Eme Sezer – Rasprava o kolonijalizmu

Civilizacija koja dokazano ne može da reši probleme koje je stvorila je dekadentna civilizacija.

Civilizacija koja odluči da zatvori oči pred svojim najvažnijim problemima je obolela civilizacija.

Civilizacija koja koristi svoje principe za prevaru i obmane je civilizacija na umoru.

Činjenica je da je takozvana evropska civilizacija – „Zapadna” civilizacija – onakva kakvu ju je oblikovala buržoaska vladavina u poslednja dva veka, nesposobna da reši dva najveća problema koja su uzrokovana njenim postojanjem: problem proleterijata i kolonijalni problem; Evropa se ne može opravdati niti pred sudom „razuma” niti pred sudom „savesti”; i sve više, utočište pronalazi u licemerju koje je sve odvratnije zbog toga što je sve manje u mogućnosti da obmane. Evropa se ne može odbraniti.

Izgleda da među sobom to i američki stratezi šapuću. Razlog za ozbiljnu zabrinutost zapravo ne leži u tome. Ono što predstavlja ozbiljan problem je činjenica da se „Evropa” moralno i duhovno ne može braniti. A danas tu optužbu protiv nje iznose ne samo Evropljani već i na svetskom nivou, milioni ljudi koji iz dubine ropstva u kojem se zbog Evrope nalaze postavljaju sebe za njene sudije. Kolonizatori mogu ubijati u Indokini, mučiti na Madagaskaru, hapsiti po Severnoj Africi, vršiti represiju na Antilima. Međutim, danas kolonizovani narodi znaju da imaju jednu prednost nad njima. Znaju da njihovi privremeni „gospodari” lažu. I da su prema tome slabi. I pošto sam pozvan da govorim o kolonizaciji i civilizaciji, hajde da se odmah pozabavimo najvećom laži koja je izvor svih ostalih.

Kolonizacija i civilizacija? U vezi sa ovom temom, najveće prokletstvo je biti zavaran naivnim verovanjem u kolektivnu hipokriziju koja probleme vešto predstavlja drugačijim nego što to oni jesu, zarad davanja legitimiteta mrskim rešenjima koja se za te probleme nude. Drugim rečima, najvažnija stvar je da se jasno vidi, da se jasno, to jest opasno misli i da se dâ jasan odgovor na prvo naizgled naivno pitanje: šta je u osnovi kolonizacije? Prvo da se složimo šta ona nije: nije evangelizacija, niti filantropija, niti želja da se pomere granice neznanja, bolesti i tiranije, niti projekat koji se sprovodi u slavu Boga, niti pokušaj da se proširi vladavina zakona. Treba priznati jednom za svagda, bez uzmicanja od posledica, da su presudni akteri u svemu ovome avanturista i gusar, trgovac na veliko i brodovlasnik, kopač zlata pohlepa i sila, a iza njih, stoji senka pogibeljnog oblika civilizacije koja je u određenom istorijskom trenutku primorana zbog internih razloga da proširi rivalstvo svojih antagonističkih ekonomija na ceo svet.

Sprovodeći dalje svoju analizu nalazim da je hipokrizija o kojoj je reč skorijeg datuma; ni Kortes dok je otkrivao Meksiko sa vrha velikog piramidalnog hrama, niti Pisaro pred Kuskom (a još manje Marko Polo pred Kanbalikom), nije tvrdio da je glasnik superiornog poretka; oni su ubijali; oni su pljačkali; oni su nosili šlemove, koplja, pohlepu; apologete robovlasništva došle su posle njih; a glavni krivac u ovoj oblasti je hrišćanska pedanterija koja je postavila nemoralne jednačine hrišćanstvo = civilizacija, paganstvo = divljaštvo, iz kojih će proizići strašne kolonijalističke i rasističke posledice čije će žrtve biti Indijanci, žuta rasa, i crnci.

