Mao Ce Tung – O pitanju Staljina

Drugi komentar na Otvoreno pismo Centralnog komiteta KPSS

Pitanje Staljina je od svetske važnosti, sa posledicama na sve klase u svim zemljama, i koje je danas, još uvek, predmet mnogih diskusija, i prema kojem različite klase i njihove političke partije i grupe imaju različite poglede.

Vrlo je verovatno da konačna presuda po ovom pitanju neće biti doneta u ovom veku. Ali postoji neki virtuelni konsenzus u redovima većine internacionalne radničke klase i revolucionarnih ljudi, koji ne odobravaju kompletnu negaciju Staljina i sve više i više neguju sećanje na njega. Ovo takođe važi i za Sovjetski Savez.

Naša polemika sa liderima KPSS je samo sa jednim delom naroda. Nadamo se da ćemo ih ubediti kako bi unapredili revolucionarni cilj. To je svrha pisanja ovog članka.

Komunistička Partija Kine je uvek smatrala da je drug Hruščov, kada je u potpunosti negirao Staljina pod izgovorom “borbe protiv kulta ličnosti”, uvek bio potpuno u krivu i imao skrivene motive.

Centralni komitet KPK istakao je u svom pismu od 14. juna da “borba protiv kulta ličnosti” krši sastavni deo Lenjinovog učenja o uzajamnom odnosu lidera, partije, klasa, i masa, i podriva komunistički princip demokratskog centralizma.

Otvoreno pismo Centralnog Komiteta KPSS izbegava odgovore na naše principijelne argumente, već samo etiketira kineske komuniste kao “branitelje kulta ličnosti i advokate Staljinovih pogrešnih ideja”.

Kada je u borbi sa menjševicima, Lenjin rekao, “Ne odgovarati principijelno na argument protivnika, veći mu pripisivati “pathos”, nije polemika ni rasprava već zlostavljanje.1 Stav koji je pokazala KPSS u svom otvorenom pismu je upravo menjševički.

Iako se u njihovom otvorenom pismu pribegava zlostavljanju umesto rasprave, mi sa naše strane preferiramo da odgovorimo na njega sa principijelnim argumentima i velikim brojem činjenica.

Veliki Sovjetski Savez je bio prva država diktature proletarijata. U početku, pre svega lider Partije i Vlade bio je Lenjin. Nakon Lenjinove smrti, Staljin. Nakon Lenjinove smrti Staljin je postao ne samo lider Partije i Vlade Sovjetskog Saveza, već i priznati vođa međunarodnog komunističkog pokreta.

Prošlo je četrdeset šest godina od kada je uspostavljena prva socijalistička država na svetu. Tokom tog perioda, skoro trideset godina Staljin je bio najistaknutiji vođa ove države. Bilo u istoriji diktature proletarijata ili međunarodnog komunističkog pokreta, Staljinove aktivnosti zauzimaju izuzetno važno mesto.

Kineska Komunistička partija je dosledno tvrdila da pitanje evaluacije Staljina i kakav stav da se prema njemu zauzme nije samo stvar ocene njegove ličnosti; važnije, to je pitanje kako da sumiramo istorijsko iskustvo diktature proletarijata i međunarodnog komunističkog pokreta od Lenjinove smrti.

Drug Hruščov je potpuno negirao Staljina na 20. kongresu KPSS. On je izbegao da unapred konsultuje bratske Partije po ovom pitanju koje se tiče celokupnog internacionalnog komunističkog pokreta, a potom pokušao da ih dovede pred „fait accompli“. Ko čini procenu Staljina drugačije od rukovodstva KPSS optužen je za “odbranu kulta ličnosti”, kao i “mešanje” u unutrašnje poslove KPSS. Ali niko ne može da ospori međunarodni značaj istorijskog iskustva prve države diktature proletarijata, odnosno istorijske činjenice da je Staljin bio vođa međunarodnog komunističkog pokreta; Shodno tome, niko ne može poreći da je procena Staljina važno pitanje od principa koje se tiče celokupnog međunarodnog komunističkog pokreta. Po kom osnovu, onda, lideri KPSS zabranjuju drugim bratskim Partijama da naprave realnu analizu i ocenu Staljina?

Komunistička partija Kine je uvek insistirala na ukupnoj, objektivnoj i naučnoj analizi Staljinovih mana i vrlina metodom istorijskog materijalizma i predstavljanju istorije onakvom kakva jeste, i protivila se subjektivnoj, sirovoj i potpunoj negaciji Staljina metodom istorijskog idealizma i namernog iskrivljavanja i revizije istorije.

Komunistička partija Kine je dosledno smatrala da je Staljin počinio greške, koje su imale svoje ideološke, kao i društvene i istorijske korene. Neophodno je da se kritikuju greške koje je Staljin napravio, ne one koje mu se neosnovano pripisuju, i da se to učini iz pravilnog ugla i sa odgovarajućim metodama. Ali mi smo dosledno bili protiv nepravilne kritike Staljina, sa pogrešnog stanovišta i pogrešnim metodama.

Staljin se borio protiv carizma i propagirao marksizam tokom Lenjinovog života; nakon što je postao član Centralnog komiteta boljševičke partije na čelu sa Lenjinom; učestvovao je u borbi da se utre put za revoluciju 1917.; posle Oktobarske revolucije borio se da odbrani plodove proleterske revolucije.

Staljin je vodio KPSS i sovjetski narod, posle Lenjinove smrti, u odlučnoj borbi protiv unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, i u očuvanju i konsolidaciji prve socijalističke zemlje u svetu.

Staljin je vodio KPSS i sovjetski narod u sprovođenju linije socijalističke industrijalizacije i poljoprivredne kolektivizacije, i u ostvarenju velikih uspeha u socijalističkoj transformaciji i socijalističkoj izgradnji.

