Plastičnost ljudskog mozga

plasticity

U pogledu razvoja ljudskog mozga, postoji popularna mudrost, koja je do skora bila i deo dominantnih naučnih shvatanja, a to je da se ljudski mozak formira do kraja adolescencije a potom se na neki način zamrzava do starosti kada polako počinje da propada. Međutim, naučnici su utvrdili da se mozak konstantno nalazi u stanju promene. Te promene se dešavaju pod uticajem mehanizma moždane plastičnosti. Moždana plastičnost se može shvatiti kao odlika mozga da se konstantno oblikuje pod uticajem stimulusa koji deluju na jedinku unutar neke sredine kao i aktivnosti same jedinke u toj sredini. Na rođenju, dete praktično poseduje samo potencijal da se razviju određene sposobnosti međutim sredinski stimulusi su ključni faktor u razvoju tih sposobnosti. Moždana plastičnost je uslovljena postojanjem određene vrst refleksa koji sistematski menja strukturu kore velikog mozga pod uticajem sredinskih faktora formirajući nevna kola odnosno skupine nervnih ćelija zaduženih za određenu operaciju. Tako na primer dete koje prima konstantne stimuluse putem organa čula vida u delu kore velikog mozga zaduženom za vid formira određena kola koj će detetu omogućiti da razlikuje svetlost od tame, različite oblike i konture i sl. Ukoliko u ključnom periodu, u toku prve godine života, dete ne primi svetslosne stimuluse (na primer u slučaju da mu oči budu vezane u nekom zamišljenom eksperimentu) dete ne bi razvilo sposobnost vida bez obzira na potpuno zdrave oči.

Na ovaj način vidimo se se konstantnim stimulacijama i ponavljanjima nekih aktivnosti u mozgu mogu razviti izuzetno detaljne i složene strukture koje organizmu omogućuju da obavlja izuzetno sofisticirane pokrete kao što je recimo sviranje gitare ili razlikovanje glasa /p/ od glasa /b/. Ovde je bitno napomenuti da recimo u jezicima koji ne poseduju glas /b/, govornici nisu sposobni da naprave tu razliku. Ovo nam opet govori u prilog tvrdnje da česta izloženost određenim stimulisima omogućuje razvoj izuzetno sofisticirane sposbnosti u tom domenu.

Zašto je razumevanje moždane plastičnosti važno?

Razumevanje moždane plastičnosti je sigurno jedan od ključnih zadataka modernih neuronauka. Prvo, ono nam može omogućiti veliki napredak u razvoju terapija za ljude sa različitim povredama mozga (odstranjivanje delova mozga zbog tumora, razne druge lezije, šlog i sl). Ljudima kojima su oštećeni određeni delovi mozga koji su bili zaduženi za neke bitne aktivnosti kao što je govor, ta aktivnost se može povratiti vežbanjem sa stručnjakom koji na osnovu položaja lezije može da dizajnira vežbe koje bi susedne delove mozga preoblikovale na takav način da one poprime ulogu onih delova koji su uništeni. Kod starijih ljudi ovo se teže odvija ali recimo kod dece postoje potpuno neverovatni primeri. Kod jedne trogodipnje devojčice kojoj je zbog teškog oblika epilepsije potpuno oklonjena leva hemisfera mozga što je imalo za posledicu gubitak jezičkih sposobnosti i potpunu oduzetost desne strane tela. Vežbom i prirodnim razvojem, desna hemisfera mozga ove devojčice je primila sve funkcije leve hemisfere i rasporedila ih tako da ne ometaju funkcije desne hemisfere – ova devojčica sada već dvadesetčetvorogodišnja devojka danas živi potpuno normalan život.

Kod starijih ljudi, ograničena plastičnost se može pospešiti. Recimo, poznato je da se veze između nervnih ćelija koje praktično nepostoje zbog nedostatka hormona koji tu vezu prave mogu prespojiti uzimanjem tih hormona u dodatnim količinama. Takođe, neke veze između nervnih ćelija koje su potpuno razbijene zadebljalim slojem mijelina odnosno moždane izolacije mogu se uspostaviti invazivnim hirurškim putem. Naravno, ove metode su još uvek veoma eksperimentalne ali ako se razviju omogućiće vrlo efikasno ponovno uspostavljanje moždanih funkcija izgubljenih nakon neke povrede mozga.

Razumevanje plastičnosti kao način unapređenja obrazovanja?

Poznato je da se vežbanjem određenih aktivnosti mogu poboljšati performanse u drugim naizgled potpuno nevezanim aktivnostima. Recimo, mnoge studije su pokazale da vežbanje sviranja nekog instumenta kod dece može drastično poboljšati njihovu sklonost ka učenju stranog jezika, čitanju pisanju i usmenom izražavanju odnosno svim lingvističkim sposobnostima. Objašnjenje leži u tome što se sviranjem instrumenta snažno stimulišu nervne veze između senzornih (sluh) i motornih (pokreti prstiju) delova mozga. Ta veza se naziva arcuate fasciulus i ona je takođe vrlo važna u jeziku jer se i jezik sastoji iz senzorne (sluh) i motorne (govor) komponente. Vežbanje ovog dela mozga, zahvaljujući plastičnosti, može da dovede do njegove izuzetno dobre razvijenosti i posledično do mnogo boljih performansi pojedinca u svim aktivnostima koje uključuju taj region mozga. Poznavanje ključnih regiona mozga, kao što je arcuate fasciculus, čija dobra razvijenost omogućava dobre pefromanse u brojnim aktivnostima, može omogućiti dizajnerima obrazovnih planova da sačine mnogo uspešnije programe.

Plastičnost kao ključno svojstvo inteligencije

Brojne studije su utvrdile da je nivo plastičnosti mozga pojedinca usko vezan uz skor na IQ testovima. Mozak čoveka u odraslom dobu se naravno menja što objašnjava činjenicu da se kognitivne sposobnosti odraslih ljudi menjaju sa vremenom. Tipično, čeoni deo kore velikog mozga se stanjuje sa godinama dok se slepoočni deo kore velikog mozga udebljava. Kod ljudi sa visokim IQ-om, zadebljanje kore velikog mozga se dešava mnogo brže dok se stanjivanje odvija sporije. Ovakve činjenice ukazuju na to da se varijacije u ljudskoj inteligenciji mogu, barem donekle, objasniti genetski oslovljenim nivoom plastičnosti njihovog mozga.

Michael Merzenich on the elastic brain

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.