V.I.Lenjin – O buržoaskoj demokratiji i diktaturi proletarijata

Foto: Hulton Archive/Getty Images

1. Porast revolucionarnog pokreta proletarijata u svim zemljama izazvao je grčevite napore buržoazije njenih agenata u radničkim organizacijama da nađu idejno-političke argumente za zaštitu vladavine eksploatatora. Među tim argumentima naročito se ističe osuđivanje diktature i zaštita demokratije. Lažnost i licemernost takvog argumenta, koji se na hiljadu raznih načina ponavlja u kapitalističkoj štampi i na konferenciji žute Internacionale u februaru 1919., očigledna je za svakog ko neće da izneveri osnovne postavke socijalizma.

2. Taj argument operiše pre svega pojmovima „demokratija uopšte“ i „diktatura uopšte“, ne postavljajući pitanje o kojoj je klasi reč. Takvo vanklasno i nadklasno, tobože opštenarodno, postavljanje pitanja je otvoreno šegačenje sa osnovnim učenjem socijalizma, učenjem o klasnoj borbi, koje na rečima priznaju, a na delu zaboravljaju socijalisti koji su prešli na stranu buržoazije. Jer ni u jednoj civilizovanoj kapitalističkoj zemlji ne postoji „demokratija uopšte“, nego postoji samo buržoaska demokratija i nije reč o „diktaturi uopšte“, već o diktaturi ugnjetene klase, tj. proletarijata nad ugnjetačima i eksploatatorima, tj. buržoazijom, radi savlađivanja otpora koji pružaju eksploatatori u borbi za svoju vlast.

3. Istorija uči da ni jedna ugnjetena klasa nije nikad došla na vlast i nije mogla doći na vlast, dok nije prošla period diktature, tj. osvajanja političke vlasti i nasilnog ugušivanja najočajnijeg, najbešnjeg otpora, koji na preza ni pred kakvim zločinima, otpora koji su eksploatatori uvek pružali. Buržoazija, čiju vladavinu sad brane socijalisti, koji govore protiv „diktature uopšte“ a koji se zalažu za „demokratiju uopšte“, osvojila je vlast u naprednim zemljama cenom niza ustanaka, građanskih ratova, nasilnog uklanjanja kraljeva, feudalaca, vlasnika robova i ugušivanja njihovih pokušaja restauracije. Hiljade i milione puta objašnjavali su narodu socijalisti svih zemalja u svojim knjigama, brošurama, rezolucijama svojih kongresa, u svojim agitacionim govorima klasni karakter tih buržoaskih revolucija, te buržoaske diktature. Zato, sadašnja zaštita buržoaske demokratije, pod, vidom priča o ,,demokratiji uopšte“, i zapomaganja i larme protiv diktature proletarijata, pod vidom dreke ,,o diktaturi uopšte“, — jeste otvorena izdaja socijalizma, prelaz na stranu buržoazije, poricanje proletarijatu prava na svoju, proletersku revoluciju, zaštita buržoaskog reformizma baš u takvom istoriskom momentu kad je buržoaski reformizam u celom svetu pretrpeo slom i kad je rat stvorio revolucionarnu situaciju.

4. Svi socijalisti, objašnjavajući klasni karakter buržoaske civilizacije, buržoaske demokratije, buržoaskog parlamentarizma, izražavali su onu misao koju su Marks i Engels sa najvećom naučnom tačnošću izrazili, a to je da i najdemokratskija buržoaska republika nije ništa drugo nego aparat za tlačenje radničke klase buržoazijom, radnih masa — šačicom kapitalista. Nema ni jednog revolucionara, ni jednog marksista od onih koji danas viču protiv diktature a za demokratiju, koji se pred radnicima nije kleo i zaklinjao da priznaje tu osnovnu istinu socijalizma; a sada, kad kod revolucionarnog proletarijata počinje previranje i pokret koji vodi uništenju toga aparata ugnjetavanja i izvojevanju proleterske diktature, ti izdajnici socijalizma predstavljaju stvar tako kao da je buržoazija darivala radni narod „čistom demokratijom“, kao da se buržoazija odrekla otpora i spremna je da se pokori većini trudbenika, kao da u demokratskoj republici niti je postojao niti postoji nikakav državni aparat za tlačenje rada kapitalizmom.