Staljin je vodio KPSS, sovjetski narod, i sovjetsku armiju kroz vrlo napornu i tešku borbu do velike pobede antifašističkog rata.

Staljin je razvio i branio marksizam-lenjinizam u borbi protiv raznih vrsta oportunizma, protiv neprijatelja lenjinizma, Trockista, Zinovljevista, Buharinista i drugih građanskih agenata.

Staljin je dao neizbrisiv doprinos međunarodnom komunističkom pokretu u velikom broju teorijskih spisa koji su besmrtna marksističko-lenjinistička dela.

Staljin je vodio sovjetsku partiju i vladu u ostvarenju spoljne politike koja je u celini bila u skladu sa proleterskim internacionalizmom i koja je uveliko pomagala revolucionarne borbe svih naroda, uključujući kineski narod.

Staljin je stajao na čelu plime istorije predvodeći borbu, i bio je nepomirljiv neprijatelj imperijalista i svih reakcionara.

Staljinove aktivnosti su bile blisko povezane sa borbama velikog KPSS i velikog sovjetskog naroda i neodvojive od revolucionarnih borbi naroda celog sveta.

Staljinov život bio je život velikog marksiste-lenjiniste, velikog proleterskog revolucionara.

Istina je da je, dok je ostvarivao velika dela za sovjetski narod i međunarodni komunistički pokret, Staljin, veliki marksističko-lenjinistički i proleterski revolucionar, takođe činio i određena greške. Neke su principijelne greške, a neke su greške načinjene u toku praktičnog rada; neke su se mogle izbeći, a neke je bilo teško izbeći u vreme kada diktatura proletarijata nije imala prethodni primer u praksi na koji da se ugleda.

U svom načinu razmišljanja, Staljin je po određenim pitanjima odstupio od dijalektičkog materijalizma i upao u metafiziku i subjektivizam, i shodno tome je ponekad bio razveden od stvarnosti i od masa. U borbama unutar kao i van partije, u nekim prilikama i po nekim pitanjima brkao je dve vrste protivrečnosti koje se razlikuju po svojoj prirodi, protivrečnost između nas i neprijatelja i protivrečnosti među ljudima, kao što je brkao različite metode potrebne da bi se njima rukovalo. U radu suzbijanja kontrarevolucije koji je predvodio, mnogi kontra-revolucionari su zasluženo kažnjeni, ali u isto vreme je bilo nevinih ljudi koji su pogrešno osuđeni; tako je 1937. i 1938. godine pogrešno proširen obim suzbijanja kontra-revolucionara. Po pitanju partije i organizacije Vlade, on nije u potpunosti primenjivao proleterski demokratski centralizam i, u izvesnoj meri, ga je kršio. U rukovođenju odnosa sa bratskim partijama i državama, pravio je neke greške. Takođe je davao neke loše savete međunarodnom komunističkom pokretu. Ove greške su proizvele neke gubitke Sovjetskom Savezu i međunarodnom komunističkom pokretu.

Staljinove zasluge i greške su pitanja od istorijske, objektivne realnosti. Njihovim poređenjem uočavamo da njegove zasluge nadmašuje greške. On je većim delom bio u pravu dok su njegove greške sekundarne. Sumirajući Staljinova razmišljanja i njegov rad u svom totalitetu, sigurno svaki pošteni komunista sa poštovanjem za istoriju će prvo uočiti i posmatrati ono što je primarno kod Staljina. Stoga, kada se Staljinove greške uoče i pravilno kritikuju i prevaziđu, neophodno je zaštititi ono što je osnovno i primarno u Staljinovom životu, marksizam-lenjinizam, koji je branio i razvijao.

Bilo bi korisno ako se Staljinove greške, koje su bile samo sekundarne, uzimaju kao istorijske lekcije, tako da komunisti Sovjetskog Saveza i drugih zemalja budu upozoreni i izbegnu njihovo ponavljanje ili počine manje grešaka. I pozitivne i negativne istorijske lekcije su korisne za sve komuniste, pod uslovom da se pravilno izvedu i budu u skladu sa istorijskim činjenicama, bez da ih iskrivljuju.

Lenjin je istakao u više navrata da su marksisti bili potpuno drugačiji od revizionista iz Druge internacionale u njihovom odnosu prema ljudima kao što su bili Bebel i Roza Luksemburg, koji su, uprkos svojim greškama, bili veliki proleterski revolucionari. Marksisti nisu krili greške ovih ljudi, ali su kroz takve primere učili “kako ih izbeći i ispunjavati sve strožije zahteve revolucionarnog marksizma”.2 Nasuprot tome, revizionisti su “likovali” nad greškama Bebela i Roze Luksemburg. Ismevajući revizioniste, Lenjin je upotrebio citat iz jedne ruske bajke: “Ponekad orlovi mogu da lete niže od kokošaka, ali kokoške nikada ne mogu da se uzdigne do visina orlova”.3 Bebel i Roza Luksemburg su bili “veliki komunisti” i, uprkos svojim greškama, ostali “Orlovi”, dok su revizionisti jato kokošaka “u zapećku pokreta radničke klase, među gomilom izmeta”.4

Istorijska uloga Bebela i Roze Luksemburg se nikako ne može porediti sa ulogom Staljina. Staljin je bio veliki vođa diktature proletarijata i međunarodnog komunističkog pokreta tokom cele jedne istorijske epohe, i sa mnogo više truda i pažnje mora da se obavi njegova evaluacija.

Lideri KPSS optužili su KPK da “brani” Staljina. Da, mi branimo Staljina. Kada Hruščov iskrivljuje istoriju i potpuno negira Staljina, naravno da imamo neizbežnu obavezu da istupimo i branimo ga u interesu međunarodnog komunističkog pokreta.

