Erik Hobsbaum – Socijalna revolucija 1945-1990 (II)

Skoro isto tako dramatičan kao opadanje i pad seljaštva, a mnogo opštiji, bio je uspon zanimanja za koja se zahtevalo srednje i visoko obrazovanje. Praktično su sve vlade težile opštem osnovnom obrazovanju, tj. osnovnoj pismenosti, toliko da su do osamdesetih godina samo one najpoštenije ili najbespomoćnije države priznavale da imaju polovinu nepismenog stanovništva, a samo je deset njih – sve osim Avganistana su bile u Africi – bilo spremno da prizna kako samo 20 odsto njihovih stanovnika mogu da čitaju i pišu. A pismenost je napravila upečatljiv napredak, posebno u revolucionarnim zemljama pod komunističkom vlašću, čija su dostignuća u ovom pogledu odista bila najimpresivnija, čak i kada su tvrdnje da je nepismenost „likvidirana” unutar neverovatno kratkog vremenskog razdoblja, bile pomalo optimističke. Pa ipak, bilo da je masovna opismenjenost bila opšta, ili ne, potražnja za mestima u srednjem a posebno u višem obrazovanju se uvećavala po neuobičajenoj stopi. A isto tako i broj ljudi koji se podvrgavao, ili je ranije bio podvrgnut tom obrazovanju.

Ova eksplozija brojeva bila je naročito dramatična u univerzitetskom obrazovanju, do tada tako neuobičajenom, da je bilo demografski zanemarljivo, osim u SAD. Pre Drugog svetskog rata čak ni Nemačka, Francuska i Britanija, tri među najvećim, najrazvijenijim i najobrazovanijim zemljama sa ukupnim stanovništvom od 150 miliona nisu imale više od 150 000 studenata, ili deseti deo procenta njihovog združenog stanovništva. Već krajem osamdesetih godina studenti su se mogli brojati u milionima u Francuskoj, Saveznoj Republici Nemačkoj, Italiji, Španiji, i SSSR-u (da navedemo samo evropske zemlje), a da i ne pominjemo Brazil, Indiju, Meksiko, Filipine i naravno, SAD, koje su bile pionir masovnog univerzitetskog obrazovanja. Do ovog vremena su u obrazovno ambicioznim zemljama studenti činili i do 2,5 odsto ukupnog stanovništva – ljudi, žena i dece – pa čak u izuzetnim slučajevima, i preko 3 odsto. Nije bilo neobično da 20 odsto pripadnika starosne grupe od dvadeset do dvadeset i četiri godine bude uključeno u formalno obrazovanje. Čak su i u akademski najkonzervativnijim zemljama – Britaniji i Švajcarskoj – studenti porasli na 1,5 odsto stanovnika. Osim toga neke od relativno najvećih koncentracija studenata su se mogle naći u zemljama koje su bile daleko od toga da budu razvijene: Ekvadoru (3,2 odsto), Filipinima (2,7 odsto) ili Peruu (2 odsto).

Sve ovo nije bilo samo novo, već i savim iznenadno. „Činjenica koja najviše upada u oči iz studije o latinoameričkim univerzitetskim studentima šezdesetih godina je da ih je bilo tako malo“ (Liebman, Walker, Glazer, 1972, str. 35), pisali su američki naučnici tokom ove decenije, ubeđeni da je to odjek u osnovi elitističkog evropskog modela visokog obrazovanja južno od Rio Grandea. I to uprkos činjenici da je broj studenata tamo rastao za oko 8 odsto godišnje. U stvari, nije pre 1960-ih godina postalo nesporno da su studenti i društveno i politički postali važnija snaga nego ikada pre, jer je 1968. godine pobuna studentskog radikalizma širom sveta govorila glasnije od statistika. Ali je isto tako postalo nemoguće predvideti statistike. Između 1960. i 1980. godine, da se zadržimo na dobro obrazovanoj Evropi, se u tipičnoj evropskoj zemlji utrostručio, ili učetvorostručio, osim onde gde se umnožio četiri, ili pet puta, kao u SR Nemačkoj, Irskoj i Grčkoj; pet do sedam puta, kao na Islandu, u Švedskoj i Italiji; a sedam do devet puta kao u Španiji i Norveškoj (Burloiu, Unesco, 1983, str. 62-63). Na prvi pogled deluje čudno da je u celini navala na univerzitete bila manje izražena u socijalističkim zemljama, uprkos njihovom ponosu na masovno obrazovanje, mada je slučaj Maove Kine zastranjivanje. Veliki Kormilar je praktično ukinuo svo više obrazovanje za vreme kulturne revolucije (1966-1976). Kako su se povećavale nevolje socijalističkog sistema u sedamdesetim i osamdesetim godinama, one su dalje zaostajale za Zapadom. Mađarska i Čehoslovačka su imale faktički manji procenat svog stanovništva u višem obrazovanju nego sve druge evropske države.

