Vera Vratuša Žunjić – Restauracija kapitalizma u Srbiji posle 2000. godine

Glavni domaći zagovornici dovršavanja restauracije kapitalizma posle 2000. godine

Na podsticaj diplomatskih predstavnika Zapada tokom brojnih sastanaka u glavnom gradu susedne Mađarske, Demokratska opozicija Srbije (DOS) se ujedinila radi osvajanja vlasti. „Demokratska revolucija“ po jednima, ili državni udar oktobra 2000. godine, po drugima,1 obično se koristi kao prelomni događaj za obeležavanje početka tzv. deblokirane transformacije. Uskoro nakon ovog prelomnog događaja koji je uz inostranu finansijsku i stručnu pomoć organizovala Demokratska opozicija Srbije, DOS se unutar sebe do kraja raspao povodom podele i načina vršenja vlasti. Najvidljiviji pokazatelj tog sukoba već 17. avgusta 2001. godine bilo je istupanje Demokratske stranke Srbije (predsednik partije Vojislav Koštunica) iz vlade (premijer Zoran Đinđić, ujedno i predsednik Demokratske stranke), pod optužbom da je ta vlada povezana sa organizovanim kriminalom. Na predsedničkim izborima septembra-oktobra 2002. godine Koštunica pobeđuje kandidata Demokratske stranke (Miroljub Labus), ali zbog malog broja izašlih na izbore predsednik nije izabran ni na ponovljenim izborima u decembru 2002. godine. Nakon ubistva premijera Srbije i lidera Demokratske stranke Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine u dvorištu Vlade Srbije, zavođenja vanrednog stanja i sprovođenja policijske akcije «Sablja», na vanrednim parlamentarnim izborima najveći broj mandata pojedinačno je osvojila Srpska radikalna stranka (predsednik Vojislav Šešelj), ali uz prećutnu podršku Socijalističke partije Srbije marta 2004. izabrana je manjinska koaliciona vlada na čelu sa predsednikom Demokratske stranke Srbije, dok je u drugom krugu predsedničkih izbora jula 2004. novi lider Demokratske stranke, Boris Tadić po prvi put postao predsednik Srbije.

Pod kapom ovakve partijske borbe za vlast i za kontrolu preostalog državnog kapitala posredstvom kontrole državnog aparata, novopečeni i ukrupnjeni stari privatni vlasnici su i u Srbiji pokazali sa zakašnjenjem od deset godina u odnosu na druge nove/stare vladajuće klase u okruženju, da nisu sposobni da odigraju ulogu nacionalne buržoazije ne samo centra, nego ni poluperiferije svetskog sistema kapitalističke privrede. Domaća nova – stara vladajuća klasa pokazala se nesposobnom da uspostavi nacionalno tržište dovoljne dubine kroz određeni stepen preraspodele lokalne ekonomske i političke moći, koji jedino mogu da omoguće nacionalnu i regionalnu akumulaciju kapitala i dopunsko osvajanje stranih tržišta. Sve frakcije novog vladajućeg bloka zadovoljile su se nadeksploatacijom atomizovanih, fragmentisanih, dezorganizovanih i obespravljenih radnika u sivoj ekonomiji, sa hazardnim špekulacijama na tržištu hartija od vrednosti i sa kompradorskim posredovanjem u rasprodaji prirodnog i društveno stvorenog bogatstva zemlje po bagatelnim cenama, a za korumpirajuće provizije na privatnim računima u stranim bankama koje joj udeljuje lokalno odsutna globalna vladajuća klasa.2

Sa ocenom o prevashodno kompradorskom karakteru nove/stare vladajuće klase u Srbiji bi se složila relativna većina ispitanika u anketi 2010. godine koja je ocenila da je privatizacija
u Srbiji «čista pljačka» (44%) i da Srbijom vladaju kriminalci (23%), vlasnici velikih preduzeća (18%), političke stranke (14%), predstavnici međunarodne zajednice (12%), dok je samo 18% ispitanika odgovorilo da Srbijom vladaju vlada, skupština i predsednik, a 15% ispitanika nije znalo odgovor na ovo pitanje.3 Sa ocenom o prevashodno kompradorskom karakteru stare nove vladajuće klase u Srbiji, međutim, možda se ne bi složili autori kao što je Slobodan Antonić, koji smatraju da u Srbiji postoji pored kompradorske frakcije vladajuće klase, koja teži integraciji u «transnacionalnu kapitalističku klasu»,4 sastavljene od vlasnika velikih uvozničkih preduzeća, kao što je Miroslav Mišković, lokalnih direktora transnacionalnih kompanija, „proevropskih“ političara, stručnjaka zaposlenih u lokalnim podružnicama transnacionalnih kompanija, transnacionalnih institucija ili transnacionalnih organizacija, te vlasnika sitnijih uvozničkih preduzeća, takođe i nacionalno-modernizatorska frakcija vladajuće klase,5 sastavljena od vlasnika većih proizvodnih i izvoznih preduzeća kao što je Zoran Drakulić, direktora većih proizvodnih i izvoznih preduzeća sa većinskim domaćim vlasništvom, „evroskeptičnih“ odn. „antiglobalističkih“ političara, stručnjaka zaposlenih u javnom sektoru i u privatnom proizvodno-orijentisanom sektoru, te vlasnika sitnijih proizvodnih i izvoznih preduzeća. Istina, Antonić i sam konstatuje da je pripadnika nacionalno-modernizujuće frakcije vladajuće klase u današnjoj Srbiji zapravo jako malo, pa se postavlja pitanje na čemu temelji svoju nadu da će ona na kraju jednom uspeti da u povoljnim međunarodnim okolnostima uvede srpsko društvo u sam centar svetske kapitalističke privrede? Dopunsko je pitanje da li je aktivnost pripadnika nacionalno-modernizatorske frakcije vladajuće klase doista «u korist ogromne većine stanovništva», imajući u vidu da se imena oba pomenuta preduzetnika kao tipičnih predstavnika kompradorske i nacionalno-modernizatorske frakcije vladajuće klase, pominju na listama «upropastitelja Srbije» Građanskog instituta za demokratiju i bezbednost.6

