Sve do skorašnje krize u Ukrajini, savremeni svet je živeo u uverenju da su mogućnosti nuklearnog rata davna prošlost, a i samo sećanje na te mogućnosti prilično je izbledelo s obzirom na to da od 1962. godine praktično nije bilo ozbiljnijih tenzija između velikih svetskih sila. Vijetnamski rat i događaji koji su usledili potom jesu predstavljali ogromna stradanja ali se istinska bojazan od nuklearne katastrofe nije osetila. Naravno, od 1991. godine, američka vojska je bila toliko dominantna u celom svetu da je izgledalo nezamislivo da bi se iko usudio da joj  ozbiljnije pripreti. Dešavanja u Ukrajini bila su samo blago podsećanje na to koliko je savremeni svet nestabilan i kako lako može doći do sukoba koji bi mogao dovesti do istrebljenja ljudske vrste. Međutim, takav scenario ni u jednom momentu u istoriji nije izgledao bliže nego u vreme kubanske krize 1962. godine. Interesantno je napomenuti takođe da generacije rođene posle sloma komunizma vrlo malo znaju o ovom događaju iako se bez sumnje radi o jednom od najbitnijih momenata u 20. veku i trenutku kada je sudbina cele ljudske vrste bila u rukama nekolicine ljudi.

Istorijska pozadina

Danas kada se govori o ovako bitnim događajima vrlo teško se može preneti sveukupna atmosfera prve faze hladnog rata koja je kulminirala u kubanskoj krizi. Čuveni istoričari, kao na primer Erik Hobsbaum, kasnije su pisali o tome koliko je teško dočarati momenat u kome je svaki informisaniji pojedniac svestan da svaka politička odluka, pa makar i ona najsitnija, može imati nesagledive posledice u svetskom sistemu koji je izuzetno nestabilan. Ljudima koji su nekoliko godina ranije izašli iz najvećeg sukoba u istoriji u kome je prvi put upotrebljena i atomska bomba, činilo se da je kraj ljudske civilizacije neizbežan i mnogi su na neki način priželjkivali da se ta neizbežna noćna mora što pre dogodi jer jednostavno nisu mogli da žive u konstantnom iščekivanju kraja. Kao samo mali primer atmosfere u kojoj su odrastala deca tog vremena poželjno je pogledati ovaj video u kome se američkoj deci objašnjava kako da postupaju u slučaju da atomska bomba eksplodira u blizini njihovog grada. Utisak koji se stiče gledanjem ovog videa, pogotovo kada se potrudimo da zamislimo sebe u koži te dece, je zastrašujuć.

Naravno, u godinama pre kubanske krize dogodio se i rat u Koreji gde su Sjedinjene Američke Države ušle u direktan okršaj sa Maovom Kinom iza koje je u to vreme stajao moćan Sovjetski Savez. Vredi napomenuti da je odmah nakon Drugog svetskog rata Amerika razvila hidrogensku bombu koja je po snazi bila petnaest puta jača od atomske bombe bačene na Hirošimu. Kao odgovor na to, Sovjeti ne samo da razvijaju hidrogensku bombu nego je konstruišu sa tolikom količinom aktivnog materijala da bude pedeset puta jača od hidrogenske bombe koju je aktivirala američka vojska. Ovakva bomba bi u jednoj sekundi uništila grad veličine Njujorka!

Počeci krize

Kao jedan od ključnih faktora u razvoju ove krize treba spomenuti Kubansku revoluciju, predvođenu Fidelom Kastrom i Ernestom Če Gevarom, koja se odigrala samo nekoliko godina ranije. Amerikanci su na samom početku podržavali Kubansku revoluciju jer je ona predstavljala prilično heterogenu reakciju siromašnog kubanskog naroda protiv tradicionalnog režima koji je već propadao sam od sebe. Međutim, čim je postalo jasno da Kastro pristupa modernizaciji zemlje sa čisto komunističkih pozicija, on postaje najveći trn u oku američkoj vladi kao primer da se može uspostaviti komunistička vlada u samom dvorištu SAD (Južna Amerika se u to vreme često nazivala dvorištem SAD zbog apsolutne dominacije američke vojne sile nad tim kontinentom). Naravno, u izgradnji komunističke Kube Kastru je bila potrebna pomoć Sovjetskog Saveza i tadašnji vođa te države Nikita Hruščov je tu pomoć pružao uz neizbežne zahteve da se Kuba u spoljnoj politici ponaša u skladu sa interesima SSSR-a.