5. Pariska komuna, koju na rečima slave svi oni koji žele da ih smatraju socijalistima, jer dobro znaju da radničke mase vatreno i iskreno saosećaju sa njom, pokazala je naročito očigledno istorijsku uslovljenost i ograničenu vrednost buržoaskog parlamentarizma i buržoaske demokratije — ustanova vrlo progresivnih u poređenju sa srednjevekovljem, ali koje u epohi proleterske revolucije neizbežno zahtevaju korenite promene. I upravo je Marks, koji je najbolje ocenio istorijski značaj komune, analizirajući je, pokazao eksploatatorski karakter buržoaske demokratije i buržoaskog parlamentarizma, koji ugnjetenim klasama daju pravo da jednom u nekoliko godina odluče koji će predstavnik imućnih klasa „predstavljati i ugnjetavati“ narod u parlamentu. I baš sada, kad sovjetski pokret, obuhvatajući ceo svet, na očigled sviju nastavlja delo Komume, izdajnici socijalizma zaboravljaju konkretno iskustvo i konkretne pouke Pariske komune, ponavljajući stare buržoaske fraze o „demokratiji uopšte“. Komuna nije bila parlamentarna ustanova.

6. Značaj Komune je, dalje, u tome što je pokušala da razbije, do temelja poruši, buržoaski društveni aparat — činovnički, sudski, vojni, policijski — zamenivši ga samoupravnom organizacijom radnika, u kojoj nija bilo podele između zakonodavne i izvršne vlasti. Sve savremene buržoasko-demokratske republike, među njima i nemačka, koju izdajice socijalizma, terajući šegu sa istinom, nazivaju proleterskom, zadržavaju taj aparat. Na taj se način još i još jednom sasvim očigledno potvrđuje da dreka o zaštiti …demokratije uopšte“ u suštini znači zaštitu buržoazije i njenih eksploatatorskih privilegija.

7. „Sloboda zbora“ može se uzeti kao obrazac zahteva „čiste demokratije“. Svaki svestan radnik, koji nije raskinuo sa svojom klasom, odmah će razumeti da bi bilo glupo obećavati slobodu zbora eksploatatorima u onom periodu i onim prilikama, kad eksploatatori pružaju otpor protiv svog svrgavanja i brane svoje privilegije. Buržoazija, u vreme kad je ona bila revolucionarna, nije ni u Engleskoj 1649, ni u Francuskoj 1793 davala „slobodu zbora“ monarhistima i plemićima, koji su pozivali stranu vojsku i sazivali „zborove“ radi organizovanja pokušaja restauracije. Ako današnja buržoazija, koja je vać davno postala reakcionarna, zahteva od proletarijata da joj on unapred zagarantuje, bez obzira na to kakav će otpor dati kapitalisti protiv svoje eksproprijacije, „slobodu zbora“ za eksploatatore, radnici će se samo smejati licemernosti buržoazije. S druge strane, radnici vrlo dobro znaju da je „sloboda zbora“ čak i u najdemokratskijoj buržoaskoj republici prazna fraza, jer bogatašima stoje na raspoloženju sve najbolje javne i privatne zgrade, a isto tako i dovoljno slobodnog vremena za zborove i zaštitu tih zborova buržoaskim aparatom vlasti. Proleteri grada i sela i sitno seljaštvo, tj. džinovska većina stanovništva, nemaju ni jednog, ni drugog, ni trećeg. Dok stvari stoje tako, dotle je „jednakost“, tj. „čista demokratija“ — prevara. Da bi se izvojevala prava jednakost, da bi se demokratija za radne mase ostvarila na delu, treba prvo oduzeti od eksploatatora sve javne i raskošne privatne zgrade, treba prvo dati radnim masama slobodnog vremena, treba da slobodu njihovih zborova čuvaju naoružani radnici, a ne plemići ili kapitalisti — oficiri, sa zaglupavljenim vojnicima. Samo se posle takvih promena može, bez šegačenja sa radnicima, sa radnim narodom, sa sirotinjom, govoriti o slobodi zbora, o jednakosti. A izvršiti tu promenu ne može niko drugi sem avangarde radnog naroda — proletarijata, koji svrgava eksplotatore, buržoaziju.