Pošto smo to utvrdili, ja priznajem da je ostvarenje kontakta između različitih civilizacija dobra stvar; da je spajanje različitih svetova odlična stvar; da je civilizacija koja se povlači u sebe, bez obzira koliko bila genijalna, na putu da atrofira; da je za civilizacije razmena kao kiseonik; da je Evropa imala veliku sreću da se nalazi na raskršćima i da je bila centar svih ideja, stecište svih filozofija, mesto susretanja svih osećanja, i najbolji centar za redistribuciju energije. Ali ja onda postavljam sledeće pitanje: da li je kolonizacija zaista uspostavila kontakt među civilizacijama? Ili, ako vam se više dopada, da li je od svih načina za uspostavljanje kontakta, ovaj bio najbolji? Moj odgovor je ne. I dodajem da između kolonizacije i civilizacije postoji beskonačna razdaljina; da iz svih kolonijalnih ekspedicija koje su preduzete, iz svih kolonijalnih statuta koji su donešeni, iz svih memoranduma koje su ministri proglašavali, nije proizašla niti jedna ljudska vrlina.

*

Prvo moramo da proučimo kako kolonizacija decivilizuje kolonizatora, kako ga brutalizuje u pravom smislu te reči, degradira, kako budi u njemu duboko zakopane instinkte, gramzivost, nasilje, rasnu mržnju i moralni relativizam; i moramo da pokažemo da svaki put kada se nekom odseče glava ili iskopa oko u Vijetnamu, a Francuska pređe preko te činjenice, svaki put kada je neka devojčica silovana, a u Francuskoj pređu preko te činjenice, svaki put kada na Madagaskaru nekoga muče, a u Francuskoj pređu preko te činjenice, civilizaciju pritiska još jedan težak teret, nastupa univerzalna regresija, dolazi do gangrene, i žarište infekcije počinje da se širi; i na samom kraju spiska svih ugovora koji su prekršeni, svih laži koje su propagirane, svih kaznenih ekspedicija koje su tolerisane, svih zatvorenika koji su vezivani i „ispitivani”, svih patriota koji su mučeni, nakon rasnog ponosa koji se podsticao, svog hvalisanja koje se isticalo, u vene Evrope destilira se otrov i, polako ali sigurno, kontinent se približava divljaštvu.

A onda, jednog lepog dana, buržoaziju probudi stravičan bumerang efekat: gestapo ima pune ruke posla, zatvori se pune, mučitelji stoje oko sprava za mučenje, izmišljaju nove, usavršavaju ih, diskutuju. Ljudi su iznenađeni, postaju revoltirani. Kažu: „Kako je sve to čudno! Ali nije važno – to je nacizam, proći će!” I onda čekaju, i nadaju se; i sami od sebe skrivaju istinu, da je to varvarizam, pravi varvarizam, vrhunski varvarizam koji je skup svih svakodnevnih varvarizama; da je to nacizam, da, i da su pre nego što su postali njegove žrtve, bili njegovi saučesnici; da su tolerisali taj nacizam pre nego što se okrenuo protiv njih, da su ga opravdavali, da su pred njim zatvarali oči, ozakonjivali ga, zato što se primenjivao samo na neevropske narode; da su negovali taj nacizam, da su odgovorni za njega, i da pre nego što krvave vode nacizma prekriju celu građevinu zapadne, hrišćanske civilizacije, taj nacizam se luči, curi i kaplje iz svake njene pukotine.

Da, bilo bi korisno klinički, detaljno, proučiti Hitlerove postupke i hitlerizam i ukazati uvaženom, vrlo humanističkom, hrišćanskom buržuju dvadesetog veka da iako toga nije svestan, on nosi Hitlera u sebi, da ga Hitler nastanjuje, da je Hitler njegov demon, i da je ako ustane protiv njega nedosledan, na kraju krajeva, ono što on ne može da oprosti Hitleru nije sam zločin, zločin protiv čoveka, nije to ni poniženje čoveka kao takvo, već je to zločin protiv belog čoveka, poniženje belog čoveka, i činjenica da je na Evropu primenio kolonijalističke procedure koje su do tada bile rezervisane isključivo za Arape iz Alžira, „kulije” iz Indije i „crnčuge” iz Afrike.

