Često se kaže da, iako je korupcija na sve strane, sistem ne bi mogao da opstane da nema „poštenih“ ljudi. Ako se malo bolje razmisli, nema sumnje da je ovo tačna tvrdnja. „Pošteni“ pojedinci se trude da žive striktno od svog rada i da nikoga ne oštete bilo podmićivanjem, bilo krađom, laganjem ili iskorišćavanjem. Ipak, u pozadini svega toga buja korupcija koja nije samo nekakva neželjena pojava u kapitalističkom društvu nego njegova suštinska odlika. U prvom tomu Kapitala, Marks opisuje kako se kapitalistički način proizvodnje mogao pokrenuti jedino uz pomoć nasilno stečenog kapitala i uprezanja moći države u cilju stvaranja uslova za eksploataciju radne snage. Tu se najčešće navodi primer procesa „ograđivanja“1 u Engleskoj gde su rani kapitalisti kupovali zemlju na kojoj su živele hiljade ljudi kako bi na njoj uzgajali ovce za proizvodnju vune dok su ljudi proterani iz svojih kuća morali da se presele u gradove i postanu jeftina radna snaga. Tako je jednim potezom države stvorena i jeftina radna snaga i kapital u rukama manjine. Nije li proces tranzicije učinio to isto u Srbiji? Stvorena je mafijaško-kapitalistička kasta sa ogromnim kapitalom u svojim rukama dok je rasturanjem „neprofitabilnih“ državnih preduzeća stvorena armija nezaposlenih spremna da radi za sitne pare. U samoj svojoj suštini proces tranzicije, kao i proces primitivne akumulacije koju Marks opisuje, po definiciji je koruptivni proces tako da se sistem ne može pokrenuti bez korupcije.
Sa druge strane, kada je kapitalistički način proizvodnje već pokrenut, mogući su primeri bogaćenja manje ili više „poštenim putem“. Tu se uglavnom radi o pojedincima sa inovativnim idejama za biznis za koje je potreban vrlo mali kapital koji se može steći i sopstvenim radom. Proteklih godina videli smo čitavu armiju internet milionera koji su se silno obogatili na proizvodima iz svoje garaže. Na osnovu njihovih priča iskovana je čitava mitologija o beskonačnim mogućnostima u kapitalističkom sistemu. Međutim, realnost sve većeg siromaštva većine je ostala ista. Tu se vidi, kako je to i Marks zapazio, da se priče o relativno „poštenim kapitalistima“ zloupotrebljavaju za pravdanje suštinski nepoštenog sistema.
„Najgori robovlasnici su bili oni koji su bili dobri prema svojim robovima“, Oskar Vajld
Sama fraza „pošteni kapitalista“ je besmislica ili apsurd. Kao što nije postojao „pošten robovlasnik“ tako ne može postojati ni pošten kapitalista. Svako ko zarađuje novac eksploatacijom tuđeg rada ne može se okarakterisati kao moralan ili pošten čak iako se brine o svojim radnicima i uslovima njihovog rada. Koliko je ova ideja značajna može se videti i po činjenici da su mediji prepuni priča o „dobrim poslodavcima“. Priče o Ikei ili DM-u u kojima su radnici za svoje poslove plaćeni mnogo više nego što bi bili u drugim firmama i rade u mnogo povoljnijim uslovima održavaju iluziju o tome da je moguće biti human poslodavac. Tu se zapravo radi o tome da su radnici ovih firmi relativno manje eksploatisani u odnosu na radnike nekih drugih kompanija. Međutim, i u robovlasničkom društvu su postojali robovlasnici koji su se bolje ophodili prema svojim robovima pa je opet iz današnje perspektive jasno da oni ni na koji način nisu bili moralniji od robovlasnika koji su svoje robove držali u katastrofalnim uslovima i primoravali ih na najteže poslove. Sama činjenica da je neko robovlasnik automatski ga diskvalifikuje kao moralno biće. Ključno je danas shvatiti da ideologija „poštenih“ ili humanih kapitalista ima istu svrhu kao i ideologija humanih robovlasnika – ona zamagljuje suštinsku činjenicu o nemoralnosti same institucije kapitalističkog sistema. Prema tome, moramo zaključiti, parafrazirajući Oskara Vajlda, da su najgori kapitalisti oni koji su „humani“ prema svojim radnicima.