Da li to izgleda baš tako čudno na drugi pogled? Možda ne. Do neobičnog rasta višeg obrazovanja, koji je do ranih sedamdesetih godina proizveo bar sedam zemalja sa više od 100 000 nastavnika na univerzitetskom nivou, došlo je zbog potrošačkog pritiska, za koji socijalistički sistemi nisu bili podešeni da odgovore. Planerima i vladama je bilo očigledno da moderna privreda iziskuje daleko više administratora, nastavnika i tehničkih stručnjaka nego u prošlosti, koji su morali negde da se obučavaju – a univerziteti ili slične institucije višeg obrazovanja su, prema drevnoj tradiciji, funkcionisali uglavnom kao škole za obuku državnih službenika i specijalizovanih profesija. Ali iako je to, kao i opšta demokratska predrasuda, opravdavala značajno širenje visokog obrazovanja, razmera studentske eksplozije je daleko prevazilazila ono što je racionalno planiranje moglo da predvidi.

U stvari, tamo gde su porodice imale izbor i mogućnost, upućivale su svoju decu na visoko obrazovanje, jer je to bio daleko najbolji način da im donese bolji prihod, ali iznad svega, viši socijalni status. Od latinoameričkih studenata koje su intervjuisali američki ispitivači sredinom šezdesetih godina po raznim zemljama, između 79 i 95 odsto je bilo ubeđeno da će ih studiranje dovesti u višu društvenu klasu u roku od deset godina. Samo je 21 do 38 odsto studenata osećalo da će im studiranje doneti mnogo viši ekonomski status nego što je onaj njihovih porodica (Liebman, Walker, Glazer, 1972). Naravno, studiranje bi im u stvari skoro sigurno donelo veći prihod nego onima nediplomiranima, a u zemljama sa slabim obrazovanjem, gde je diploma garantovala mesto u državnom aparatu, a stoga i moć, uticaj i mogućnost za finansijsko iznuđivanje, bi mogla biti ključ za pravo bogatstvo. Naravno većina studenata je dolazila iz porodica koje su bile bolje stojeće od drugih – kako bi inače mladi ljudi u radnom dobu mogli sebi da priušte da plaćaju za nekoliko godina studija? – ali ne nužno iz bogatih porodica.

Često su žrtve koje su njihovi roditelji činili bile stvarne. Kaže se kako je korejsko obrazovno čudo počivalo na kosturima krava koje su sitni zemljoradnici prodavali da bi svojoj deci prokrčili put u počastvovane i privilegovane redove učenjaka. (Tokom osam godina – od 1975. do 1983. – udeo korejskih studenta je porastao od 0,8 do skoro 3 odsto stanovnika.) Niko ko ima iskustvo da bude prvi u svojoj porodici koji redovno studira neće imati teškoća da razume motivaciju za ovo. Veliki svetski bum omogućio je bezbrojnim skromnim porodicama – službenicima, nameštenicima, trgovcima i sitnim poslovnim ljudima, seljacima, a na Zapadu čak i prosperitetnim kvalifikovanim radnicima – da priušte redovno studiranje svojoj deci. Zapadna država društvene brige počevši od dotacija Sjedinjenih Država posle 1945. godine za demobilisane studente, pružala je znatnu pomoć studentima na ovaj ili onaj način, mada je većina studenata još uvek očekivala izrazito skroman ţivot.

