Fanonova ideja fudbala: radikalno antikapitalistički, antikomercijalni i antiburžujski

Kao i ostala deca, veliki alžirski revolucionar Franc Fanon je u mladosti voleo da igra fudbal. Kada se vratio na Martinik 1945. godine, nakon borbi u Evropi i Severnoj Africi tokom Drugog svetskog rata, Fanon je nastavio da igra fudbal u lokalnom timu.

Fudbal je oduvek bio deo Fanonovog života. Gotovo deceniju nakon rata, pokušao je da uspostavi terapeutsku zajednicu u Blida-žoinvilskoj psihijatrijskoj bolnici u Alžiru. Organizovao je fudbalski tim u ovoj instituciji kao i utakmice sa ostalim timovima te zajednice.

U delu „Prezreni na svetu“, verovatno najpoznatijoj Fanonovoj knjizi napisanoj 1961. godine, osvrće se na antikolonijalnu borbu u Africi i upozorava na nove izazove. Ova knjiga je predvidela razvoj događaja, a i dalje je uticajna. Međutim, o Fanonovim opaskama vezanim za sport koje se nalaze u jednom od poglavlja, „Klopke nacionalne svesti“, nije se mnogo raspravljalo.

Fanon piše:

„Afrička omladina ne treba da se okreće prema stadionima već prema igralištima – igralištima i školama. Stadion nije gradski izložni predmet već ruralni prostor koji je raščišćen, obrađen i predat naciji. Kapitalističko poimanje sporta je suštinski drugačije od poimanja koje treba postojati u nerazvijenom svetu.“

Bitan je kontekst i okvir Fanonovog zapažanja. Setite se, radi se o periodu preobražaja epohe, o kraju formalne kolonijalne uprave koji je obeležen nezavisnošću.

Zamislite mogućnost izgradnje solidarnosti i društvenosti usred takvog meteža. Ideja da su svi jednaki i da je budućnost moguća jedino jedinstvom, bio je jedan od principa kojima se vodio Fanon.

Četiri milijarde sledbenika

Može se samo zamisliti šta bi Fanon načinio od fudbala danas, naročito ako se uzme u obzir da je postao toliko neverovatno popularan i vođen novcem.

Fudbal ima četiri milijarde sledbenika širom sveta. Sudeći prema upravnom telu ovog sporta – Fifi – 270 miliona ljudi (4% celokupnog stanovništva) aktivno učestvuje u ovoj igri.

Kada se radi o profesionalnom fudbalu, zarađuju se gotovo skaradne sume novca. Mančester junajted (Manchester United), tim engleske Premijer lige, smatra se najvrednijim timom na svetu sa svojih 3,69 milijardi dolara.

U piramidi globalnog fudbala sa sve igračima u vlasništvu agenata, trećih strana, menadžmentskih kompanija i tako dalje, lokalne fudbalske lige su obično samo mali zupčanici u hijerarhijskom sistemu. U Evropi se engleska Premijer liga, španska La liga, nemačka Bundesliga, potom Serija A i Liga 1 u Italiji i Francuskoj, otimaju za najbolje igrače.

Evropski rat klubova se odigrava u Ligi šampiona. Navijači podržavaju klubove koji koriste sve vidove nelegalnih i polulegalnih metoda da pridobiju igrače sa globalnog juga, najčešće putem sistema koji odslikava prelazak sa periferije na poluperiferiju, pa na centar (npr. iz Brazila u Portugal, pa u Španiju ili iz Zapadne Afrike u Francusku, pa u Englesku itd).

Svi su svesni saga o transferima. One uključuju procenu ljudskih bića, troškova transfera koji već prevazilaze 110 miliona dolara za neke od vrhunskih igrača (a verovatno će premašiti i taj broj sada kad je opet otvorena sezona), potragu za mladim talentima, klupsku retoriku „ratnih sanduka“, beskrajnih sportskih spektakala na TV-u o pevanju i dečačkom šegačenju…

Polaganje venca

Industrija kulture je odlično dovedena u život na stadionu Vembli (Wembley) kada je Arsenal osvojio kup pobedivši Čelzi sa 2:1. Uvod u ovaj događaj nije bila samo nacionalna himna, što je uobičajeno na ovakvim dešavanjima, već i minut ćutnje za žrtve napada u Mančesteru, polaganje venca, crne trake oko ruke, transparenti „Volim MCR“ itd.

