Yandex.Metrica

Constantine V. Vaitsos – Odnosi između transnacionalnih kompanija i zemalja u razvoju (I)

Struktura odnosa između zemalja i transnacionalnih kompanija koje kontroliše inostrani kapital tumači se u tradicionalnoj ekonomskoj analizi kao, u osnovi, struktura koja pretpostavlja sklad interesa. Tradicionalna analiza izvlači zaključke da uzajamne koristi mogu proisteći iz pokretanja novih ekonomskih aktivnosti, koje su ili podstaknute ili proizilaze iz tokova činilaca proizvodnje, robe i usluga preko nacionalnih granica. Takva analiza služila je kao pogodan instrument za opravdavanje privatnih interesa ili interesa zemlje, onako kako se oni izražavaju u gledištima vlade ili u njenoj politici prema neposrednim privatnim investicijama u inostranstvu.

Do alternativnih zaključaka se dolazi ako se ekonomska analiza obogati na taj način da dopusti mogućnost nesavršenih svetskih tržišta, poremećaja koje izazivaju pojedini elementi vladine politike, skupog i nejednako raspoređenog produktivnog znanja, koncentracije izvora i posledica koje transnacionalne kompanije imaju na neravnopravnu razmenu između zemalja i unutar njih, a takođe i između klasa. Dodatna pitanja postavljaju se tek ako se uzmu u obzir posledice koje transnacionalne kompanije imaju na: 1) politički sastav i razvojne ciljeve ekonomije zemlje domaćina; 2) raspodelu dohotka i podsticanje određenih obrazaca potrošnje koji su u skladu s poreklom tržišta i standardizacijom proizvoda takvih preduzeća: i 3) potiskivanje ekonomskih aktivnosti koje se nalaze pod domaćom kontrolom i na ograničenja stvorena na planu ekonomskog i političkog programa oslanjanja na sopstvene snage.

Na narednim stranicama raspravljaćemo o dva činioca koji leže u osnovi ovoga – o moći i njenom korišćenju, i o znanju, s obzirom da oba ova činioca utiču na razna pitanja koja su prethodno pokrenuta u vezi s transnacionalnim kompanijama. Kada je reč o moći, prvo ćemo razmotriti odnos koji postoji između vladine politike ili pozicije moći matičnih zemalja transnacionalnih kompanija i međunarodne rasprostranjenosti takvih kompanija. Zato ćemo ispitati izvesne elemente moći i njihove posledice, onako kako vuku koren iz: a) globalne aktivnosti transnacionalnih kompanija; b) njihove centralizovane kontrole u donošenju odluka; i c) izvesnih institucionalnih okolnosti. Kada je reč o znanju, u smislu kakav je njegov odnos prema moći, razmatraćemo značaj koji ono ima u tri područja u kojima strane kompanije usredsređuju svoje poslovanje u „trećem svetu“: a) prerađivačke delatnosti u kojima se supstituiše uvoz; b) ekstraktivni i ostali robni sektori; i c) prerađivačke delatnosti čija je namena izvoz iz zemalja u razvoju. Naša analiza biće tako usmerena da izvuče političke zaključke za zemlje „trećeg sveta“.

Pitanja moći u stranom investicionom modelu

Pravo razumevanje odnosa zemalja u razvoju i transnacionalnih kompanija mora započeti ocenjivanjem tri pitanja koja leže u osnovi ovih odnosa i koja su međusobno povezana: prvo, poreklo moći i manipulisanje njome među stranama koje su u pitanju; drugo, manipulisanje rizicima koji proističu iz potencijalnog ispoljavanja moći: treće, manipulisanje institucijama radi jačanja izvesnih struktura moći. Započećemo razmatranjem slučaja moći i rizika, pošto se oni odnose na strane investicije, a onda ćemo se baviti slučajem institucija.

Moć i zvanična politika vlade

Ekonomsko rasuđivanje često pripisuje tržištima određenu spontanost porekla i determinizam u poslovanju, koji potiču iz ekonomske nužnosti koja se dovodi u vezu sa oskudicom i sklonostima ponašanja ekonomskih činilaca. Na taj način, posledice vladine politike, u onoj meri u kojoj se odnose na inostrani investicioni model, posmatraju se samo u okviru konteksta njihovih dejstava na osnovne elemente oskudice i ekonomskog ponašanja. Od ključnog značaja su takva pitanja kao što su carinska politika, devizna kontrola, poreski sistemi, monetarni instrumenti i likvidnost, i slična. Pretpostavlja se da izvan kruga ovih elemenata ekonomske politike „zvanična politika ima prilično ograničenu neposrednu ulogu u određivanju obima privatnih investicija u inostranstvu“ (Tripartitni izveštaj, 1972, str. 21). Ipak, ako se tržišta posmatraju kao tvorevine društvenih i političkih sistema, onda se može razumeti da je njihovo funkcionisanje, uz dat određene ekonomske parametre i tehnička ograničenja, bilo podsticano ili ugušivano putem političkih odluka i institucionalnih mehanizama, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou (Diaz-Alejandro, 1974, str. 2; Keynes, 1924, str. 585). Takvo tumačenje može se primeniti naročito na pojavu direktnih inostranih investicija, posebno onda kada do njih dolazi u zemljama u razvoju. Zvanična politika i političke odluke, kako matičnih zemalja transnacionalnih kompanija, tako i zemalja u kojima se investira, imaju neposredni uticaj na priliv i prisustvo direktnih investicija. Otuda se efekti investicija i njihov tretman ne mogu odvojiti od odnosa moći koji podstiču formulisanje takve zvanične politike.