Već i nepotpuni uvid u sastav nove/stare vladajuće klase posle oktobra 2000. godine na osnovu relevantnih novinskih članaka i retkih anketnih istraživanja unutargeneracijske i međugeneracijske pokretljivosti direktora posle 2000. godine, ukazuje da se u personalnom smislu vidno smanjio procenat pripadnika tehnokratske i birokratske frakcije klase kolektivnih odnosno grupnih vlasnika članova Socijalističke partije Srbije u ulogama direktora većih privrednih organizacija, te rukovodilaca i službenika državnog aparata, nakon nasilnog uvođenja vanrednih štabova u ključne državne institucije, preduzeća i banke. Posle 2000. godine, u ulozi kolektivnog državnog vlasnika i poslodavca koji ima odlučujući uticaj na brzinu, oblik i sadržaj privatizacije podržavljenog dela srpske privrede, našao se znatno povećani procenat visokoobrazovane sitne buržoazije bliske novim vladajućim partijama razjedinjene Demokratske opozicije Srbije, okrupneli stari privatni vlasnici i novi „preduzetnici“, koje su na državne funkcije u Agenciji za privatizaciju i u upravnim odborima podržavljenih preduzeća, imenovala rukovodstva partija bivše opozicije čim bi došle na vlast. Partijsko načelo postavljanja direktora je ostalo isto.7

Formalnopravna restauracija kapitalističkih odnosa posle 2000. godine

Tokom demonstracija 5. oktobra 2000. u organizaciji kompradorske frakcije nove/stare vladajuće klase politički organizovane u Demokratsku opoziciju Srbije, zgrada Savezne skupštine je pod nikad razjašnjenim okolnostima temeljno potpaljena, omogućavajući da u nastalom metežu bude spaljena ne samo izborna dokumentacija sa predsedničkih izbora, nego i da bude sprovedena «očigledno ranije pripremljena i isplanirana pljačka nameštaja i umetničke zbirke». Glavna briga srpske kompradorske buržoazije nakon paljevine i pljačkanja zgrade Skupštine (i obližnje zgrade Radija i Televizije), bilo je nastojanje da spreči da se privatizacija većih i uspešnijih firmi obavi po modelu dobrovoljnog internog radničkog akcionarstva prema Zakonu iz 1997.

Već 12. februara 2001. godine usvojene su izmene i dopune Zakona o svojinskoj transformaciji, kojima je obustavljena privatizacija po starom zakonu, a do donošenja novog. Samo su privatizacije započete po zakonu iz 1997. godine mogle da budu nastavljene i završene. Osnovana je i komisija čiji je zadatak bio provera sumnji da je bilo izrazitih nepravilnosti tokom ovih privatizacija, ali ništa ozbiljnije nije pronađeno. Nova vlast je uvela porez na ekstraprofit (koji je najviše platio Karić), kao oblik legalizacije novca zarađenog u vreme kada je predsednik bio Slobodan Milošević. Tek u predizbornoj 2010. godini su počela suđenja za zloupotrebe službenog položaja, pronevere ili nelegalno sticanje novca nakon 2000. godine, kao sastavni deo negativne predizborne kampanje uperene protiv istaknutih pripadnika konkurentskih opozicionih partija.

Na izbor i operacionalizaciju novog modela centralizovane, prinudne, eksterne i oročene privatizacije, uticale su sugestije ili «rešenje bez alternative» stručnjaka Svetske banke koje su domaći autori okupljeni oko Centra za liberalno demokratske studije samo razradili.8 Zakon o privatizaciji iz 2001. godine su proglasili kapitalnim reformskim zakonom. Njegovi zagovornici su pod firmom efikasnijeg upravljanja i tržišnog angažovanja resursa «okoštalog», tehnološki zastarelog, opterećenog dugovima i viškom zaposlenih društvenog i državnog sektora, nastojali da eliminišu radničko akcionarstvo i samoupravnu svest da su radnici stvorili društveno bogatstvo kojim treba i da upravljaju. Nastojali su da uklone svako oslanjanje društvenih i državnih preduzeća, hroničnih gubitaša, na državne subvencije. Kroz prinudnu i time ubrzanu i oročenu privatizaciju koja obezbeđuje koncentraciju vlasništva deonica, hteli su da «spasu» posrnulu privredu.

Državna Agencija za privatizaciju je dobila pravo da pokrene i profesionalno vodi celokupan postupak prodaje društvenog kapitala u svakom preduzeću. Time je ukinuta dobrovoljnost i decentralizovana autonomnost privatizacije u Srbiji, suprotno u to vreme još uvek važećem Ustavu, koji je sve do 2006. godine tretirao sve oblike vlasništva kao ravnopravne. Zakon o preduzećima iz 1988,9 koji je nakon više izmena 1996. i početkom 2000-ih, 2004. godine preimenovan u Zakon o privrednim društvima, potvrdio je razvlašćivanje zaposlenih time što je izostavio predstavnike zaposlenih iz Upravnih odbora podržavljenih društvenih preduzeća. Član 398. inoviranog Zakona o privrednim društvima zabranjuje svaku poslovnu delatnost ovih preduzeća bez saglasnosti Agencije za privatizaciju.

Nova vlada Srbije, konstituisana 25. januara 2001. godine, odabrala je modifikovan model klasične prodaje a ne besplatne podele društvenog, odnosno državnog kapitala svim građanima putem vaučera, kao što je to primenjeno u Češkoj, Slovačkoj i Sloveniji. Ocenjeno je da mada je vaučerska privatizacija brza, ona vodi raspršenom vlasništvu i stoga slabijem korporativnom upravljanju, pošto pojedinci ne upravljaju sa dovoljnom pažnjom imovinom koju su stekli poklonom umesto kupovinom za novac. Preko konkurentskih oblika prodaje putem organizovanja javnog nadmetanja prema unapred utvrđenim pravilima, nastojalo se da se postigne «transparentnost» i izbegne korupcija u toku procesa traženja «pravih kupaca», većinskih strateških investitora. Podrazumevalo se da oni koji najviše plate gotovinskim sredstvima odmah nakon kupovine (uz mogućnost izvesne fleksibilnosti za plaćanje u šest godišnjih rata i nedospelim obveznicama za staru deviznu štednju kod domaćih kupaca) za 70% vrednosti društvenog/državnog kapitala, da će znati kako da najefikasnije upotrebe skupo plaćene resurse i da će im puna kontrola nad preduzećem omogućiti da u sopstvenom interesu najefikasnije sprovedu proces restrukturiranja preduzeća (podela na više preduzeća, smanjenje broja zaposlenih itd). Smatralo se da se time otklanja problem kontrolisanja i obuzdavanja vlasnika koji imaju samo relativnu većinu akcija preduzeća da ne vrše sebične nelegalne poteze, imajući u vidu neizgrađenost institucija sudstva, registra, berze i sličnih.