U odbrani Staljina, Komunistička partija Kine brani njegovu ispravnu stranu, brani slavnu istoriju borbe prve države diktature proletarijata, koja je nastala iz Oktobarske revolucije; da, brani slavnu istoriju borbe KPSS; da, brani ugled internacionalnog komunističkog pokreta među radnim ljudima širom sveta. Ukratko, ona brani teoriju i praksu marksizma-lenjinizma. To ne rade samo kineski već svi komunisti verni marksizmu-lenjinizmu, svi odani revolucionari i svi pošteni ljudi.

Braneći Staljina, ne branimo njegove greške. Kineski komunisti su još davno imali priliku da iz prve ruke iskuse neke od njegovih grešaka. Od raznih “levih” i desnih oportunističkih linija koja su se pojavile u KPK u jednom trenutku, neke su nastale pod uticajem određenih Staljinovih grešaka, u meri u kojoj su u pitanju njihovi međunarodni izvori. U kasnim dvadesetim, tridesetim, i ranim i srednjim četrdesetim godinama, kineski marksisti-lenjinisti koje su zastupali drugovi Mao Ce Tung i Liu Šao-Ći opirali su se uticaju Staljinovih grešaka; oni su postepeno savladali pogrešne linije “Levog” i desnog oportunizma i na kraju doveli kinesku revoluciju do pobede.

Ali pošto su neke od pogrešnih ideja koje je Staljin izneo prihvaćene i primenjene od određenih kineskih drugova, mi Kinezi bi trebalo da snosimo odgovornost. U svojoj borbi protiv “Levog” i desnog oportunizma, dakle, naša partija kritikovala je samo svoje članove podložne zabludama i nikada nije bacala krivicu na Staljina. Cilj naše kritike bio je napraviti razliku između ispravnog i pogrešnog, naučiti i steći odgovarajuće pouke i unaprediti revolucionarni cilj. Mi smo samo zahtevali od drugova u zabludi da isprave svoje greške. Ako bi u tome omanuli, čekali bismo da se postepeno probude i osveste kroz iskustva iz sopstvene prakse, pod uslovom da se ne organizuju u tajne grupe sa tajnim aktivnostima. Naš metod je odgovarajući metod kritike i samokritike unutar Partije; krenuli smo od želje za jedinstvom i stigli do novog jedinstva na novim osnovama, kroz kritiku i borbu, i na taj način su postignuti dobri rezultati. Držali smo da su u pitanju protivrečnosti među ljudima, a ne između nas i neprijatelja, i da zato treba koristiti gore pomenuti metod.

Kakav stav su drug Hruščov i druge vođe KPSS zauzeli prema Staljinu od 20. kongresa KPSS?

Oni nisu napravili ukupnu istorijsku i naučnu analizu njegovog života i rada, ali su ga u potpunosti negirali bez ikakve razlike između onog šta je dobro i šta je loše.

Oni nisu tretirali Staljina kao druga nego kao neprijatelja.

Oni nisu usvojili metod kritike i samokritike da sumiraju iskustva, nego su okrivili Staljina za sve greške, ili mu pripisali “greške” koje su proizvoljno izmislili.

Oni nisu predočili činjenice i obrazložili ih, nego su pokrenuli demagoške, lične, napade na Staljina kako bi zatrovali umove ljudi.

Hruščov je nazvao Staljina “ubicom”, “kriminalcem”, “banditom”, “kockarom”, “despotom tipa Ivana Groznog”, “najvećim diktatorom u ruskoj istoriji”, ” budalom “, ” idiotom ” itd..5 ,6 ,7 . Prinuđeni smo da citiramo sve ove prljave, vulgarne i zlonamerne izraze, a plašimo se da nam ne zagade olovku i papir.

Hruščov osporava Staljina kao “najvećeg diktatora u ruskoj istoriji”. Zar to ne znači da je sovjetski narod živeo trideset dugih godina pod tiranijom “najvećeg diktatora u ruskoj istoriji”, a ne u socijalističkom sistemu? Veliki sovjetski narod i revolucionarni narodi celog sveta u potpunosti odbacuju ove klevete!

Hruščov osporava Staljina kao “despota tipa Ivana Groznog”. Zar to ne znači da iskustva koja je velika KPSS i veliki sovjetski narod pružao, preko trideset godina, ljudima širom sveta, nisu bila iskustva diktature proletarijata, nego život pod vladavinom feudalnog “despota”? Veliki sovjetski narod, sovjetski komunisti i marksisti-lenjinisti celog sveta u potpunosti odbacuju ove klevete!

Hruščov osporava Staljina kao “bandita”. Zar to ne znači da je prvu socijalističku država na svetu u najdužem periodu predvodio “bandit”? Veliki sovjetski narod i revolucionarni narodi celog sveta u potpunosti odbacuju ove klevete!

Hruščov osporava Staljina kao “budalu”. Zar to ne znači da je KPSS koja je vodila herojske revolucionarne borbe tokom proteklih decenija imala “budalu“ za lidera? Sovjetski komunisti i marksisti-lenjinisti iz celog sveta u potpunosti odbacuju ove klevete!

Hruščov osporava Staljina kao “idiota”. Zar to ne znači da je velika sovjetska armija koja je trijumfovala u antifašističkom ratu imala “Idiota” za vrhovnog komandanta? Veliki sovjetski komandanti i borci, i svi antifašistički borci u svetu u potpunosti odbacuju ove klevete!

Hruščov osporava Staljina kao “ubicu”. Zar to ne znači da je međunarodni komunistički pokret imao “ubicu” za učitelja decenijama? Komunisti iz celog sveta, uključujući i sovjetske komuniste, u potpunosti odbacuju ove klevete!