Tabela 1

Tabela 1

Raspoloživi statistički podaci pokazuju da je u slučaju mnogih zemalja u razvoju, zemlja iz koje potiču strani investitori tesno povezana posebnim političkim odnosima, sferama ekonomskog uticaja i starim kolonijalnim vezama.[1] Tabela 1, u kojoj je pokazano kakvo učešće u ukupnim stranim investicijama uloženim u različite zemlje u razvoju imaju glavne zemlje porekla investicija, pokazuje izrazitu podelu mape „trećeg sveta“ na područja ekonomskog uticaja. U brojkama koje se iznose u ovoj tabeli ne pravi se razlika između prerađivačkog i uslužnog sektora, s jedne strane, i ekstraktivnih delatnosti, s druge. Ekstraktivne delatnosti (koje sačinjavaju oko 50 odsto registrovane nominalne vrednosti i stranih investicija u zemljama u razvoju) mnogo više su vezane za stare kolonijalne veze ( s evropskim zemljama) i za snažnu političku kontrolu ili vojne uticaje (u slučaju SAD), s obzirom na njihov strategijski značaj i za ekonomije razvijenih zemalja. U prerađivačkom i uslužnom sektoru pokazuje se mnogo veća raznovrsnost investicionih oblika. Ipak, čak i u ovom slučaju, investicioni priliv u zemlje u razvoju veoma snažno je povezan sa sveukupnim političkim i ekonomskim vezama i istorijskim sponama kakve su, na primer, one koje znače kolonijalnu dominaciju.

Na primer, od 1971.godine, približno 60 odsto filijala u prerađivačkoj industriji koje pripadaju matičnim preduzećima iz Velike Britanije nalazilo se u bivšim kolonijama. (Oko 40 odsto njih nalazilo se u manje razvijenim zemljama.) (Vaupel i Curhan, 1973, str. 104. i dalje)

Na sličan način, prema podacima za 1971. godinu, više od polovine filijala u prerađivačkoj industriji koje kontroliše strani kapital u bivšim francuskim kolonijama pripadalo je francuskim preduzećima (Franko, 1975, str. V-9).[2] Takođe, prema stanju iz 1967. godine, više od dve trećine stranih investicija u prerađivačkoj industriji Kolumbije bilo je američkog porekla. U slučaju prerađivačkog sektora Čilea, u svakih sedam od jedanaest industrijskih grupacija, SAD u same ili zajedno s još nekom drugom zemljom imale više od 95 odsto udela u ostvarenim profitima, licencnim zaradama i trgovinskim tokovima vezanim za uvoz stranih investicija i tehnologije (Vaitsos, 1974a, str. 17, 81).[3]

U posleratnom periodu mogu se razlikovati dve faze neposredne investicione aktivnosti. Tokom 1950-ih i početkom 1960-ih godina ekspanzija prisustva i moći (političke i ekonomske) Sjedinjenih Država na svetskoj sceni označila je povećano učešće američkih privatnih interesa u područjima koja su prethodno bila gotovo isključivo pod evropskim ili japanskim uticajem.[4] Krajem 1960-ih i početkom 1970-ih godina, međutim  onda kada je bio uspešno završen period oporavka od ratnih posledica, a ekspanzija zapadnoevropskih ekonomija i ekonomije Japana uzela velikog maha, došlo je do njihovog prodora na neka područja na kojima je američko prisustvo pre toga preovladavalo. Od sredine 1960-ih godina pa nadalje, stopa rasta evropskih i japanskih investicija u ostalom delu sveta bila je znatno veća od stope SAD (vidi tabelu 2).

Tabela 2

Promene do kojih je došlo tokom poslednjih pet do deset godina donele su relativno šire učešće, u pogledu nacionalne pripadnosti matičnih preduzeća u poslovanju filijala na svetskom planu. One takođe odražavaju ponašanje transnacionalnih kompanija po uzoru lider-pratilac, pri čemu učešće pratilaca unutar monopolističkih tržišnih struktura zaostaje. Konačno, ove strukture odražavaju traganje kompanija za nižim troškovima proizvodnje u zemljama u razvoju, naročito za jeftinom i nisko kvalifikovanom radnom snagom, kao i zaokret od preovlađujućeg usredsređivanja na supstituciju uvoza, ka korišćenju izvora na širem svetskom planu i ka unapređenju trgovine (Helleiner, 1973; Adam, 1971).

Relativno raznovrsniji udeo nacionalne pripadnosti matičnih preduzeća odražava novu multipolarnu strukturu svetske ekonomije u periodu od sredine 1960-ih godina, kada je počelo opadanje hegemonije SAD-a (barem pre nedavne petrolejske krize). Aktivnosti neameričkih preduzeća su na taj način povezane s političkom ekonomijom njihovih matičnih zemalja, upravo onako kako je prethodnih godina ekspanzija američkih preduzeća bila povezana sa dominantnom ulogom američkih političkih i ekonomskih interesa u svetskim poslovima. U godinama posle toga, međunarodna ekspanzija filijala služi, sa svoje strane, jačanju ekonomskih interesa zemlje porekla matičnog preduzeća.

Ipak, izvesne važne razlike, koje odražavaju inerciju odnosa svetske moći iz prošlih decenija, i dalje postoje među matičnim preduzećima različitog nacionalnog porekla. Jednu od tih razlika predstavlja relativno vrlo ograničena spoljna investiciona aktivnost japanskih preduzeća u Severnoj Americi i Evropi u poređenju s preduzećima iz drugih razvijenih zemalja. Na primer, januara 1971. godine, glavna japanska transnacionalna preduzeća imala su u Evropi i Severnoj Americi samo 8 odsto od ukupnog broja svojih filijala u prerađivačkom sektoru, dok je ostali deo bio razmešten u drugim delovima sveta, najvećim delom u zemljama u razvoju. Odgovarajuća brojka za transnacionalna preduzeća zasnovana na američkom kapitalu (januara 1968. godine) bila je 52 odsto, za Veliku Britaniju 42 odsto, za Nemačku 63 odsto, za Francusku 58 odsto i za Švajcarsku 64 odsto. Svi ti podaci odnose se na stanje zabeleženo u januaru 1971. godine. (Ova situacija možda se menja od sredine 1970-ih godina pa nadalje, kao rezultat političkih kretanja i takođe promene poslovne strategije japanskih predizeća).[5]

Druga razlika, koja se i dalje ispoljava, odnosi se na različite geografske preference za investiranje u prerađivačke kapacitete u „trećem svetu“, koje imaju matična preduzeća iz različitih razvijenih zemalja. Japanske investicije su pretežno skoncentrisane na Aziju, dok su američke i nemačke filijale najvećim delom razmeštene u Latinskoj Americi, gde je britansko prisustvo malo. Zainteresovanost Britanije podeljena je između Azije i Afrike. Sve takve preference pokazuju da postoje istorijske spone političke prirode, koje se izražavaju i u ekonomskim odnosima. Raspored filijala koje poseduje strani kapital u zemljama trećeg sveta prikazan je u tabeli 3.