U cilju pridobijanja stanovništva za novi model privatizacije, a u očekivanju visokih budžetskih prihoda od njegovog sprovođenja, obećana su znatna socijalna davanja onima koji izgube posao. Poklon zaposlenima je smanjen ali nije eliminisan iz istog razloga (30% besplatnih akcija u manjim preduzećima koja se prodaju aukcijom – licitacijom i 15% u većim preduzećima namenjenima stranim investitorima koja se prodaju na tenderima), po principu po 200 evra za svaku godinu radnog staža. U istom cilju zadobijanja podrške celokupnog stanovništva za privatizaciju, 15% besplatnih akcija je rezervisano od ovih krupnih preduzeća za sve punoletne građane. Za loša preduzeća za koje ne postoji interesovanje kupaca u njihovom zatečenom stanju, predviđeno je restrukturiranje (RTB Bor, Geneks, Zorka-Šabac, IMR, IMT, Viskoza, Magnohrom, Goša i još šezdesetak drugih), ili stečaj za ona koja ne nađu kupca čak i nakon otpisa njihovih dugova državi. Zakon o privatizaciji iz 2001. je indirektno delegitimisao svojevremenu nacionalizaciju krupnih sredstava za proizvodnju kao ideološki motivisanu likvidaciju privatne svojine i priznao potraživanja bivših vlasnika i njihovih naslednika, predviđajući da se od svake prodaje 5% prihoda izdvoji za potrebe restitucije/denacionalizacije u novčanom a ne u naturalnom obliku.

Društvene posledice dovršavanja restauracije kapitalističkih odnosa posle 2000.

Smena na vlasti u Srbiji 2000. godine se preko naglašene promene ekonomske politike sa forsiranja javnih radova za obnovu zemlje od bombardovanja prvih devet meseci 2000. na šok terapiju monetarne stabilizacije, liberalizacije, prinudne privatizacije po svaku cenu i rezultirajućeg dezinvestiranja u privredu, odrazila na nagli pad lančanog indeksa industrijske proizvodnje 2001. i stagnaciju sve do 2004. godine. Stopa industrijskog rasta je dostigla 5% samo još 2006. godine, tako da je 2007., godinu dana pre manifestovanja sistemske krize akumulacije kapitala, industrijska proizvodnja bila niža u odnosu na industrijsku proizvodnju 1990. godine, nego što je to bio slučaj 1998. godine kada su Srbiji ponovo uvedene sankcije pred bombardovanje i uprkos velikim troškovima suzbijanja separatista na Kosovu i Metohiji potpomognutih od strane sprovodilaca sankcija. Samo godinu dana nakon manifestovanja sistemske krize, industrijska proizvodnja je pala za –12% 2009. tako da se u toj godini vratila na nivo od samo 45% industrijske proizvodnje u 1990. godine. Prosečni nivo zaposlenosti je u istom periodu takođe pao sa 2543000 1990. na 1999000 2007. godine. Već 2010. godine, prosečni nivo zaposlenosti od 1796000, bio je na nivou od 71% zaposlenih u predratnoj 1990. godini, ili na nivou od 83% zaposlenih u 1998. godini pred bombardovanje.

Najviše se smanjila zaposlenost u prerađivačkoj industriji. Da izbegnemo sve probleme uporedivosti statističkih podataka zbog nedostatka podataka sa Kosova i Metohije posle 1998/1999. godine, pomenimo samo dve godine sa početka i sa kraja toliko hvanjene decenije «deblokirane transformacije»: zaposlenost samo u prerađivačkoj industriji je opala sa 512000 2002. godine, na 301000 2010. godine. Samo u metalskom kompleksu je tako 2010. godine bilo zaposleno 100000 radnika manje u odnosu na 1990.Ovaj pad ne može da nadoknadi rast zaposlenosti u oblasti finansijskog posredovanja i osiguranja sa 31000 2002. na 39000 2010. Drugim rečima industrijska proizvodnja i zaposlenost su bili viši pred kraj decenije tzv «blokirane transformacije», građanskog rata i sankcija, nego pred kraj decenije tzv «deblokirane transformacije», prestanka masovnih oružanih sukoba, uklanjanja ekonomskih sankcija i uspostavljanja «parlamentarne demokratije». Uzroke ovog velikog pada industrijske proizvodnje i zaposlenosti treba tražiti u „bećarskoj ekonomiji“ domaće kompradorske buržoazije: prodaj, pozajmi, potroši.10

Stope rasta industrijske proizvodnje 2000–2010, broj zaposlenih, nepismenih, srednje i visokoobrazovanih u hiljadama prema lančanim indeksima u STATISTIČKI GODIŠNjAK SRBIJE I CRNE GORE 2003, str.146, i u STATISTIČKI GODIŠNjAK REPUBLIKE SRBIJE 2011, str.51–2

Socio-demografski statistički podaci koji ulaze u sastav indeksa ljudskog razvoja su porazni za Srbiju: ostarelo stanovništvo Srbije (svaki šesti stanovnik je stariji od šezdeset pet godina) se apsolutno smanjuje za oko 25000 ljudi svake godine; odnos primanja u najbogatijim (beogradskim) opštinama i u najsiromašnijoj opštini (Merošina) je prešao 10:1; 185000 zvanično siromašnih prima socijalnu pomoć, 100000 lica starijih od 65 godina nema nikakva materijalna primanja, a 40000 zvanično gladnih se hrani u narodnim kuhinjama; preko dva miliona zvanično radno neaktivnog stanovništva (760.000 evidentiranih nezaposlenih i još 1,6 milion penzionera, među kojima je deo ipak aktivan u sivoj ekonomiji da bi preživeo), ubedljivo je premašio ukupan broj od 1,7 miliona zvanično radno aktivnog stanovništva. Činjenica da je od 2000. do 2010. godine 900000 ljudi izgubilo posao predstavlja glavni izvor osiromašenja. Prema podacima Ankete o radnoj snazi, stopa nezaposlenosti u Srbiji starijih od 15 godina na kraju novembra 2011. godine iznosila je 23,7 odsto dok je na kraju 2008. kada je izbila svetska ekonomska kriza iznosila 14,7 odsto. Broj zaposlenih je u ovom periodu spao sa 2,65 miliona na 2,14 miliona. Među radno aktivnim stanovništvom, koje jedino preko poreza i doprinosa puni državni budžet, samo je oko trećine zaposleno u realnoj proizvodnji, a preko dve trećine je zaposleno u javnim uslugama, dakle, zavisi od budžeta koji progresivno pada u sve veći minus; samo 13% stanovništva ima više i visoko obrazovanje, koje iseljenjem odnosi sa sobom u inostranstvo (od 133 rangirane zemlje, samo je u Gvajani viša stopa odliva mozgova nego u Srbiji.11