Hruščov osporava Staljina kao “kockara”. Zar to ne znači da su revolucionarni narodi bili predvođeni “kockarom” ​​u borbi protiv imperijalizma i reakcije? Svi revolucionarni ljudi u svetu, uključujući i sovjetski narod, u potpunosti odbacuju ove klevete!

Takvo vređanje Staljina od strane Hruščova je uvreda za veliki sovjetski narod, za KPSS, sovjetsku vojsku, za diktaturu proletarijata i socijalistički sistem, za internacionalni komunistički pokret, za revolucionarne narode širom sveta, kao i za marksizam-lenjinizam.

U koju se poziciju stavlja Hruščov, koji je učestvovao u rukovođenju Partijom i državom u periodu Staljinove vladavine, kada se busa u prsa i udara u sto dok upućuje psovke Staljinu i zloupotrebljava njegovo ime iz svog glasa? U poziciju saučesnika “ubica” i “bandita”? U poziciju saradnika “budale” ili “idiota”?

U čemu je razlika između takvog vređanja Staljina od strane Hruščova i vređanja od strane imperijalista, reakcionara u raznim zemljama, i odmetnika komunizma? Otkud takva okorela mržnja prema Staljinu? Zašto ga napadate svirepije nego li samog neprijatelja?

U blaćenju Staljina, Hruščov zapravo blati sovjetski sistem i državu, i u tome je glasniji od takvih odmetnika kao što su Kaucki, Trocki, Tito i Đilas.

Ljudi bi trebalo da citiraju sledeći pasus iz otvorenog pisma Centralnog komiteta KPSS i pitaju Hruščova: “Kako može da govori takve stvari o Partiji velikog Lenjina, o otadžbini socijalizma, o ljudima koji su prvi u svetu ostvarili socijalističku revoluciju, odbranili svoje tekovine u žestokim borbama protiv međunarodnog imperijalizma i domaće kontra-revolucije, demonstrirali herojska čuda i posvećenost u nastojanju da izgrade komunizam, i verno ispunjavali svoju internacionalističku dužnost prema svim radnim ljudima na svetu “!

U svom članku, “Politički značaj uvreda”, Lenjin je rekao, “Uvrede u politici često prikrivaju potpuni nedostatak ideološkog sadržaja, bespomoćnost i nemoć, dosadnu nemoć onoga koji ih upućuje.” Da li to ne odnosi na lidera KPSS koji, osećajući se stalno progonjenim baukom Staljina, pokušava da prikrije svoj potpuni nedostatak principa, svoju bespomoćnost i dosadnu impotenciju, vređanjem Staljina?

Velika većina sovjetskog naroda ne odobrava takve uvrede na Staljinov račun. Oni sve više neguju sećanje na Staljina. Lideri KPSS su ozbiljno izolovani od masa. Oni stalno misle da su ugroženi od strane proganjajućeg spektra Staljina, što je u stvari ogromno nezadovoljstvo širokih masa sa kompletnom negacijom Staljina. Do sada se Hruščov nije usudio da dozvoli sovjetskom narodu i drugim ljudima u socijalističkom kampu da vide tajni izveštaj u kojem potpuno negira Staljina, koji je prezentovao na 20. kongresu KPSS, jer je to izveštaj koji ne može da podnese svetlost dana, izveštaj koji bi ozbiljno otuđio mase.

Posebno vredna pažnje je činjenica da, dok zloupotrebljavaju Staljinovo ime na svaki mogući način, lideri KPSS se odnose prema Ajzenhaueru, Kenediju i sličnima “sa poštovanjem i poverenjem”.8 Oni, dakle, nazivaju Staljina “despotom tipa Ivana Groznog “i” najvećim diktatorom u ruskoj istoriji “, ali tvrde kako Ajzenhauer i Kenedi “imaju podršku apsolutne većine američkog naroda “!9 Oni nazivaju Staljina “idiotom”, ali hvale Ajzenhaura i Kenedija kao “razumne”! S jedne strane, oni su osuli žestoku paljbu po velikom marksisti-lenjinisti, velikom proleterskom revolucionaru i velikom lideru internacionalnog komunističkog pokreta, a sa druge strane, oni uzdižu poglavice imperijalizma na nebo. Da li postoji mogućnost da je veza između ovih pojava samo slučajna i da nije praćena neumoljivom logikom izdaje marksizma-lenjinizma?

Ako njegovo sećanje nije prekratko, Hruščov treba imati na umu da je na mitingu održanom u Moskvi, u januaru 1937. godine sam s pravom osudio one koji su napali Staljina, govoreći: “U dizanju ruke na druga Staljina, oni su je podigli protiv svih nas, protiv radničke klase i radnih ljudi! U dizanju ruke na druga Staljina, oni su je podigli protiv učenja Marksa, Engelsa i Lenjina! ” Hruščov je sam više puta hvalio Staljina kao” intimnog prijatelja i druga po oružju velikog Lenjina “,10 kao” najvećeg genija, učitelja i lidera čovečanstva”11 i “velikog, pobedničkog Maršala”,12 kao i “iskrenog prijatelja naroda“13 i svog “oca”.14

Ako se porede izjave Hruščova za vreme Staljinovog života sa onima posle njegove smrti, svako će uspeti da vidi da je Hruščov napravio zaokret od 180 stepeni u svojoj evaluaciji Staljina.

Ako njegovo sećanje nije prekratko, Hruščov svakako treba da zapamti da je tokom perioda Staljinovog rukovodstva on sam bio posebno aktivan u podršci i sprovođenju tada preovlađujuće politike za suzbijanje kontra-revolucionara.