I to je ono bitno što ja imam protiv pseudohumanizma: predugo je umanjivao prava čoveka pa je koncept tih prava bio – i ostao – uzak i fragmentaran, nekompletan i pristrasan, i, uzevši sve u obzir, prljavo rasistički. Dosta sam govorio o Hitleru. Jer on to zaslužuje: omogućio je da se stvari globalno sagledaju i da se shvati činjenica da je kapitalističko društvo, u svom trenutnom stadijumu, u nemogućnosti da uspostavi koncept prava svih ljudi, baš kao i što se dokazalo da je u nemogućnosti da uspostavi sistem individualne etike. Sviđalo se to nekome ili ne, na kraju slepe ulice koja je Evropa, mislim na Evropu Adenauera, Šumana, Bidoa i još nekih drugih, nalazi se Hitler. Na kraju kapitalizma koji se trudi da nadživi svoje vreme, nalazi se Hitler. Na kraju formalnog humanizma i filozofskog odricanja, nalazi se Hitler. I pošto je to tako, ne mogu a da ne pomislim na jednu izjavu:

Mi ne težimo jednakosti već dominaciji. Zemlja strane rase mora ponovo postati zemlja sluga, poljoprivrednih težaka, ili industrijskih radnika. Ne radi se o eliminaciji nejednakosti među ljudima već o širenju tih nejednakosti i njihovom ozakonjivanju.

Ovo zvuči jasno, oholo i brutalno, i nedvosmisleno nas stavlja u centar strašnog divljaštva. Ali hajde da se vratimo jedan korak unazad. Ko govori? Sramota me je da kažem: zapadni humanista, filozof „idealista”. To da je njegovo ime Renan je sasvim slučajno. To da je pasus preuzet iz knjige pod naslovom Intelektualna i moralna reforma, koja je napisana u Francuskoj neposredno posle rata koji je Francuska predstavila kao rat prava protiv moći, govori nam mnogo o buržoaskom moralu.

Regeneracija inferiornih ili degenerisanih rasa od strane superiornih rasa je proviđenjem određen poredak čovečanstva. U nas, običan čovek je gotovo uvek deklasirani plemić, njegovoj ruci više odgovara da rukuje oružjem nego oruđem. On bira da ratuje radije nego da radi, to jest, vraća se svom prvobitnom stanju. Regere imperio populos je naša vokacija. Sprovedimo ovu aktivnost kojom smo opsednuti u delo na zemlje koje, kao Kina, kukaju za stranim osvajačem. Pretvorimo avanturiste koji uznemiravaju evropsko društvo u ver sacrum, horde poput hordi Franaka, Lombarda, ili Normana, i onda će svaki čovek odigrati svoju pravu ulogu. Priroda je stvorila rasu radnika, kinesku rasu, koja poseduju predivnu radnu spretnost i gotovo ni malo osećaja časti; vladajmo njima praved-no, uzimajući od njih, zbog blagoslova takve vladavine, obiman prihod za osvajačku rasu, i oni će biti zadovoljni; rasa zemljoradnika, crnci; ophodimo se prema njima blago i humano i sve će biti kako treba; rasa gospodara i ratnika, evropska rasa. Primoramo li ovu rasu da radi kao crnci ili Kinezi, ona će se pobuniti. U Evropi, svaki pobunjenik je, više ili manje, vojnik koji je promašio svoj poziv, stvorenje stvoreno za herojski život pred kojim se postavlja zadatak koji je u suprotnosti sa njegovom prirodom, a jadan je radnik zato što je odličan vojnik. Međutim, život protiv koga se naši radnici bune učinio bi Kineze ili takve kao što su oni, sretnima, jer oni po prirodi nisu vojnici. Neka svako radi ono za što je predodređen i sve će biti dobro.