Istina, nova Vlada Republike Srbije je još 2003. usvojila Strategiju za smanjenje siromaštva u skladu sa Milenijumskim razvojnim ciljevima Ujedinjenih nacija iz septembra 2000. da se prepolovi apsolutno siromaštvo do 2015. godine, postavljajući ambiciozniji rok: 2010. godinu. Akcenat je stavljen na postizanje dinamičnog ekonomskog rasta kao uslova otvaranja novih radnih mesta, većih budžetskih prihoda za socijalna davanja najugroženijima i programe obrazovanja, zdravstvene zaštite i sanitarne infrastrukture. Iz podataka o stopama industrijskog rasta već znamo da osnovni preduslovi za smanjenje siromaštva nisu postignuti. Promene u metodologiji praćenja i merenja siromaštva, između ostaloga pod uticajem praktičko političkih partijskih interesa na ishod praćenja siromaštva, otežavaju i dalje dobijanje pouzdanih i uporedivih longitudinalnih podataka o dinamici rasprostranjenosti siromaštva u Srbiji.12

Od prevratničke 2000. godine do eksplozivnog manifestovanja krize 2008. godine, većina istraživača koji prate relevantne objektivne pokazatelje, bili su skloni da u masovnim medijima i stručnim časopisima u prvoj polovini dvadeset prvog veka ukazuju na «trendove» smanjivanja stope siromaštva, rasta životnog standarda, «restauracije normalnosti», redovne isplate penzija i plata, pada nezaposlenosti, čudeći se istovremeno «dezorijentisanosti» oko polovine anketiranih građana Srbije koji su uprkos ovim pozitivnim trendovima nakon 2000. godine, svoj životni standard ocenjivali čak i lošijim nego u poslednjoj deceniji dvadesetog veka.13 Istraživači bliski vlasti su otvoreno počeli da ukazuju na nepovoljne trendove na tržištu rada i na porast apsolutnog siromaštva, kada su mogli da ih pripišu «uticaju svetske ekonomske krize». Tako je Tim Vlade Srbije u PRVOM NACIONALNOM IZVEŠTAJU O SOCIJALNOM UKLjUČIVANjU I SMANjENjU SIROMAŠTVA U REPUBLICI SRBIJI konstatovao da se «broj siromašnih koji ne mogu da zadovolje ni osnovne potrebe, povećao, posebno 2010. godine, a ispod linije siromaštva je više od 680.000 lica. Stopa apsolutnog siromaštva povećana je na 6,9 odsto u 2009, a zatim čak na 9,2 odsto u 2010. godini».14

Statistički podaci ne mogu da budu dovoljno „frizirani“ da bi mogli da prikriju osiromašujuće i deindustrijalizujuće posledice «bećarske» privatizacije, zaduživačke „stabilizacije“ i jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji 2009. godine (smanjivanje ili ukidanje zaštite domaće industrije, poljoprivrede i tržišta). Loši rezultati primene ove strategije rezimirani su u naslovu jednog od kritičkih tekstova „Još jedna izgubljena decenija“.15 Bilo bi pogrešno protumačiti ovakve naslove kao da sugerišu da je Srbija danas tamo gde je bila pre 2000. godine, pošto bi ovakvo tumačenje izgubilo iz vida da u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, kritikovanoj kao „vreme blokirane transformacije“, osnovna sredstva svih sfera društvene delatnosti u Srbiji još uvek nisu bila rasprodana i (polu)kolonijalno okupirana. Tako je bilo moguće da u nepovoljnijim spoljašnjim okolnostima u poslednjoj deceniji dvadesetog veka bude izgrađeno preko dva puta više kilometara puteva (106) nego u daleko povoljnijim okolnostima u okruženju u prvoj deceniji dvadeset prvog veka (45).16

Pokazalo se da su sva očekivanja zagovornika prinudne, oročene i eksterne privatizacije predstavljala ili izraz naivnosti i neznanja ili namernog prikrivanja neizbežno pljačkaškog karaktera procesa privatizacije društvenog i državnog kapitala odnosno takozvane prvobitne akumulacije kapitala. Sasvim suprotno obećavanoj transparentnosti i maksimalno mogućoj pravednosti javnih aukcija i tendera, na osnovu uvida Saveta za borbu protiv korupcije preovladavali su neposredni tajni pregovori i dogovori između domaćih i stranih kupaca međusobno, i između Agencije za privatizaciju i povlašćenih kupaca koji pruže veću proviziju lokalnim posrednicima. Do nameštanja tendera je dolazilo i u slučaju kada povlašćeni kupci mogu da ucenom iznude da baš oni po neverovatno niskim cenama otkupe strateške sisteme preduzeća. Podsetimo samo na slučaj US Steel-a koji je za 23 miliona dolara, za cenu nižu od vrednosti zatečenih zaliha sirovina i starog gvožđa, preuzeo kompleks čeličane, valjaonice belog lima i luke u Smederevu, bez obaveze plaćanja duga za prethodne investicije države, a uz korišćenje povlašćene cene struje. Šteta koja je pričinjena srpskoj privredi se najbolje vidi iz činjenica da je samo godišnji izvoz železare vredeo oko 150 miliona dolara.17

Zahvaljujući argumentu moći hegemonističke svetske sile da proglašava i ukida embargo, nakon privatizacije Sartida više nije bilo prepreka za izvoz čelika iz Srbije. US Steel je zahvaljujući kompradorskim vlastima Srbije sklopio ugovor kojim je stekao isključivo pravo da 5 godina upravlja proizvodnjom Sartida i ubira dobit i pri tome ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje, da otpušta stotine radnika posle tri godine, kao i da u slučaju prodaje nekom drugom, još sedam godina upravlja železarom. US Steel je uvalio železaru u još veće dugove na osnovu naduvavanja uvoznih cena sirovina i fakturno smanjenje izvozne cene gotovih proizvoda, umanjujući time profit podložan oporezivanju u Srbiji i neometano iznoseći profit izvan Srbije.18 Srbija je ponovo postala vlasnik Smederevske železare 31. januara 2012. godine za jedan dolar, pošto je prema opisanom friziranom računovodstvu železara zabeležila gubitke od 2010. godine. Prema komentaru čitaoca članka Ruže Ćirković o ovoj vesti u Danasu, kada železara ponovo bude profitabilna, korumpirani političari će je ponovo predati US Steel-u da izvozi profit.19