Dana 6. juna 1937., na 5. Partijskoj konferenciji Moskovske pokrajine Hruščov je izjavio:

„Naša Partija će nemilosrdno ugušiti bandu izdajnika, i zbrisati sav trockističko-desničarski talog …. Garancija za to je nepokolebljivo rukovodstvo našeg Centralnog komiteta, nepokolebljivo vođstvo našeg lidera Staljina …. Mi ćemo u potpunosti uništiti neprijatelje – do poslednjeg čoveka – i raspršiti njihov pepeo na vetru.“

8. juna, 1938. godine, na Četvrtoj konferenciji Partije Kijevske pokrajine, Hruščov je izjavio:

„… i razni ološ je želeo da dovede poljske spahije u Ukrajinu, kao i nemačke fašiste, stanodavce i kapitaliste …. Mi smo uništili znatan broj neprijatelja, ali još uvek ne sve. Zbog toga je neophodno da držimo oči otvorene. Mi moramo čvrsto imati na umu reči druga Staljina, da dokle god smo opkoljeni kapitalistima, špijuni i saboteri će biti prokrijumčareni u našu zemlju.“

Zašto Hruščov, koji je bio u rukovodstvu Partije i države u tom periodu i koji je aktivno podržavao i čvrsto sprovodio politiku suzbijanje kontra-revolucionara, odbacuju sve urađeno u tom periodu i krivicu za sve greške svaljuje na Staljina, dok sebe amnestira?

Kada je Staljin uradio nešto loše, on je bio u stanju da se kritikuje. Na primer, on je pružio neke loše savete u vezi sa kineskom revolucijom. Posle pobede kineske revolucije, on je priznao svoju grešku. Staljin je takođe priznao neke od svojih grešaka vezano za pročišćavanja partijskih kadrova u svom izveštaju 18. kongresu KPSS tokom 1939. Ali šta je sa Hruščovom? On jednostavno ne zna šta je samokritičnost; sve što radi jeste da prebacuje krivicu na druge i prisvaja zasluge za sebe.

Nije iznenađujuće da se ove gadne akcije Hruščova dešavaju baš kada i divljanje modernog revizionizma. Kao što je Lenjin rekao 1915. godine, kada je kritikovao revizioniste Druge internacionale za njihovu izdaju marksizma:

To uopšte nije iznenađujuće u ovom danu zaboravljenih reči, izgubljenih principa, svrgnutih filozofija, i odbačenih rezolucija i svečanih obećanja.15

Kao što su događaji nakon 20. Kongresa KPSS u potpunosti pokazali, potpuno negiranje Staljina od strane rukovodstva KPSS imalo je i ima izuzetno ozbiljne posledice.

Ono je obezbedilo imperijaliste i kontrarevolucionare svih zemalja sa izuzetno dobrodošlom antisovjetskom i anti-komunističkom municijom. Ubrzo nakon 20. kongresa KPSS, imperijalisti su eksploatisali tajni Hruščovljev izveštaj protiv Staljina, da izazovu plimski talas protiv Sovjetskog Saveza i protiv komunizma, širom sveta. Imperijalisti, reakcionari svih zemalja, Titova klika i oportunisti različitih opisa, su jedva dočekali priliku da napadnu Sovjetski Savez, socijalistički kamp i komunističke partije; stoga su mnoge bratske partije i zemlje dovedene u ozbiljne teškoće.

Pomamna kampanja protiv Staljina od strane rukovodstva KPSS omogućila je trockistima, koji su dugo bili politički leševi, da se povrate u život i opet dižu buku za “rehabilitacijom” Trockog. U novembru 1961. godine, na kraju 22. kongresa KPSS, Međunarodni sekretarijat takozvane Četvrte Internacionale je naveo u pismu upućenom 22. kongresu KPSS i njenom novom Centralnom Komitetu da je 1937. Trocki rekao da će spomenik u čast žrtava Staljina jednom biti podignut. “Danas”, kaže se u pismu, “ovo predviđanje je blizu ostvarenja. Prvi sekretar vaše Partije je obećao, ispred Kongresa, podizanje ovog spomenika.” U tom pismu je upućen i specifičan zahtev da se ime Trockog “ukleše zlatnim slovima na spomenik podignut u čast žrtava Staljina”. Trockisti nisu krili svoju radost, izjavljujući da je kampanja protiv Staljina započeta od strane rukovodstva KPSS “otvorila vrata trockizmu” i da će biti “od velike pomoći napredovanju trockizma i njene organizacije – Četvrte Internacionale”.

Negirajući Staljina u potpunosti, lideri KPSS imaju motive koji ne mogu da podnesu svetlost dana.

Staljin je umro 1953. godine; tri godine kasnije lideri KPSS su ga divljački napali na 20. kongresu, a onda su, osam godina posle njegove smrti, to ponovo učinili na 22. Kongresu, a potom uklonili i spalili njegove ostatke. U ponovljenom napadu na Staljina, lideri KPSS su imali za cilj brisanje ogromnog uticaja ovog velikog proleterskog revolucionara među ljudima Sovjetskog Saveza i širom sveta, kao i da utru put za negiranje marksizma-lenjinizma, koji je Staljin branio i razvijao, kako bi primenili revizionističku liniju. Njihova revizionistička linija je počela upravo sa 20. kongresom i potpuno sistematizovana na 22. Kongresu. Činjenice su pokazivale sve jasnije da je njihova revizija marksističko-lenjinističke teorije o imperijalizmu, ratu i miru, proleterskoj revoluciji i diktaturi proletarijata, revoluciji u kolonijama i polu-kolonijama, proleterskim partijama, itd, nerazdvojno povezana sa njihovom potpunom negacijom Staljina.

