučaj izručenja u skladu sa novim ugovorom. I dok je SAD podvukla “sajber kriminal” kao jedan od glavnih razloga za potpisivanje novog ugovora, mediji i više nego rado pišu o zloslutnim “niškim hakerima” koji su sprečeni od strane heroja iz FBI, te se pitanje samo nameće, da li se na izručenju insistira zbog pravde i istinske međunarodne prirode krivičnog dela ili sa ciljem izvođenja političke predstave-presedana preko koje se pravda javnosti potpisivanje ugovora a dodvoruje vladi SAD?

Još jedan zanimljiv detalj je da je ovaj ugovor o izručenju jedan od poslednjih značajnijih dokumenata koje je Kajl Skot potpisao kao ambasador SAD,³ te je svom nasledniku ostavio i ovaj dokument u “amanet”. “Suma-sumarum”, vremenske i političke okolnosti koje stavljaju pod znak pitanja objektivnost potencijalne odluke o ekstradiciji su tu, što je još jedan indikator da su nadležni organi Srbije pod pritiskom od strane Američkih “partnera” da isporuče svoje građane kako bi dokazali svoju lojalnost i prijateljstvo dva režima novopotpisanim dokumentom. Da se podsetimo, Skot je poznat po svojoj nadmenosti u iskazivanju “prijateljstva” Srbiji (te je u jednom od svojih poslednjih intervjua rekao da je SAD pružila ruku prijateljstva Srbiji a da je na Srbiji da je prihvati), kao i otvorenoj kritici Srbije u skladu sa stavovima SAD, ali i pohvali “herojima operacije Halijard”.⁴,⁵

Iako je jedan od optuženih pristao da bude prvi izručeni po novom ugovoru, nisu samo direktni počinioci krivičnog dela na meti.⁶ Zahtev za izručenje je proširen čak i na pojedince čija je umešanost, najblaže rečeno, upitna. Tako izručenje preti i osobama koje su, na primer, samo hostovale domen preko koga su krivična dela izvršena,⁷ što je ekvivalentno kada bi, recimo, teretili YouTube zbog ilegalnog sadržaja koji se povremeno pojavljuje na tom sajtu, što je i bio predmet spora koji je okončan u korist sajta kada se ispostavilo da se taj sajt ne može teretiti za sadržaj koji postavljaju korisnici.⁸

Međutim, na izručenju se insistira čak i u takvim slučajevima što, opet, stavlja znak pitanja na objektivnost i neumešanost politike u slučaj, a obzirom da je troje osumnjičenih nestalo,⁹ vodeći se narodnom logikom da se zna ko beži od pravde, postavlja se takođe i pitanje protiv kojih osumnjičenih uopšte postoje jaki argumenti za izručenje. Čak je i sam Sud za ljudska prava u Strazburu preinačio odluku našeg suda o izručenju.¹⁰

Kako jedan od advokata osumnjičenih navodi, postoje čvrsti argumenti da se ugovor o ekstradiciji primenjuje asimetrično u korist SAD, što ne treba čuditi obzirom da se govori o svetskoj sili u odnosu na koju Srbija potpada pod naučnu definiciju “neo-kolonije”. Slučaj u kome je za prevaru vrednu 200 miliona dolara optužen američki državljanin, a po kome bi trebalo biti izručen, uopšte nije ni pokrenut,¹¹  te je argument da je u pravdi presudna moć politike u odnosu sile i njene “kolonije”, koja je ponovo umešala prste u vidu novog ugovora o izručenju, sve jača. O istorijatu asimetrične primene međunarodnog zakona na građane najveće svetske sile postoje čvrste činjenice, i to u slučaju ratnih zločina. Naime za zločine vojnika SAD u Vijetnamu i Avganistanu, američki vojnici ostaju pošteđeni od međunarodnog suda, a najskoriji slučaj povodom Avganistana, gde je međunarodni sud dobio i kritike i sankcije od strane vlade SAD, dok ta ista vlada zahteva izručenje, između ostalog, i srpskih građana za ratne zločine.¹²,¹³,¹⁴

I dok čekamo završetak ovog slučaja, moramo paziti da pravdu ne zameni politika, i to politika sile poput SAD. Kako je kroz istoriju pokazano, vlade malih država u svetu neokolonijalizma ne prezaju od igranja životima svojih građana kako bi postigli jeftine političke poene u očima velikih sila. No kada pravna država prestane da deluje i nju menja kolonijalna pravda pod uticajem politike, običan narod i celokupno društvo najviše ispašta i gubi.

 

Luka Nićiforović