Herbert Markuze – Revizija dijalektike

Foto kredit: Thierry Ehrmann

Marksistička teorija i sama je počela da trpi temeljne promene. Istorija marksizma potvrdila je bliskost između Hegelovih motiva i kritičkog interesa materijalističke dijalektike primenjene na društvo. Marksističke škole koje su napustile revolucionarne temelje marksističke teorije bile su one iste koje su otvoreno odbacivale hegelovske vidove marksističke teorije, naročito dijalektiku. Revizionistički spisi i revizionističko mišljenje izražavali su sve veću veru velikih socijalističkih grupa u mirnu evoluciju od kapitalizma do socijalizma. Oni su nastojali da promene socijalizam od teoretsko-praktične antiteze kapitalističkom sistemu u parlamentarni pokret unutar tog sistema.

Filozofija i politika oportunizma, što ga je taj pokret predstavljao, poprimili su oblik borbe protiv nečega što su nazivali »ostacima utopijskog mišljenja od Marxa«. Rezultat je bio taj da je revizionizam nadomestio kritičko dijalektičko shvatanje konformističkim stavovima naturalizma. Pred autoritetom činjenica koje su zaista opravdale nadu u legalnu parlamentarnu opoziciju, revizionizam je skrenuo revolucionarnu delatnost u korito vere u »nužnu prirodnu evoluciju« ka socijalizmu. Kao posledica toga, dijalektika se nazvala »izdajničkim elementom u marksističkoj nauci, zamkom koja je postavljena svom doslednom mišljenju«.1 Bernstein je izjavio da se »zamka« dijalektike sastoji u njenom neprikladnom »apstrahovanju od naročitih posebnosti stvari«. Branio je činjenični kvalitet utvrđenih i stabilnih predmeta nasuprot svakom pojmu dijalektičke negacije. »Ako želimo da shvatimo svet, moramo ga zamisliti kao kompleks gotovih predmeta i procesa«.2

Ovo je značilo ponovno oživljavanje zdravoga razuma kao organa spoznaje. Dijalektičko rušenje »utvrđenog i stabilnog« vršilo se u interesu jedne više istine, koja bi mogla uništiti negativni totalitet »gotovih« predmeta i procesa. Ovaj revolucionarni interes sada je odbačen u korist sigurnog i čvrstog datog stanja stvari, koje, prema revizionizmu, lagano evoluira prema jednom razumskom društvu. »Klasni interes popušta, a zajednički interes postaje jači. U isto vreme, zakonodavstvo postaje sve snažnije i reguliše borbu ekonomskih snaga, sve više upravljajući sve većim brojem područja koja su se ranije prepuštala slepom ratu između posebnih interesa«.3

Odbacujući dijalektiku, revizionisti su krivotvorili prirodu zakona koji, za Marksa, vladaju društvom. Sećamo se Marksovog gledišta da prirodni zakoni društva izražavaju slepe i iracionalne procese kapitalističke reprodukcije, i da socijalistička revolucija treba da donese emancipaciju od tih zakona. Nasuprot tome, revizionisti su tvrdili da su društveni zakoni »prirodni« zakoni koji garantuju neizbežni razvoj prema socijalizmu. »Veliko dostignuće Marksa i Engelsa ležalo je u činjenici da su oni, bolje od svojih prethodnika, uspevali da utkaju carstvo istorije u carstvo nužnosti i da su, na taj način, podigli istoriju na razinu nauke«.4 Tako su revizionisti proveravali kritičku marksističku teoriju prema merilima pozitivističke sociologije i pretvorili je u prirodnu nauku. U skladu sa unutrašnjim tendencijama pozitivističke reakcije protiv »negativne filozofije« objektivni uslovi koji vladaju bili su hipostazirani, a ljudska praksa podređena je njihovom autoritetu.

Oni koji su hteli da sačuvaju kritički značaj marksističke nauke nisu u antidijalektičkim tendencijama gledali samo teorijsko skretanje nego i ozbiljnu političku opasnost, koja je na svakom koraku pretila uspehu socijalističke akcije. Njima je dijalektički metod, sa svojim beskompromisnim »duhom protivrečnosti«, bio ono bitno bez čega bi kritička teorija društva nužno postala neutralnom ili pozitivističkom sociologijom. A s obzirom na to da između marksističke teorije i prakse postoji unutrašnja veza, preobražaj teorije urodio bi neutralnim ili pozitivističkim stavom prema postojećem društvenom obliku. Plehanov je odlučno naglasio da je »bez dijalektike materijalistička teorija spoznaje i prakse nepotpuna, jednostrana, dapače, ona je nemoguća«.5 Dijalektički metod je totalitet u kojem se »negacija i uništavanje postojećega« javlja u svakom pojmu i na taj način pruža pun pojmovni okvir za razumevanje potpunosti postojećeg poretka u skladu sa interesom slobode. Jedino dijalektička analiza može da pruži odgovarajuću orijentaciju za revolucionarnu praksu, jer ona onemogućuje da tu praksu nadvladaju interesi i ciljevi oportunističke filozofije.

Lenjin je do te mere insistirao na dijalektičkoj metodi da ju je smatrao vrhuncem revolucionarnog marksizma. Raspravljajući o najhitnijim praktičnim političkim pitanjima, upuštao se u analize značaja dijalektike. Najbolji primer za to može se naći u njegovom ispitivanju Trockijevih i Buharinovih teza za Sindikalnu konferenciju, što je pisao 25. januara 1921. U ovoj raspravi Lenjin pokazuje kako slabost dijalektičkog mišljenja može dovesti do teških političkih grešaka, i povezuje svoju odbranu dijalektike sa napadom na »naturalističku«, krivu interpretaciju marksističke teorije. On pokazuje da se dijalektičko shvatanje ne može spojiti sa pouzdanjem u prirodnu nužnost ekonomskih zakona. Ono je, štaviše, nespojivo sa isključivom orijentacijom revolucionarnog pokreta na ekonomske ciljeve, jer svi ekonomski ciljevi dobijaju svoje značenje i svoj sadržaj samo iz totaliteta novog društvenog poretka kojem je taj pokret usmeren.

Za one koji su političke ciljeve i spontanost podređivali čistoj ekonomskoj borbi Lenjin je smatrao da pripadaju najopasnijim falsifikatorima marksističke teorije. Nasuprot tim marksistima, on je zastupao apsolutnu prevlast politike nad ekonomijom: »Politika ne može da nema prednost nad ekonomijom. Tvrditi suprotno znači zaboraviti azbuku marksizma«6

 

Herbert Markuze
Izvod iz knjige “Um i revolucija
Prevod Princip info

 


  1. E. Bernstein, Die Voraussetzungen des Sozialismus und die
    Aufgaben der Sozialdemokratie (Pretpostavke socijalizma i zadaće so¬
    cijaldemokracije), Stuttgart, 1899, str. 26  

  2. Ibid. str 74  

  3.  E. Bernstein, Zur Theorie und Geschichte des Sozialismus (Pri¬
    log teoriji i povijesti socijalizma), Berlin, 1904, Dio III, str. 75.  

  4. Karl Kautskv, »Berstein und die materijalische Geschictsauffassung « (Bernstein i materijalističko shvaćanje povijesti) u Die Neue Zeit (Novo vrijeme), 1898—9, sv. II, str. 7.  

  5. Fundamental Problems oj Marxism (Osnovni problemi marksizma) ur. D. Ryazanov, New York, n. d., str. 118  

  6. V.I.Lenin – Selected VJorks, sv. IX, str. 62.  

Ostavite komentar