Ono što je vrlo bitno a što može predstavljati tabu za neke struje na levici je da se radnici u kapitalizmu ne mogu smatrati poštenim. Među radničkom klasom vlada jedna vrsta fetišizacije poštenja koja vrlo verovatno služi kao uteha za sve frustracije koje radnici preživljavaju. Često možemo čuti kako se neki radnik teši rečima „možda ništa nisam stekao u životu ali sam barem celog života bio pošten radnik“. Ako bismo morali da imenujemo jednu ideju marksizma koja ima najsnažniji revolucionarni potencijal a koju veliki broj marksista svesno ili nesvesno zanemaruje, to je da je biti ponosan pripadnik radničke klase temelj svakog reakcionarnog razmišljanja unutar proletarijata. Setimo se samo koliko se u fašizmu glorifikovao radnik dok su istovremeno uništavani sindikati a kapitalisti uživali povlastice od države kakve nikada do tada nisu imali. Ako se vratimo na našu analogiju sa robovlasništvom – da li bi imalo ikakve logike ako bi neki rob sa ponosom rekao kako je čitavog života bio pošten i poslušan rob koji je verno slušao gazdu. Uvreda i poniženost su ključna osećanja koja su robove terala na borbu za oslobođenje i koja će radnike naterati na isto. Osoba koja prodaje sebe drugome da ga ovaj drugi iskorišćava a kada mu više nije potreban odbaci, nema čime da se ponosi. Nije li ono što rade prostitutke upravo to – prodaju sebe kako bi ih drugi iskorišćavali? Zbog čega se onda u današnjoj kulturi radnik glorifikuje a prostitutka demonizuje? Nije li to najjasniji znak da se radi o pukom zamagljivanju stvarnosti? Prostitutke se ne demonizuju zato što prodaju svoje telo na tržištu – to radi svaki pripadnik radničke klase na ovaj ili onaj način – nego zato što odbacuju reakcionarnu ideologiju poštenja koja služi jedino suzbijanju frustracija radničke klase koje mogu voditi ka revoluciji.
Nije li onda, u svetlu one stare „ko o čemu, kurva o poštenju“, indikativno to da se jedino među radničkom klasom na ideju „poštenja“ gleda sa ozbiljnošću. Svako ko je ikad imao prilike da se nađe u društvu bogatijih ljudi, političara ili biznismena, zna da se u takvim krugovima o poštenju ne govori a i ako se ta reč spomene, ona je uvek propraćena ciničnom ili ironičnom konotacijom. Implikacija je jasna „pošten i lud su braća“. U radničkim kafanama, po parkovima i ispred dragstora, neretko će se protraćiti sati na priču koji je političar najpošteniji i koji je gazda od svih onih koji su u proteklih dvadeset godina držali tu i tu fabriku bio najpošteniji. Iako je u svetlu svega ovde rečenog takva diskusija potpuno iluzorna i znak nerazumevanja samog kapitalističkog sistema, ona je jedna od stereotipnih pojava među radničkom klasom. Još je Hegel tvrdio da gospodar ne može vladati nad potčinjenim bez implicitne saglasnosti potčinjenog. U tom odnosu gospodara i potčinjenog svaki od njih će racionalizovati svoj položaj kako bi sebi olakšao život sve do ključnog momenta suočavanja sa stvarnošću kada potčinjeni napokon shvata da je nasamaren i odnos se naprasno raspada. Što se pre radnička klasa samorazume u vidu nečega što je shvaćeno kao nemoralno, kao na primer prostitutke, pre će i odbaciti nehumanu dominaciju kapitalističke klase.