8. „Sloboda štampe“ je isto tako jedna od glavnih parola „čiste demokratije“. Ali radnici isto tako znaju — a socijalisti svih zemalja su to milion puta priznavali — da je ta sloboda prevara, sve dok su najbolje štamparije i ogromne zalihe hartije prigrabili kapitalisti i dok postoji vlast kapitala nad štampom, koja se u celom svetu ispoljava utoliko jasnije, utoliko oštrije, utoliko ciničnije — ukoliko je razvijeniji demokratizam i republikanski poredak, kao, na primer, u Americi. Da bi se izvojevala stvarna jednakost i prava demokratija za radni narod, za radnike i seljeke, treba prvo oduzeti kapitalu mogućnost da iznajmljuje pisce, kupuje izdanja, podmićuje listove, a za to treba zbaciti jaram kapitala, svrgnuti eksploatatore, ugušiti njihov otpor. Kapitalisti su uvek nazivali „slobodom“ slobodu bogaćenja za bogataše i slobodu radnika da umru od gladi. Kapitalisti nazivaju slobodom štampe slobodu bogataša da podmite štampu, slobodu da se bogatstvo iskoristi za fabrikaciju i podršku takozvanog javnog mnjenja. Zaštitnici „čiste demokratije“ opet se na delu pokazuju kao zaštitnici najprljavijeg, podmitljivog sistema gospodstva bogataša nad sredstvima za prosvećivanje masa, pokazuju kao varalice naroda, koje ga pomoću nevinih, lepih, a skroz lažljivih fraza odvajaju od konkretnog istorijskog zadatka oslobođenja štampe od njenog robovanja kapitalu. Istinskom slobodom i jednakošću biće onaj poredak koji izgrađuju komunisti i u kome neće biti mogućnosti za bogaćenje na tuđ račun, neće biti objektivne mogućnosti da se štampa, ni neposredno ni posredno, potčini vlasti novca, neće biti smetnji da svaki trudbenik (ili grupa trudbenika, ma kolika ona bila) ima i ostvari jednako pravo na korišćenje društvenih štamparija i društvene hartije.

9. Istorija XIX i XX veka pokazala nam je još pre rata šta je ustvari čuvena „čista demokratija“ pod kapitalizmom. Marksisti su uvek govorili da ukoliko je razvijenija, ukoliko je „čistija“ demokratija, utoliko klasna borba postaje otvorenija, oštrija, nemilosrdnija, utoliko se ,,čišće“ ispoljava ugnjetavanje kapitala i diktature buržoazije. Proces Drajfusa u republikanskoj Francuskoj, krvava razračunavanja najamnih odreda, koje naoružavaju kapitalisti, sa štrajkačima u slobodnoj i demokratskoj republici Americi, — ove i hiljade sličnih činjenica pokazuju onu istinu koju buržoazija uzaludno pokušava da prikrije, a to je da u najdemokratskijim republikama ustvari vlada teror i diktatura buržoazije, koja se otvoreno ispolji uvek kad eksploatatorima počinje izgledati da se vlast kapitala ljulja.

10. Imperijalistički rat 1914—1918 konačno je otkrio i pokazao čak i zaostalim radnicima da je pravi karakter buržoaske demokratije, pa i u najslobodnijim republikama, karakter diktature buržoazije. Da bi se obogatile nemačke ili engleske grupe milionera ili milijardera, bile su poubijane desetine miliona ljudi, a i u najslobodnijim republikama ustanovljena je vojna diktatura buržoazije. Ta vojna diktatura zadržala se i posle sloma Nemačke u zemljama Antante. Baš je rat najviše otvorio oči radnim masama, pokidao lažno cveće sa buržoaske demokratije, pokazao narodu koliko je bila ogromna špekulacija i bogaćenje za vreme rata i povodom rata. U ime „slobode i jednakosti“ vodila je buržoazija ovaj rat, u ime „slobode i jednakosti“ nečuveno su se bogatili ratni liferanti. Nikakvi napori žute Bernske internacionale neće prikriti od masa eksploatatorski karakter buržoaske slobode, buržoaske jednakosti, buržoaske demokratije, koji je sad potpuno demaskiran.