Suprotno očekivanju da će većinski vlasnik efikasnije upravljati otkupljenom imovinom od zaposlenih akcionara, iskustvo je pokazalo da su većinski vlasnici maksimalno koristili pogodnosti otplate na rate kako bi novu svojinu koristili za tu svrhu. Prvobitna namera novopečenih većinskih vlasnika je bila špekulantska od početka, preprodaja poslovnog prostora i građevinskog zemljišta na privlačnom mestu, a ne efikasnije organizovanje odgovarajućeg proizvodnog procesa. Službenici Agencije za privatizaciju, verovatno podmićeni da «zažmure» na oba oka, do kriminalnih razmera su razvili svoju neodgovornost prema obavezi da profesionalno proveravaju da li novi vlasnici ispunjavaju prilikom kupovine preuzete obaveze otplate ponuđene cene, ulaganja novih investicija i isplaćivanja socijalnog programa prekobrojnim radnicima. Istina, nakon nekoliko neuspelih tendera, država je na sebe preuzela isplatu otpremnina, očekujući da će za uzvrat postići višu cenu prodaje preduzeća.

O krupnim propustima u radu Agencije svedoči stalni porast broja zahteva za poništavanjem ugovora o privatizaciji bez naknade. Do početka 2011. poništeno je ukupno 623 ugovora o privatizaciji, ili četvrtina svih potpisanih, od toga samo u 2010. najviše, 138. O propustu Agencije da valjano proceni kvalitet ponude kupca govori podatak da je od 94 preduzeća koja su prodata metodom tendera u kojoj postoje veće mogućnosti i obaveza proveravanja kupaca, raskinut čak svaki treći ugovor. Glavni razlozi za raskidanje ugovora o privatizaciji su bili neplaćanje dospelih rata kupoprodajne cene (236), neodržavanje kontinuiteta poslovanja i nepoštovanje socijalnog programa (227), nedostavljanje bankarske garancije (52), neizvršavanje investicione obaveze (80), raspolaganje imovinom suprotno odredbama ugovora (28). U mnogim slučajevima do raskida ugovora je dolazilo prekasno, kada su većinski vlasnici već devastirali preduzeća plaćena na rate uglavnom bez sopstvenog novca, već iz zaliha i pokretne i nepokretne svojine samih preduzeća, kao na primer kraljevačkog «Magnohroma».20

Branko Pavlović je jedini direktor Agencije za privatizaciju koji je javno izjavio da je prevremeno razrešen sa dužnosti zato što je razotkrio malverzacije povodom privatizacije „Severa“ iz Subotice i oborio namešteni tender. Proverom dokumentacije, naime, Pavlović je ustanovio da su konsultanti revizorske firme „Deloitte & Touche“, (u kojoj su, uzgred budi rečeno, radili kako prvi direktor Agencije za privatizaciju Vladimir Čupić, tako i prvi ministar u Ministarstvu za privatizaciju, Petar Vlahović), lažno prikazali stanje dugovanja preduzeća kako bi najmanje desetostruku razliku između nameštene niske javno preporučene prodajne cene, te stvarne cene preduzeća koju plati kupac, krišom, u obliku provizije ili mita, prisvojili razni posrednici, uključujući bankare koji odobravaju sumnjive garancije.21

Agenciji za privatizaciju je bio prioritet kvantitet i brzina privatizacije, a ne kvalitet. Samo se tako može objasniti da je u cilju ubrzavanja privatizacije drastično smanjena početna cena na aukcijama. a od marta 2003. ukinuta potreba da se zaposleni slože sa kupoprodajom. Povod za ovu odluku je bilo iskustvo privatizacije cementare Beočin tokom koje su zaposleni postavili prema oceni Agencije preterane zahteve otežući postupak i odbijajući kupce. Agenciji očigledno nije smetalo da se cementare prodaju ispod cene i zajedno sa njima prirodna bogatstva (kamenolomi, šljunkare) stranim kompanijama, ostavljajući domaće građevinarstvo zavisno od dobavljanja strateških sirovina od inostranih oligopola.

Usled ponude velikog broja preduzeća na prodaju u kratkom roku, ne samo što im je padala cena, nego je i sve više opadao poslovni i finansijski kvalitet kupaca. Zbog nedovoljnosti raspoloživih stručnih i administrativnih sredstava potrebnih za odabrani model privatizacije, u hodu su pomerani rokovi za završavanje privatizacije društvenih a naročito državnih preduzeća. Do zastoja u privatizaciji je došlo 2004. prilikom promene vlade, kao i zbog činjenice da su ostala neprodana preduzeća sa spornim vlasničkim odnosima i sumnjivom ili čak negativnom vrednošću kapitala usled prezaduženosti i zbog zastarelosti opreme. Bez obzira da li se radilo o naivnosti, neznanju ili namernoj prevari zagovornika obavezne, oročene, centralizovane i eksterne ubrzane privatizacije, činjenica je da kao rezultat njene primene veliki broj privatizovanih preduzeća umesto zaposlenosti na osnovu unapređivanja efikasnosti upravljanja, više ne rade i propadaju od stajanja i neodržavanja. U procesu privatizacije posao je izgubilo samo u prerađivačkoj industriji preko 200000 ljudi, ali nije došlo do porasta produktivnosti. Nije došlo ni do najavljene promene strukture privrede na osnovu većeg učešća tehnološki intenzivnih i ekološki održivih grana u formiranju bruto dodate vrednosti. Rast su imale (uvozna) trgovina, tranzitni saobraćaj i bankarske usluge franšiza inostranih banaka. Umesto svih najavljenih obećanja, privatizacija je dovela samo do promene personalnog sastava nove/stare vladajuće klase i do gašenja mnogih proizvodnih pogona, to jest do deindustrijalizacije Srbije, porasta nezaposlenosti i prezaduženosti.22

Ukupan prihod od privatizacije 2.402 preduzeća od 2002. do početka 2011. godine iznosio je u Srbiji 2,7 milijardi evra, koliko vrede dve srednje kompanije na zapadu. Jedno preduzeće je znači prodano po prosečnoj ceni od 1,1 miliona evra. Dodatno je inkasirano 1,2 milijardi evra od investicija i 277 miliona na osnovu ugovorenih socijalnih programa. Ukupno ostvareni prihodi od prodaje su niži od ukupne knjigovodstvene imovine koja je bila ponuđena na prodaju.23 Ovako niske prihode od privatizacije njeni zagovornici pravdaju kao realne, pošto po njima neko preduzeće vredi samo onoliko koliko je neko spreman da plati a ne kolika je njegova knjigovodstvena vrednost, da je neuspešna prodaja samo ona koja se ne ostvari, te da bi svako odlaganje privatizacije samo još više umanjilo konkurentnu sposobnost društvenih i državnih preduzeća koja posluju već dugo na ivici stečaja. Potpuno se ovakvim pravdanjem sprovedene privatizacije prikriva oligopolistički karakter navodno slobodnog tržišta i špekulantsko manipulisanje cenama na njemu.