Tabela 3

Izneti podaci o investicionim obrascima prema geografskom području mogu krajnje nepotpuno da izraze stvarnu koncentraciju iz dva razloga. Prvo, procenti uzimaju za osnovu ukupne investicije koje potiču iz raznih razvijenih zemalja. Ako bi se, umesto toga, tabela preokrenula tako da prikazuje kakva je u zemljama u razvoju procentualna koncentracija filijala koje potiču iz određenih investicionih centara u industrijalizovanom svetu, onda bi se indeksi koncentracije verovatno znatno povećali.[6] Drugo, izneti procenti odnose se na broj filijala, a ne na nivo aktivnosti, veličinu preduzeća itd. Na monopolističkim i isparcelisanim tržištima, na kojima se preduzeća koja kontrolišu aktivnosti svojih konkurenata na nekim tržištima, a istovremeno svoje aktivnosti usmeravaju na neka druga tržišta, ponašaju po obrascu ponašanja lider-pratilac, broj filijala bi mogao krajnje nepotpuno da izražava istinsku koncentraciju poslovanja. S druge strane, izneti podaci odnose se na ukupne investicije krajem 1960-ih godina i ne izdvajaju se oni iz poslednjih pet do deset godina, kada je došlo do važnih promena u obrascima investiranja u svetskoj ekonomiji.

Gornji podaci i analiza služe da pokažu da se u zemljama u razvoju stavovi i politika u odnosu na strane investicije ne mogu odvojiti od njihovih ukupnih odnosa koje imaju s nekom specifičnom zemljom (ili nekoliko određenih zemalja) u industrijalizovanom svetu s kojom postoje izvesne političke i ekonomske veze koje utiču na ostali deo razvojnog procesa. Politika vlada zemalja u razvoju koja se odnosi na strane investicije prisutna je u pravilima koja primenjuju multilateralne kreditne agencije ( Tripartitni izveštaj, 1972, str. 20), u aktima o uzajamnim plaćanjima u trgovinskim odnosima[7], vezama sa politikom inostrane pomoći (kao što je primena Hickenlooperovog amandmana), direktnim diplomatskim pritiscima,[8] itd. Osim toga, strani privatni interesi često koriste prednosti multilateralnih veza koje povezuju zemlje u razvoju sa ostalim delom sveta, kako bi povećali svoje sopstvene privatne interese. Nepravično spoljno finansiranje i izvesni trgovinski odnosi, mada periferni za određene inostrane firme, postaju njihovi unutrašnji problemi u odmeravanju moći i u sukobima sa zemljama u kojima se investira. Na primer: „Latinoameričke zemlje imaju jedno duograjno iskustvo da u većini slučajeva kada je neka od njih pokušavala da u svoju korist izmeni uslove pod kojima posluje neka ekstraktivna industrija, započinjane su kampanje neprijateljske propagande, dolazilo je do otpora u inostranim bankarskim krugovima, kao i do pokušaja iskrivljivanja predstave o vladi te zemlje, što sve ima za rezultat stvaranje neprijateljske klime za inostranu saradnju u programima nacionalnog razvoja.“ (Mayobre, 1972, str. 278) Slični slučajevi zapaženi su i u prerađivačkom i uslužnom sektoru (Wionczek, 1971, str. 406-408).

Prethodna analiza pokazuje da, s tačke gledišta svake zemlje u razvoju, pitanja odnosa moći sa stranim preduzećima i uočljivi rizici u pogledu izvesnih akcija sačinjavaju „makro“, a ne „mikro“ problem. Ovo nije samo rezultat relativne veličine takvih preduzeća u lokalnoj ekonomiji, već više proističe iz veza tih preduzeća s njihovom matičnom zemljom. Upravo iz tog razloga ovi odnosi sa inostranim preduzećima obuhvataju neposredno ili posredno, rukovodstvo i njegovu orijentaciju na najvišem političkom nivou u svetu u razvoju. Na pretpostavljene ili stvarne rizike dalje utiče pokretanje raznih međunarodnih instituvionalizovanih aranžmana, o čemu ćemo kasnije raspravljati.

Na ovom mestu moraju se uvesti dva određena kvalifikativa. Prvo, podatke i trendove koji su ranije izloženi trebalo bi tumačiti u svetlosti činjenica da su, u suštini, četiri latinoameričke zemlje (Meksiko, Brazil, Argentina, Venecuela kao i nekoliko karipskih ostrva), zatim jedna azijska zemlja (Indija) i jedna afrička zemlja (Nigerija) imale u 1967. godini 43 odsto ukupnih stranih investicija registrovanih u „trećem svetu“. Trinaest drugih zemalja (uglavnom u Srednjem istoku i u Latinskoj Americi) imaju drugih 30 odsto (Ujedinjene nacije, 1973, str. 19). Drugo, u periodu pre drugog svetskog rata, istorija biznisa pokazuje da su individualni industrijalci ili grupe njih bili u stanju da neposredno utiču na spoljnu politiku svojih vlada u različitim područjima, što je povećavalo njihove privatne interese. U novije vreme, međutim, moć leži u osnovi u rukama države, dok kompanije ispoljavaju uticaj, neposredno (putem lobiranja) ili posredno (kroz vođenje svojih poslova), na oblikovanje i usmeravanje politike. Domet takvih uticaja zavisi od prisustva i snage interesa drugih razvijenih zemalja u istom području (Barnet, 1971, str. 186.).