11. U najrazvijenijoj kapitalističkoj zemlji na kontinentu Evrope, u Nemačkoj, već prvi meseci potpune republikanske slobode, koju je doneo slom imperijalističke Nemačke, pokazali su nemačkim radnicima i celom svetu u čemu je stvarna klasna suština buržoaske demokratske republike. Ubistvo Karla Libknehta i Roze Luksemburg je događaj od svetsko-istorijskog značaja ne samo zato što su tragično izgubili živote najbolji ljudi i vođe istinski proleterske Komunističke Internacionale, nego i zato što se u najnaprednijoj evropskoj — moglo bi se bez preteriavnja reći: u najnaprednijoj na svetu — državi, potpuno razotkrila njena klasna suština. Kad su uhapšene ljude, tj. ljude za koje je državna vlast odgovorna, mogli oficiri i kapitalisti nekažnjeno ubiti, a na vladi su u to vreme bili socijal-patrioti, znači da je demokratska republika u kojoj je takva stvar bila moguća — diktatura buržoazije. Ljudi koji povodom ubistva Karla Libknehta i Roze Luksemburg izražavaju svoje negodovanje, ali ne shvataju ovu istinu, pokazuju time samo ili svoju ograničenost ili svoje licemerstvo. „Sloboda“ u jednoj od najslobodnijih i najnaprednijih republika sveta, u nemačkoj republici, je sloboda nekažnjivog ubijanja uhapšenih vođa proletarijata. A to i ne može biti drukčije dok postoji kapitalizam, jer razvitak demokratizma ne otupljuje već zaoštrava klasnu borbu, koja je, usled rezultata i uticaja rata i njegovih posledica, dostigla kulminaciju. U celom civilizovanom svetu, boljševike sad proteruju, proganjaju ih, zatvaraju u tamnice, kao, na primer, u jednoj od najslobodnijih buržoaskih republika — u Švajcarskoj, pogromi protiv boljševika u Americi i tome slično. S tačke gledišta „demokratije uopšte“ ili „čiste demokratije“, prosto je smešno što se napredne, civilizovane, demokratske, naoružane do zuba zemlje, plaše prisutstva nekoliko desetina ljudi iz zaostale, gladne, razorene Rusije, koju buržoaski listovi u desetinama miliona primeraka nazivaju divljačkom, zločinačkom itd. Jasno je da su društveni uslovi koji su mogli da stvore takvu vapijuću protivrečnost, ustvari diktatura buržoazije.

12. Pri takvom stanju stvari, diktatura proletarijata je ne samo potpuno zakonita, kao sredstvo za svrgavanje eksploatatora i ugušivanja njihovog otpora, nego je i apsolutno potrebna masama radnog naroda, kao jedina zaštita protiv diktature buržoazije, koja je dovela do rata i koja priprema nove ratove. Glavna stvar koju socijalisti ne shvataju i koja pretstavlja njihovu teoretsku kratkovidost, njihovo robovanje buržoaskim predrasudama i njihovu političku izdaju prema proletarijatu, jeste to da u kapitalističkom društvu, pri iole ozbiljnom zaoštrenju klasne borbe, koja leži u njegovoj osnovi, ne može biti sredine: ili diktatura buržoazije ili diktatura proletarijata. Svako sanjarenje o nečem trećem je reakcionarna lamentacija sitnog buržuja. To nam potvrđuje i iskustvo više nego stogodišnjeg razvitka buržoaske demokratije i radničkog pokreta u svim naprednim zemljama, a naročito iskustvo poslednjih pet godina. O tome govori i cela politička ekonomija, cela sadržina marksizma, koji objašnjava ekonomsku neizbežnost diktature buržoazije u svakom ekonomskom poretku zasnovanom na proizvodnji robe, diktature koju ne može niko drugi da zameni, sem klase koju razvija, množi, zbija i učvršćuje sam razvitak kapitalizma, tj. proleterske klase.

13. Druga teoretska i politička pogreška socijalista sastoji se u neshvatanju da su se forme demokratije u toku hiljada godina, počevši od njenih začetaka u starom veku, neizbežno menjale, prema tome kako je jedna vladajuća klasa smenjivala drugu. U starim republikama Grčke, u srednjevekovnim gradovima:, u naprednim kapitalističkim zemljama, demokratija ima različite forme i različiti stepen primene. Bila bi najveća besmislica verovati da se najdublja revolucija u istoriji čovečanstva, prvi na svetu prelaz vlasti sa manjine eksploatatora na većinu eksploatisanih, može izvršiti u starom okviru stare buržoaske, parlamentarne demokratije, da se može izvršiti bez najoštrijih preloma, bez stvaranja novih formi demokratije, novih ustanova, koje su rezultat novih uslova njene primene itd.