Hitler? Rozenberg? Ne, Renan. Ali hajdemo sad jedan korak dalje. I dolazimo do brbljivog političara. Ko protiv njega protestuje? Niko, koliko je meni poznato nije protestovao protiv g. Albera Saroa, bivšeg glavnog guvernera Indokine, kada je držao predavanje studentima kolonijalne škole, i učio ih da bi bilo detinjasto buniti se protiv evropskih kolonijalnih poduhvata u ime „navodnog prava kolonizovanih da se smatraju vlasnicima zemlje na kojoj žive, i da insistiraju da imaju nekakvo pravo da ostanu izolovani od ostatka sveta, zato što bi onda neiskorišćeni resursi zauvek ostali neupotrebljeni u rukama nesposobnih.” I u kome je velečasni Bard izazvao indignaciju onda kada nas je ubeđivao da „dobra ovoga sveta podeljena na beskonačno mnogo delova, kakva bi i bila da nije kolonizacije, ne bi mogla da zadovolje niti božije namere niti legitimne potrebe čovečanstva”? Kako i njegov brat po Hristu, velečasni Miler, tvrdi: „Čovečanstvo ne sme i ne može da dozvoli da zbog nesposobnosti, nemara i lenjosti necivilizovanih naroda zauvek ostanu neiskorišćena blaga koja im je Bog poverio, obavezujući ih da ih stave na dobrobit svima.” Ko je protestvovao? Niko. Mislim nijedan renomirani pisac, nijedan akademik, nijedan propovednik, nijedan krstaš, borac za pravdu i za religiju, nijedan „branilac čoveka.”

A ipak, kroz usta svih Saroa i Bardova, Milera i Renana, kroz usta svih njih koji su smatrali – i smatraju – da je zakonito na neevropske narode primenjivati „eksproprijaciju u javne svrhe” za dobrobit nacija koje su jače ili bolje opremljene, već je progovarao Hitler. Na šta ciljam? Na sledeću ideju: da se onaj koji kolonizuje ne može smatrati nevinim, takođe da onaj koji kolonizuje nije oslobođen kazne; da nacija koja kolonizuje, da civilizacija koja opravdava kolonizaciju – a samim tim i silu – već predstavlja nezdravu civilizaciju, moralno obolelu civilizaciju, koja neumitno, napredujući od jedne posledice do druge, od jedne samoobmane do druge, priziva svog Hitlera, hoću reći, svoju kaznu.

Kolonizacija: mostobran u kampanji da se civilizuju varvari, iz koje se svakog trenutka može izroditi sasvim jednostavno i jasno, negacija civilizacije. Negde drugde ja sam nadugačko citirao nekoliko incidenata iz istorije kolonijalnih ekspedicija. Nažalost, to se nije baš svima dopalo. Izgledalo je kao da iz zaborava izvlačim stare rane. Zamislite! Zar nije imalo smisla citirati pukovnika De Montanjaka, jednog od osvajača Alžira: „S namerom da odagnam misli koje me ponekad opsedaju, ja naredim da odseku nekoliko glava, ne artičoka već ljudi.”Da li je trebalo uskratiti reč grofu D’Erisonu: „Istina je da se vraćamo sa buradima punim ušiju, koje smo odsecali zatvorenicima, par po par, i prijateljima i neprijateljima.” Da li je trebalo da osporim San Arnou njegovo pravo da propoveda svoju varvarsku veru: „Mi pustošimo, palimo, pljačkamo, uništavamo kuće i drveće.” Da je trebalo da sprečim maršala Bižoa da sistematizuje sve ovo kroz jednu smelu teoriju u kojoj se poziva na presedane slavnih predaka: „Moramo da pokrenemo veliku invaziju na Afriku sličnu onima kakve su bile invazije Franaka i Gota.” Na kraju, da li je trebalo da ponovo oteram u senku zaborava čuveni oružani podvig generala Žerara i da ćutim o porobljavanju Ambike, grada koji, iskreno govoreći, nikada nije ni sanjao o tome da treba da se brani: „Vojnicima s puškama dato je naređenje da ubijaju samo muškarce, ali ih niko nije obuzdavao; opijeni mirisom krvi, ne poštedeše niti jednu ženu, niti jedno dete. … Do kraja poslepodneva, zbog vrućine se podigla laka izmaglica od krvi pet hiljada žrtava koja je, kao duh toga grada, isparavala pod zracima zalazećeg sunca.