Pod okriljem “borbe protiv kulta ličnosti” rukovodstvo KPSS je pokušalo da negira Staljina u potpunosti.

U pokretanju “borbe protiv kulta ličnosti”, lideri KPSS nisu posegnuli za povratkom onoga što oni nazivaju “lenjinističkim standardima partijskog života i principa rukovodstva”. Naprotiv, oni krše Lenjinovo učenje o uzajamnom odnosu lidera, partije, klasa i masa i u suprotnosti su sa principom demokratskog centralizma u Partiji.

Marksisti-lenjinisti tvrde da, ako revolucionarna partija proletarijata istinski služi kao sedište proletarijata u borbi, ona mora ispravno rukovati uzajamnim odnosima, partije, klasa i masa i mora biti organizovana na principu demokratskog centralizma. Takva partija mora imati prilično stabilno jezgro vođstva, koje treba da sadrži grupu probranih lidera koji su dugo testirani, i koji su dobri u integraciji univerzalne istine marksizma-lenjinizma sa konkretnom praksom revolucije.

Lideri proleterske partije, bez obzira da li su članovi centralnih ili lokalnih odbora, proizilaze iz masa tokom klasne borbe i masovnih revolucionarnih pokreta. Oni su lojalni masama, imaju bliske veze sa njima i dobri su u ispravnoj koncentraciji ideja masa, i njihovom sprovođenju. Takvi lideri su iskreni predstavnici proleterijata i priznati su od strane masa. Takvi lideri su znak političke zrelosti proleterske partije, i baš tu leži nada za pobedu cilja proletarijata. Lenjin je bio potpuno u pravu kada je rekao da “nijedna klasa u istoriji nije osvojila vlast bez da je proizvela političke lidere, svoje istaknute predstavnike koji su u stanju da organizuju pokret i da ga predvode”.16 On je takođe rekao:

„Obuka iskusnih i najuticajnijih lidera Partije je dugoročan i težak zadatak. Ali bez toga, diktatura proletarijata, njeno “jedinstvo volje”, će ostati samo izraz17 .

KPK se uvek pridržavala marksističko-lenjinističkog učenja o ulozi masa i pojedinca u istoriji i uzajamnog odnosa lidera, Partije, klase i mase, i podržavala je demokratski centralizam u stranci. Mi smo uvek održavali kolektivno liderstvo; u isto vreme, mi smo protiv omalovažavanja uloge lidera. Dok pridajemo značaj ovoj ulozi, mi smo protiv nesavesnog i prekomernog hvalospeva pojedinaca i preuveličavanja značaja njihove uloge. Davne 1949. godine Centralni komitet Komunističke Partije Kine, na sugestiju druga Mao Ce Tunga, doneo je odluku o zabrani javnih proslava bilo koje vrste na rođendane stranačkih lidera i imenovanje mesta, ulica ili preduzeća po njima.

Ovaj naš, dosledan i korektan, pristup se suštinski razlikuje od “borbe protiv kulta ličnosti” koju zagovara rukovodstvo KPSS.

Postalo je sve jasnije da zalaganjem za “borbu protiv kulta ličnosti” vođe KPSS ne nameravaju, kako sami tvrde, da promovišu demokratiju, praktikuju kolektivno rukovodstvo i da se usprotive preterivanju uloge pojedinca, već imaju skrivene motive.

Šta je tačno suština njihove “borbe protiv kulta ličnosti”?

Grubo rečeno, to nije ništa drugo nego sledeće:

1 – Pod izgovorom “borbe protiv kulta ličnosti”, da denunciraju Staljina, lidera Partije, pred partijskom organizacijom, proletarijatom i masama;

2 – Pod izgovorom “borbe protiv kulta ličnosti”, da blate proletersku partiju, diktaturu proletarijata, kao i socijalistički sistem;

3 – Pod izgovorom “borbe protiv kulta ličnosti”, da izgrade i ojačaju sopstvene snage i da napadnu revolucionare lojalne marksizmu-lenjinizmu, kako bi se otvorio put za spletkaroše revizionizma da uzurpiraju partijsko i državno vođstvo;

4- Pod izgovorom “borbe protiv kulta ličnosti”, da se mešaju u unutrašnje stvari bratskih Partija i država i nastoje da podrivaju njihovo rukovodstvo kako njima odgovara; i

5 – Pod izgovorom “borbe protiv kulta ličnosti”, da napadnu bratske Partije koje se pridržavaju marksizma-lenjinizma i da podele međunarodni komunistički pokret.

“Borba protiv kulta ličnosti” koju je pokrenuo Hruščov je podla politička intriga. Poput nekoga opisanog od strane Marksa: “On je u osnovi intrigant, i nepostojeći kao teoretičar.”18

Otvoreno pismo Centralnog Komiteta KPSS kaže da “dok odbacujemo kult ličnosti i borimo se protiv njegovih posledica” imaju “visok obzir za lidere koji. . . uživaju u zasluženom ugledu “. Šta ovo znači? To znači da, dok gaze nogama Staljina, lideri KPSS dižu Hruščova u nebesa.

Oni opisuju Hruščova, koji još nije bio komunista u vreme Oktobarske revolucije i koji je bio nisko rangirani politički radnik tokom građanskog rata, kao “aktivnog tvorca Crvene Armije”19 .

Oni pripisuju veliki pobedu odlučujuće bitke sovjetskog domovinskog rata u potpunosti Hruščovu, rekavši da se u bici za Staljingrad “Hruščovljev glas vrlo često čuo”20 i da je on “duša građana Staljingrada”.21

Oni pripisuju velike uspehe u polju nuklearnog naoružanja u potpunosti Hruščovu, nazivajući ga “kosmičkim ocem”22 . Ali, kao što svi znaju, uspeh Sovjetskog Saveza u proizvodnji atomske i hidrogenske bombe je zapravo bio veliki uspeh sovjetskih naučnika i tehničara, i sovjetskog naroda pod vođstvom Staljina. Temelji na ovom polju su položeni u vreme Staljina. Kako se ove važne istorijske činjenice mogu izbrisati? Kako se sav kredit može dati Hruščovu?