Upravo je to „prisustvo i snaga interesa drugih razvijenih zemalja“ ono što ozbiljno utiče na obim i mogućnost vršenja moći koja stoji na raspolaganju vladama zemalja-primalaca u njihovim odnosima i politici prema stranim investitorima i u suočavanju sa rizicima kojima se izlažu preduzimajući takvu politiku. Na primer, u 1970-im godinama, interesi glavnih razvijenih zemalja koncentrisali su se na pitanje energije i na njihov pristup petroleju. Venecuela je bila u stanju da, praveći oštru razliku između nastavljanja isporuka petroleja Sjedinjenim Državama i pitanja vlasništva nad preduzećima koja proizvode petrolej, objavi svoje planove o nacionalizaciji stranih preduzeća u toj grani industrije (a takođe i u industriji čelika i bankarstvu), bez nekog krupnijeg spoljnog rizika. Takvi spoljni rizici bili su dalje ublaženi činjenicom o snažnoj deviznoj sposobnosti Venecuele. Da je situacija kojim slučajem bila drugačija, uticaj stranih preduzeća koja bi bila pogođena tom merom na vlade svojih zemalja, kao i na međunarodne kreditne i druge institucije, možda bi doveo do toga da bi takve domaće vlade bilo teško preduzeti. Isplati se biti mali (ili, u slučaju Venecuele, ne dirati u glavne interese SAD u svojoj zemlji), sve dok uticaj i moć pogođenih stranih privatnih interesa ne postanu dovoljni da se zbaci jedna slaba unutrašnja politička struktura koja bi mogla proisteći iz (ekonomske) sićušnosti.

Govorili smo prethodno o politici i moći domaćih vlada u smislu kao da to predstavlja jedan kohezioni nacionalni interes, koji je zacrtan, ako nije i izražen, na nezavisan način. Očigledno je da to nije slučaj, s obzirom da i strana preduzeća i nacionalne interesne grupacije koje stoje iza njih utiču na politiku te vlade i predstavljaju jedan njen deo. Pravo razumevanje stavova i politike vlada prema stranim investitorima mora se integrisati u jednu političku teoriju o izvorima politike (Streeten, 1971, str. 245). U zemljama u razvoju često se zapaža dominantni položaj i premoć stranih preduzeća u domaćoj ekonomiji, čime ona ulaze u neposrednu spregu sa snagama unutrašnje političke moći[9], uspostavljaju složenu strukturu odnosa sa lokalnim grupacijama (uključujući i državu), utiču neposredno i posredno na raspodelu dohotka i alokaciju izvora, te na taj način utiču na državne poslove u celini (Ferrer, 1971, str. 157). Osim toga, izvesne lokalne grupacije ne samo da vezuju svoj sopstveni prosperitet za prisustvo stranih preduzeća, već njima pripisuju i vrednosti slične svojoj sopstvenoj orijentaciji u odnosu na političku strukturu i oblik svog društva. Na taj način, uspostavljene spone su mnogo snažnije nego neke proste novčane veze. Rezultat toga je da, kada se govori o moći i riziku u odnosima između zemalja u razvoju i stranih preduzeća, mora se uzeti u obzir da postoje dva uzajamno povezana „fronta“: spoljni i unutrašnji.

Globalne aktivnosti, komparativna prednost i implikacije moći

Transnacionalne kompanije, zbog svoje velicine i narocito zbog svoje akumulacije proizvodnog znanja, pokazuju izvesne izrazite komparativne prednosti, koje se pripisuju celokupnoj organizaciji a ne pojedinačnim aktivnostima nekog ogranka ili neke filijale (Vaitsos, 1973, str. 264). U te prednosti spadaju „sposobnost da se privuku i osposobe visoko stručni kadrovi, mreža tržišta razgranata širom sveta i mogućnosti snabdevanja, finansijski ugled koji se može iskoristiti za dobijanje ogromnih količina kapitala i neposredni pristup celokupnom fondu istraživanja i razvoja koji je akumuliran i koji se neprestano širi u matičnoj kompaniji“ (Gabriel, 1972, str. 120). Takve prednosti podrazumevaju ekonomsku moć, a pristup njima diktira cenu. U isto vreme, pak, većina ovih prednosti ima sopstvenu strukturu troškova svog razvoja, koja ozbiljno stoji nasuprot fiksnim troškovima i relativno malim ili, u slučaju tehnologije, minimalnim dodatnim troškovima za njihovo povećano korišćenje. (Jedini važan trošak jeste vreme upravljanja u zapošljavanju već razvijenih vrednosti.) Kao rezultat toga, postoje značajne mogućnosti za pogađanje o pribavljanju takvih proizvodnih troškovnih elemenata.

Moć suprostavljanja koju poseduju zemlje u razvoju proističe iz sposobnosti njihovih vlada da kontrolišu pristup lokalnim tržištima (kao što je, na primer, aktivnost na supstituciji uvoza), ili pristup lokalnim prirodnim izvorima (kao što je slučaj u ekstraktivnom sektoru). U prvom slučaju, opasnost da se izgubi neko tržište zbog vladine politike i zbog prisustva drugih takmaca u monopolističkoj tržišnoj strukturi, pokazala se kao element od najvećeg značaja u donošenju odluka transnacionalnih kompanija o preduzimanju investicionih poteza i o prodaji drugih komponenata proizvodnje (Wells, 1972). Pristup na tržište domaćina, koji je dogovoren, što znači da nije automatski, postaje na taj način još jedan neophodni element vladine politike da se poveća pregovaračka moć. Takvom moći, opšte uzev, ne raspolaže nacionalni privatno sektor, osim u specifičnim slučajevima, kao što su, na primer, patentni monopoli. Vlade manje razvijenih zemalja morale bi na taj način da smatraju pristup tržištu kao pregovarački element važniji od pravila tretmana stranih investicija u pregovaračkom procesu. Osim toga, mada su troškovi koji prate takvo investiranje za strane investitore od manje važnosti u poređenju sa pristupom tržištu, za lokalnu ekonomiju su ti troškovi od kritičnog značaja zbog neodgovarajuće vladine politike (kao što su visoke carine i drugi protekcionistički oblici). Ono čega vlada treba da se pridržava nije prosto pribavljanje investicija, per se, ili učešće u prednostima koje transnacionalne kompanije mogu da ponude, već njihovo korišćenje u smislu ukupne društvene dobrobiti za lokalnu ekonomiju. Otuda industrijsko planiranje i sveukupna politika zaštite tržišta moraju biti prateći element vladine politike o pristupu na tržište putem lokalne proizvodnje.