14. Diktatura proletarijata je utoliko slična diktaturi drugih klasa, što nju, kao i svaku drugu diktaturu, izaziva potreba da se nasilno uguši otpor one klase koja gubi političku vlast. Osnovna razlika između diktature proletarijata i diktature drugih klasa, — diktature spahija u srednjem veku, diktature buržoazije u svim civilizovanim kapitalističkim zemljama — jeste u tome što je diktatura spahija i buržoazije bila nasilno ugušivanje otpora većine stanovništva, naime radnog naroda. Naprotiv, diktatura proletarijata je nasilno ugušivanje otpora eksploatatora, tj. ništavne manjine stanovništva, spahija i kapitalista.

A iz toga izlazi, da diktatura proletarijata mora neizbežno sa sobom doneti ne samo promenu formi i ustanova demokratije uopšte, nego baš takvu njihovu promenu, koja će dati još neviđenu u svetu širinu stvarnog korišćenja demokratizma od strane onih koje je kapitalizam ugnjetavao, od strane radnih masa.

I zaista, ona forma diktature proletarijata, koja je ustvari već dovrševa, tj. Sovjetska vlast u Rusiji, Rafie-System u Nemačkoj, Shop Stewards Commitees i druge slične sovjetske ustanove u drugim zemljama, sve one pretstavljaju i ostvaruju baš za radne klase, tj. za ogromnu većinu stanovništva takvu stvarnu mogućnost da koriste demokratska prava i slobode, kakve nikad, čak ni približno, nije bilo u najboljim i najdemokratskijim buržoaskim republikama.

Suština sovjetske vlasti je u tome što stalnu i jedinu osnovu cele državne vlasti, celog državnog aparata čini masovna organizacija baš onih klasa koje je kapitalizam ugnjetavao, tj. radnika i poluproletera (seljaka, koji ne eksploatišu tuđi rad i koji moraju stalno prodavati bar deo svoje radne skage), baš one mase, koje su čak i u najdemokratskijim buržoaskim republikama, i ako su bile ravnopravne po zakonu, u praksi na hiljadu načina i smicalica otstranjivane od učešća u političkom životu i od korišćenja demokratskih prava i slobode, privlače se sada stalnom, bezuslovnom i uz to odlučujućem, učešću u demokratskom upravljenju državom.

15. Tu jednakost građana, bez obzira na pol, veru, rasu, narodnost, koju je buržoaska demokratija uvek i svuda obećavala, ali je nigde nije sprovela, niti je, zbog vladavine kapitalizma, mogla sprovesti, — sovjetska vlast ili diktatura proletarijata ostvaruje odmah i potpuno, jer to je u stanju da učini samo vlast radnika, za koje privatna svojina sredstava za proizvodnju i borba za njihovu podelu i raspodelu ne pretstavlja lični interes.

16. Stara, tj. buržoaska demokratija i parlamentarizam bili su tako organizovani, da su baš radne mase bile najviše udaljene od upravnog aparata. Naprotiv, sovjetska vlast, tj. diktatura proletarijata, izgrađena je tako da bi se mase radnog naroda približile upravnom aparatu. U istom cilju ujedinjene su zakonodavna i izvršna vlast države pri sovjetskoj organizaciji i teritorijalni izborni okruzi zamenjeni proizvodnim jedinicama, kao što su: zavod, fabrike.

17. Vojska je bila aparat za ugnjetavanje ne samo za vreme monarhije. Ona je to ostala i u svim buržoaskim, pa čak i najdemokratskijim, republikama. Samo je sovjetska vlast, kao stalna državna organizacija baš onih klasa koje je kapitalizam ugnjetavao, u stanju da sruši potčinjavanje vojske buržoaskoj komandi i da stvarno stopi proletarijat sa vojskom, da ostvari naoružanje proletarijata, a razoružanje buržoazije, bez čega je pobeda socijalizma nemoguća.