Neodrživost pravdanja prinudne i brze privatizacije demantuju i iskustva uspešnog poslovanja preduzeća u državnom vlasništvu, preduzeća koja su nastavila da rade nakon tzv. „insajderske“ privatizacije prema ranijim zakonima i koja su nakon raskidanja ugovora o privatizaciji po prinudnom i ubrzanom modelu, ostala u većinskom vlasništvu zaposlenih. Fabrikom lekova „Jugoremedija“ iz Zrenjanina, na primer, nakon poništavanja privatizacije, jedno vreme su uspešno upravljali zaposleni akcionari. Domaća kompradorska buržoazija, međutim, po nalozimo svojih inostranih kreditora i kontrolora tokova novca u Srbiji, nastoji da sabotira i onemogući samostalni razvoj ovih firmi. U konkretnom slučaju „Jugoremedije“, širenjem glasina o zloupotrebama uprave preduzeća kao „tamnoj pozadini“ racionalnih ulaganja malih akcionara u zamašnu rekonstrukciju firme, podizanje novih proizvodnih pogona i otvaranje novih radnih mesta, te nametanjem duplo viših kamatnih stopa na razvojne kredite nego u zapadnim zemljama i naglom liberalizacijom uvoza lekova,24 kompradorska buržoazija nastoji da dovede «Jugoremediju» opet u stečaj. Takvim delovanjem kompradorska buržoazije stvara još jednom uslove krupnom kapitalu u oblasti farmaceutske industrije da neprijateljskim preuzimanjem domaće firme eliminiše svaku konkurenciju svojem monopolu u Srbiji.

U istraživanjima Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu iz 2003. i 2007. godine,25 apsolutna većina ispitanika reprezentativnog uzorka izjašnjavala se protiv privatizacije, naročito velikih infrastrukturnih sistema i preduzeća javnih usluga. Potpuna i prinudna privatizacija je dakle bila nelegitimna u Srbiji. Privatizacija u Srbiji je bila ne samo nelegitimna nego je bila i nelegalna sve do usvajanja novog Ustava koji je tek 2006. godine potpuno legalizovao privatizaciju. Ovaj ustav je konačno usvojen putem referenduma u okolnostima ubrzanih priprema finansijske oligarhije vojno organizovane u NATO da pokuša da ovekoveči otcepljenje Autonomne pokrajine Kosova i Metohije od Republike Srbije. Teško je oteti se utisku da je pretnja suverenitetu i integritetu Srbije iskorišćena za eliminisanje kategorije društvenog vlasništva iz Ustava bez bilo kakve ozbiljne javne ili skupštinske rasprave i time za konačno legalizovanje prinudne, ubrzane i spoljašnje privatizacije. Iz novog Ustava je izostavljena i kategorija tripartitnog kolektivnog pregovaranja za privredu kao celinu, a Zakon o radu ne obavezuje poslodavce na sklapanje kolektivnih ugovora sa reprezentativnim sindikatima. Pogotovo u ma- lim i srednjim preduzećima u kojima radi dve petine zaposlenih, potpisuju se samo pravilnici o radu, koje i formuliše i tumači, poput kadije, privatni vlasnik poslodavac.

«Kratkih rukava» u dosadašnjem toku procesa privatizacije su ostali i stari vlasnici i njihovi naslednici kojima je nakon Drugog svetskog rata nacionalizovana imovina. 5% sredstava od svake prodaje, naime, nije izdvajano na namenski račun, tako da sredstva za restituciju postoje samo kao dug nekog budućeg budžeta prema potražiocima. Najveći promašaj u predviđanjima zagovornika prinudne i spoljašnje privatizacije bilo je očekivanje obimnih stranih direktnih investicija u nove proizvodne kapacitete koji je trebalo da obezbede nova radna mesta. Uprkos nerazumno velikim ustupcima stranim investitorima (desetogodišnji period neplaćanja poreza, subvencioniranje otvaranja nisko plaćenih novih radnih mesta na kojima je zabranjeno sindikalno organizovanje). Umesto tri do pet milijardi evra godišnje svežeg kapitala potrebnog za privredni rast od oko sedam odsto, za deset godina nakon oktobarske smene na vlasti 2000. u Srbiju je stiglo oko 16 milijardi evra. Ostale su neiskorišćene prednosti Srbije u pogledu pristupa tržištima zemalja sa kojima postoji sporazum o slobodnoj trgovini (zemlje CEFTA i Rusija).

Izbijanje na površinu svetske sistemske krize akumulacije kapitala 2008. godine samo je dovelo do ubrzanog produbljivanja recesivnih tendencija vidljivih još od kraja šezdesetih godina, zbog tendencijskog pada prosečnih profitnih stopa u centru svetske kapitalističke privrede. Sistemska kriza depresije je dopunski uticala na opadanje interesovanja inostranih kupaca za privatizaciju i investiranje u Srbiji, pošto su vlade mnogih zemalja donele protekcionističke uredbe kojima se zabranjuje uvoz tehničke robe koju proizvode i kompanije u njihovim zemljama (npr. Rusija za autobuse iz «Ikarbusa»). Došlo je i do manjeg kolebanja vlasti u pogledu svrsishodnosti prodaje velikih državnih infrastrukturnih i komunalnih preduzeća pod pritiskom javnosti. Povodom ponovnog pokušaja prodaje TELEKOMA, na primer, oglasili su se pored sindikata i brojni građani, od najkompetentnijih stručnjaka za oblast telekomunikacija do domaćica, zahtevajući zabranu prodaje ovog prirodnog monopola važnog za nacionalni suverenitet i obrazovanje budućih generacija vrhunskih stručnjaka. Na sreću, jedini ponuđač koji se javio na tender, nije bio spreman da plati najmanju ponuđenu cenu, a možda je došlo i do svađe lokalnih posrednika o podeli provizije, pa do prodaje za sada nije došlo. Sa istekom 2010. godine otišao je u zaborav i taj produženi rok do kojeg je prema zagovornicima Zakona o privatizaciji iz 2001. trebalo da u Srbiji više ne bude društvene i državne imovine.