Druga vrlo bitna stvar u kubanskoj krizi koja se često zanemaruje je sovjetska pretenzija za zauzimanje Zapadnog Berlina. Zapadni Berlin je kasnih pedesetih i šezdesetih bio trn u oku Sovjetskog Saveza na vrlo sličan način na koji je Kuba smetala Americi. Naime, zapadnoevropske vlasti su se svojski trudile da načine Zapadni Berlin konzumerskim rajem u srcu Evrope i da na taj način šalju poruku o „blagodetima kapitalizma“ Istočnoj Evropi. U Istočnom Berlinu je tradicionalno, a i pre Drugog svetskog rata, životni standard bio neuporedivo viši nego u drugim delovima Istočne Evrope, pa tako na samom početku komunistički model razvoja nije imao mnogo toga da ponudi buržoaski orijentisanim stanovnicima Istočnog Berlina. Doduše, većina njih se slagala sa ideološkim pozicijama SSSR-a, ali oni imućniji su masovno prelazili u Zapadni Berlin i ta činjenica je strahovito mnogo korišćena da se na Zapadu stvori slika kako ljudi beže od opresivnog komunističkog sistema. I na Istoku je propaganda uzela maha i Hruščov je bio rešen da zauzme Zapadni Berlin. Veliki problem mu je bila činjenica da, ako napadne Zapadni Berlin, može očekivati automatsku reakciju SAD u formi nuklearnog napada na sovjetsku teritoriju. U toj situaciji, iako bi tehnički on prvi napao, SAD bi imale poziciju „prvog udarca“.

Kriza

U aprilu 1961. Amerika je organizovala invaziju na Kubu u kojoj su učestvovale kontrarevolucionarne kubanske snage. Međutim, u samom pokušaju invazije agresori su poraženi a Amerika je odustala od slanja trupa. Ovakav ishod je bio jedno od najvećih osramoćenja SAD u posleratnoj istoriji.

U situaciji u kojoj je Kastro morao da se osloni na pomoć SSSR-a, a od SAD-a mu je već pretila opasnost invazije, Hruščov je video priliku da postavi svoj moćni nuklearni arsenal u samo predvorje SAD-a. Kastro je bio veoma zainteresovan za takav potez. Pripreme za ovaj manevar su počele već u proleće 1962. a Hruščov je planirao da početkom novembra prikaže projektile američkim snagama i da onda u trenutku njihove zbunjenosti zauzme Zapadni Berlin. U oktobru američka obaveštajna služba dolazi u posed dokumenata koji nedvosmisleno pokazuju kakav se to plan odvija na Kubi.

Tadašnji američki predsednik Džon Kenedi se našao u izuzetno teškoj poziciji ali je bio zahvalan što je dobio saznanja o pripremama na Kubi da bi mogao barem nešto da učini i da izbegne da ga Hruščov dovede pred svršen čin.

Iz nedavno objavljenih audio zapisa    iz Kenedijeve kancelarije u Beloj kući jasno se vidi dilema u kojoj se on nalazio u to vreme. Kenedi nije imao nikakvih sumnji da je taj manevar Hruščova imao za konačni cilj zauzimanje Berlina iako to u planovima nigde nije stajalo. Iz njihovih ranijih susreta Kenedi je shvatio da Hruščov ne namerava da odustane od Berlina. Međutim, bio je na velikoj muci na koju kartu da odigra u ovoj situaciji. Znao je da, ako izvrši invaziju na Kubu u toku priprema tih projektila i nekim čudom uspe da spreči Sovjete da ih lansiraju na SAD, našao bi se u sličnoj situaciji kao SSSR kada bi izvršio invaziju na Zapadni Berlin, to jest druga strana bi imala prednost „prvog udarca“. Druga opcija mu je bila da izvrši blokadu Kube i zatraži momentano povlačenje projektila sa Kube u zamenu za neki ustupak koji bi SAD napravile Sovjetskom Savezu (na primer, da prestanu sa otvoreno neprijateljskim i agresorskim odnosom prema Kubi i da eventualno povuku nuklearne projektile iz Turske, odakle su imale odličnu poziciju za napad na SSSR).