Apolitični asketizam kao „poštenje“
Nije li danas biti „stranački kadar“ nešto strašnije od smrtnog greha a hteti „državni posao“ jedina moguća motivacija za bavljenje politikom. Evidentno je da je bavljenje politikom među narodom do te mere shvaćeno kao aktivnost iz sopstvenog interesa da gotovo niko ne veruje da političar može imati i druge motivacije. Ne samo kod nas nego i u svetu kad god se pojavi neki novi politički subjekat reakcije su automatski – „evo još jedne grupe gladnih koja traži svoj deo kolača“2 . Tužna istina je da ovaj stereotip u najvećoj meri i opisuje stvarnost danas (naravno, inače ne bi postojao), ali njegova implikacija je da je čitava politička sfera korumpirana i da se politikom ne može baviti niko ko nije korumpiran. Posledica je potpuna kapitulacija radničke klase ogrezle u „poštenje“ i prepuštanje političke sfere „nepoštenima“. Nikome od „poštenih“ ne pada na pamet da aktivno zatraži svoj deo kolača dok sa distance ogorčeno pljuju karijeriste i laktaše. Nije li bolna istina u tome što stranačko zapošljavanje postoji samo zato što relativno mali broj ljudi traži takav posao dok su ostali previše pošteni da bi tako nešto zatražili? Ideologija poštenja se održava i time što se ponekad neko zaposli isključivo zahvaljujući svojim zaslugama kako bi se pokazalo da se ipak poštenje isplati, ako imate prave kvalifikacije. Naravno, tržište u privatnom sektoru na kome se, verujemo, svi zapošljavaju isključivo prema zaslugama automatski postaje epitom poštenja3 . Sve ovo je moguće jedino i samo zato što je najveći deo radničke klase i dalje asketski posvećen „poštenju“ i ne bavi se politikom dok se politika i te kako njime bavi.
„Poštenje“ u kapitalizmu funkcioniše kao fiktivna kategorija koja definiše upravo one koji su najteže pogođeni nepravdom kapitalizma, one koje vladajuća klasa s ruganjem smatra ovcama. Svako odbacivanje malograđanske kategorije „poštenja“ kroz sitan kriminal, prostituciju, šverc itd. može se shvatiti i kao pojedinačni subverzivan akt pripadnika radničke klase koji više ne želi da bude iskorišćavan od strane brutalnog sistema. Odgovor represivnog aparata je znamo najbrutalniji upravo za ovu kategoriju ljudi. Primer SAD nam to najočiglednije potvrđuje pa će tako sitni diler droge neretko dobiti kaznu dužu od deset godina ukoliko bude uhvaćen sa nekom manjom količinom droge dok će banka za koju je dokazano da je svesno učestvovala u pranju miliona dolara stečenih prodajom droge proći sa manjom kaznom a da pri tome nijedno odgovorno lice neće biti privedeno pravdi. U isto vreme malograđani će, ako im je potreban primer za nemoralnu osobu, prvo pomisliti na prostitutku, dilera ili švercera a nikad na bankara. Kriminal naravno nije sam po sebi revolucionaran, jer dobrim delom napreduje kroz parazitizam na račun već postojećih žrtava sistema. Međutim, ideologija poštenja je jedan od centralnih stubova kapitalizma i mora se razbiti od strane levih pokreta ne glorifikacijom radničke klase kako se to često pogrešno radilo u dvadesetom veku, nego intenzivnim radom na povezivanju radničkog pokreta sa lumpenproletarijatom i svim drugim pojedincima izniklih iz radničke klase koji su odbacili diskurs „poštenja“.
Radnička klasa i identitet
Vrlo je bitno shvatiti da iako se u marksizmu često govori o radničkoj klasi i proletarijatu kao sinonimima oni to nikako nisu. Pojam „radnička klasa“ Marks koristi kada analizira kapitalističko društvo da označi široke mase ljudi koji stvaraju višak vrednosti koji prisvaja buržoazija. Na svesnom nivou, pripadnici radničke klase ne funkcionišu kao klasa. Oni funkcionišu kao razjedinjeni pojedinci. Jedina klasa u kapitalizmu koja svesno funkcioniše kao klasa je buržoazija koja, svesna svoje klasne pozicije, stvara i reprodukuje kulturne, ekonomske i političke uslove svoje nadmoći. Buržoazija ima svoju etiku koja je potpuno različita od javno prihvaćene etike i, kao što smo na početku nagovestili, kada se nalaze na poslovnim sastancima ili u sličnim situacijama pripadnici buržoazije to i pokazuju.