U slučaju ekstraktivne industrije, fokus vladine politike često počiva na različitim oblicima saradnje s drugim vladama čije zemlje poseduju slične izvore. Uprkos industrijskim i tržišnim razlikama, indikativan pokazatelj ograničene primene vladine politike jeste to da je samo demonstrativni efekt zemalja OPEK-a poslednjih godina nagnao na ozbiljnije razmatranje (neki tvrde i da je naduvano) mogućnosti udruživanja interesa proizvođača velikog broja drugih primarnih proizvoda. U ovom sektoru je ranijih godina fokus bio u osnovi ograničen na individualno pregovaranje vlade sa stranim preduzećima i vladama, a manje na mogućnosti udružene akcije o uslovima razmene.

Centralizovana kontrola u donošenju odluka i moć

Primena centralizovane kontrole u donošenju odluka transnacionalnih kompanija, zajedno s njihovom veličinom i globalnim poslovanjem, pretvara ih u jednu od najvažnijih netržišnih snaga u svetskoj ekonomiji. To je rezultat njihove sposobnosti da oblikuju tražnju s kojom se suočavaju njihovi proizvodi i da na svoju ekonomsku sredinu utiču posredstvom centralističkog planiranja i vršenja svoje moći. Osim toga, to je rezultat povećanog udela svetske trgovine i proizvodnje, koja se razmenjuje ili planira među udruženim preduzećima u odsustvu nekih neposrednijih odnosa, te se na taj način zaobilaze neposredni tržišni obziri. Važnost ove međusobne razmene dobara i usluga među udruženim preduzećima je od primarnog značaja za mnoge ekonomije u kojima posluju strani investitori. Na primer, 1969. godine je oko 75 odsto izvoza američkih filijala lociranih u Kanadi otpalo na njihove udružene članove u drugim zemljama (Ujedinjene nacije, 1973, str. 54). Za zemlje u razvoju važnost takve vezane trgovine u celokupnom industrijskom sektoru je vrlo velika; ona nadmašuje trgovinu koju sa transnacionalnim preduzećima imaju njihove filijale u ekonomijama zemalja-primalaca. Do ovog dolazi zbog toga što je za preduzeće u nacionalnom vlasništvu ili za mešovita preduzeća u zemljama u razvoju pribavljanje tehnologije često povezano sa kupovinom nekih drugih međuproizvoda ili kapitalnih dobara, po cenama koje utvrđuju transnacionalna preduzeća. Oni služe kao snabdevači za takve komponente proizvodnje koji se prodaju kolektivno, u obliku paketa proizvoda.

Struktura proizvodnje i trgovine koje kontrolišu matične kompanije transnacionalnih preduzeća omogućava da donošenje odluka o lokaciji fizičkog finalnog proizvoda (i posledice tih odluka) bude odvojeno od pitanja vrednovanja proizvoda putem administrativnog utvrđivanja cena. Ovo, sa svoje strane, utiče na stvaranje dohotka i na njegovu raspodelu, kako unutar zemalja tako i između njih. Utvrđivanje cena takve robe i usluga koje se razmenjuju među udruženim članicama predstavlja određeni kritični element u poslovnom ponašanju i odnosi se na takve različite ciljeve kao što su: svođenje na minimum globalnih poreza ili potpuno izbacivanje poreza; smanjenje carinskih plaćanja za robu koju uvoze strane filijale i povećanje carina ili nivoa cena proizvode koje one proizvode u zemlji-primaocu; održavanje zatvorenosti tržišta i barijera cena da bi se sprečio ulazak konkurenata; osiguranje od promena vrednosti valuta; smanjenje političkog i poslovnog rizika u slučaju visokih stopa deklarisane rentabilnosti, koja bi mogla biti osetljiva na reakcije vlada domaćih zemalja, na sindikalne pritiske i antitrustovske akcije, itd. Mnogostruki kanali za efikasno izvlačenje dohotka koje omogućava takva trgovina među udruženim članicama, mogu imati za rezultat , što često i jeste slučaj, znatne fiskalne gubitke za vlade zemalja domaćina. Oni takođe povećavaju i osnovice troškova od kojih se polazi u pregovaranju i utvrđivanju nivoa carina i cena, s obzirom da se mnoge stavke prihoda matičnih preduzeća javljaju kao troškovi u obračunskim stavkama prihodne strane njihovih filijala.

Takva struktura, koja obuhvata monopolistička tržišta za „finalne“ proizvode i administrativno, netržišno delovanje u pogledu komponenti proizvodnje, podrazumeva potrebu za posebnom vrstom vladine politike. Ta politika treba da se orijentiše tako kako bi regulisala poslovanja transnacionalnih kompanija u njihovim lokalnim ekonomijama, a takođe i da postiče akciju na međunarodnom nivou zajedno sa zemljama koje dele iste interese ili imaju iste brige. Međutim, nužnost za takvom vrstom politike ne bi smela da ima pravo prvenstva nad ocenom njenje efikasnosti i potpunosti, kako bi se osiguralo da ne postane kontraproduktivna za interese zemalja koje tu politiku utvrđuju.[10] Centralizivana kontrola donošenja odluka i poslovanje na svetskom planu nude nekoliko stepena slobode za preduzeća koja su u to uključena, omogućujući im da neutralizuju neke elemente vladine politike. Jedna od neprocenljivih pomoći vladama u ovom pogledu je stručno osposobljavanje kadrova koji mogu shvatiti i proniknuti u unutrašnje funkcionisanje transnacionalnih preduzeća, koji mogu upravljati tom politikom i biti u stanju da pregovaraju s inostranim isporučiocima. Karakteristike stranih investicija i prodaje tehnologije u okviru konkteksta transnacionalnih preduzeća su takve da neka zemlja ne može lako propisati pravila njihovog ponašanja. Takvo zakonodavstvo je nužno, ali nije dovoljni i ne može zameniti kompetentne lokalne kadrove i informacije, što je potrebno da bi se uhvatilo ukoštac sa stranim investitorima.