Kenedi se odlučuje za blokadu uz pretnju direktnom invazijom ukoliko njegovi zahtevi ne budu ispoštovani. Zahtevi su bili povlačenje projektila sa Kube u zamenu za obećanje da će SAD odustati od ambicija vezanih za agresiju na Kubu. U toku pregovora, međutim, dolazi do provokacija sa obe strane jer sovjetski brodovi pokušavaju da probiju blokadu, dok SAD šalju avione da nadleću sovjetske položaje na Kubi. U jednom momentu ruske snage obaraju jedan američki avion na šta Kenedi okreće glavu, a jedan od sovjetskih vojnih lidera postupa protivno naređenju jer čeka dalje informacije u situaciji kada dobija potvrdu da američki avioni kreću na njihove položaje i ne lansira nuklearnu raketu prema SAD. Da je on tada postupio prema naređenju, verovatno bi istorijski ishod bio drastično drugačiji.

I pored ovih provokacija i visoke tenzije, Hruščov i Kenedi postižu dogovor o vraćanju sovjetskih projektila u SSSR a zauzvrat Amerikanci obećavaju da neće napasti Kubu bez otvorene provokacije. Takođe, sklapa se dogovor o eventualnom povlačenju projektila iz Turske i Italije kao i o uspostavljanju crvene linije između Moskve i Vašingtona za slučaj direktne konfrontacije kako bi se lakše moglo pregovarati i kako bi se eventualno izbegao nuklearni rat. Ova kulminacija tenzija se u literaturi ponekad označava i kao de facto kraj hladnog rata iako je ideološki sukob i dalje postojao i iako su se ove dve velike sile i nakon toga sukobljavale preko svojih klijentskih država, ali ni u jednom momentu se nije pokrenulo pitanje nuklearnog rata.

Na kraju, treba naglasiti koliko je ovaj trenutak bio značajan za formiranje svesti o mogućnosti samouništenja ljudske vrste zbog ideoloških sukoba i imperijalnih ambicija. Nakon jenjavanja krize još dugo je ostala kulturna percepcija da ljudska vrsta jednostavno nije sposobna da kontroliše svoje moći, u prvom redu tehnološke moći. Ljudska sujeta, pohlepa i zaslepljenost moći unose stravičnu nestabilnost u globalni sistem u kome tehnologija čini realnim sve, pa čak i istrebljenje ljudske vrste. Razmišljanja o tome da one ljudske prirodne osobine kojima se često opravdava postojanje kapitalizma kao kompetitivnog sistema jednostavno moraju da se prevaziđu jer je ulog sam opstanak ljudi na ovoj planeti. Danas, iako ne postoji neposredna opasnost od nuklearnog rata (mada je mogućnost uvek otvorena), sam globalni ekonomski sistem izgrađen na principima pohlepe i želje za moći i dominacijom preti da uništi ljudski rod kroz enormnu eksploataciju životne sredine i ekonomsku nejednakost koja je toliko polarizovala svet da je pitanje momenta kada će se on dezintegrisati i izgubiti svaki privid stabilnosti. Od kubanske krize do danas ostaje dilema koju je postavio čuveni filozof Bertrand Rasel „Ili će čovek iskoreniti hidrogenske bombe ili će hidrogenske bombe iskoreniti čoveka“. Možda bi na ovom mestu bilo najbolje smatrati da fraza „hidrogenska bomba“ označava sve iracionalne aspekte čovekove prirode koji unose nestabilnost u ljudsko društvo, a koji su inherentni u kapitalističkom sistemu. Dilema je danas: „Ili će čovek iskoreniti kapitalizam ili će kapitalizam iskoreniti čoveka“. Utopija nije verovanje da se današnji sistem može promeniti, utopija je verovati da svet može opstati bez takve promene.