U demokratskim i egalitarnim zemljama, često je prihvatano nešto kao pravo maturanata da idu na više nivoe, do te mere da je u Francuskoj selektivno upisivanje na državne univerzitete 1991. godine još uvek smatrano kao ustavno nemoguće. (Takvo pravo nije postojalo u socijalističkim zemljama.) Dok su mladi ljudi nagrtali na univerzitete, vlade su – jer su izvan SAD, Japana i par drugih zemalja, univerziteti preovlađujuće bili pre državne nego privatne institucije – umnožavale nove ustanove da ih preuzmu, posebno sedamdesetih godina, kada se broj svetskih univerziteta više nego udvostručio. Naravno, od skora nezavisne bivše kolonije koje su se umnožile tokom šezdesetih godina su insistirale na sopstvenim visokoobrazovnim institucijama kao na simbolu nezavisnosti, kao što su insistirali na zastavi, vazdušnoj liniji ili armiji. Ove mase mladih muškaraca i žena i njihovih nastavnika, koje su se brojale u milionima ili bar u stotinama hiljada u svim zemljama sem u onim najmanjim ili onim izuzetno zaostalim, sve više su se koncentrisale u velike i često izolovane kampuse ili „univerzitetske gradove, bile su novi činilac i u politici i u kulturi. Bile su transnacionalne, prenosile su i saopštavale ideje i iskustva preko granica sa lakoćom i brzinom, a verovatno su bile opuštenije od svojih vlada u rukovanju komunikacijskom tehnologijom.

Kako su šezdesete godine otkrile, studenti ne samo što su bili politički radikalni i eksplozivni, već i jedinstveno efikasni u izražavanju svog političkog i društvenog nezadovoljstva u unutrašnjim, pa čak i međunarodnim političkim okvirima. U diktatorskim zemljama oni su bili jedina grupa građana koja je bila u stanju za kolektivnu političku akciju, a daleko je od toga da ne bude značajno to, da dok su druge latinoameričke studentske populacije bujale, u Pinočeovom Čileu posle 1973. godine je činjeno da broj studenata opadne. A u zlatnim godinama posle 1945. postojao je jedan jedini trenutak koji odgovara svetskom simultanom potresu o kome su revolucionari sanjali posle 1917. godine, to je sigurno bila 1968, kada su se studenti bunili od SAD i Meksika na Zapadu do socijalističke Poljske, Čehoslovačke i Jugoslavije, uglavnom podstaknuti neuobičajenim izbijanjem bune u maju 1968. godine u Parizu, epicentru studentskog ustanka kontinentalnih razmera. To je bilo daleko od revolucije, mada znatno više od ,,psihodrame“ ili „uličnog teatra“ kako su ga stariji posmatrači koji nisu imali naklonosti za ovaj pokret, poput Rejmona Arona omalovažavali. Na kraju krajeva, 1968. godina je okončala eru De Gola u Francuskoj, eru demokratskih predsednika u SAD, nadu za liberalni komunizam u komunističkoj centralnoj Evropi i (tihim propratnim efektima masakra studenata u Tlatelolku (Tlatelolco) označila je početak nove ere u meksičkoj politici.

Razlog zašto 1968. godina (sa svojim produžecima u 1969. i 1970. godinu) nije bila revolucija, i nikada nije izgledala kao da bi trebala ili mogla da to bude, bio je taj da studenti, kako god brojni i mobilizovani, nisu mogli da sami izvedu revoluciju. Njihova politička delotvornost počivala je u njihovoj sposobnosti da deluju kao signali i detonatori za veće, ali teže zapaljive grupe. Od šezdesetih godina, studenti su ponekad uspevali da to učine. Izazvali su ogroman talas štrajkova u Francuskoj i Italiji 1968-1969. godine, ali, posle dvadeset godina poboljšanja bez paralela za one koji su radili za platu u privredama pune zaposlenosti, revolucija je bila poslednja stvar na umu proleterskih masa. Sve do osamdesetih godina, a i tada u nedemokratskim zemljama tako mnogo različitim kao što su Kina, Južna Koreja i Čehoslovačka, studentske pobune nisu izgledale kao da ostvaruju svoj potencijal za detoniranje revolucije, ili bar tako da prisile vlade da prema njima postupaju kao prema ozbiljnoj opasnosti za poredak, masakrirajući ih naveliko, kao na Tjenamen trgu u Pekingu.