Uprkos svim ovim lošim iskustvima sa prinudnom, ubrzanom i eksternom privatizacijom posle 2000. godine, šef delegacije Evropske unije u Srbiji Vensen Dežer,26 međutim, insistira kao i svi dosadašnji ideološki predstavnici finansijske oligarhije, da je neophodno da se nastavi privatizacija državnih preduzeća u Srbiji, uključujući Telekom, Elektroprivredu Srbije, Železnice, Jat ervejz i drugih, u navodnom cilju daljeg napredovanja ka osnivanju «funkcionalne tržišne ekonomije» sposobne za konkurenciju na tržištu EU. Predstavnici EU preporučuju srpskim vlastima, vlastima «novih « članica EU i vlastima zemalja pretendenata na buduće članstvo, da rade upravo suprotno od onoga što kroz (re)nacionalizaciju banaka i raznih oblika zaštite ugroženih proizvodnih sektora domaće privrede rade vlade «starih» zemalja članica EU.

Najvidljivija posledica saradnje domaće kompradorske buržoazije Srbije i ostalih bivših jugoslovenskih republika i pokrajina sa svetskom finansijskom oligarhijom na čelu sa njenom SAD frakcijom, jeste dekretiranje i u vreme pisanja ovih redova u generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija još uvek ispod-polovično priznavanje nove navodno nezavisne nacionalne države stvorene na tlu Srbije, koja još više od Bosne i Hercegovine liči na klasični kolonijalni protektorat, čiju privredu čine trgovina drogama, oružjem, belim robljem i ljudskim organima.27

Kada društvo organizovano u nacionalnu državu podlegne političkom, ekonomskom i vojnom pritisku svetske finansijske oligarhije i postane «saradljivo», kao što se to na kraju desilo sa Srbijom, nema kraja ponižavajućim uslovima za potpuno ukidanje ekonomske blokade. Premijer Srbije Zoran Đinđić je tako sproveo otmicu bivšeg predsednika Srbije iz domena jurisdikcije domaćeg pravosuđa i njegovu ekstradiciju, kršeći ustavne, demokratske i moralne principe, ne bi li obezbedio podršku SAD za «međunarodnu donatorsku konferenciju». «Donacije» su se sastojale uglavnom (do 3/4 odobrenih sredstava) od zajmova za otplatu starih dugova inostranim bankama, koji su narasli za SR Jugoslaviju sa 36,52% dugova SFRJ iz 1991. godine od 16,5 milijardi dolara ili oko 6 milijardi SAD dolara, na čak oko 12 milijardi dolara 1999. Ovo dupliranje zaduženosti se dogodilo na osnovu složenih stopa interkalarnih kamata tokom devet godina sankcija.28 Po zelenaškim kriterijumima svetske finansijske oligarhije, deo novčanog kapitala koji je tokom 1990-ih godina iznet iz zemlje u zapadne banke, vratio se u zemlju samo u obliku skupih kratkoročnih kredita. Srbija je završila u dužničkom ropstvu.

Do finansijskog porobljavanja došlo je praktično u svim evropskim zemljama bivšeg «realnog socijalizma». Operaciju finansijskog porobljavanja svetska finansijska oligarhija u saradnji sa domaćom kompradorskom buržoazijom sprovodi već vekovima u skladu sa sloganom utemeljivača bankarske dinastije Rotšild (Rotschild) da je najvažnije da se ostvari kontrola nad centralnim bankarskim sistemom jedne zemlje i stvaranjem novca u njoj, a nakon toga postaje nevažno ko donosi zakone u parlamentu te zemlje. Da se ovaj slogan dosledno sprovodi u Srbiji potvrđuje član 71. novog Zakona o Narodnoj banci Srbije. Ovaj član nedvosmisleno razotkriva da je ova banka „narodna“ samo po imenu, a da je u stvarnosti nezavisna od naroda i zakonodavne vlasti zemlje domaćina:

Narodna skupština ne može Narodnoj banci Srbije davati bilo kakva uputstva na osnovu dostavljenog programa monetarne politike i podnetih izveštaja iz ovog člana“.29

Na osnovu povremenih izveštaja masovnih medija o posetama misija Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Banke za međunarodna poravnanja (Bank for International Settlement – BIS) i na osnovu iskustva posledica primene monetarnih mera koje slede uskoro posle ovih poseta, svakome postaje jasno ono što ne piše u Zakonu, da je NBS zapravo zavisna od diktata monetarne politike svetske finansijske oligarhije koja kontroliše pomenute međunarodne finansijske organizacije.

Podsetimo se da je zadatak preuzimanja kontrole Narodne banke u Srbiji obavio je Mlađan Dinkić sa grupom naoružanih ljudi dva dana nakon paljevine izborne dokumentacije u Skupštini 5. oktobra 2000. godine. Smenjujući se na funkcijama Guvernera, Ministra finansija, Ministra ekonomije i regionalnog razvoja, te organizujući partije G17+ i Ujedinjenih Regiona Srbije, Mlađan Dinkić u javnosti važi za čoveka koji sve od 5. oktobra 2000. godine „kontroliše sve pare u Srbiji“.30 Inostrane finansijske institucije hvale i nagrađuju Mlađana Dinkića kao uzornog finansijskog stručnjaka za odluku o likvidiranju četiri najveće razvojne investicione banke u Srbiji koje su obuhvatale 90% privrede Republike i privatizaciju većine ostalih, prećutkujući činjenicu da brojne države u centru svetskog kapitalističkog sistema strogo ograničavaju pristup inostranim bankama na domaći teren. Domaće pristalice „deblokirane transformacije“ i „normalizacije“ srpskog društva kroz uključivanje u međunarodni poredak „zasnovan na tržišnoj ekonomiji i pluralističkom političkom sistemu koji garantuje privatno vlasništvo“, najčešće ističu da je nakon odluke o privatizaciji došlo do finansijske i monetarne stabilizacije, pada inflacije, stabilizacije kursa dinara, masovnijeg ulaska stranog kapitala i industrijskih investicija kojima su multinacionalne korporacije preuzele velike privatizovane firme.

