Od samog nastanka teorije evolucije koja vidi kompetitivnost između jedinki i zakon jačeg kao osnovni motor razvoja svih vrsta postavilo se pitanje o svrsi empatije u ljudskom psihičkom životu. Sam Darvin nije znao kako tačno da se nosi sa ovim pitanjem. Međutim, mnogi filozofi, a kasnije i psiholozi i biolozi, pozabavili su se tim problemom mnogo detaljnije. Niče je bio verovatno među prvim filozofima koji su pokušali da primene Darvinovu evoluciju na pitanja morala. Prema Ničeu, etika je postala sumnjiva kategorija koja često ima za cilj potiskivanje moći pojedinca i sprečava napredak ljudske vrste. Ovakvo razmišljanje doživljava vrhunac u romanima i traktatima Ajn Rand (Ayn Rand), poznate američke autorke i jednog od intelektualnih gurua tamošnje liberterijanske desnice. Randova je poistovetila moralnost sa racionalnim egoizmom odnosno težnjom da se zadovolje sopstvene potrebe i akumulira što veća ekonomska i društvena moć. U radovima ove autorke altruizam, empatija i briga za druge postaju ne samo nevažne kategorije nego par excellence primeri nemoralnog ponašanja.

Malo sofisticiraniji pristupi ovom problemu mogu se naći u evolutivnoj biologiji. Interesantnu tezu zastupa Ričard Dokins u knjizi „Sebični gen“. Prema Dokinsu, ljudi nisu uvek sebični ali metaforički uzevši jesu njihovi geni. Empatija i altruističko ponašanje nastaju kada sebičnost gena prevlada sebičnost pojedinca. Da ilustrujem, osnovna svrha svakog organizma je da prenese što veći broj svojih gena u narednu generaciju organizama. Ako u nekoj situaciji organizam može rizikovanjem svog života da spase veći broj svojih rođaka ili potomaka i time očuva veći broj svojih gena nego što bi se izgubilo njegovom smrću, pojedinac može preuzeti taj rizik i to bi bilo u skladu sa principima evolucije. Ova teorija sasvim dobro objašnjava empatiju i altruizam prema rođacima i potomcima, ali nema nikakvo objašnjenje za empatiju prema ostalim ljudima ili potpunim strancima. Sasvim je logično očekivati da bi ova teorija prihvatila načela slična onim koje propagira Randova što se tiče altruizma prema ljudima koji nisu naši rođaci.

Do devedesetih godina prošlog veka, Dokinsova teorija a i teorija Ajn Rand mogle su neometano pretpostaviti da je altruizam prema drugima neka vrsta patologije ili neopravdane ekstenzije empatije sa potomaka i rođaka na druge ljude. Međutim, pronalasci u neuronaukama koji su se dogodili u tom periodu sugerišu da ovakve pretpostavke više nisu u skladu sa naučnim činjenicama. Možda i najvažnije takvo oktriće dogodilo se u Parmi u Italiji pod vođstvom poznatog naučnika Đakoma di Pelegrina. Naučnici iz Pelegrinove grupe istraživali su moždanu aktivnost majmuna uz pomoć magnetne rezonance. U jednom momentu slučajno su primetili da se kod majmuna aktivira određen broj nervnih centara u trenucima kada gleda čoveka dok jede bananu i kada on sam to radi. Drugim rečima, majmun na neki način proživljava iskustvo jedenja banane u svom mozgu samo dok gleda naučnika koji jede bananu. Naravno, senzomotorni neuroni nisu aktivni kada se radi samo o posmatranju drugoga. Ovo otkriće podstaklo je naučnike da eksperiment isprobaju na ljudima koji bi recimo posmatrali lica drugih ljudi dok proživljavaju različite emocije – bol, strah, smeh, tugu. Pokazalo se da se ovi neuroni, koji su nazvani neuronima ogledala, aktiviraju uvek i stvaraju unutrašnji osećaj empatije odnosno identifikacije sa drugima. Zaključak koji sledi iz ovih studija je da empatija ima osnovu u samoj strukturi ljudskog mozga i da ni na koji način ne može biti svrstana pod patologiju kao što impliciraju teorije Ajn Rand.

Još jedna stvar u vezi sa funkcionisanjem ljudskog mozga upućuje na ovakav zaključak. Naučnici su utvrdili da hormon oksitocin, koji se povezuje sa hormonima sreće, u povećanoj koncentraciji znatno povećava poverenje u druge ljude. Dokazano je da je mnogo verovatnije da će se čoveku koji se poprska rastvorom koji sadrži oksitocin i udahne određenu količinu tog hormona, svideti prva osoba sa kojom se sretne. Grljenje, smejanje i druženje sa drugima podižu koncentraciju ovog hormona koji istovremeno podstiče osećaj sreće i empatije. Efekti oksitocina sugerišu da je ljudski osećaj sreće direktno povezan sa altruizmom, empatijom i iskustvima vezanim za druge ljude.

Implikacije ovih pronalazaka su jasne: briga za druge i saosećanje su ukorenjeni u samoj strukturi ljudskog bića i ne mogu se okarakterisati kao bilo kakvi veštački konstrukti ili patološke pojave, kako bi neki teoretičari to prikazali. Problem uklapanja ovih otkrića u Darvinovu teoriju ostaje kao zadatak za naučnike u narednim godinama iako potencijalna objašnjenja već postoje. Međutim, sigurno je da svaki pogled na svet koji ne uključuje brigu za drugog i empatiju, a kakav nažalost nalazimo u centru ideologije kapitalizma i dominacije tržišta nad ljudskim bićima, nije u skladu sa naučnim činjenicama i nalazi se u direktnoj kontradikciji sa onim što nazivaju ljudskom prirodom.