Neka institucionalna razmatranja

Odnosi moći i težnja učesnika da ostvare ciljeve ne postoje u nekom institucionalnom vakuumu. Naprotiv, podstiču se određene organizacione strukture, koje odražavaju i pojačavaju vladajuće odnose moći i koje služe kao društvena sredina u kojoj se ispoljava ta moć. U vezi sa stranim direktnim investicijama, izgrađen je i  jedan poseban međunarodni institucionalni okvir, koji vuče na to da, u različitim primerima, odražava i podstiče interese transnacionalnih kompanija, dok često smanjuje potencijalno primenjivanje nacionalne moći i interesa domaćih ekonomija, a takođe i ulogu njihovih vlada. Ne tako retko, ovaj međunarodni instutucionalni okvir protivreči politici i institucijama kojima zemlje-primaoci teže ili koje su stvorile na svom nacionalnom nivou. Nedavno je, istina, zabeležen napredak u težnjama za uspostavljanje novih oblika međunarodne saradnje, zahvaljujući naporima u okviru Ujedinjenih nacija, inicijativama predstavnika „trećeg sveta“ i takođe putem podsticaja koji su došli iz nekoliko relativno malih industrijskih zemalja, kao što su Švedska i Kanada. Međutim, moć ipak i dalje u velikoj meri određuju već postojeći institucionalni aranžmani i celine koje ih podržavaju.

Preovlađujuće odlike međunarodne institucionalne strukture mogu se videti na pet različitih nivoa.

a) Institucionalni aranžmani koji imaju izrazito negativne posledice po interese zemalja u razvoju. Ova kategorija odnosi se na takve institucije kao što je međunarodni patentni sistem, koji je proistekao iz Pariske konvencije 1883. godine, a njegov sekretarijat je nedavno postao specijalizovano telo Ujedinjenih nacija. U ovu kategoriju spadaju takođe specijalne lobističke grupacije koje su stvorile transnacionalne kompanije (kao što su Savet Amerike), čija je funkcija da rade na unapređenju privatnih interesa preduzeća koja su u njih uključena.

b) Institucionalni aranžmani koji potpomažu postojeću međunarodnu specijalizaciju proizvodnih aktivnosti. Ova kategorija obuhvata politiku i norme zvaničnih multilateralnih finansijskih institucija koje usmeravaju svoje poslovanje na takav način da ne „konkurišu“ privatnom kapitalu. One na taj način ograničavaju opcije zemalja u razvoju u odnosu na potencijalne alternativne izvore finansija i jačaju postojeće kanale odnosa između zemalja i stranih preduzeća.

c) Institucionalni mehanizmi koji olakšavaju odnose transnacionalnih kompanija sa domaćim vladama. Takvi mehanizmi obuhvataju međunarodne programe osiguranja i zaštite imovine stranih investitora u zemljama u razvoju, kao i mehanizme rešavanja sukoba između stranih privatnih investitora i država. Kontrola funkcionisanja ovih multilateralnih sistema osiguranja, [11] prenošenje pravnog zastupanja privatne svojine na međunarodne institucije, [12] kao i istorija arbitriranja i međunarodnog rešavanja sporova (Vaitsos, 1975) – sve su to primeri kako se stvara jedna institucionalna superstruktura da bi bila prikladna interesima transnacionalnih kompanija i da bi te inrerese potpomogla. Osnova moći održava se u njihovim rukama putem uticaja koji mogu neposredno da vrše na takve institucije (svojim sopstvenim aktivnostima), ili posredno (politikom svojih domaćih vlada), dok se sukobi interesa i konfrontiranje moći prenosi na međunarodni nivo.

d) Institucionalni napori s ograničenim efektom u prilog interesa zemalja u razvoju. Takvi napori obuhvataju izradu „kodeksa vladanja“ ili međunarodno sankcionisana „pravila ponašanja“ za poslovanje transnacionalnih kompanija. Ovi napori ističu u prvi plan izvesna problemska područja i kao takvi mogu biti od koristi za neke „zakasnele pridošlice“ u naporima da se prestrukturiranju odnosi sa stranim faktorima ponude. Pa ipak, najmanje će takvim pravilima biti pogođena preduzeća na koja se to odnosi. Iz tog razloga, oni će se naći među najvatrenijim pobornicima takvih „kodeksa vladanja“ čije bi se prihvatanje moglo protumačiti kao rešavanje i zadovoljavanje preokupacije „trećeg sveta“ u njegovim odnosima s transnacionalnim preduzećima (Vaitsos, 1975, str. 18-24).

e) Institucionalne potrebe i napori koji nedostaju. Postoje očigledne praznine u onome što bi trebalo da predstavlja minimalni institucionalni okvir za zadovoljavajuće odnose između transnacionalnih kompanija i vlada zemalja primalaca kapitala. Među najvažnijima su: 1) odsustvo međunarodno dogovorenih pravila o otvorenosti izvora informacija i poslovnih podataka iz aktivnosti transnacionalnih kompanija, i 2) neadekvatne mogućnosti za stručno obrazovanje odgovarajućih kadrova koji bi se bavili stranim preduzećima ili za obezbeđenje pomoći zemljama u razvoju za vođenje pregovora sa stranim preduzećima.[13]

Pitanja koja se odnose na znanje u modelu stranog investiranja

Koristi koje ostvaruju razvijene zemlje kroz međunarodno investiranje i poslovanje svojih preduzeća u manje razvijenim zemljama retko kada su našle mesta u empirijskoj literaturi. Pažnja je usredsređena na koristi koje takvo poslovanje znači za „treći svet“.[14] Zanimljivo je primetiti da su zvanična istraživanja na nacionalnom nivou ekonomija razvijenih zemalja o efektima transnacionalnih kompanija na svoje matične zemlje počela da se preduzimaju i da se objavljuju tek posle unutrašnje kritike posledica koje takve aktivnosti imaju na domaću ekonomiju, odnosno kao odgovor na te kritike: osvedočite se u to na najnovijem iskustvu SAD.[15] Evropljani i Japanci, kako na nivou kompanija tako i na nivou zemlje, držali su se strategije skromnog držanja, oštro ograničavajući obelodanjivanje informacije o efektima koje na njihove ekonomije imaju međunarodne aktivnosti njihovih sopstvenih preduzeća.