18. Sovjetska organizacija države prilagođena je rukovodećoj ulozi proletarijata, kao klase koju je kapitalizam najviše koncentrisao i prosvetio. Iskustvo svih revolucija i svih pokreta ugnjetekih klasa, iskustvo socijalističkog pokreta uči nas da je samo proletarijat kadar da ujedini i povede nepovezane i zaostale slojeve radnog i eksploatisanog stanovništva.

19. Samo je sovjetska organizacija države kadra da odmah stvarno razbije i konačno poruši stari, tj. buržoaski, činovnički i sudski aparat, koji je zadržan — i neminovno je morao biti zadržan — za vreme kapitalizma, čak i u najdemokratskijim republikama i koji je bio, ustvari najveća smetnja sprovođenju u život demokratizma za radnike i trudbenike. Pariska komuna je učinila prvi svetsko-istoriski korak na tom putu, a sovjetska vlast — drugi.

20. Uništenje državne vlasti — to je cilj koji su sebi postavili svi socijalisti, među koje spada i na čijem čelu stoji Marks. Bez ostvarenja toga cilja neostvariv je istinski demokratizam, tj. jednakost i sloboda. A tom cilju praktično vodi jedino sovjetska ili proleterska demokratija, jer privlačeći masovne organizacije radnog naroda stalnom i bezuslovnom učešću u upravljanju državom, ona odmah počinje da priprema potpuno odumiranje svake države.

21. Potpuno bankrotstvo socijalista koji su se sastali u Bernu, njihovo potpuno neshvatanje nove, tj. proleterske, demokratije najbolje se vidi iz sledećeg. 10 februara 1919. Branting je zaključio u Bernu Međunarodnu konferenciju žute Internacionale. 11 februara 1919. u Berlinu, u listu učesnika konferencije “Die Freiheit“, štampan je proglas partije „nezavisnih“ proletarijatu. U tom se proglasu priznaje buržoaski karakter vlade Šajdemana, njega prekorevaju da hoće da ukine sovjete, koje proglas naziva Trager und Schiitzer der Revolution — nosiocima i braniocima revolucije, — predlaže da se sovjeti legalizuju, da im se dadu državna prava, da im se da pravo zadržavanja od izvršenja odluka Ustavotvorne skupštine, s tim da se o predmetu odluči opštenarodnim glasanjem.

Takav predlog je potpuni idejni krah teoretičara, koji su branili demokratiju, a nisu shvatili njen buržoaski karakter. Smešan pokušaj da se sistem sovjeta, tj, diktature proletarijata, spoji sa Ustavotvornom skupštinom, tj. sa diktaturom buržoazije, — do kraja otkriva i idejno siromaštvo žutih socijalista i socijal-demokrata i njihovu političku reakcionarnost sitnih buržuja, i njihove kukavičke ustupke sili nove, proleterske demokratije, koja nezadrživo raste.

22. Većina žute Internacionale u Bernu, koja, bojeći se radnih masa, nije smela da formalno izglasa odgovarajuću rezoluciju, postupila je, s klasnog stanovišta, pravilno kada je osudila boljševizam. Baš ta većina potpuno je solidarna sa ruskim menjševicima i socijal-revolucionarima i sa Šajdemanima u Nemačkoj. Ruski menjševici i socijal-revolucionari, žaleći se na proganjanje od strane boljševika, pokušavaju da sakriju činjenicu da su ta proganjanja izazvana učešćem menjševika i socijal-revolucionara u građanskom ratu na strani buržoazije, protiv proletarijata. Isto su tako i u Nemačkoj Šajdemani i njihova partija već dokazali svoje, isto takvo, učešće u građanskom ratu na strani buržoazije protiv radnika. Zato je sasvim prirodno što se većina učesnika Bernske žute Internacionale izjasnila za osudu boljševika. To nije bila zaštita „čiste demokratije“ , već samo zaštita ljudi, koji znaju i osećaju da u građanskom ratu stoje na strani buržoazije protiv proletarijata.

Eto zašto se, s klasnog gledišta, mora priznati pravilnost odluke većine žute Internacionale. Proletarijat mora, ne plašeći se istine, da joj pogleda pravo u lice i izvede otud sve političke zaključke.


Izvodi iz “Teze i referat o buržoaskoj demokratiji i diktaturi proletarijata” na I kongresu Kominterne 4. marta, 1919 godine.

 

Ostavite komentar