Oni hvale Hruščova koji je revidirao osnovne teorije marksizma-lenjinizma i koji smatra da je lenjinizam prevaziđen kao “briljantan model koji je kreativno razvio i obogatio marksističko-lenjinističku teoriju”.23

Ono što lideri KPSS rade pod okriljem “borbe protiv kulta ličnosti” deluje baš onako kako je to Lenjin opisao:

. . . umesto starih lidera, koji imaju obične ljudske stavove o običnim stvarima, novi lideri su postavljeni … koji pričaju o natprirodnim glupostima i unose konfuziju.24

Otvoreno pismo Centralnog komiteta KPSS osporava našu poziciju lojalnosti prema marksizmu-lenjinizmu, tvrdeći da rukovodstvo KPK “pokušava da nametne drugim stranama redosled stvari, ideologiju i moral, oblike i metode rukovodstva koje je cvetalo tokom perioda kulta ličnosti “. Ova primedba ponovo izlaže apsurdnost borbe protiv kulta ličnosti “.

Prema liderima KPSS, nakon što je Oktobarska revolucija stavila tačku na kapitalizam u Rusiji, usledio je “period kulta ličnosti”. Čini se da “društveni sistem” i “ideologija i moral” tog perioda nisu bile socijalističke. U tom periodu su sovjetski radni ljudi bili pod “teretom”, tu je prevladavala “atmosfera straha, sumnje i neizvesnosti koja je otrovala život naroda”, a sovjetsko društvo je ometeno u razvoju.25

U svom govoru na sovjetsko-mađarskom mitingu prijateljstva 19. jula 1963. godine, Hruščov se zadržao na onome što je nazvao Staljinovom „vladavinom terora”, rekavši da je Staljin “održavao svoju moć sa sekirom”. On je opisao društveni poredak tog vremena na sledeći način: “. . . u tom periodu je čovek često odlazio na posao ne znajući da li će se vratiti kući, i hoće li ponovo videti svoju ženu i decu.”

“Period kulta ličnosti”, kako je opisan od strane rukovodstva KPSS, je očigledno bio strašniji i varvarskiji od perioda feudalizma ili kapitalizma.

Prema rukovodstvu KPSS, diktatura proletarijata i socijalistički sistem društva koji je nastao kao rezultat Oktobarske revolucije nije uspeo da ukloni ugnjetavanje radnih ljudi i ubrza razvoj sovjetskog društva tokom nekoliko decenija; tek nakon 20. kongresa KPSS izvršena je “Borba protiv kulta ličnosti” i “teško breme” je uklonjeno sa pleća radnog naroda, a “razvoj sovjetskog društva” se iznenada “ubrzao”.26

Hruščov je rekao, “Ah! Da je samo Staljin umro deset godina ranije”27 . Kao što svi znaju, Staljin je umro 1953. godine!; deset godina ranije bila je 1943., godina kada je Sovjetski Savez počeo svoju kontra-ofanzivu u Velikom otadžbinskom ratu. U to vreme, ko je želeo da Staljin umre? Hitler!

Nije neka novina u istoriji međunarodnog komunističkog pokreta, da neprijatelji marksizma-lenjinizma nipodaštavaju lidere proletarijata i pokušavaju da potkopaju proleterski cilj pomoću nekog takvog slogana kao što je “borba protiv kulta ličnosti”. To je prljav trik koji se i u prošlosti koristio.

U periodu Prve Internacionale spletkaroš Bakunjin koristio je sličan jezik u pogledu Marksa. U početku, kako bi pridobio Marksovo poverenje on je napisao, “Ja sam tvoj učenik i ponosim se time.”28 Kasnije, kada nije uspeo u svojoj nameri da uzurpira rukovodstvo Prve Internacionale, on je pribegao trikovima i uvredama: “Kao Nemac i Jevrejin, on je autoritarac od glave do pete”29 i “diktator”.30

U periodu Druge Internacionale otpadnik Kaucki koristi sličan jezik na račun Lenjina. On je oklevetao Lenjina, upoređujući ga sa “Bogom monoteista”31 koji je sveo marksizam “na status, ne samo državne religije, nego srednjevekovne ili orijentalne vere”.32

U periodu od Treće Internacionale otpadnik Trocki je takođe koristio sličan jezik na račun Staljina. On je rekao da je Staljin bio “tiranin”33 i da je “staljinistička birokratija stvorila kult lidera, pripisujući liderima božanske osobine”.34

Moderna revizionistička Titova klika takođe upotrebljava slične reči na račun Staljina, govoreći da je Staljin bio “diktator” “u sistemu apsolutno lične vlasti”.35

Stoga je jasno da smo sa pitanjem “borbe protiv kulta ličnosti” podignutom od strane rukovodstva KPSS, već imali prilike da se sretnemo preko Bakunjina, Kauckog, Trockog i Tita, kojih su se time služili da napadnu lidere proletarijata i podrivaju proleterski revolucionarni pokret.

Međutim, oportunisti u istoriji međunarodnog komunističkog pokreta nisu uspeli da negiraju Marksa, Engelsa i Lenjina prostim klevetanjem, niti je moguće da Hruščov negira Staljina prostim klevetanjem.

Kao što je Lenjin istakao, privilegovani položaj ne može da obezbedi uspeh klevetanja.