Mogu se navesti dve opšte postavke o interesu razvijenih zemalja za proces stranog investiranja. Prvo, ukoliko je manje domaće tržište matične ekonimije, utoliko važnije postaje investiranje u inostranstvu. Kroz to investiranje može se ostvariti viši životni standard u okviru domaće ekonomije, kako putem interesa na investirani kapital u inostranstvu, tako i putem visokog nagrađivanja kvalifikovanog rada, stručnih ili upravnih službi, istraživanja i razvojnih aktivnosti itd, što sve omogućuje prodaja roba i usluga vezana za investicije i prodaju tehnologije u inostranstvu. Slične rezultate jedna izvoznica ne može uvek postići putem prostih trgovinskih odnosa, s obzirom na isparcelisanost tržišta, specifične nesavršenosti u trgovini reprodukcionih materijala i na politiku vlada domaćih zemalja u pogledu odgovarajuće supstitucije uvoza.

Drugo, ukoliko je domaće tržište veće u odnosu na izvore te zemlje, utoliko postaje važnije poslovanje u inostranstvu da bi se osigurali reprodukcioni materijali, a takođe i njihova ponuda po cenama koje omogućavcaju povećanje realnih dohodaka kod kuće. Oba elementa (raspoloživost sirovina i njihove cene) su pod uticajem neposrednih investicija u inostranstvu.

Ove dve postavke o obimu (apsolutnom i relativnom) domaće ekonomije neke razvijene zemlje naglašavaju važnost procesa investiranja i prodaje tehnologije u inostranstvu u poređenju  sa slobodnim trgovinskim odnosima. Iz odgovarajućih razloga, s tačke gledišta zemalja u razvoju, mogu postojati negativni efekti za njihov realni dohodak iz trgovinskih odnosa koji su vezani za tokove spoljnih ekonomskih činilaca. Deklarisana i eksplicitna otplata stranog kapitala i tehnologije ne predstavlja najvažniji vid njihovih odnosa s preduzećima koja im to isporučuju.

Pre nego što se upustimo u raspravljanje o specifičnim ekonomskim interesima zemalja u razvoju kod modela stranih investicija, moramo dodati da se investicione aktivnosti transnacionalnih kompanija na svetskom planu, naročito u prerađivačkom sektoru, prvenstveno finansiraju iz sredstava koja ne potiču iz njihovih matičnih ekonomija. U mnogim slučajevima, najvažniji finansijski doprinos dolazi iz domaćih izvora ekonomija primalaca kapitala. Na primer, manje od 15 odsto ukupnih finansijskih potreba filijala američkog kapitala u prerađivačkom sektoru u inostranstvu poticalo je iz američkih izvora (Senat Sjedinjenih Država, 1973, str. 38). Čak i ovih 15 odsto predstavlja možda precenjeni stvarni finansijski doprinos, s obzirom na uobičajenu praksu nevidljivog kapitala i polovnog mašinskog parka, revalorizaciju osnovnih sredstava koja utiče na obračunavanje otpisanog dela vrednosti itd. U ovom smislu izraz „strane investicije“ je pogrešan naziv. Začniji izraz bio bi „preduzeća pod stranom kontrolom“, koja se u osnovi finansiraju iz lokalnih izvora sredstava.

Kako stoji sa specifičnim interesima zemalja u razvoju? Investicije u ovim zemljama iznosile su 1968. godine oko jedne trećine ukupne nominalne vrednosti stranih investicija u svetu u celini, izvan centralističkih planskih ekonomija. Ovo se znatno razlikuje od njihovog učešća u globalnom bruto nacionalnom proizvodu (jedna šestina) i njihovog učešća u svetskom izvozu (jedna petina, izostavljajući ponovo centralističke planske ekonomije) (Ujedinjene nacije, 1973, str. 16). Osnovni ekonomski razlozi kojima se objašnjava zašto se transnacionalne kompanije drže politike investiranja u „trećem svetu“ mogu se grupisati u tri široke kategorije: a) opasnosti ili šanse koje se javljaju na tržištima zemalja u razvoju za proizvode i usluge stranih preduzeća; b) potrebe da se obezbede izvori snabdevanja kritičnih reprodukcionih materijala kao što su nalazišta minerala ili drugi robni proizvodi koji se mogu naći u zemljama u razvoju; i c) povoljne mogućnosti niskih troškova proizvodnje, naročito nisko plaćene radne snage, koja stoji na raspolaganju u ekonomijama „trećeg sveta“, što je od ključnog značaja za konkurentni položaj izvesnih industrijskih grana na tržištima, ali najvećim delom na drugim tržištima izvan ekonomije zemlje primaoca. Analiziraćemo svaki od ovih slučajeva (to jest, tržište, prirodne izvore i radnu snagu). U svima njima podvući ćemo ključni značaj uslova razmene zemalja u razvoju i kako na njih utiče prisustvo (ili odsustvo) preduzeća pod stranom kontrolom putem ugovora o otpisu vrednosti ili i tehnologiji.

Nastavak sledi…

 

Constantine V. Vaitsos – Odnosi između transnacionalnih kompanija i zemalja u razvoju
Prevod: Teodor Olić
Priprema: Princip.info

 

 

[1] Neke ideje u ovom delu razmatrane su takođe kod Vaitsosa. 1975.