U stvarnosti, umesto do «deblokiranja transformacije», „došlo je do čvrstog saveza između vrha krupnog kapitala, vrha tajnih službi, vrha kriminala i vrha DOS-a. Taj savez je blokirao promene u Srbiji i doveo je do pljačkanja države i njenih građana“.31 U bankarskom sektoru su najprofitabilniji platni promet bez rizika i dominaciju na tržištu kratkoročnih kredita, preuzele filijale stranih banaka, a multinacionalne korporacije su za male pare preuzele najprofitabilnija preduzeća u oblasti cementa, metalurgije, duvana, pića i drugih. Ponovilo se iskustvo latinoameričkih zemalja,32 da čim strane banke ostvare kontrolu nad poslovnicama lokalnih banaka, često odbijajući svaku odgovornost za njihovu likvidnost u slučaju krize, neto priliv kapitala u zemlje koje pozajmljuju novac, preobraća se u nekoliko puta veći odliv kapitala iz njih. Isto se dešava i sa prodanim proizvodnim kapacitetima – odliv profita iz zemalja u kojima je bilo najviše takvih stranih investicija, uskoro postaje dvaput veći od priliva novih stranih investicija…

 

Izvod iz: Vratuša, V. (2012). Tranzicija – odakle i kuda (Vol. 1). Beograd: Čigoja štampa.
Priprema: Princip.info

 


  1. Različita viđenja događanja 5. oktobra 2000. godine videti kod Ranković, M. (2000) „Četiri dimenzije ’Bager revolucije’“, Srpska slobodarska misao, br.5: 406–426; Savić, M. (2001) „Događaji i naracija: O procenjivanju karaktera savremenih događaja“ u R/EVOLUCIJA I POREDAK – zbornik radova sa naučnog skupa SOCIJALNO EKONOMSKE PROMENE U SRBIJI /JUGOSLAVIJI: PERSPEKTIVE I OGRANIČENjA.  

  2.  Vratuša, V. (1997b) “Balkan in Transition – Social Actors and Strategies”, TRANSITION IN CENTRAL AND EASTERN EUROPE, t.II, Belgrade, Yasf: 183–200.  

  3. Mihailović, S. (2010) „Priča o tranziciji ili naracija o našim beskrajnim menama“: 26  

  4. Sklair, L. (2000) THE TRANSNATIONAL CAPITALIST CLASS; Antonić, S. (2008) „Postoji li u Srbiji `transnacionalna kapitalistička klasa`?: 71–92.  

  5.  Antonić, S. (2010) „Klasna struktura Srbije nakon 2000: pojmovno-istraživački okvir“ 117–137.  

  6.  Paralaks (2008) UPROPASTITELjI SRBIJE.  

  7.  Mišković, I. 2010 „Direktore biraju po partijskoj liniji“.  

  8. Begović, B., Živković, B., Mijatović, B (2000) NOVI MODEL PRIVATIZACIJE U SRBIJI.  

  9. Up. odeljak 3.2.3.4. o napuštanju samoupravne legitimacije.  

  10.  Dušanić, J. (2008) BEĆARSKA EKONOMIJA.  

  11.  Dušanić, J. (2010) „Još jedna izgubljena decenija“; Đurđev, A (2011) „Ovo neko mora da promeni a taj neko smo mi ili niko“.  

  12.  Milosavljević, M. (2008) „Siromaštvo u svetu i u Srbiji“ 11–12.  

  13. Jakobi, T. (2010) „Životni standard – Neodređeno nezadovoljni i dezorijentisani“: 49.  

  14.  Vlada (2010) PRVI NACIONALNI IZVEŠTAJ O SOCIJALNOM UKLjUČIVANjU I SMANjENjU SIROMAŠTVA U REPUBLICI SRBIJI: 13 i dalje.  

  15. Dušanić, J. (2010).  

  16.  J.P. (2010) „Putevi Srbije“.  

  17.  Marković, Mil. (2003) „Država Srbija – na rasprodaji!“.  

  18. Matanović, D. (s.a) „Sartid – najveća tranziciona pljačka“.  

  19.  Ćirković, R. (2012) „Strašne vesti iz Pitsburga“.  

  20.  Radišić, M. Zlatić, I. (2008) «’Magnohrom’ Kraljevo – jedna poštena privatizacija » 32–33.  

  21.  Savet za borbu protiv korupcije (2010) „Ko su bili direktori Agencije za privatizaciju u Srbiji“  

  22.  Drašković, B. ur (2010) KRAJ PRIVATIZACIJE, POSLEDICE PO EKONOMSKI RAZVOJ I I NEZAPOSLENOST U SRBIJI.  

  23. Gulan, B. (2011) „Neuspešna promena vlasništva“  

  24. U leto 2011. godine direktor „Jugoremedije“ Zdravko Deurić je na internet stranici „Jugoremedije“ (http://www.jugoremedija.rs/bilten_posle_skupstine_2011.html 09 avgust 2011) objavio svoje izlaganje na skupštini akcionara „U čemu su nevolje ’Jugoremedije’ i gde je izlaz – izlaganje na skupštini akcionara“. U leto 2012. ova stranica više ne postoji a Zdravko Deurić je uhapšen. Hronološki sređena dokumentacija o slučaju „Jugoremedije“ je ipak još uvek dostupna: Radničke borbe u Srbiji: JUGOREMEDIJA, DEO DRUGI…(2012).  

  25. Vratuša, V. (2004) „Stavovi o privatizaciji u Srbiji krajem 20. i početkom 21. veka“: 71–110; (2008) „Raskorak između želja i stvarnosti u procesu i projektu privatizacije i participacije u Srbiji početkom 20. veka u uporednoj i longitudinalnoj perspektivi“: 135–180.  

  26. Dežer, V. 2010 „Nastaviti privatizaciju državnih firmi“.  

  27.   Binder, D., Mendenhall, P. (2001) “Sex, drugs and guns in the Balkans – Ethnic Albanian rebels benefit from sex slavery“; Ganapathiraju, A. (2008) “The UnderReported: Kosovo’s independence a matter of Western oil interests, not democracy”; Lewis, P (2010) “Kosovo PM is head of human organ and arms ring, Council of Europe reports”.  

  28. Babić, B. 2001 «Spoljni dug SR Jugoslavije i međunarodne finansijske ustanove”  

  29. ZAKON O NARODNOJ BANCI SRBIJE, 2003+  

  30. Romaniafan, (2011)  

  31. Dragaš, B. (2011) „Novo doba je počelo – intervju“.  

  32. Small, D. (2004/2010): “Empire Strikes Back: Spanish Banks Recolonize Ibero-America”:  

Ostavite komentar