Da li je ili nije sve ovo istina? Jesu li ili nisu istinita sadistička zadovoljstva, bezimeni užici koji su budili pohotne instinktne trnce i drhtaje u Lotijevoj telesini, dok je kroz durbin posmatrao masakr Anamita? Da li je ovo istina ili ne? I ako su sve ove stvari tačne, što niko ne može da porekne, treba li reći, da bi se zločini umanjili, da pomenuti leševi ništa ne dokazuju? Što se mene tiče, ja podsećam na neke detalje ovih užasnih zverstava, ne zato što na morbidan način u njima uživam već zato što mislim da se ne treba olako osloboditi tih odsečenih ljudskih glava, tih odsečenih ljudskih ušiju, tih spaljenih kuća, tih gotskih invazija, tih bujica krvi, tih gradova koji isparavaju pod oštricom mača. Oni dokazuju da kolonizacija, ponavljam, dehumanizuje čak i najcivilizovanijeg čoveka; da kolonijalna aktivnost, kolonijalni poduhvat, kolonijalno osvajanje, koje se bazira na preziru prema urođenicima i pravda tim prezirom, neizbežno teži da izmeni onoga koji to sprovodi; kolonizator, koji s namerom da olakša sopstvenu savest, stiče naviku da vidi drugog čoveka kao životinju, navikava sebe na to da se prema njemu ponaša kao prema životinji, i objektivno samoga sebe na taj način pretvara u životinju. Ja sam upravo na tu posledicu, na taj bumerang efekat kolonizacije želeo da skrenem pažnju.

Da li je to nepravedno? Nije. Ove iste činjenice bile su u određenom periodu izvor ponosa za ljude sigurne u svoje (kolonijalno) sutra pa se stoga nisu trudili da ublažavaju reči. Evo poslednjeg citata iz knjige Esej o kolonizaciji (1907) izvesnog Karla Sižea:

Nove zemlje omogućuju široko polje za pojedinačne nasilne aktivnosti koje bi u metropolama Evrope nailazile na predrasude i bile suprotne svesnoj i urednoj koncepciji života; za takve aktivnosti u kolonijama postoji veća sloboda da se razviju i shodno tome potvrde svoju vrednost. Shodno tome, u određenoj meri, kolonije mogu da posluže kao sigurnosni ventil za moderno društvo. Značaj kolonija je ogroman čak i kada bi to bila njihova jedina vrednost.”

Uistinu, postoje gresi koji se nikada ne mogu nadoknaditi i koji se nikada ne mogu u potpunosti okajati. Ali hajde da govorimo o onima koji su kolonizovani. Jasno vidim pred očima šta je kolonizacija uništila: divne indijanske civilizacije; ni Deterding, ni Rojal Dač, ni Standard Oil nikada mi neće nadoknaditi Asteke i Inke. Jasno vidim civilizacije koje su bile osuđene da u budućnosti nestanu nakon što su kolonizatori u njih ubacili seme propasti: Okeanija, Nigerija, Njasalend. Manje su jasno vidljivi pozitivni doprinosi koje je kolonizacija donela. Da li je donela bezbednost? Kulturu? Vladavinu zakona? Kada pogledam oko sebe, gde god se kolonizatori nalaze licem u lice sa kolonizovanima, ja umesto toga vidim suprotno: silu, brutalnost, svirepost, sadizam, konflikt, parodiju obrazovanja, užurbanu produkciju nekoliko hiljada potčinjenih funkcionera, „potrčka”, zanatlija, kancelarijskih službenika, i tumača neophodnih za besprekorno funkcionisanje biznisa.