Mitologija nacije se oživljava na ovom „tradicionalnom“ sportskom događaju kao činu nostalgije i savremenosti. Na TV-u je prikazana „Engleska“ u prenosu međunarodnoj publici za novac.

Nakon što je Arsenal pobedio, odsvirana je pank himna grupe Kleš (The Clash) iz 1979. godine „London Calling“ u slavu pobede na „Kupu Emirata“ Vembliju. Ovaj legendarni engleski kup koji se smatra najstarijim fudbalskim udruženjem na svetu, sada nosi naziv po avio-kompaniji.

Jedan od elemenata Premijer lige je njen odabir međunarodnih igrača. Engleski igrači su u manjini u ligi koja se smatra najgledanijom ligom na svetu. Emirate, stadion Arsenala pod imenom avio-kompanije, čije ime podseća na svetlucavost neoliberalnog turbo-kapitalizma Abu Dabija i njegove superbogataše, otvorio je kraljevski desničar princ Filip.

Sep Blater, bivša glavna varalica u organizaciji koja kontroliše fudbal kao sport, u Fifi, ocenio je da engleska kraljica zna više o fudbalu od bivšeg italijanskog premijera, vlasnika kluba Milan i prevaranta Silvija Berluskonija.

Sve u svemu, takav je tip gnusnih ljudi u čijem su vlasništvu klubovi i koji vode glavnu reč. Svi su svesni ove hiperkapitalističke priče ali je zgražavanje obično usmereno u drugom pravcu. Navijači žele bogate vlasnike i često zažmure na to kako su oni postali bogati.

Sve se vrti oko para, svakako.

Sport je takođe veći od politike – ljudi stalno razgovaraju i svađaju se oko sporta. U tom se polju običnom svetu dopušta da bude strastven i dobro obavešten. Politika je snobovska, tehnokratska, a njen jezik je obično neproziran. Fudbal – kako se obično opisuje – je populistički.

Izazov za otuđenje

Fudbal je društvena igra, timska igra. Možemo zamisliti kako je Fanon posmatrao njegovu terapeutsku ulogu fokusirajući se na „pacijente“ koji preuzimaju inicijativu od bacanja i izvođenja tima do traženja „protivnika“ i razvijanja rasporeda igranja. Sve je ovo bio deo društvene terapije kako ju je Fanon zamislio sa ciljem da se razbiju društvene hijerarhije u psihijatrijskoj bolnici i da se neguju društveni odnosi koji bi bili izazov za otuđenje koje čini sastavni deo ove institucije.

Kada Fanon piše o sportu koji „otvara um“ i zadatku „humaniziranja“, on se na prvom mestu brine o mentalnom i psihološkom oslobođenju, naime, oslobođenju uma od nervnih stanja koja podstiču kolonijalizam i rat, ali podsvesno i od ideje da se treba ugledati na Evropu kao primer.

Ovde Fanon deluje kao učitelj koji nameće omladini šta treba da čini. No, veće je pitanje danas kada korporacijski globalni fudbal kojim dominiraju evropske lige i timovi, svaki sa svojom velikom „robnom markom“ (brendom) u vlasništvu transnacionalnog kapitala, kako se ovaj model može slediti na globalnom jugu?

Fanonov odgovor je nepogrešiv: „Druže, evropska utakmica se konačno završila.“ Umesto toga, „afrički političar ne treba da se brine o proizvodnji profesionalnih sportista, već svesnih pojedinaca koji se bave i sportom“.

Međutim, danas bi bilo veoma teško naći afričkog političara koji bi zagovarao ovaj pogled. Politika je prljava i pokvarena igra za ličnu dobit. Pragmatični afrički političari odbacuju Fanonove stavove kao utopiju. Oni se ne brinu o društvenom preobražaju već o prilagođavanju po svaku cenu da postanu zupčanici u mašini globalnog kapitala.

Šta treba da mislimo o Fanonovoj ideji o tome šta bi sport trebalo da bude? On nudi potpuno drugačije shvatanje sporta, dekolonizacije i nacije.

Možemo li zamisliti drugačije shvatanje sporta? Ne radi se o nekompetitivnom sportu već kompetitivnom na drugi način: dekolonizacijsko shvatanje je da je sport radikalno antikapitalistički, antikomercijalan i antiburžujski. To je ono o čemu Fanon traži od nas da porazmislimo.

Autor teksta je Najdžel Gibson (Nigel Gibson), profesor na koledžu Emerson.

Ostavite komentar