Sa druge strane, moral radničke klase ne postoji jer ne postoji ni radnička klasa kao samosvesni društveni subjekt. Postoji samo proletarijat, a to je grupa ljudi koja formalno funkcioniše kao radnička klasa ali je nesvesna svoje klasne pozicije. Moral pojedinačnih pripadnika proletarijata je u tom smislu nestabilna stvar. Ono na čemu buržoazija nastoji i što joj umnogome i uspeva je da pripadnicima proletarijata nametne sitnoburžoaski ili malograđanski moral odnosno moralnu skicu po kojoj operiše malograđanstvo.
U okviru lumpenproletarijata (sitnih kriminalaca, prostitutki, švercera…) imamo klasno svesnog pojedinca – onog koji jasno interpretira sitnoburžoaski moral kao farsu i svesno ga odbacuje. Lumpenproleter je duboko svestan svoje nemoralnosti. Međutim, ono što lumpenproletarijat ne poseduje je formalna klasna osnova koju poseduje proletarijat. Drugim rečima, lumpenproletarijatu klasna svest koju poseduje ne donosi političku aktivaciju jer njegova ekonomska pozicija parazitira na ekonomskom sistemu klasne eksploatacije, a on sam ne učestvuje u tom procesu – niti poseduje sredstva za proizvodnju niti proizvodi višak vrednosti. Bez te klasne podloge, lumpenproletarijat nema ni interes, ni političku moć a ni društveni legitimitet da podriva kapitalistički sistem. Gore smo ipak videli da sam način života proletarijata nije moralno superiorniji u odnosu na način života lumpenproletarijata. Ako je prodavanje svoga rada na moralnom planu ekvivalentno prodavanju svog tela u svrhu prostitucije, onda jasno vidimo da momenat shvatanja da je biti radnik u kapitalizmu isto što i biti prostitutka, postaje momenat klasnog osvešćenja proletarijata i potencijal za formiranje radničke klase kao koherentnog subjekta. Sledimo li Marksa, shvatićemo da momenat konstituisanja proletarijata u radničku klasu predstavlja momenat naziranja revolucije i konačnog kraha kapitalizma. Prema tome, od ključne je važnosti da se proletarijat kao klasa u formalnom smislu ali bez klasne svesti integriše sa lumpenproletarijatom i od njega usvoji dimenziju klasne svesti odnosno momenat shvatanja svoje nemoralnosti i besa koji iz tog shvatanja proističe. Tada možemo očekivati artikulaciju radničke politike zasnovanu na odbacivanju suštine kapitalističkog proizvodnog odnosa, kao korak ka prevazilaženju ovog destruktivnog sistema.
Detaljnije o ovoj temi na ovom linku.
Međutim, ovoj pojednostavljenoj slici bi trebalo dodati i uticaj kolonizacije Afrike i Amerike na akumulaciju evropskog kapitala kroz uvoz robovske radne snage i sirovina iz kolonija. Vratuša, V. (2012). Tranzicija – odakle i kuda (Vol. 1). Beograd: Čigoja štampa. https://www.princip.info/2020/02/16/vera-vratusa-zunjic-aktuelnost-spora-o-odnosu-cinilaca-tranzicije-u-kapitalisticke-drustvene-odnose/ ↩
Ovo je tipično postmoderni momenat u kome se svaka emancipatorna ideologija svodi na puku skrivenu formulaciju volje za moć određene grupe. Ovde se samo radi o svođenju te postmoderne ideje na samog pojedinca. Prema tome, ne samo da jedna grupa ne može artikulisati kritiku postojećeg sistema bez neke vrste skrivene želje za stvaranjem novog poretka moći nego i sam pojedinac ne može pristupiti u etabliranu arenu političke borbe bez skrivenih ambicija, koje se u okviru ove priče svode na sitne interese. ↩
Što je, naravno, samo mit jer, kada se pažljivije pogleda, veće kompanije koje sada otvaraju pogone često uzvraćaju lokalnoj političkoj eliti za sitne (ili krupnije) usluge time što zapošljavaju njihove, uglavnom niže pozicionirane kadrove dok je za one istaknutije tu državni posao. ↩
Leave a Reply