Spomenuo sam i kontakt. Između kolonizatora i kolonizovanih postoji jedino prostor za prinudni rad, zastrašivanje, pritisak, policiju, oporezivanje, krađu, silovanje, prinudnu poljoprivrednu proizvodnju, prezir, nepoverenje, aroganciju, samozadovoljstvo, sebičluk glupe elite i ponižene mase. Ne postoji nikakav ljudski kontakt, već samo odnosi dominacije i pokoravanja koji kolonizatora pretvaraju u školskog nadzornika, vodnika, zatvorskog čuvara, goniča robova, a kolonizovanog urođenika u instrument za proizvodnju. A sada je na mene red da objasnim formulu: kolonizacija = objektivizacija. Čujem oluju. Oni govore o progresu, o „dostignućima”, izlečenim bolestima, poboljšanom životnom standardu. A ja govorim o društvima kojima je isceđena suština, o pregaženim kulturama, o podrivenim institucijama, o konfiskovanim zemljama, o razbijenim religijama, o uništenim veličanstvenim umetničkim ostvarenjima, sa lica zemlje zbrisanim izvanrednim mogućnostima. Zatrpavaju me činjenicama, statistikama, miljama puteva, kanala i železničkih šina. A ja govorim o hiljadama ljudi koji su žrtvovani radi izgradnje pruge Kongo-Okean, govorim o onima koji, dok ja ovo pišem, svojim rukama kopaju luku Abidžan. Govorim o milionima nasilno odvojenih od svojih bogova, svoje zemlje, svojih navika, svog života – od života, od plesa, od mudrosti. Ja govorim o milionima onih kojima je lukavo usađivan strah i kompleks inferiornosti, nateranih da drhte, kleče, očajavaju, i da se ponašaju kao gubitnici. Zasenjuju me tonama pamuka ili kakaa koji se izvozi, površinama koje su zasađene maslinovim drvećem i vinogradima. A ja govorim o prirodnim ekonomijama koje su prekinute – harmoničnim i održivim ekonomijama koje su bile prilagođene potrebama domorodaca – o uništenim usevima, o neuhranjenosti koja je postala trajna, poljoprivrednom razvoju orijentisanom isključivo ka dobrobiti urbanih država; o pljački proizvoda, pljački sirovina.

Oni se ponose zloupotrebama koje su navodno eliminisali. I ja govorim o zloupotrebama, ali i o tome kako su na stare i veoma realne zloupotrebe dodali druge, nove – veoma odvratne. Oni mi govore o lokalnim tiranima koje su urazumili; a ja primećujem da se stari tirani uglavnom odlično slažu s novima, i da je između njih uspostavljen, na štetu ljudi, krug međusobnih usluga i saučesništva. Oni meni govore o civilizaciji, ja njima o proleterizaciji i mistifikaciji. Što se mene tiče, ja sistematski ustajem u odbranu neevropskih civilizacija. Svaki dan koji prođe, svako poricanje pravde, svako policijsko prebijanje, svaki radnički zahtev koji je u krvi ugušen, svaki zataškani skandal, svaka kaznena ekspedicija, svako policijsko vozilo, svaki žandar i svaki policajac, pomaže nam da shvatimo vrednost naših drevnih društava. Bile su to egalitarne zajednice, nikad društva gde većina radi za manjinu. Bila su to društva ne samo pre-kapitalistička, kao što je rečeno, već i anti-kapitalistička. Bile su to demokratske zajednice, uvek. Bile su to kooperativne zajednice, bratske zajednice. Ja se zalažem za sistematsku odbranu takvih društava koja je uništio imperijalizam. Ta društva su bila činjenica, nisu se pretvarala da su ideja; uprkos njihovim nedostacima, njih ne treba ni mrzeti ni osuđivati. Njima je bilo dovoljno da postoje. U njima reči kao što su neuspeh ili predstavnik nisu imale nikakvog smisla. U takvim društvima je nada bila sačuvana.