Posle neuspeha velikih snova iz 1968. godine, neki radikalni studenti su odista pokušali da naprave revoluciju bez ičije pomoći, terorizmom malih grupa, ali, i pored toga što su ovakvi pokreti dobili veliki publicitet (postižući tako bar jedan od svojih velikih ciljeva), retko su imali bilo kakav ozbiljan politički uticaj. Tamo gde je pretilo da ga dobiju, bili su prilično brzo ugušivani kada su se vlasti jednom odlučile da deluju: sedamdesetih godina neprimerenom brutalnošću i sistematskom torturom u „prljavim ratovima” u Južnoj Americi, podmićivanjem i zakulisnim pregovorima u Italiji. Jedini među ovim inicijatorima koji su preživeli u poslednjoj deceniji veka bili su baskijski nacionalistički teroristi ETA u teoriji komunistička seljačka gerila Sendero Luminoso u Peruu, jedan neželjeni dar osoblja i studenata Univerziteta u Ajakuču (Ayacucho) svojim zemljacima.

Međutim, to nama postavlja jedno pomalo zbunjujuće pitanje: zašto su se pokreti ove nove socijalne grupe studenata, jedini među novim ili starim socijalnim akterima zlatne ere, opredelili za radikalizam Levice? Jer (ako ostavimo po strani pobunjenike protiv komunističkih režima) čak su i nacionalistički studentski pokreti težili da pokače crvene značke Marksa, Lenjina ili Maoa po svojim barjacima sve do osamdesetih godina.

Na neki način to nas neminovno vodi daleko iza socijalne stratifikacije, pošto je nova studentska masa, po definiciji, bila i jedna starosna grupa omladine, tj. privremena stanica u ljudskom prolazu kroz život, a obuhvatala je i nesrazmerno veliki udeo žena, koji je sve više rastao, koje su se kolebale između nestalnosti svoga uzrasta i stalnosti svoga pola. Kasnije ćemo razmotriti razvoj osobenih kultura mladih koje su povezivale studente sa drugima iz njihove generacije, i novu žensku samosvest, koja je takođe dosezala izvan univerziteta. Omladinske grupe, još uvek nesmirene u ustaljenosti zrelog doba, tradicionalno su odredište samopouzdanja, nemira i nereda, što su znali još srednjovekovni rektori, a revolucionarne strasti su uobičajenije u osamnaest nego u trideset i pet godina, kao što su generacije buržoaskih roditelja govorile generacijama svojih skeptičnih sinova a (kasnije) i kćeri. U stvari, ovo verovanje je bilo toliko uvreženo u zapadnim kulturama da je establišment u nekoliko zemalja – možda većinom latinskih na obe strane Atlantika – potpuno bagatelisao studentsku borbenost, čak i u onom stepenu oružane gerilske borbe. Ako ništa drugo, borbenost je bila znak živahne, a ne obamrle ličnosti.

Za studente iz San Markosa u Limi (Peru), pričala se šala, „služili su svoj revolucionarni rok“ u nekim ultramaoističkim sektama pre nego što bi se ustalili u solidnoj nepolitičnoj profesiji srednje klase – dok se nešto kao normalan život nastavljalo u ovoj nesrećnoj zemlji (Lynch, 1990). Meksički studenti su ubrzo naučili pod a. da država i partijski aparat u suštini regrutuju svoj kadar sa univerziteta, i pod b. da što su revolucionarniji bili kao studenti, tim će im verovatno nuditi bolje poslove posle diplomiranja. A čak je i u konvencionalnoj Francuskoj, bivši maoista iz ranih sedamdesetih godina koji je napravio briljantnu karijeru u državnoj službi postao prirodan.

To međutim, ne objašnjava zašto su mase mladih ljudi koji su očigledno bile na putu da u budućnosti bolje stoje od svojih roditelja, ili u svakom slučaju bolje nego većina onih koji ne studiraju – uz retke izuzetke bile privučene političkim radikalizmom U stvari, većina njih verovatno nije bila sklona tome, dajući prednost sticanju diplome koja garantuje njihovu budućnost, mada su oni bili manje primetni od manje – ali ipak brojne grupe – onih politički aktivnih, posebno onda kada su dominirali vidljivim delom univerzitetskog života, koristeći sredstva javnog ispoljavanja u rasponu od grafitima i posterima napunjenih zidova do mitinga, marševa i demonstracija. Ipak je i ovaj stepen levičarske radikalizacije bio nov za razvijene zemlje, mada ne za zaostale i zavisne. Pre Drugog svetskog rata, studenti su u centralnoj i zapadnoj Evropi i Severnoj Americi bili većinom apolitični ili desničari.