Hruščov je bio u stanju da iskoristi svoj privilegovani položaj da ukloni telo Staljina iz Lenjinovog mauzoleja, ali koliko god da se trudi, on nikada ne može otkloniti lik velikog Staljina iz umova sovjetskog naroda i ljudi širom sveta .

Hruščov može da koristi svoj povlašćeni položaj da revidira marksizam-lenjinizam na ovaj ili onaj način, ali koliko god da zapinje, on nikada ne može uspeti u rušenju marksizma-lenjinizma koji je Staljin branio i koji brane marksisti-lenjinisti širom sveta.

Želimo da ponudimo iskreni savet drugu Hruščovu. Nadamo se da ćete postati svesni svojih grešaka i raditi na povratku sa vašeg pogrešnog puta na put marksizma-lenjinizma.

Živela velika revolucionarna učenja Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina!

Mao Ce Tung, 13. septembra 1963.
Preuzeto sa stranice RNP-F


  1.  V.I. Lenin, “Some Remarks of the ‘Reply’ by P. Maslov”, Collected Works, Eng. Ed., FLPH, Moscow, 1963, vol. XV, p. 255  

  2. V I. Lenin, “Preface to the Pamphlet by Voinov (A. V. Lunacharsky) on the Attitude of the Party Towards the Trade Unions”, Collected Works, Eng. ed., FLPH, Moscow, 1962, Vol. XIII, p. 165  

  3.  V. I. Lenin, “Notes of a Publicist”, Selected Works, Eng. ed., International Publishers, New York, 1943, Vol. X, p. 312  

  4. Ibid., p. 313  

  5. N. S. Khrushchov, Conversation with the Delegation of the Chinese Communist Party, October 22, 1961.  

  6. N. S. Khrushchov, Speech at the May Day Reception of 1962 Given by the Soviet Government  

  7. N. S. Khrushchov, Conversation with the Delegation of the Chinese Communist Party. October 22. 1961.  

  8. N. S. Khrushchov, Letter in Reply to J. F. Kennedy, October 28 1962.  

  9.  N. S. Khrushchov, Replies to the Questions by the Editors-in-Chief of Pravda and Izvestia. in Pravda. June 15. 1963.  

  10.  N. S. Khrushchov, “Stalin and the Great Friendship of the Peoples of the Soviet Union”, Pravda, December 21, 1939  

  11. N. S. Khrushchov, Speech at the 18th Congress of the CPSU(B), Pravda, March 15, 1939.   

  12. N. S. Khrushchov and others, Letter to All the Officers and Men of the Soviet Red Army, Pravda, May 13, 1945.  

  13. N. S. Khrushchov, “Stalin and the Great Friendship of the Peoples of the Soviet Union”, Pravda, December 21, 1939.  

  14. N. S. Khrushchov, “Stalinist Friendship Among the Peoples  —  Guarantee of the Invincibility of Our Motherland”, Pravda, December 21, 1949.  

  15. V. I. Lenin, “Preface to N. Bukharin’s Pamphlet, Imperialism and the World Economy”, Collected Works, Eng. ed., Progress Publishers, Moscow, 1964, Vol. XXII, P. 104.  

  16.  V. I. Lenin, “The Urgent Tasks of Our Movement”, Selected Works, Eng. ed., International Publishers, New York, 1943, Vol. II, p.13  

  17. V. I. Lenin, “A Letter to the German Communists”, Collected Works, Russ. ed., SPPL, Moscow, 1950, Vol. XXXII, p. 492.  

  18. “Marx to F. Bolte”, Selected Works of Karl Marx and Frederick Engels, Ger. ed., FLPH, Moscow, 1950, Vol. II, p. 438.  

  19.  “Life for the People”, Zarva Vostoka, December 17, 1961  

  20. “Created and Reared by the Party”, Agitator, No. 2, 1963.  

  21. V. I. Chuikov, Speech at the Rally Marking the 20th Anniversary of the Great Patriotic War of the Soviet Union, Pravda, June 22, 1961.  

  22. G. S. Titov, Speech at the 22nd Congress of the CPSU, October 26, 1961.  

  23. A N. Kosygin, Speech at the 22nd Congress of the CPSU, October 21, 1961.  

  24. V. I. Lenin “‘Left-Wing’ Communism, an Infantile Disorder” Selected Works, Eng. ed., International Publishers, New York, 1943 vol. x, p. 82  

  25. Open Letter of the Central Committee of the Communist Party of the Soviet Union to all Party Organizations, to All Communists of the Soviet Union, July 14, 1963.  

  26. Ibid.  

  27. N. S. Khrushchov, Speech at the Soviet-Hungarian Friendship Rally in Moscow, July 19, 1963  

  28. M. A. Bakunin’s Letter to Karl Marx, December 22, 1868, Die Neue Zeit, No. 1, 1900.  

  29. Franz Mehring, Karl Marx, the Story of His Life, Eng. ed., Covici Friede Publishers, New York, 1935, p. 429.  

  30. Engels to A. Bebel, June 20, 1873, Selected Works of Karl Marx and Frederick Engels, Eng. ed., FLPH, Moscow, 1951, Vol. II, p. 432.  

  31. Karl Kautsky, Social Democracy Versus Communism, Eng. ed., Rand School Press, New York, 1946, p. 54.  

  32. Ibid., p. 29.  

  33. Leon Trotsky, Stalin, an Appraisal of the Man and His Influence, Eng. ed., Harper and Brothers, New York and London, 1941, p. 420.  

  34. Leon Trotsky, “The Stalinist Bureaucracy and the Assassination of Kirov”, On the Kirov Assassination, Eng. ed., Pioneer Publishers New York, 1956, p. 17.  

  35. Edvard Kardelj, “Five Years Later”, Borba, June 28, 1953.  

Ostavite komentar