Ovo su, međutim, jedine reči kojima se pošteno mogu opisati evropski poduhvati van same Evrope. Moja jedina uteha je da razdoblja kolonizacije prolaze, da nacije ne mogu večno spavati i da narodi opstaju. Pošto sam ovo rekao, izgleda da se određeni krugovi prave da su prepoznali u meni „evropskog neprijatelja” i proroka povratka pre-evropskoj prošlosti. Što se mene tiče, uzalud tragam za mestom gde sam izneo takve stavove; gde sam ikad potcenio važnost Evrope u istoriji ljudske misli; gde sam ikad propovedao bilo kakav povratak; gde sam ikad tvrdio da je nekakav povratak moguć. Istina je da sam rekao nešto sasvim drugačije: da velika istorijska tragedija Afrike nije u tome što je ona prekasno uspostavila kontakt sa ostatkom sveta, već u načinu na koji je taj kontakt uspostavljen; Evropa je počela da se „širi” u vreme kad je pala u ruke najbeskrupuloznijih finansijera i kapetana industrije; naša je nesreća što smo baš takvu Evropu sreli na svom putu, i takva Evropa je odgovorna pred celom ljudskom zajednicom za najveću gomilu leševa u istoriji. S druge strane, osuđujući kolonizaciju, dodao sam da se Evropa zaista odlično slagala sa lokalnim feudalnim gazdama koji su pristali da joj služe, da se Evropa uplela u zločinačko saučesništvo sa njima i tako pomogla da njihova tiranija postane efektivnija i efikasnija, i da je Evropa zapravo na veštački način produžila opstanak lokalnih istorija kroz njihove najpogibeljnije oblike.

Ja jesam rekao – i ovo je nešto sasvim drugačije – da je kolonizatorska Evropa nakalemila moderna zlodela na drevne nepravde, i omraženi rasizam pridodala starim oblicima nejednakosti. Ako me već optužuju zbog mojih namera, ja tvrdim da je kolonijalistička Evropa nepoštena u svojim namerama da a posteriori opravda sopstvene kolonizatorske aktivnosti koristeći kao argument očigledan materijalni napredak koji je pod kolonijalnim režimom postignut u određenim oblastima – takav argument je neprihvatljiv pošto je nagla promena uvek moguća, u istoriji a i drugde; pošto niko ne zna na kom stepenu materijalnog razvoja bi te iste zemlje bile da se Evropa nije umešala; pošto uvođenje tehnologije u Afriku i Aziju, njihovo administrativno preuređenje, jednom rečju, njihova „evropeizacija”, nije ni na koji način bila (kao što primer Japana pokazuje) povezana sa evropskom okupacijom; pošto se „evropeizacija” ne-evropskih kon-tinenata mogla postići i na neki drugi način osim pod evropskom čizmom; pošto je ovaj pokret evropeizacije (uvođenje tehnologije u Afriku i Aziju) bio već u toku; pošto je čak bio i usporen dolaskom Evrope; pošto je u svakom slučaju taj materijalni napredak bio čak i usporen zahvaljujući upravo evropskom preuzimanju teritorija.

Dokaz tome je činjenica da trenutno starosedeoci Afrike i Azije zahtevaju škole dok im kolonijalistička Evropa takve zahteve odbija; Afrikanci traže luke i puteve a kolonijalistička Evropa je škrta u ostvarenju njihovih zahteva; kolonizovani čovek želi da napreduje ali ga kolonizator u tome sputava.

 

Odlomak iz: Eme Sezer – Rasprava o kolonijalizmu, 1955
Prevod: Vesna Savanović
Lipar/Journal for Literature, Language, Art and Culture/Year XVII/Volume 59
Priprema: Princip.info

 

5 Responses to Eme Sezer – Rasprava o kolonijalizmu

  1. Milos Cvjeticanin 10/02/2017 at 10:41 am

    Svaka čast druže Sezer! A svaka čast i ekipi sa sajta! Inače, neverovatno mi je da niko nikad ne ostavlja komentare na ovde i pored redovnog objavljivanja zanimljivih tekstova..

    Reply
    • Redakcija Princip.info 10/02/2017 at 11:04 am

      Hvala druže. Sezer i Fanon su neophodni za razumevanje mehanizma (de)kolonizacije, naročito Fanon koji je proširio i dalje razvio marksističke analize kada je u pitanju kolonijalni problem.

      Reply
  2. Vesna Savanovic 22/02/2017 at 10:38 pm

    Zahvaljujem na objavi i na mogucnosti da se ideje o (de)kolonizaciji citaju dalje i sire.

    Reply
  3. Sobakov 05/03/2017 at 6:40 pm

    Objavljujete odlične tekstove! Svaka čast, hvala vam

    Reply

Ostavite komentar