Mogući odgovor sugeriše ogromna eksplozija broja studenata. Na kraju Drugog svetskog rata broj francuskih studenata je iznosio manje od 100 000. Do 1960. godine on je bio veći od 200 000, a za sledećih deset godina se utrostručio na 651 000 (Flora, str. 582; Deux Ans, 1990, str. 4). (Tokom ovih deset godina broj studenata humanističkih nauka se uvećao skoro tri i po puta, broj studenata društvenih nauka četiri puta.) Najneposrednija i direktna posledica bila je neizbežna napetost između ovih masa uglavnom studenata prve generacije, koja je sada iznenada priticala na univerzitet, i institucija koje ni fizički ni organizaciono nisu bile pripremljene za ovakav priliv. Osim toga, kako je sve veći deo ove starosne grupe imao priliku da studira – u Francuskoj je to bilo 4 odsto omladine 1950. godine, 15,5 odsto 1970. godine – pohađanje univerziteta je prestalo da bude izuzetna privilegija koja je sama po sebi nagrada, a stege koje je studiranje nametalo mladim (i većim delom siromašnim) ljudima, više su ih vređale. Kivnost na jednu vrstu autoriteta, na onu univerzitetsku, lako se širila na kivnost prema svakom autoritetu, pa su stoga studenti (na Zapadu) naginjali ka levici. Uopšte ne iznenađuje što su šezdesete godine postale par excellence decenija studentskih nemira. Posebni razlozi su ih pojačavali u ovoj ili onoj zemlji – neprijateljstvo prema Vijetnamskom ratu u SAD (tj. prema služenju vojske), rasna ogorčenost u Peruu (Lynch, 1990, str. 32-37) – ali je fenomen bio suviše opšte prirode da bi posebna ad hoc objašnjenja bila potrebna.

Pa ipak, u jednom opštijem, manje određenom smislu, ova nova masa studenata je stajala u, takoreći, jednom nezgodnom uglu prema ostatku društva. Za razliku od drugih odavno utemeljenih klasa ili društvenih grupacija, nova masa studenata nije imala utvrđeno mesto u društvu niti obrazac svojih odnosa sa društvom – jer kako bi se mogle nove studentske armije porediti sa relativno malom predratnom grupom (četrdeset hiljada u dobro obrazovanoj Nemačkoj 1939. godine) – a pre rata je to bila samo juniorska faza života srednje klase? Na mnogo načina samo postojanje ovih novih masa sadržavalo je u sebi pitanja o društvu koja su ih zbunjivala; a od pitanja do kriticizma tek je jedan korak. Kako da se uklope u društvo? Kakva je to vrsta društva? Sama mladost studentske mase, sama širina generacijskog jaza između ove dece posleratnog sveta i roditelja koji su se sećali i upoređivali, učinili su da su njihova pitanja postala upornija, njihov stav kritičniji. Jer nezadovoljstvo mladih nije zataškavala svest o tome da žive u daleko boljim vremenima nego što su njihovi roditelji ikad očekivali da će videti. Nova vremena su bila jedina koja su mladi ljudi i žene koji su išli na fakultet poznavali. Nasuprot tome, osećali su da bi stvari mogle biti drugačije i bolje, čak iako nisu baš znali kako. Njihovi stariji, koji su navikli, ili su se bar sećali, na vremena teškoća i nezaposlenosti, nisu očekivali masovnu radikalnu mobilizaciju u vreme kada je zasigurno za nju u razvijenim zemljama bilo manje pobude nego ikada pre. A erupcija studentskih nemira je eksplodirala na samom vrhuncu velikog globalnog buma, jer je bila usmerena, ma kako maglovito i nepromišljeno, protiv nečega što su videli kao osobine ovog društva, ne protiv činjenice da se staro društvo nije moglo baš dovoljno poboljšati.

A, paradoksalno, činjenica da je novi radikalizam stizao od grupa kojih se nije ticalo ekonomsko nezadovoljstvo, je čak i one grupe koje su se obično mobilisale na ekonomskoj osnovi podstakao na otkriće da na kraju krajeva, mogu da traže daleko više od novog društva nego što su ranije mogli da zamisle. Najneposredniji efekat evropske studentske pobune bio je talas radničkih štrajkova za veće plate i bolje uslove.

 

Izvod iz: Hobsbawm, E. J., & Marković, P. J. (2004). Doba ekstrema: istorija kratkog dvadesetog veka: 1914-1991. Beograd: Dereta
Prevod: Predrag J. Marković
Priprema: Princip.info

 

Ostavite komentar