[2] U slučaju Francuske čije su se filijale u prerađivačkom sektoru u velikoj meri razvile na teritorijama izvan njenih bivših kolonija, Franko ukazuje da „prerađivačka delatnost velikih francuskih kompanija u kolonijama i bivšim kolonijama praktično nije ni postojala do 1950. godine. Prvi veliki korak za stupanje u prerađivački sektor u bivšim kolonijama usledio je kao deo nastojanja da se parira opasnisti od sticanja alžirske nezavisnosti u 1950-1961. Tokom tog perioda, 12 od 13 filijala u prerađivačkom sektoru koje su u francuskoj Africi osnovale strane kompanije s evropskog kontinenta nalazilo se u posedu francuskih preduzeća. Tri godine posle sticanja nezavisnosti Alžira, ulazak francuskih preduzeća u prerađivački sektor u Africi sveo se skoro na nulu. Posle toga stopa osnivanja je  znatno porasla… (zajedno sa kompanijama nefrancuskog porekla)“ (Franko, 1975, str. V-8)

[3] Udeo SAD u nominalnoj vrednosti ukupnih neposrednih investicija u „trećem svetu“ iznosio je 1967. godine oko 50 odsto; udeo Velike Britanije bio je 20 odsto, a Francuske 8 odsto (OECD, 1972).

[4] Za komentare o relativnoj preorijentaciji s britanskih na američke petrolejske kompanije u Saudijskoj Arabiji, vidi Barnet, 1971, str. 199. i dalje.

[5] Y.Tsurumi predviđa takvu evoluciju ponašanja japanskih preduzeća,  s obzirom na: a) političku reakciju azijskih zemalja protiv japanskih investitora; b) političke i ekonomske razloge koje su naveli SAD da iznudi revalvaciju jena 1971. godine; i c) potrebu japanskih preduzeća da osmatraju aktivnosti američkih i evropskih preduzeća u njihovim matičnim zemljama i da obeshrabruju razornu konkurenciju putem strategije „razmene talaca“. Za raspravu o ovim pitanjima, vidi Tsurumi , 1974, str. 16-17, a takođe i za izvore podataka datih u tabeli 2.

[6] Za divergentne zaključke, koji zavise od osnove koja se primenjuje za tumačenje statističkih podataka, u slučaju francuskih investicija u inostranstvu i ukupnih investicija u bivšim francuskim kolonijama, vidi Franko, 1975, str. V-8-9.

[7] Vidi preporuku koju daje Jack Behrman o povezanosti trgovinskih pritisaka na zemlje u razvoju s tretmanom koji te zemlje primenjuju prema stranim investitorima, u Overseas Development Council, 1973, str. 46.

[8] U pogledu pritisaka koji su primenjeni protiv Perua, Kolumbije i drugih andskih zemalja, vidi Vaitsos, 1973.

[9] Za ukazivanje na finansiranje političkih kampanja od strane inostranih kompanija u Venecueli, vidi Perez, 1972.

[10] Za raspravu o prihvatljivoj politici u ovom području i njenim ograničenjima, vidi Vaitsos, 1974a.

[11] Pozicija SAD u programu multilateralnog osiguranja u okviru IBRD bila je određena time da se učešće u glasovima u Savetu i u Odboru direktora mora zasnivati na finansijskom učešću zemalja članica, u sličnom obliku u kome su raspoređeni glasovi IBRD  ili IDA. Na taj način, mogla se stvoriti jedna supranacionalna „zakonodavna“ vlast, koja se nalazi pod kontrolom većine glasova iz razvijenih zemalja, uz odredbe koje se „same primenjuju“ na zemlje u razvoju (CEMLA, 1971).

[12] Suprotno tome, vidi član 51. Odluke broj 24. Komisije Andskog pakta.

[13] Nedavno je Ekonomski i Socijalni savet Ujedinjenih nacija preuzeo napore u ovom području.

[14] „Od kraja drugog svetskog rata vlada SAD smatrala je da glavni element njenih programa pomoći zemljama u razvoju treba da bude oslanjanje na doprinose privatnih stranih investicija“ (Overseas Development Council, 1973, str. 39).

[15] Poslednje publikacije Senata Sjedinjenih Država pokazuju da su krajem 1960-ih godina SAD ostvarile značajne ukupne koristi iz poslovanja američkih transnacionalnih preduzeća širom sveta. Te kompanije, čiji je udeo dostigao 62 odsto ukupnog izvoza proizvoda prerađivačke industrije SAD, imale su u periodu 1966-1970. godine ukupan neposredni porast neto izvoza u ostali deo sveta (izvoz minus uvoz) od 3,4 milijarde dolara. (Mada su zabeležene znatne razlike među industrijskim granama.) U tom istom periodu „netransnacionalne kompanije“ imale su negativan neto trgovinski bilans od 3,6 milijardi dolara. Posredni efekti neto izvoza transnacionalnih preduzeća u istom periodu (to jest, pošto se uzme u obzir najverovatnija supstitucija proizvodnje stranih preduzeća za izvoz SAD na spoljna tržišta) pokazali su neto dobitak  od 400 miliona dolara.

Kada je reč o ukupnom osnovnom platnom bilansu (tekući obračun i dugoročni tokovi kapitala), transnacionalne kompanije zasnovane na američkom kapitalu poboljšale su svoje pozicije  za 2,8 milijardi dolara u periodu 1966-1970. U istom periodu, netransnacionalne kompanije zabeležile su pogoršanje u svom osnovnom bilansu za 3,3 milijarde dolara, dok se bilans SAD u celini takođe pogoršao. U pomenutom istraživanju američkog Senata ukazuje se da je „najkonzistentniji zaključak taj da transnacionalna preduzeća zasnovana na američkom kapitalu u obavljanju svojih transakcija sa Sjedinjenim Državama imaju, po pravilu, veoma negativan uticaj na tekuće stanje bilansa zemalja u kojima deluju. (Obrnuto, naravno, imaju povoljan uticaj na odgovarajuće tekuće stanje platnog bilansa SAD.)“ (United States Senate, 1973, str. 5, 7, 29)

 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.